Književnost

Suvišni pisci u Srbiji: o vlastodršcima, proganjanim piscima i režimskim udvoricama (3)

Stradanje zbog Stradije

Termin Suvišni ljudi se pojavio u Srbiji na početku Dvadesetog veka, a pozajmljen je iz ruske literature. Kako su gotovo svi srpski pisci tog vremena bili pod uticajem ruskih pisaca (koje su često prevodili) i pod uticajem ruskih socijalnih mislilaca (koje je u Srbiju „doneo" Svetozar Marković), ovaj termin se u našoj logistici odomaćio. Tako smo dobili srpske Suvišne ljude, pod kojima su se podrazumevali intelektualci opoziciono usmereni prema vlasti. Budući da je srpska vlast nerado gledala na školovane ljude, pogotovo u inostranstvu, iako ih je ona tamo poslala i stipendirala da bi preuzeli upravu u Srbiji kad se vrate, skoro svaki intelektualac se u Srbiji, i pod Karađorđevićima i pod Obrenovićima, osećao suvišnim. O tom vremenu i tim prilikama, specijalno za Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka piše najstariji živi srpski književnik - disident Ivan Ivanović

Ivan Ivanović

Paradoks je u tome što je Radoje Domanović ispao pisac vlasti, pa su Bora Stanković i Janko Veselinović čak zatražili od njega da ih zaštiti od novog režima, koji ih je načinio suvišnim piscima u Srbiji. Domanović, koga je svaka vlast proganjala i praktično ubijala! Da vidimo kakav je to državni pisac postao Domanović...

Biti opozicionar u autokratskom režimu Obrenovića bilo je više nego opasno. Još je Miloš svoje protivnike ubijao, jedan od njih bio je Domanovićev pradeda Pavle Cukić. Pošto se Radoje još u Pirotu opredelio za Radikalnu stranku, jasno je da je svih tih godina nosio glavu u torbi! Samo je njegova šumadijska buntovna priroda činila da se pisac ne savija i drži na poprištu čak i kad jedan Nikola Pašić odstupa sa njega (na suđenju povodom ivanjdanskog atentata na kneza Milana 1899. godine). Pošto je režim gušio opozicionu štampu, piscima ništa drugo nije preostalo nego da azil potraže u književnosti, gde je ipak bilo nekakvog prostora za opoziciono delovanje. No to je bio mač sa dve oštrice: s jedne strane je digao Domanovića do velikog pisca „Vođe" i „Dange", s druge strane uškopio je mnoge književnike, koji nisu imali Radojev talenat.

U svakom slučaju, književnost je postala nova kuća opozicije...

Slobodan Jovanović je to ovako formulisao: ,"...Nikada u opozicionoj štampi nije bilo više književnika: Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Jaša Prodanović, Jovan Skerlić, Milan Grol, Milorad Pavlović. Ti književnici pisali su o političkim stvarima sa suviše mašte i stila; Aleksandrovu Srbiju pola su slikali onakvu kakva je, pola su izmišljali, dokle najzad nisu od nje načinili Domanovićevu Stradiju; njihovi napisi nisu bili politički članci u pravom smislu, nego političke pripovetke, političke pesme, političke šale i dosetke, sa svima preterivanjima i izvrtanjima takvog načina pisanja, ali u isto vreme i s jednom slikovitošću i zanimljivošcu koja je dejstvovala na čitaoca jače i neodoljivije od svih razloga. Ovo kolo književnika okupljeno oko opozicionih listova upropastilo je kralja Aleksandra isto onako kao što je Zmaj upropastio kneza Mihaila. Ti književnici napravili su od Aleksandra jednu karikaturu, na koju su toliko navikli publiku, da ona nije više bila kadra da gleda Aleksandra svojim očima i da ga vidi kakav je ustvari..."

Borben, beskompromisan i nimalo dinastički i monarhistički raspoložen Radoje Domanović bacio se svom snagom svoje prirode i talenta u vrtlog najoštrije borbe, učestvujući u njoj uvek u prvim redovima, boreći se na najopasnijim mestima i sa najopasnijim protivnicima.

Nezadovoljna kapitulantskim ponašanjem Pašića na prekom sudu posle ivanjdanskog atentata, jedna grupa mlađih radikala odlučila je da pocepa stranku. Rad stranke po pomilovanju Pašića potpuno je zamro, njen vrh je sve nade polagao u rusku intervenciju, koja se nije desila. Kada je radikalsko vođstvo pristalo aprila 1901. godine na novi Aprilski ustav, oktroisan od strane vladara, u stranci je došlo do konačnog cepanja na dve struje: oni koji su pristali na oktroisani ustav, na čelu sa Pašićem, dobili su naziv staroradikali, sporazumni radikali, fuzionaši, a oni koji su to odbili, dobili su naziv mladoradikali, samostalni radikali, samostalci. Ovu grupu sačinjavali su intelektualci stranke: Ljuba Stojanović, Jovan Žujović, Ljuba Davidović, Jaša Prodanović...Sa njima je bio i Radoje Domanović.

Na čelu ove grupe je bio mladi beogradski advokat Ljubomir Živković, koji se istakao još pisanjem pamfleta protiv kralja Milana pod naslovom „Demon Srbije". Pošto sa staroradikalima nije moglo doći do sporazuma, mladoradikali su formirali novu stranku, koju su nazvali Samostana radikalna stranka.

Samostalci su 1. oktobra 1902. godine pokrenuli dnevni list Odjek čiji je glavni urednik bio Jaša Prodanović, a najistaknutiji pisac Radoje Domanović sa rubrikom Uzgrednice, u kojoj je komentarisao dnevne događaje. Kao reakciju na Odjek, Kralj je osnovao list Sloga, u kojem su kao glavni neprijatelji režima označeni Ljubomir Živković, Jaša Prodanović i Radoje Domanović. Štaviše, ministar policije je pozvao Domanovića na razgovor, koji je Radoje prihvatio na nagovor Jaše Prodanovića.

Ministar je ponudio Domanoviću da bude zbrinut (u međuvremenu je Radoje još jednom ostao bez posla), još ga savetovao da ne izlaže dalje porodicu nevolji, obećao mu lep položaj, čak i stipendiju za boravak u inostranstvu, pod uslovom da se odvoji od Odjeka i pasivizira, ako neće da priđe Slogi. Pošto je Domanović sve to odbio, ministar je zapretio stranci „krvavim razračunavanjem". (Po puču od 29. maja u glavnoj policiji je pronađen spisak od dvanaest lica za odstrel, među kojima je bio i Domanović).

U takvim okolnostima Radoje Domanović je dočekao državni udar od 29. maja 1903. godine.

Postavlja se pitanje da li je Domanović znao da se priprema udar, mada postojanje zaverenika nije bilo nikakva tajna. Direktno nije bio uključen svakako, jer oficiri nisu imali poverenje u pisca „Stradije", mada su je čitali, jer su držali da takav otvoren čovek, kakav je bio Domanović, pre može biti na smetnji nego od koristi.

Poznato je da su mladoradikali bili protiv Monarhije a za Republiku. Već drugog dana posle Majskog prevrata, grupa samostalaca je objavila u Dnevnom listu članak Za republiku. Ali ovaj broj lista je bio zaplenjen i uništen. Posle toga Jovan Skerlić, Boža Marković, Jovan Žujović...otišli su u Oficirski dom gde je bio štab zaverenika. Žujović je istakao zahtev da se proglasi Republika, ali zaverenici nisu to prihvatili, nego su predali krunu, koju su skinuli sa glave poslednjeg Obrenovića, Petru Karađorđeviću, a vlast Narodnoj radikalnoj stranci Nikole Pašića.

Dvadeset deveti maj 1903. godine zatekao je Domanovića bez službe, bez prihoda, ali na vrhuncu popularnosti i na vrhuncu stvaralačke moći i književnog uspeha. O tome je Slobodan Jovanović napisao: "...Ono što je pre izgledalo bauk, sada je izgledalo lakrdija. To ismevanje vlasti bilo je već početak bune; jedan režim, pre nego i što je srušen, bio je obesvećen, 'Stradija' je nanela Aleksandrovom despotizmu najteži udar koji se mogao naneti; 'Stradija' je prikazala Aleksandrov despotizam kao despotizam jednog smetenjaka, koji je sve okrenuo tumbe, oglasio laž za istinu, a ludost za mudrost. ,'Stradija' je besumnje bila karikatura, ali, na Aleksandrovu nesreću, u njegovom životu i karakteru bilo je dosta stvari koje su toj karikaturi davale za pravo...

Sve što je u Aleksandru bilo izvitoperenoga i smešnoga Domanović je sabrao i osvetlio u svojoj 'Stradiji'. Posle 'Stradije', Aleksandar je izgledao jedan pajac od kralja kome pravo mesto nije u istoriji jednog naroda, nego u jednoj šaljivoj pripovetki!"

Njegovi na vlasti su Domanoviću dali posao u Ministarstvu prosvete i stipendiju za jednogodišnji boravak u Minhenu. (U Minhenu se Radoje proveo kao Bora u Parizu!) Ali to više nije bio onaj Domanović. O tome je Milan Grol zapisao:

"...Samostalna radnička stranka, koja se u danima borbe protiv režima reakcije nalazila izrazito na levici građanskih stranaka, dobivši vlast, nije više kao celina insistirala na programu koji je istican u danima borbe. Nije se više insistiralo na opštem pravu glasa, mada je stranka nekoliko puta bila na vlasti i sprovodila izbore, kao i na nekim drugim narodnim pravima koja su sada uvlašćenoj buržoaziji izgledala kao nepotreban luksuz. Za nju nema više borbe za narodna prava. Naprotiv, biće momenata kada će se baš ova stranka suprotstaviti toj borbi a sukobi će postojati nužnost. Pred takvom stvarnošću Domanović je zastao, ne razumevajući je u dovoljnoj meri, ne snalazeći se u novim prilikama i odnosima, kolebajući se. Sa nacionalne tribine pisac 'Stradije', 'Dange' i 'Vođe', silazi u partijsku 'gomilu, koja se gura, razmiče puteve laktovima, gazi levo i desno'..."

Po povratku iz Minhena, Domanović pokreće list Stradija. Prvi broj je izašao 25. decembra 1904. godine. Kao vlasnik i odgovorni urednik bio je označen Radoje Domanović. List je, verovatno, bar jedno vreme finansirao Dobroslav T. Atanacković, tada poznati gostioničar i kafedžija.

List je ispunjavao skoro isključivo sam Domanović. Taj žurnalistički napor, koji je u neku ruku nastavak njegovog žurnalističkog rada u Odjeku od početka oktobra 1902. do kraja marta 1903. godine, gušio je i potiskivao njegovo književno stvaralaštvo, koje je tada i onako već bilo u nesumnjivom opadanju. Nema više široko zahvatne satire kao što su „Vođa", „Danga", „Stradija".

Domanović postepeno gubi i inventivnost, ponavlja se u motivima, u obradi, u stvaralačkoj tehnici i u izrazu. Još uvek ima duha i duhovitosti, ima ironije i sarkazma, ima satiričnu ,,žicu", ali nema više one bujne stvaralačke snage da to transponuje u snažan književni izraz, snažno književno delo (Dimitrije Vučenov).

Tome sigurno ima više uzroka. Uzrok je i u tome što je Domanović izgubio svoj čvrst oslonac na narodne mase kada je razbijen jedinstven opozicioni front posle 29. maja 1903, i u tome što Domanović, koji je svoju dotadašnju satiru stvarao bez ikakvih intimnih, unutrašnjih sumnji u ispravnost svoga stava i ciljeva svoje borbe, sada počinje u sebi, intimno, da se koleba, da sumnja, tražeći nov put i ne nalazeći ga. Jedan od uzroka treba svakako tražiti i u tome što sve više gubi zdravlje, a sve se više odaje piću (isto Vučenov).

U prvom broju Stradije nalazi se u uvodnom članku neka vrsta Domanovićevog manifesta. U tom članku, koji nosi naslov Zdravo, zdravo!, Domanović odgovara na pitanja onih koji ga posle 29. maja pakosno i podrugljivo pitaju šta će sada da piše, jer nema više materijala za njega: "...O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili. Poginuo je Aleksandar, a to znači mnogo dobra, ali ne znači sve. Ostali smo mi..."

Pošto su mladoradikali participirali u Pašićevoj vlasti, Domanović se odvojio, zajedno sa Miloradom Mitrovićem, svojim stalnim drugom, kako u politici tako i u pijanstvu, i od njih. A to je značilo raskid sa Odjekom, što mu je teško palo.

"...Ja se nisam iz bojne linije izvlačio, ja se nikako nisam zakljanjao za busiju, ja sam i mimo tebe, Odječe, izletao i naletao drskije nego što sam smeo činiti kao otac porodice u Stradiji, i to ne sa plaćenim odgovornim urednikom, već sa punim potpisom. Ja se za to ne kajem niti se ikada mislim kajati. Ako hoćeš, Odječe, da ti iskreno, bez ikakve krajnje namere priznam, a to me danas nije sramota da ti se ispovedim, jer si u opoziciji, ja sam jedna vrsta kontraća, ja žalim, ja lično žalim Aleksandra, sebe radi, jer on je meni davao najjače motive za rad moj, on je stvarao ono što je meni godilo da drsko napadam. Posle njegove smrti ja sam osetio u duši, u duhu svome, prazninu, jer je nestalo Aleksandra, zbrisaše se odjednom motivi moji, nemade više ko da pravi političke budalaštine, i samo zbog toga, Odječe, ja izgubih cilj života, a to je da napadnem onde gde je najopasnije, i da se nasmejem, da se cerekam glasno krunisanoj budali kojoj se klanja toliki podlački svet."

Međutim, takav Domanović nije mogao dugo da traje. "...U izvesnom smislu Domanović je bio poslednji Mohikanac koji je preostao na poprištu, a nije se u novim odnosima nanovo opredeljivao. Zato se njegova pobuna pretvara u individualnu pobunu, a njegov list Stradija u jedino mesto na kojem je mogao da taj svoj stav iznosi" (Vučenov). Tadašnja Srbija nije htela da zna za čoveka koji uporno iznosi svoj lični stav, sam protiv svih, ne priključuje se većini. Posledica toga je bila da je Stradija prestala da izlazi posle nepune godine dana.

No Domanović se nije predavao. Posle neuspelog kandidovanja za narodnog poslanika (zajedno sa Miloradom Mitrovićem) na listi avanturističkog politikanta sa Kosmaja učitelja Alekse Žujovića (lista Tri bekrije!), Radoje se priklonio radikalnoj desnici oličenoj u oficirskom koru. Tako je potro samoga sebe; on koji je ranije pisao u Dnevnom listu protiv pretorijanaca, postao je glavno novinarsko pero zaverenika, njihov drveni advokat. U stvari, branio je njihov zločin!

Kako je do toga došlo?

Vojska se još od ranije mešala u politički život Srbije, često predstavljala njegov glavni faktor. Još pod kraljem Milanom oficiri su uzimali učešće u stranačkom životu (Kosta Protić, Jovan Belimarković, Jovan Mišković, Dragutin Franasović, Sava Grujić, Vlajko Nikolić...) i bitno uticali na njegov razvitak. Razume se da vojska i demokratija ne mogu da idu ruku pod ruku, po pravilu su suprotstavljeni. Kralj Milan se oslanjao na vojsku, stvorio oko sebe neku vrstu pretorijanske garde, uz čiju pomoć je suzbijao demokratiju i uništavao Narodnu radikalnu stranku, koju nije mogao da smisli. Njegov sin Aleksandar je postao "poslednji Obrenović" kad je izgubio podršku vojske, odnosno kad je ostao bez zaštite Milanove pretorijanske garde. U vojsci je nastala zaverenička organizacija za ubistvo Kralja i Kraljice, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis je postao njen simbol. Zaverenike je podržao i Radomir Putnik, kasniji proslavljeni vojvoda. Uz njih nije stao Živojin Mišić, takođe kasniji proslavljeni vojvoda, zbog čega je dvaput penzionisan.

Godine 1906., kad se zaverenički položaj drmao, jedno što je krvavi zločin nad kraljevskim parom osudio demokratski svet, drugo što je novi kralj Petar Krađorđević bio demokratski orijentisan (preveo čuveni spis "O slobodi" Stjuarta Mila) i priklonio se ustavnom faktoru, pretorijanci su odlučili da pokrenu svoj list, pod nazivom Novi pokret. Radoje Domanović je figurirao kao vlasnik i urednik Novog pokreta! U novonastalom sukobu Domanović nije stao na stranu Kralja i Vlade, ustavnih činilaca, nego na stranu zaverenika, pretorijanaca, koji su nastojali da kontrolišu državni život. To je mogao samo kontrać kakav je bio Domanović!

Da vidimo ukratko šta je sve napisao Domanović u Novom pokretu...

Već u 1906. godini, u februaru, martu, aprilu i maju, Domanović je u Novom pokretu objavio satiru "...Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima". To je trebalo da bude pandan satiri "Kraljević Marko po drugi put među Srbima", koju je objavio Srpski književni glasnik i koja je Domanovića proslavila u dramatizaciji i interpretaciji Brane Cvetkovića, koju je ovaj popularni glumac igrao širom srpstva. "Kraljević Marko..." je persiflaža u kojoj se Domanović podsmeva Srbima, koji od Kosova stalno kukaju za Markom Kraljevićem i mole Boga da im ga pošalje. A kad im Bog konačnu usliši molbu i pošalje im Marka, oni ga dočekaju kao suvišna i nepotrebna junaka koji im ne treba. Ova pripovetka je izazvala oprečna mišljenja, sporan je bio lik Kraljevića Marka, neki su u njemu videli negaciju Marka iz narodne poezije.

Osvrćući se na ovo Domanovićevo delo tri-četiri godine posle njegovog objavljivanja, kada su se prepirke i kritičarski sukobi nastali oko ocenjivanja tog dela već bili stišali, Skerlić je napisao: "...Stari su u toj snažnoj satiri gledali blasfemiju i ismevanje 'narodnih svetinja', dok su mladi shvatili osnovnu misao i osetili svu gorčinu i istinski rodoljubivi bol piščev pred žalosnim posledicama jednog još žalosnijeg poretka koji je živeo od korupcije i negovao korupciju...".

"Kralj Aleksandar..." je trebalo da bude to isto, ali je umesto ironične blasfemije ispao gruba travestija, primitivni pamflet protiv mrtvih Kralja i Kraljice, koje su Domanovićevi novi nalagodavci iskasapili i bacili na ulicu, pustivši u narodu glasinu da su se oni sami poubijali.

Dok je Aleksandar bio živ, možda je i imalo svrhe napisati takav tekst; ovako, meriti mrtvom vuku rep, nedostojno je najvećeg srpskog satiričara. Bez obzira što "Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima" ne reprezentuje Domanovića, ne mogu a da ne ukažem na sadržinu ove satire.

Radnja satire se odvija i na nebu i na zemlji. Pošto je opisao srpsku tragikomediju pod poslednjim Obrenovićem (kraljevu diktaturu, ukidanje ustava, progon naprednih ljudi, ženidbu sa bludnicom, kraljičinu lažnu trudnoću, silne deputacije koje pozdravljaju kraljevu samovolju i daruju kolevke za budućeg prestolonaslednika - "...Izgledalo je da se narod sviju krajeva Srbije prosto grabi i utrkuje ko će pre stići na čestitanje kralju za svaki njegov postupak, i ko će pre poslati kolevku budućem kraljeviću"...), Domanović je zaključio da je takav kralj morao biti ubijen. Šalje ga na nebo da mu se sudi! Na nebu je sve drugačije nego u Srbiji: "...Nigde žandara, nema špijuna, Boga ne prati silna garda po nebesima. Nema traganja za antidinastičarima, nema proklamacija, nema iznenađenja, nema deputacija, nema ukidanja ustava".

Nebo je prepuno kraljevih žrtava, osuđenih političara, nevino stradalih seljaka...koji takođe čekaju da ih Sveti Petar osudi ili pomiluje. Njihov glavni predvodnik je seljak iz Dragačeva Ranko Tajsić, koji je na zemlji važio za glavnog neprijatelja dinastije Obrenović. Kralj Aleksandar tu ne ume da se snađe. Srbi mu na nebu ne ukazuju nikakvu počast. Ranko ga čak i ne prepoznaje.

"...Ama, ono znaš, vjere mi, gospodaru, davno se nismo ni viđali. Ti po dovletu o gospostvu, a ja, gospodaru, po mukama. Ti gaziš po kadivi u dvoru, a ja po blatu dragačevskom; ti sa tvojom besnom gospodom praviš igranke, a ja po apsama. Ti se širiš po Srbiji, a ni lečka to nisi zaslužio, a mene, pošto si polomio sve naše radikalske zakone i Ustav, ćeraš iz zemlje..."

Potom se obraća kraljici:

"...E, ti misliš to ti je Srbija pa da se cijela zemlja klanja tvojoj suknji; da se ti na račun golog i bosog naroda modiš i kinđuriš, da kupuješ belilo i rumenilo čak iz Vrancuske i Nemecke, a narod da jede koprive kao ćurad. Nas jadne seljake, radnike i živomučenike bije i golotinja i bosotinja; i kisne nam za vrat, i spavamo pod kolima ka psi, i žljička voda kroz pocepane opanke, a ti izmišljaš 'aljine kao u carice Milice...".

Sveti Petar presuđuje da Aleksandar bude vladar samo onim Srbima koje su Obrenovići mučili, koje su kao pravednike okivali, hapsili, trovali i ubijali. To je Božja kazna. Domanović nabraja koji su ti viđeni Srbi: "...Adam Bogosavljević, Svetozar Marković, Ljuba Didić, Knežević, pop Marinko i svi ostali streljani i gonjeni za vreme Kraljevice; pa onda Jevrem Marković, Kosta Taušanović, a i Ranko Tajsić i svi ostali njihovi privrženici". Još da im vlada po ustavu!

Među prognanima je i jedan seljak iz Šumadije, osuđen na pet godina robije zato što se raspitivao o poreklu kralja Milana Obrenovića. On se obraća Svetom Petru da potvrdi ili odbaci njegovu sumnju da Milan nije Srbin. Svetac potvrđuje seljakovu slutnju. (Domanović to preuzima iz pamfleta svog mladoradikalskog šefa Ljubomira Živkovića.) Milan nije Obrenović! On je sin vlaškog bojara Raznovana i njegove metrese Marije Katardži. Posle smrti bojara Raznovana, lepuškastu Mariju je uzeo za dvorsku damu tadašnji rumunski knez Kuza, koji nije imao poroda. Marija je sakrila da ima sina, ali je knez to doznao. Da bi je zadržao na svom dvoru, jer mu je bila veoma draga, Kuza odluči da je privenča za svog ađutanta Srbina kapetana Miloša Obrenovića. Ovaj je bio "neotresit i inače po prirodi bolestan i jednom nogom već u grobu, slabe duše i povitljiva karaktera, odan prekomernom piću". Kuza prekrsti malog Emila Raznovana u Milana Obrenovića i pošalje ga u Pariz na školovanje. Kad Srbi navale na kneza Mihaila da im ostavi naslednika, ovaj preuzme starateljstvo nad Milanom. To je budući knez i kralj Srbije!

(Nastavak u sledećem broju)