Na nišanu

Kako je Srbija postala nebezbedna i opasna po život svakog građanina

Kartel u strahu, narod u mraku

Posle samo pet godina lične Vučićeve vladavine Srbijom i njenim institucijama, nema više ni Srbije ni njenih institucija. Ostala je samo njegova paranoja, sadizam, kriminal, medijski mrak, strah i bespomoćni građani koji čekaju da ih neka viša sila spasi od užasa koji sledi. Zima 2017/2018 u koju Srbija u ovakvom stanju ulazi, može biti strašnija i ledenija nego sve prethodne. Glad, pretnje, diktatura, socijalno dno, a sa druge strane, umišljeni gospodar i njegovi nebeski čardaci. Takva scenografija je devedesetih godina bila i na početku i na kraju ratnih užasa. Ko danas može da garantuje da se to neće ponoviti?

Nikola Vlahović

U Velikoj ratnoj sali starog generalštaba u Beogradu, 9. novembra 2017. godine, održan je prijem povodom Dana Vojnobezbednosne agencije (VBA). Prisutnima se obratio Nebojša Stefanović, specijalni izaslanik predsednika Republike Srbije. Treba podsetiti na činjenicu da je Stefanović i potpredsednik Vlade Srbije, ministar unutrašnjih poslova, a sada i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i šef biroa za koordinaciju svih službi bezbednosti. Nikada, od kako postoji ova vojno bezbednosna agencija, pred njenim čelnicima nije stajao čovek sa tolikim brojem visokih državnih funkcija. Takođe, od osnivanja VBA, ova agencija, naslednica čuvenog KOS-a nije bila u takvom rasulu.

Pred specijalnim izaslanikom je ponizno i u stavu mirno stajao brigadni general Petar Cvetković, direktor VBA, koji je, pozdravljajući prisutne, hvalio ovu agenciju rekavši da je "...vojna tajna služba spremna da odgovori na sve bezbednosne izazove koji su pred sistemom odbrane, Srbijom i njenim građanima..."

Da bi Vučićev kupleraj bio kompletan, ovom tragikomičnom prijemu prisustvovali su i ministar odbrane Aleksandar Vulin, ministarka pravde Nela Kuburović, republička tužiteljka Zagorka Dolovac, direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA) Bratislav Gašić, direktor policije Vladimir Rebić i druge skandalozne ličnosti sa dna naprednjačke kace: vlasnici lažnih diploma, vojni dezerteri, "istaknuti" pripadnici gej zajednice, KV zanatlije bez iskustva u profesiji i drugi "osebujni" likovi koje je mogao na jednom mestu da okupi samo bolesni um Aleksandra Vučića, koji ozbiljno podseća na kliničku sliku ludila odbegle Mirjane Marković.

I dok ovaj "brod budala" plovi bez odredišta i azimuta, bez kormila i jedara, bez cilja i saveznika, bezbednost Srbije, kako spoljna tako i unutrašnja, nalazi se na najnižem nivou. A, glavna bezbednosna pretnja Republici Srbiji je njen predsednik, Aleksandar Vučić, čovek čije zdravstveno stanje (čak i laičkim pogledom na njegove reči i dela) govori da je visoko rizičan, da nikako ne bi smeo da obavlja visoke državne funkcije i da bi kao takav morao da bude smešten u ozbiljnu psihijatarsku ustanovu.

A koliko je ovaj teški bolesnik opasan po bezbednost države, govori i tragična slika koju je za pet godina ostavio iza sebe. Tačnije rečeno, Vučić je u svom "petogodišnjem paklenom planu" Srbiju do temelja opljačkao i predao stranim kompanijama, zelenaškim bankama, belosvetskim mešetarima i ekonomskim ubicama.

Kriminal i strahovlada, to su dve reči kojima je najlakše opisati stanje u državi koja čak ni geopolitički više nije tamo gde je vekovima bila. Njome upravljaju paralelni centri moći, haraju oružane bande među kojima besni rat, u njoj otvoreno rade čitave špijunske "stanice" anglo američkih službi, a šizoidnu situaciju kojom diriguje usamljeni ludak iz Predsedništa Srbije, podržava i takozvana međunarodna zajednica, dakle, predstavnici evropskih institucija, transnacionalnih organizacija, hvaleći svakom prilikom "napredak Srbije" u raznim integracijama: od evrointegracija do "harmonizacije" sa NATO paklom i njegovih devet krugova.

Upadljivo je odsustvo organizacija za zaštitu ljudskih prava ("Amnesti International" je devedesetih godina znao da svakodnevno daje izveštaje o kršenju tih prava u Miloševićevom režimu), a rukovodioci OEBS-a ovih dana na sva načine pokušavaju da izbegnu odgovornost za rezultate izbora u Beogradu (koje Vučić već uveliko namešta). Na to se javno požalila i profesorka Vesna Rakić Vodinelić, koja je potencijalni kandidat za gradonačelnika jednog političkog pokreta. Mada Vučić više nikome nije potreban i vreme mu je isteklo, njegovu demontažu neće obaviti niko iz Evropske unije, barem dok teku poslednji dani Angele Merkel.

U međuvremenu, samozvani Vođa čini sve kako bi svaki pedalj ove države stavio pod svoju ličnu kontrolu, pa je naredio da Skupština Srbije što pre (po hitnom postupku) usvoji izmene i dopune Zakona o BIA koje su potpuno u suprotnosti sa Ustavom i drugim podzakonskim aktima kojima se uređuju bezbednosne provere i uređuje način određivanja tajnosti podataka.

Vučićevi mafijaši upali su u institucije sistema i nalaze se na mestima gde nikako ne bi smeli. Postaviti Bratislava Gašića za šefa BIA, čoveka sa kriminalnim "pedigreom", značilo je samo potpunu kriminalizaciju i raspad te agencije, što se i dešava (poledati u ovom broju Magazina Tabloid tekst na strani 20, pod naslovom "Arapi kadriraju na Banjici").

Srpske bezbednosne službe postale su servis za brigu o bolesnom Aleksandru Vučiću i njegovim izopačenim prohtevima. Takve službe nisu mogle ni da pretpostave, na primer, šta poslednjih dve godine u Albaniji radi bivši premijer Republike Hrvatske, Zoran Milanović. Tek zahvaljujući jednoj kratkoj vesti iz albanske štampe, saznalo se da je ovaj lažni levičar i loše prikriveni službenik globalističke mafije, već duže vremena glavni savetnik albanskog premijera Edija Rame. No, čak ni albanska štampa nije bila toliko nesmotrena da objavi kako ga je tu doveo bivši nemački kancelar Gerhard Šreder. A, upravo je on Milanovića postavio kao još jednu kariku u podugačkom lancu velikoalbanskih lobista, na čijem čelu se nalazi lično Angela Merkel.

Gledano šire, uprkos političkim antagonizmima, Nemačka se nikada nije odrekla ideje komadanja Srbije, u ime svojih interesa koje lakše i brže ostvaruje preko albanskih kriminalnih "instrumenata". Bivši hrvatski premijer Zoran Milanović se nedavno u Tirani pojavio pred kamerama lokalne TV21, na zajedničkoj konferenciji za novinare sa evropskim komesarom za politiku susedstva i proširenje Johanesom Hanom. Dva dana pre tog događaja, Han se sastao sa Aleksandrom Vučićem i nijednom rečju nije nagovestio da će se sastati sa Milanovićem u Tirani. Da srpske službe rade svoj posao, a ne Vučićev, na stolu predsednika Republike Srbije stajao bi izveštaj u kome bi pisalo sve o vrstama naoružanja koje Hrvatska isporučuje Albaniji, pa čak i sve o njihovoj "imaginarnoj strategiji" u slučaju obračuna sa Srbijom, u slučaju mogućih širih sukoba na Balkanu.

Edi Rama ima razloga da se sprda sa Vučićem, ali još više ima razloga da pohvali posao koji Milanović za njega obavlja. Otuda je i razumljiva njegova nedavna izjava: "...Hrvatska je velika zemlja koja je primer u regionu. Zoran je odličan prijatelj, a njegovi saveti su uvek dobrodošli. Hoću da kažem da je tako dobar prema meni, a njegovi saveti korisni..."

I dok se u najbližem okruženju Srbije plete mreža lažnih prijatelja, dok se srpskom diktatoru množe pohvale za "napredovanje u integracijama", suštinski se oko nje širi paukova mreža vojne i "podzemne" diplomatije. Ova činjenica je toliko daleko od one družine sa koktela održanog u velikoj ratnoj sali starog generalštaba u Beogradu, 9. novembra 2017. godine, kao što je daleko Mars od Jupitera. I baš u toj činjenici treba tražiti uzroke sloma Srbije kao suverene države.

Bivši direktor Vojno-bezbednosne agencije i bivši (odbegli) poslanik Srpske napredne stranke Momir Stojanović, izjavio je pre samo dvadesetak dana da "nije paranoja već stvarnost" da se novinari, lideri opozicionih stranaka i vlasnici medija u Srbiji prisluškuju, pa tim povodom kaže: "...Svojstveno je autokratskom sistemu vladanja da se u državi mora znati sve što se dešava i da sve mora biti 'pod kontrolom'..."

Činjenica je da su Vučićeve službe bezbednosti isključivo u funkciji njegove privatne stranačke vojske i da opštem strahu doprinosi i haos u pravosuđu, da je novi Zaštitnik građana čovek bez glasa, da se nadležni odbori skupštine ne sastaju i da se ne obavlja nadzor nad radom službi. Službe bezbednosti u Vučićevoj Srbiji raspolažu znatno slabijom tehnikom od one kojom raspolaže njegova lična obaveštajna mafija na čelu sa Nenadom Kovačom i Nikolom Petrovićem koji 24 sata dnevno vrše nadzor nad svim institucijama, a imaju i više špijunskih centara u Beogradu (prema saznanjima poslanika Dveri, Srđana Noga). Jedan od njih, nalazi se neposredno uz zgradu Višeg suda u Beogradu, koji Vučićeva banda "opservira" najmodernijim tehničkim sredstvima do kojih je danas uopšte moguće doći.

Istovremeno, stanje u policiji nije bilo nikad gore, plate nikada manje, po prvi put se pojavljuju slučajevi da policajci masovno napuštaju posao, pogotovo u pograničnim mestima, u kojima lako mogu dobiti Hrvatski, Mađarski ili Bugarski pasoš i prelaze na rad u službama tih zemalja. Na sceni su masovna razračunavanja bandi po Novom Sadu i Beogradu, koja nikada nisu bila učestala kao sada.

Ali, ako je ovaj paranočni i bolesni režim toliko opsednut brigom o "unutrašnjem neprijatelju", onda nije nikakvo čudo što nesmetano po Srbiji haraju sa ovakvom prislušno - obaveštajnom opremom i pojedini biznismeni, strane službe bezbednosti, bogati kriminalci i, razume se, diplomatske službe, štiteći sebe i svoje mračne poslove od neprevdiđenih događaja.

Bezbednost Srbije je danas krucijalno pitanje kojim bi morao da se pozabavi svako ko nakon pada sadašnjeg vlastodršca preuzme poluge vlasti. Problem je utoliko veći što se radi o bezbednosti na svim nivoima. Srbija nije samo na meti vojnih alijansi poput NATO pakta i njegovih filijala koje su svuda okolo, nego i na meti terorista, narko mafije, kriminalnih korporacija koje ovde isporučuju prljave tehnologije i hranu prepunu kancerogenih pesticida svih profila.

U svom govoru na Glavnom odboru Srpske napredne stranke, povodom godišnjice ove parapolitičke nakaze, Aleksandar Vučić je našao za shodno da citira čak i Platona, sluteći da će ga sustići ona najteža kazna. Sa strahom je govorio, praveći velike dramske pauze, da će na vlast doći "gori od nas" i "vratiće Srbiju u prošlost". Negde mu je neko poturio Platonov citat u kome se kaže da demokratija neminovno rađa vladavinu ohlokratije (ološa). U svom šizofrenom ogledalu, gledajući sebe i svoju "olhokratiju", Vučić je ugledao one koji će doći posle njega. Da će ga baš takvi izvesti na sud i javno obesiti!

Možda je zato i poverio onako važne dužnosti Nebojši Stefanoviću, kad je u svojstvu Predsednika Republike Srbije doneo je odluku o njegovom imenovanju na funkciju sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, na osnovu člana 7. stav 3., Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije. Jer, treba podsetiti na bitnu okolnost: Sekretara Saveta imenuje i razrešava predsednik Republike Srbije. U Slinu ima poverenja. On se ništa ne pita i ne mora da se boji procedure razrešenja ako mu zatreba. A, vremena koja dolaze, za Vođu su sve teža. Čeka ga suočenje sa većim silama od lokalnih balkanskih paša.

Kakav god scenario da se desi, jedno je sigurno: Srbija je danas više nego ikada nebezbedna i opasna je za život svakog njenog građanina.

Početkom ove jeseni, oficir za vezu Agencije EU za evropsku i obalsku stražu - Fronteks, najavio je da će ubuduće biti stacioniran u Beogradu, da će biti odgovoran za ceo Zapadni Balkan (a specijalno za Srbiju) i imaće diplomatski status, jer će raditi pri Delegaciji Evropske unije, što je potvrdiio i direktor ove organizacije Fabris Leđeri.

Dakle, Fronteks, slobodnije govoreći, evropska policija, dobio je zadatak od administracije u Briselu, da se u Srbiji, kao centralnoj državi takozvanog Zapadnog Balkana, postavi na njene granice i preuzme komandovanje borbom protiv ilegalne trgovine oružjem, prevencije islamskog terorizma i čuvanju srpskih granica, posebno prema Kosovu i Makedoniji. Takođe, Fronteks je dobio stroga uputstva o tome kako da organizuje obuke za pripadnike policije u Srbiji (i koga da odabere), kako ne bi došlo do već viđenih situacija da korumpirane grupe i pojedinci u MUP-u i oko njega, "vode kolo" umesto evropskih institucija.

Sve ovo nimalo ne čudi, jer je Vučićeva "samarićanska politika", podstaknuta politikom "otvorenih vrata" Angele Merkel, dovela do toga da je u Srbiju od 2015. godine do danas ušlo preko milion i po ilegalnih migranata iz Iraka, Sirije, Pakistana i drugih islamskih zemalja. Većina njih se potom našla u Zapadnoj Evropi. Od kako je Sebastijan Kurtz u Austriji izabran za novog kancelara, zatvorena je i takozvana "balkanska ruta", a stali su i poslovi Vučićeve mafije sa migrantima. Ipak, administracija Evropske unije je procenila da je Srbija apsolutno nebezbedna država, kroz koju mogu proći novi talasi migranata (i među njima pravi i potencijalni teroristi), te je Fronteks angažovan više kao neka vrsta "prinudne uprave" u Srbiji, jer u Briselu više niko ne veruje ovdašnjoj izvršnoj vlasti. Cinizam je što Brisel tek sada reaguje, kad su migranti postali pretežak teret za njih.

Početkom 2017. godine, tačnije, 24. januara, ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović, pozvan je u Stokholm, kod svog kolege, ministra policije Švedske, Andeša Igemana i tom prilikom je potpisao Sporazum o policijskoj saradnji dve zemlje. Sve bi to izgledalo kao rutinsko potpisivanje međudržavnog protokola, da nije onoga što stoji u pozadini tog dokumenta. Naime, Švedska je jedna od pet evropskih država koje imaju pojačanu saradnju sa Interpolom, specijalno kad je u pitanju kriminal koji dolazi u Evropsku uniju iz Srbije.

U potpisanom dokumentu (koji nije prezentovan srpskoj javnosti), piše da će "...dve zemlje imati najbližu moguću saradnju u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala, terorizma i suprotstavljanju ilegalnim migracijama...Ovim sporazumom ostvarivaće se najbliži kontakt između policijskih službi Švedske i Srbije i do intenzivne saradnje u borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma i ilegalnih migracija..."

Švedski ministar Igeman upozorio je vlasti u Srbiji da njegova država igra značajnu ulogu u proceni "zrelosti" zemalja koje su na putu evropskih integracija i da nije dobro da se srpske institucije nađu na suprotnoj strani od one koja se od nje očekuje u Briselu. Mislio je, naravno, na Vučićeve "raširene ruke", ne samo prema migrantima iz islamskih zemalja nego i prema arapskom kapitalu i svemu onome što je za kratko vreme počelo da ulazi u Srbiju, a preko nje i u Evropu.

Samo ova dva slučaja dovoljno govore o tome koliko je Srbija pod Vučićevom diktaturom izgubila na kredibilitetu i koliko se njenim institucijama ne veruje.

O tome koliko je život nebezbedan, rizičan i kako je srpsko radništvo pretvoreno u obično belo roblje, piše ovih dana i portal nemačkog radija Dojče Vele, pod naslovom: "U predvorju Bangladeša". Autor u tekstu opisuje izveštaj ugledne međunarodne organizacije "Clean Clothes Campaign" koja se bori za bolje uslove rada u tekstilnoj industriji. A, pomenuti izveštaj govori o situaciji u kojoj se nalaze radnici u Srbiji, a koji rade za poznate evropske kompanije koje je Vučić "uveo u posed" bez ijednog evra njihovog kapitala. U tom izveštaju između ostalog piše: "...Zarade su manje od minimalne potrošačke korpe, uslovi rada su nehumani, radnici su izloženi šikaniranju menadžera, pretnjama otkazima, neplaćen im je prekovremeni rad...Srbija ne samo da nudi jeftinu radnu snagu zbog niske minimalne plate, već je to i zemlja čija Vlada obezbeđuje velikodušne finansijske benefite: direktne subvencije za svakog zaposlenog, jeftino ili besplatno zemljište, prateću infrastrukturu, oslobađanje od poreza su samo neki od poklona za krupni kapital..."

I dok Dojče Vele donosi šire delove ovog zastrašujućeg izveštaja dotle britanski "Fajnenšl tajms" hladnokrvno konstatuje da je Srbija "na prvom mestu po privlačenju stranih investicija". A, kako ih Vučić privlači i po koju cenu, koliko to plaćaju građani Srbije iz budžeta, o tome ne piše ništa. Uostalom, britanska politika prema Srbiji je oduvek bila otvoreno kolonijalna, pa se tu nema šta ni sakriti...

I dok Vučić uteruje nezaposlenu omladinu u robovski rad, proganja građane - poreske obveznike (a domaćim i stranim kompanijama oprašta multimilionska dugovanja), dok reketira penzionere, bolesnike u bolnicama, isteruje omladinu preko granica ove zemlje, dotle su strani i domaći špijuni i rasturači Srbije, potpuno zaštićeni od svih zala.

Strani cinkaroši sede i u vrhu MUP-a kao savetnici, u sred zgrade Generalštaba kao "partneri" i u svim ministarstvima kao "stručna lica" koja će Srbiju odvesti u Evropsku uniju. Došlo je dotle da ministar za boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević (bivši ministar odbrane) traži pomoć od Kajla Skota američkog ambasadora kako bi rešio pitanje "vršnjačkog nasilja"! Traži to od SAD, koja je vodeća u svetu po zločinima i vršnjačkom kriminalu!

Srbija je i zvanično proglašena nebezbednom državom u mnogim dokumentima globalnih institucija, pa čak i u nekim izveštajima Ujedinjenih nacija. Deset vodećih zemalja sveta čije turističke agencije imaju kontakte sa Srbijom, uvek upozoravaju svoje građane na niz opasnosti koje ih u Srbiji čekaju. Između ostalog, na nasilje, kriminal i problematičnu državnu administraciju.

Čak i oni retki, situirani, imaju puno razloga da se sklanjaju sa ulice, od institucija sistema, da smanje svoj društveni život ako ga imaju, da paze šta i gde pričaju, da, ako ikako mogu, izbegavaju susrete sa lekarima, policajcima, poreskim organima, carinom, opštinskim službama, pa čak i sa parking servisom ili kontrolorima gradskog saobraćaja! Jer, ovako sadistički režim vreba iza svakog ćoška. Što je čovek pošteniji i što je više odan svojoj državi, rizik je sve veći.