Dežurna

Još milijardu evra na teret građana Beograda: koliko će koštati spailionica otpada u Vinči

Duvanje u lomaču

Odlazeća naprednjačka vlast u Beogradu u poslednjim nedeljama svog mandata pokušava da grad zaduži za narednih 30 godina za svotu od preko milijardu evra, kako bi mogla da se dokopa visokih provizija. Sa konzorcijumom stranih i domaćih kompanija treba da sklopi ugovor o izgradnji spalionice otpada u Vinči, zbog koje će građani ubuduće plaćati drastično veće račune za komunalne usluge, jer je izvođač već u propratnim materijalima uz osnovni ugovor najavio da će cene biti "naduvane".

Igor Milanović

Skupština grada Beograda dala je na 41. sednici održanoj 26.09.2017. saglasnost na Nacrt ugovora o javno-privatnom partnerstvu u pružanju tretmana i odlaganja komunalnog otpada. Svi prisutni odbornici, osim odbornika odborničke grupe Demokratske stranke, glasali su "za".

Odbornicima je materijal za ovu tačku dat u dva oblika. Materijal odštampan na papiru (ukupno 61 strana) u kome se nalazi i "Rešenje o davanju saglasnosti..." sa obrazloženjem, i drugi deo, sam Nacrt ugovora sa propratnim dokumentima, predat u elektronskoj formi.

U papirnom delu materijala dvadesetak stranica (od 9. do 31.) zauzima ugovor između dve članice konzorcijuma sa kojima grad sklapa ugovor. Nije sasvim jasno zbog čega je taj ugovor iskopiran i podeljen odbornicima imajući u vidu da je na engleskom, da su slova veoma sitna i da na svim stranama tog ugovora piše "poverljivo". Niko od učesnika u diskusiji nije razmatrao sadržaj pomenutog ugovora niti bi on trebalo mnogo da zanima odbornike, jer je, što se grada Beograda tiče, taj konzorcijum jedinstveni partner.

Na strani dva "Rešenja" navedeno je da je procenjena vrednost ove nabavke 13.044.000.000 dinara, što iznosi oko 109 miliona evra. U javnosti, kao i tokom diskusije, predstavnici predlagača (predlagač je Gradsko veće grada Beograda) govorili su o vrednosti ugovora od 300 do 350 miliona evra, a konkretno je u diskusiji navedeno da je u pitanju 333 miliona evra, što bi trebalo da bude vrednost radova i materijala koju će privatni partner da uloži.

Ono što je lako pronaći, jer se ponavlja na dosta mesta u oba materijala, (recimo na strani četiri papirnog teksta, odnosno "Rešenja") je cena ponude u vidu projektnog plaćanja na godišnjem nivou. To iznosi 34.799.000 evra bez PDV-a, odnosno 38.278.900 evra sa PDV-om. Malo je verovatno da država ima nameru da oprosti PDV, tako da je logično koristiti iznos sa PDV-om, koji izražen u dinarima (kako stoji na strani 5.) iznosi oko 4,6 milijardi dinara. To "projektno plaćanje" je garantovana suma koju privatni partner treba svake godine da primi.

Na strani 38. piše da je okvirni datum izvršenja ugovora jun 2016 - jun 2046, (iznad toga piše da je okvirni datum zaključenja ugovora prvobitno bio predviđen za jun 2016.) - jasno je da je rok na koji se ovaj ugovor sklapa 30 godina. Predstavnici predlagača su u diskusiji tvrdili da je 25 godina ali u tekstu stoji drugačije.

Kada je u pitanju rok trajanja zakupa parcela, stoji da "neće trajati duže od 35 godina od datuma ugovora".

Ako ugovoreno "projektno plaćanje" od 38,279 miliona evra pomnožimo sa 30 godina dobijamo iznos od 1.148.370.000 evra za koliko se grad ovim ugovorom obavezuje da plati privatnom partneru.

U dokumentu 1.FINAL PPP Contract Schedules na 167 strani, tačka 2.1 piše: "...Grad je dužan da odvoji ili dodeli iznos u okviru opšteg godišnjeg budžeta za pokrivanje dela tekućih troškova vezanih za Projekat i da obezbedi da Grad ima dovoljno raspoloživih sredstava da ispuni 100 odsto obaveza plaćanja prema ovom Ugovoru kad Plaćanja za tretman otpada nisu dovoljna da pokriju sve takve iznose..."

Ukoliko ovo znači da je grad dužan da u budžetu svake godine rezerviše za ovu namenu komletnu sumu od 4,6 milijardi dinara, (pa čak i ako je u pitanju samo polovina te sume), mora se konstatovati kako grad trenutno nema toliko novca u budžetu.

Konkretno - prema odluci o rebalansu budžeta grada grada Beograda od 29.6.2017. (a to je poslednji usvojeni budžet grada), predviđeni budžetski deficit je 7,5 milijardi dinara. Prema Zakonu o budžetskom sistemu, član 27ž: " Fiskalni deficit lokalne vlasti u određenoj godini ne može biti veći od 10% njenih prihoda u toj godini."

Prihodi Beograda su oko 90 milijardi dinara te, prema tome, predviđeni fiskalni deficit ne sme biti veći od 9 milijardi dinara, prema stanju u ovom trenutku.

Ovo verovatno znači da će grad umesto da plaća iz budžeta, morati da poveća cenu naknade koju građani i privreda plaćaju za odnošenje smeća, ili da im uvede još jednu stavku, osim odnošenja i "tretman" smeća. Koliko bi ta naknada mogla da iznosi? Okvirnom računicom, imajući u vidu da su trenutni prihodi grada po toj osnovi oko 6 milijardi dinara, povećanje bi moralo da iznosi bar 70 do 80 odsto. Ovo je neko morao bolje da objasni javnosti i odbornicima, da bi tačno znali o čemu donose odluku.

Postoji još jedan veliki trošak. Ukoliko je planirano (a jeste) da se toplota iz spalionice smeća koristi za grejanje, neophodno je da grad prethodno izgradi toplovod od spalionice do toplane "Konjarnik" (tako je i planirano planom razvoja JKP "Beogradske elektrane"). Za taj toplovod još ne postoji zvanična procena koštanja izgradnje, ali imajući u vidu da se radi o dužini od oko 7 do 8 kilometara, okvirna procena je da bi to moglo koštati grad oko 50 miliona evra i tek onda se energija iz spalionice može koristiti za grejanje.

Ipak, odlazeći saziv Skupštine (raspisivanje izbora se najavljuje i očekuje veoma brzo) i odlazeći gradonačelnik, (u izjavi za novinare pred sam početak sednice ponovo je potvrdio da će "verovatno podneti ostavku pre kraja mandata") insistiraju na tome da im poslednji čin pred kraj službe bude potpisivanje ovog ugovora koji može značiti veoma veliko fiskalno opterećenje grada za veoma dug vremenski period.

Iz tog razloga, odbornici Demokratske Stranke su tražili i predložili da se ova odluka odloži do posle izbora i da se novom sazivu Skupštine grada, koji će primiti na sebe i teret realizacije ovog ugovora, prepusti da još jednom prostudira, razmotri i ako je sve u redu, potpiše ugovor.

Na strani 118. u dokumentu 1.FINAL PPP Contract stoji: "Krajnji rok za datum stupanja na snagu označava 31. decembar 2018. godine, ili kasniji datum kako se strane dogovore u pisanoj formi."

Ovo znači da nije bilo posebnog razloga da se ovoliko žuri sa odlukom i da je konačnu odluku bilo moguće podeliti i sa narednim sazivom gradske Skupštine.

Iako je bilo mnogo zainteresovanih kompanija, na stranama 2. i 3. u papirnoj formi dostavljenog teksta se navodi njih 11, na kraju se samo ovaj jedan konzorcijum prijavio na tender. I njegovi su zahtevi prihvaćeni.

Naravno, predlogom ugovora interesi privatnog partnera su veoma zaštićeni. Na primer, 1.FINAL PPP Contract, strana 8, član 1.8, poslednji stav: "Ništa u ovom Ugovoru neće dati osnov za odgovornost bilo koje vrste najpovoljnijeg ponuđača, nastale na bilo koji način."

Ili u 2.FINAL PPP Contract Schedules , na strani 155. tačka 3.4: "...Sedište arbitraže je London. Jezik koji će se koristiti u arbitraži je engleski". A na strani 48. papirnog dokumenta nalazi se mišljenje gradskog pravobranilaštva u kome piše da prevod na srpski "nije sačinjen u duhu srpskog jezika", a da engleska verzija ugovora "uopšte nije bila predmet razmatranja gradskog pravobranilaštva" - što imajući u vidu da je u pitanju ugovor vredan više od milijardu evra ne deluje dovoljno ozbiljno i ohrabrujuće.

Potpisnik ugovora je i domaće registrovano preduzeće "Beo čista energija d.o.o" Beogradska 27, stan 1, koje je registrovano u Agenciji za privredne registre sa kapitalom od svega par stotina hiljada dinara.

U 1.FINAL PPP Contract, strana 21, tačka 7.2 piše da je zastupnik izvođača "Stéphane Cédric Heddesheimer. Zastupnik Izvođača će imati potpuno ovlašćenje da postupa u ime Izvođača za sve potrebe ovog Ugovora." Ovo je, međutim, pravno nemoguće jer je u APR-u kod imena StéphaneCédric Heddesheimer upisano je sledeće: "...Ograničenja supotpisom: za validno zastupanje društva neophodan je potpis dva direktora". Dakle, ili Belinda Faith Howarth ili Jean-Francois Gagnaire nedostaju. Izgleda da pravobranilac, ipak, nije ovaj ugovor dovoljno pažljivo pogledao.

Na stranama 33. i 34. dostavljenog materijala, data je kopija mišljenja Komisije za javno-privatno partnerstvo Vlade Republike Srbije. Mišljenje je pozitivno, da se JPP može realizovati, ali Komisija se u ime Republike ograđuje od svake eventualne finansijske obaveze ili odgovornosti, dakle sav teret je isključivo na budžetu grada. U tački 2. tog mišljenja piše: "2....Davanje mišljenja iz tačke 1. od strane Komisije ne podrazumeva odgovornost Komisije, odnosno Republike Srbije za realizaciju predloga javno-privatnog partnerstva, kao ni za eventualne sporove i štetne posledice koje nastanu iz te realizacije, za koje je uvek odgovorno javno telo koje je javni partner u javnom ugovoru."

Postoji nekoliko velikih problema na koje dodatno mora da se ukaže.

1.FINAL PPP Contract, strana 16 piše: "4.1 Jemstva Izvođača, tačka G 'neće izvršiti bilo koji čin korupcije ili prevare, i uložiće sav razuman napor kako bi obezbedio da nijedna strana povezana sa izvođačem ne izvrši bilo koji čin korupcije ili prevare".

Šta tačno znači "razuman napor"? S obzirom na to da svetska praksa pokazuje da su JPP projekti u nesređenim zemljama vrlo često izvor korupcije i prevara, najmanje što smo kao grad mogli da definišemo ugovorom je da izvođač pre datuma stupanja na snagu dokaže da je implementirao "Investment fraud risk management" (ili "Sistem upravljanja rizicima od prevara u investicijama") i to u tri najosetljivije tačke:

1) kako će Izvođač da utvrđuje tenderske kriterijume za izbor podizvođača? ("Energoprojekt niskogradnja" i druge slične firme, jer je u tehničkoj ponudi "Energoprojekt niskogradnja" pomenut više desetina puta kao podizvođač);

2) kako će da spreči naknadne radove kroz aneksiranja (proširivanja) postojećih ugovora u odnosu na inicijalni tender i

3) kako će da obezbedi plaćanje samo za kvalitetno izvršene usluge.

Bez ovoga, građani su izloženi riziku „ugrađivanja" cena, odnošenja i tretmana otpada sa firmama bliskim političkom establišmentu.

Kao primer na koje sve načine je moguće "naduvati" troškove koje će građani Beograda morati da plaćaju ugovaračima ovog ugovora preporučujemo da se pogleda tabela sa satnicama angažovanih radnika i menadžera na deponiji.

2.FINAL PPP Contract Schedules strana 118 pokazuje kako je to zamišljeno, upravo kao idealan način da se budžetski novac prelije u nečije privatne džepove. U zemlji u kojoj radnici primaju minimalnu zaradu od 1 evro na sat, satnice predviđene ovim ugovorom kreću se od preko 170 eura na sat za menadžere, pa do preko 18 eura za sat za sekretarice, daktilografe i portire?!?

I na kraju: U dokumentu označenoim kao 8.FINAL Schedule 4 Payment Mechanism, na strani 29 nalazi se rečenica: "Svi troškovi u RSD su troškovi vođenja Opex-a ili SPV-a koje treba 'naduvati' ".

Frojdovska, podsvesna omaška? Katastrofalno loš prevod? Ili rečenica koju su zaboravili da obrišu ili preformulišu?