(P)likovi

Američke istrage o pranju novca, korupciji, trgovini oružjem i drogom okončane su

Vučić u mišolovci

I junaci i kukavice osećaju strah. Samo, junaci u kriznim situacijama reaguju drugačije od Aleksandra Vučića, ne plaču i ne padaju u depresiju. Ipak, Vučića treba razumeti, ima mnogo ozbiljnih razloga za brigu. Sam je sebi, primitivnim lažima i prevarama, napravio klopku iz koje ne zna kako da se izvuče. Podršku stranih centara moći kupovao je obećanjima da će izvršiti sve njihove naloge. Uveren da je pametan, odugovlačio je s ispunjenjem preuzetih obaveza, nadajući se da će mu dugovi biti zaboravljeni, oprošteni ili bar reprogramirani. Prevario se.Vreme je velike naplate, a ulog je njegova i glava njegovih iz kartela. O tome piše urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, urednik dnevnika Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda i dugogodišnji saradnik i prijatelj Aleksandra Vučića

Predrag Popović

Koliko je pogrešio, shvatio je kad mu je račun ispostavio Brajan Hojt Ji. Amerikanci, glavni kreatori „postkosovske Srbije", procenili su da je došlo vreme da Vučića pritegnu i prinude da obavi prljavi posao zbog koga su ga i instalirali u vlast.

Spisak zahteva je kratak, ima samo pet stavki: 1. konačno rešenje pitanja kosovske državnosti, 2. kažnjavanje odgovornih za spaljivanje američke ambasade u Beogradu, 3. kažnjavanje odgovornih za ubistvo američkih državljanja, albanskih terorista braće

Bitići, 4. saradnja u obaranju Milorada Dodika s vlasti u Republici Srpskoj i 5. usaglašavanje stavova sa SAD i Evropskom unijom prema Rusiji, dakle dodatno smanjenje trgovine i zatvaranje njihovog humanitarnog centra u Nišu. Crnu listu Vučić je viđao i ranije, sto puta, ali sad mu nije ostavljen prostor za vrdanje. Ji, pomoćnik zamenika državnog sekretara SAD za Evropu i Evroaziju, nije ovlašćen za diskusiju na te teme, on ih, kao kurir, samo predaje na određenu adresu.

- Šest meseci je dovoljan rok da se sve to realizuje - preneo je Ji procenu majstora iz Lenglija.

Vučić je pokušao da objašnjava kako mu treba više vremena da pripremi javnost za tako neprijatne odluke, trpi jake pritiske srpskih nacionalista i ruskog lobija.

- Srbija ne može da sedi na dve stolice. To je stara srpska izreka, sigurni smo da vi znate šta to znači - obavestio ga je Ji i otišao svojim putem, prvo da razgovara sa liderima tzv. opozicionih stranaka, a zatim u Prištinu, da glasno i jasno podrži nezavisnost Kosova.

Ji je bio u pravu, Vučić je znao šta znači izreka o jednom dupetu na dve klupe. Setio se kako su je Amerikanci primenili u Ukrajini, kad je pomoćnik državnog sekretara Viktorija Nuland, u februaru 2014, istu mudrost citirala tadašnjem predsedniku Viktoru Janukoviču.

- Niko nije voljan da ekonomski pomogne nereformisanu Ukrajinu, ni SAD, ni Međunarodni monetarni fond, ni Evropa. Ne možete da sedite na dve stolice - rekla je Nuland ukrajinskom predsedniku, optužujući ga za veze s Rusijom, s kojom je potpisao ugovor o zajmu vrednom 15 milijardi dolara.

Umesto novca i privrednog oporavka, Ukrajina je dobila rat u kome je ubijeno više desetina hiljada građana, a država je trajno rasturena.

Vučić je shvatio koliko je pretnja ozbiljna. Uplašen, zatvorio se u kabinet i tihovao. Plakao je nekoliko sati. Suzana Vasiljević je napisala osam verzija saopštenja o sastanku sa Jiem, Vučić je svako pocepao. Nisu mu pomogle ni sugestije Ivice Kojića i Nikole Selakovića, a Ivici Dačiću nije hteo ni da se javi na telefon. Iz stanja totalnog nervnog rastrojstva izvukao se tek posle razgovora s Goranom Veselinovićem, svojim bivšim šoferom, a danas jednim od najbogatijih tajkuna.

Kao i mnogo puta ranije, Veselinović ga je ubedio da ne odustaje, da popije lekove za smirenje i smisli način da se izvuče iz klopke. U svom stilu, Vučić je naricao nad sudbinom, pokazivao je dozer sa tabletama koje mora da pije svakog dana i ponavljao da mu „sve ovo ne treba, ionako je teško bolestan, neće dugo". Posle višečasovne predstave, sam je napisao saopštenje u kome je priznao da postoje američki pritisci. Kad je obavio posao, na izlaznim vratima Veselinovića je presrela Jadranka Joksimović.

- Još plače? - pitala ga je.

- Otplakao je, biće dobro - odgovorio je Veselinović, ne sluteći da najgore tek dolazi.

Na Vučićevo cvileće saopštenje ekspresno su odgovorili Rusi. Optužujući Ameriku da vrši pritisak na Srbiju, Rusi su diskretno podsetili Vučića da je i prema njima preuzeo brojne obaveze, koje mora da ispuni.

Ma koliko bili suprotstavljeni na globalnom planu, dve imperije dobro sarađuju u definisanju odnosa prema malim i beznačajnim lokalnim diktatorima. Samo u Vučićevoj glavi postojala je naivna ideja da može istovremeno da obmanjuje Amerikance i Ruse, da oni neće saznati šta je obećao jednima, šta drugima i, što mu je najvažnije, da neće insistirati da to ispuni.

Provaljen, Vučić je shvatio da mu nema izlaza. Kojem god carstvu se privoli, pogrešiće. Amerikancima duguje dolazak na vlast i prećutnu podršku diktaturi i pljačkanju Srbije. Iskustvo ga je naučilo kako prolaze njihovi protivnici.

Iako je u Dejtonu stekao epitet „faktora mira i stabilnosti na Balkanu", Slobodan Milošević je suprotstavljanjem albanskim teroristima na Kosovu i Metohiji začas proglašen „balkanskim kasapinom", Srbija bombardovana, a on optužen za ratne zločine, oboren s vlasti i deportovan u haški zatvor. Miloševićevog protivnika Zorana Đinđića, Vučić je u to vreme nazivao izdajnikom i stranim plaćenikom. Kao što Ji danas njega plaši narodnim izrekama, tako je Vučić nekada upozoravao Đinđića na američku mudrost da ni sir u mišolovci nije besplatan. Predsednik DOS-ove vlade u to se uverio čim se, takođe po pitanju Kosova, usprotivio namerama Amerike i Evropske unije.

Poučen tim primerima, aktuelni predsednik Srbije nema hrabrosti i snage da odbaci američki ultimatum. Iz istog razloga, ne može ni da ga prihvati. Srljajući iz greške u grešku, odlučio je da nastavi s prevarama.

Amerikancima je obećao da će svoju nežnu guzu namestiti samo na njihovu stolicu. Da bi to dokazao, odmah je pojačao retoriku na sve sporne teme, a ne zna se koja je teža po Vučića.

- Srbija je 2008. bila najslabija i tada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Boris Tadić je pobegao u Rumuniju da se dodvori svojim evropskim prijateljima, a ovaj drugi, Vojislav Koštunica, ne znam šta je radio. Ja sam pozvao na protest, njima niko ne bi došao. Iako sam insistirao da sve prođe mirno, posle mitinga spaljena je američka ambasada - rekao je Vučić, naglašavajući da svi učesnici tog zločina moraju da budu kažnjeni.

U beogradskom Višem sudu vodi se ponovljeni postupak protiv sedam mladića, optuženih da su „opasnom radnjom izazvali opasnost za život i telo ljudi i imovinu većeg obima", a nedavno je Više javno tužilaštvo podiglo optužnice protiv petorice policajaca zbog propusta u obezbeđenju tokom i posle mitinga „Kosovo je Srbija". U sudskim spisima pominje se i uloga Aleksandra Vučića. Kako i ne bi, kad je on najgorljivije agitovao protiv Amerikanaca i javno isticao da je „s ponosom gledao momke koji su protestovali kod ambasade".

Vatra je još tinjala u zgradu u Ulici kneza Miloša kad je Vučić shvatio da to SAD nikad neće oprostiti.

- U savremenoj istoriji nikad nije spaljena nijedna američka ambasada u Evropi. Ovo je politički kraj Vojislava Koštunice - tvrdio je Vučić.

Bio je u pravu. Da ne bi podelio Koštuničinu sudbinu, moraće da izvrši pritisak na sud, kako bi na robiji završili mladići kojima se divio. To ga ne brine, više i ne broji žrtve svojih nasilničkih avantura.

Mnogo veću glavobolju zadaje mu obaveza da reši slučaj braće Bitići. Amerikanci insistiraju na glavi policijskog generala Gorana Radosavljevića Gurija. Težak posao, Guri je mnogo teži zalogaj od sedmorice anonimnih građana.

Pre nekoliko dana CIA je objavila dokumenta i snimke koji su 2011. godine nađeni kod Osame bin Ladena. Kod vođe Al Kaide tada su otkriveni i pornografski video-klipovi. Ako ikad bude uhvaćen, kod Gurija će, umesto pornića, pronaći materijal o Miloševiću, Đinđiću, Tadiću, Koštunici i Vučiću, o svim vladarima kojima je verno služio dok je imao lični interes. Pre i u vreme bombardovanja vodio je Specijalnu antiterorističku jedinicu MUP-a, koja se istakla u Račku, Donjim Prekazama, Oraovici i drugim mestima na Kosovu. Petog oktobra 2000. prešao je na stranu DOS-a. Zauzvrat, Đinđić ga je postavio na mesto komandata Žandarmerije. Posle Đinđića, u Gurija je imao poverenje i Legija, koji mu se predao u maju 2004. I kao penzioner, general Radosavljević je dobro sarađivao sa svakim režimom, a prvi put se zvanično politički angažovao učlanjenjem u Srpsku naprednu stranku. Na tu sramotu pristao je kako bi popravio šanse da izbegne suđenje za odgovornost za ubistvo braće Bitići.

Teroristi UČK Ilija, Mehmet i Agon Bitići u leto 1999. uhapšeni su u Prokuplju, dok su ilegalno prebacivali dve romske porodice iz Prizrena preko administrativne linije u Srbiju. Prekršajno su osuđeni na 15 dana zatvora. Odslužili su kaznu, ali nikad nisu pušteni na slobodu. Dve godine kasnije, njihova tela su nađena u masovnoj grobnici u Petrovom Selu. Sud za ratne zločine 2009. i 2012. oslobodio je dvojicu bivših policajaca optuženih za pomaganje u tom ubistvu.

Pošto su braća Bitići imali američko državljanstvo, SAD insistiraju na kažnjavanju odgovornih za njihovo ubistvo. Iako je prošao sve provere američkih bezbednosnih službi (od 2001. u nastavni program Vest Pointa uvrštena je i akcija u Račku, a 2003. američka vlada je odobrila da general Radosavljević komanduje jugoslovenskim vojnim odredom u Afganistanu), od 2007. njega smatraju glavnim krivcem za ubistvo Bitićija. Zahtevi za rešavanjem tog slučaja učestali su po dolasku Srpske napredne stranke na vlast.

General Guri i lanjski sneg imaju, otprilike, isti značaj za Aleksandra Vučića. Razlika je samo u tome što se Gurija plaši. Međutim, kad dođe stani-pani, kad bude prinuđen, naći će način da ga spakuje iza rešetaka i reši se balasta.

Rešiće se i Kosova. Iako u nešto sporijem ritmu nego što je traženo od njega, Vučić je već obavio sve pripreme. Potpisao je oba Briselska sporazuma i prateće dokumente, kojima je učvršćena državnost albanske republike Kosovo; političkom podrškom, preko svoje filijale „Srpske liste", omogućio je Hašimu Tačiju da bude izabran za predsednika, a Ramuš Haradinaj za premijera; odrekao se srpske imovine; ukinuo nadležnost srpskog pravosuđa u „pokrajini"; ostalo je samo da Ustav prilagodi realnom stanju i da s novim sporazumom uspostavi dobrosusedske odnose s teroristima koji su oteli „srce Srbije".

- Vučić će potpisati ugovor sa Tačijem, kojim će se omogućiti Kosovu da postane članica Ujedinjenih nacija - nedavno je Vuk Jeremić potvrdio navode, koje je naš magazin objavio pre tri meseca.

Iako je dugo odlagao promenu Ustava, kako bi imao sa čim da se cenka sa SAD i EU, Vučić je pristao da konačno obavi i taj prljavi posao. Referendum će zakazati istovremeno kad i beogradske i vanredne parlamentarne izbore, verovatno u martu sledeće godine. Javna rasprava je već počela, a u njoj učestvuju Demokratska stranka i Nova stranka. Kad se obavi medijska priprema, u referendumskom pitanju neće biti ni pomenuto Kosovo, tako da će Vučić uspeti da bez po muke realizuje i ovu prevaru, najtežu od svih dosadašnjih.

Posle martovskih ida, kad se usvoji zakon o ustavnim promenama, obavezno je održavanje još jednih parlamentarnih izbora. Odlično za Vučića, celu 2018. provešće u kampanji, građani će se zabavljati, neće imati vremena da razmišljaju o praznim stomacima, novčanicima i glavama. Na kraju, Srbija će se i zvanično pomiriti s trajnim gubitkom Kosova, mesto predsednika države Vučić će prepustiti jednom uglednom akademiku, svom simpatizeru, a on će se vratiti na mesto premijera.

Da bi sve to realizovao, prvo mora da savlada najveću prepreku - majčicu Rusiju. Kako bi uverio američke mentore da se odrekao moskovske stolice, Vučić je već krenuo u obračun sa svima koji gledaju na Istok. Kao monete za potkusurivanje, iskoristio je Tomislava Nikolića, Ivicu Dačića, Bogoljuba Karića i Nenada Popovića. S nadom da je bajčetinski klan totalno uništen i da ne može izazvati nikakve podele u naprednjačkom kartelu, Vučić se preko Kurira opet ostrvio na političkog oca Tomu.

Dok ruski predsednik Vladimir Putin odlikuje Nikolića Ordenom prijateljstva, Vučić u svojim medijima razvlači stare teme o korumpiranoj Dragici, nesposobnom Radomiru i kriminogenim saradnicima. Još žešće je udario na Ivicu Dačića. U saradnji s Brankom Ružićem i Aleksandrom Antićem obara ga s mesta predsednika Socijalističke partije i tera u penziju, sa dugogodišnjim smeštajem u Zabeli. Već je počela medijska hajka na Dušana Bajatovića i Milutina Mrkonjića, a satanizaciju neće izbeći ni ostali Dačićevi saradnici i sponzori. Po istom modelu, koji je koristio kad je iz Demokratske stranke terao prvo Borisa Tadića, a zatim i Dragana Đilasa, Dačiću će oteti i partiju i pare.

Ne meti se našao i Karić, koga režimski bilteni već optužuju da iz osvete, pošto od Vučića nije dobio sve što je tražio, u Moskvi i Minsku izdajnički rovari protiv interesa Srbije. Istu vrstu progona može da očekuje i Karićev ortak Dragan Marković Palma, ako se hitno ne distancira na bezbednu udaljenost.

U procesu čišćenja srpske političke scene od rusofilskih elemenata, Vučić nije zaboravio Nenada Popovića, predsednika Srpske narodne partije i aktuelnog ministra bez portfelja. U pravom trenutku medijska mreža Krik objavila je informacije o „Panamskim papirima", koji otkrivaju da Popovićeva imovina vredi milione dolara. Nema veze što je to stekao biznisom, a ne političkim prevarama ili služeći u indijskoj gvožđari u Londonu, Vučić će njegov primer iskoristiti da dokaže kako nema povlašćenih u borbi „naroda protiv tajkuna", što će mu biti glavna predizborna parola.

S jednakom strašću, koju su na svojoj koži osetili Nikolić, Dačić, Karić i Popović, Vučić se obračunava i s pojedincima koji nemaju ni novac, ni politički uticaj, ali mogu da zasmetaju. Ne prepuštajući ništa slučaju, u udarnom terminu na Pinku je prozvao prof. dr Mila Lompara, koga je optužio da je „sredio" fakultetsku diplomu Bošku Obradoviću, vođi Dveri. Kao Lompar, Vučićevog besa neće biti pošteđeni ni ostali učesnici na promociji knjige dr Dejana Mirovića „Rusofobija kod Srba 1878-2017" i tribinama na kojima „lažne patriote" kritikuju režim.

Žestina s kojom Vučić vodi antirusku kampanju izazvana je strahom od američke odmazde i revoltom zbog ruskog odbijanja da mu pruže zaštitu. Koreni tog straha zadiru duboko u kriminal.

Američke službe odavno su ušle u trag novca koji je Aleksandar Vučić izneo iz Srbije, kao i onog koji je, u interesu svojih sponzora, oprao preko kompanija u Emiratima. U borbi protiv te vrste kriminala, CIA i FBI proletos su presekle nekoliko tokova prljavog novca, što je, posredno, dovelo do zastoja u izgradnji „Beograda na vodi". Koliko su Amerikanci ozbiljni videlo se pre nekoliko dana, kad je u Saudijskoj Arabiji uhapšen jedan od najbogatijih ljudi na Bliskom istoku, princ Alvalid bin Talal. Njegov „King holding" investirao je u poslove „Tvitera", „Epla" i drugih američkih kompanija, što je privuklo pažnju američkih istražnih organa, čija istraga je rezultovala hapšenjem Bin Talala i još dvadesetak prinčeva i direktora optuženih za korupciju.

Kao što se na udaru našao arapski, tako će se naći i srpski princ Andrej Vučić, koga američki, nemački, albanski i naši mediji dovode u vezu s brojnim nelegalnim poslovima. To zna i Aleksandar Vučić, zato je na vreme pokušao da mlađem bati obezbedi sklonište u Rusiji, o čemu su već javno govorili pouzdani svedoci-saradnici iz vrha Srpske napredne stranke. Da bi dokazao lojalnost i odobrovoljio Putina, Vučić je obećao da će ruski humanitarni centar u Nišu dobiti diplomatski status ravan onome koji Srbija daje NATO snagama. Posebno značajan znak dobre volje dao je pre godinu dana, kad je Nikolaj Petrušev, sekretar Saveta bezbednosti Rusije, boravio u Beograd. Tada je prvi Putinov obaveštajac odveo dvojicu Rusa, osumnjičenih za učešće u ''pučističkim nemirima'' u Crnoj Gori. Čak i po cenu da se zameri Milu Đukanoviću, Vučić je pristao na tu uslugu Rusima, nadajući se da će zauzvrat udomiti batu u Moskvi, kao što je nekad Sloba uspeo da to sredi za Miru. Međutim, Alek nije Sloba.

Znajući s kim imaju posla i da njegova reč vredi koliko i šaka zobi, Rusi su podržali Vučićevu predsedničku kandidaturu, ali nisu odgovorili na molbu da zaštite brata, sačekali su da vide kako će reagovati kad ga pritisnu Amerikanci.

Evo, sad vide. Sad mu i uzvraćaju istom merom. U medijskoj i diplomatskoj kontri raskrinkavaju Vučićevu podaničku i izdajničku ulogu, koja preti da celu Srbiju opet zavije u crno.

- Amerika želi da u Srbiji organizuje svojevrsni „Majdan" - ocenio je Sergej Lavrov, šef ruske diplomatije, podsećajući na mesto na kome je počela krvava ukrajinska drama.

Vučić se ne plaši srpske verzije „Majdana". Dok je bio radikal, učestvovao je u medijskoj pripremi mnogo većih nesreća, kao što su „Oluja", Srebrenica, pogrom na Kosovu i Metohiji, petooktobarski puč, streljanje Slavka Ćuruvije i Zorana Đinđića... Tradiciju je nastavio naprednjačkim pljačkanjem penzionera, hapšenjem političkih kritičara, fantomskim rušenjem Savamale, uvođenjem diktature... Celu karijeru izgradio je na tuđoj nesreći, na grobovima i izbegličkim kolonama, uništenim kućama i otetim preduzećima. Iskusni ratni i posleratni profiter ne samo što ne bi imao ništa protiv haosa na beogradskim ulicama, već ga i izaziva. Nijedan vladar nikada nije tako brutalno podelio srpsko društvo, kreirajući sukobe svih sa svakim.

Dok normalni ljudi strepe, Vučić uživa. Nada se da će mu mogući incidenti omogućiti da se stranim centrima moći, kao nekad Milošević, predstavi kao faktor stabilnosti. Da bi to postigao, mora da dokaže svoju moć, da može sve, da bude i piroman i vatrogasac. Ako proceni da je u njegovom ličnom interesu, zapaliće celu Srbiju. Kasnije će, ne po prvi put, da gasi požar i priča kako se promenio.

U nameri da sačuva brata Andreja i imovinu koju su zgrabili, Aleksandar Vučić je spreman na sve. Bez ikakvih moralnih dilema, pokušaće da gurne Srbiju na poprište diplomatskih i ostalih sukoba Amerike i Rusije.Barem on tako misli. Uostalom, s tim silama već dugo trguje sudbinom države koju vodi. To će nastaviti dok građani na izborima ne pokažu da ne žele ukrajinski scenario, nego mirno oslobođenje od diktature.

Svi beže od diktatora

U naletu nervnog rastrojstva, posle sastanka s Hojt Jiom, Aleksandar Vučić nije mogao da sakrije razočarenje u najbliže saradnike.

Uveren da svi jedva čekaju da mu vide leđa, Goranu Veselinoviću se požalio da su ga izdali svi saradnici kojima je verovao. Ivicu Kojića je optužio da špijunira za Ruse, a Zoranu Mihajlović, logično, za Amerikance.

- Znam ko s kim šuruje protiv mene. Svima ću da se osvetim. Posle izbora, sve će biti drugačije - vikao je rezignirani Vučić, ne štedeći ružne reči o Ani Brnabić, Dušanu Vujoviću i Nebojši Stefanoviću.

Vučić je lažljiv i prevrtljiv, ali mora mu se priznati da ume i da bude dosledan, bar kad je u pitanju osvetoljubivost. To na svojoj koži već trpi Ivica Dačić, a uskoro će se u istoj ili sličnoj poziciji naći i ostali „izdajnici", koji nisu spremni da potonu s Vučićem.