Veterani

Podle igre gradskih vlasti Beograda sa imenom i delom junaka sa Košara

Politika nekažnjenih izdajnika

Posle osamnaest godina od bitke na graničnom prelazu ondašnje SRJ i Albanije, u kojoj su srpski heroji ginuli braneći otadžbinu od agresije zemalja NATO pakta koje su stale na stranu zločinačke OVK zajedno sa regularnom armijom Albanije, vojni dezerter Goran Vesić, danas u ulozi takozvanog "gradskog menadžera", zajedno sa gradskog vladom i uz podršku Vođe, hoće da nazove jedan bulevar imenom heroja sa Košare. U obrazloženju, koje je takođe sročeno veleizdajnički, piše da je "...bitka na Košarama uzela mnoge živote sa obe strane", što jasno govori o nameri da se izjednače agresor (NATO i teroristička OVK i albanska mafija) i žrtva (Srbija i njeni branioci). O tome piše Željko Vasiljević, predsednik Pokreta veterana

Željko Vasiljević

Odluka gradskih vlasti Beograda da jednom od bulevaru da ime po vojnicima - herojima sa Košara, bila bi za svaku pohvalu da nije u pitanju još jedna veleizdajnička podvala. Veterani su, nakon uvida u tekst predloga odmah shvatili da se iza ove ideje krije krivotvorenje istorijskih činjenica. Pitali su se šta su motivi ljudi koji su izbegli učešće u svim prethodnim ratovima, da se u ovom trenutku sete bitke na Košarama i 108 poginulih srpskih junaka? Da li je možda u pitanju običan stranački inat, jer je ranije, Demokratska stranka imala predlog da se pomenuti bulevar nazove po bivšem gradonačelniku Nenadu Bogdanoviću, koji je vršio tu dužnost kada je pokrenuta ideja izgradnje mosta na Adi? Da se Vučićevi naprednjaci sete Košara i stradalnika iz 1999. godine, bilo je nemoguće i pomisliti, ali da je iza toga neka druga, sasvim nečasna namera u pitanju, svakome je bilo jasno.

Ovo potvrđuje sledećih nekoliko rečenica iz šireg teksta predloga o davanju imena jednom beogradskom bulevaru:

"...Heroji sa Košara: Bitka na Košarama vodila se između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova. Bitka se odvijala oko graničnog prelaza na granici tadašnje SR Jugoslavije i Republike Albanije. Bitka na Košarama je uzela mnoge živote sa obe strane. Prema podacima u rejonu Košara poginulo je 108 pripadnika Vojske Jugoslavije..."

Oni koji su obrazlagali ovaj predlog nisu se ni potrudili da sakriju svoj prezir prema onima koji su herojski poginuli za odbranu Srbije i srpskog naroda. Iz svake reči ovog politikantskog pamfleta vidi se prezir prema Srbiji i svemu što makar i miriše na srpstvo. Niko na Košarama nije poginuo, stradao ili ratovao za već tada nepostojećom Jugoslavijom već isključivo za Srbiju.

Reči junaka sa Košara, Tibora Cerne "za ovu zemlju vredi poginuti" nisu se odnosile na Jugoslaviju već na Srbiju i one najbolje odslikavaju razmišljanja svih ratnika a naročito onih koji su na granicama branili svetu zemlju Srbiju. Slobodni smo da iznesemo i stavove većine ratnika iz ratova od 1990.-1995. da su i oni ratovali za srpski narod, njegovu slobodu i pravo i Srba da odluče u kojoj i kakvoj državi žele da žive. Na žalost, naša želja i pravo nisu naišli na podršku pre svega okorelih Jugoslovena kojih je na najvišim državnim funkcijama bilo previše ali ni na podršku međunarodne zajednice koje to pravo Srbima nikada nije želela da omogući zbog svojih interesa.

Ovih jadnih pet redova više odslikavaju mržnje prema tim herojima od svih propagandnih tekstova svih neprijatelja jer su sastavljeni u kancelarijama beogradskih vlasti, od onih koje građani Beograda, većinom Srbi, plaćaju odvajajući od usta svoje dece. Molimo se bogu da ovi redovi kroz buduće decenije, kada nas učesnika tih događaja i savremenika heroja ne bude među živima, ne budu argument za tumačenje događaja i istorijskih okolnosti. Ako se to desi izvući će se samo jedan zaključak da su heroji sa Košara poginuli kao agresori u ratu na granici sa susednom Albanijom i nekom legalnom vojskom koja se nazivala "Oslobodilačka vojska Kosova".

Nema nijednog slova o agresiji na našu državu od strane 19 zemalja NATO pakta i zvanične vojske Albanije, nema ni slova o terorističkoj organizaciji koja se zvala Oslobodilačka vojska Kosova. Imamo utisak da je pisac ovih redova strogo vodio računa da se istina ne spomene ni u jednoj reči i da je svoj zadatak profesionalno obavio. Onaj ko ih je pisao sigurno ne radi u interesu Srbije, Beograda i svih građana, a ponajmanje u interesu srpskih rodoljuba koji su je branili širom bivše Jugoslavije za koju danas možemo slobodno i argumentovano reći da je bila "tamnica srpskog naroda".

Istina je da su srpski heroji na Košarama ali i drugim karaulama prema Albaniji ratovali protiv NATO pakta koji je bombardovao srpske položaje gotovo 78 dana, da su teroristi Oslobodilačke vojske Kosova, regularne snage Vojske Albanije, veliki broj dobrovoljaca iz zapadnih zemalja, vojni instruktori iz stranih zemalja, pre svega sa zapada, plaćenici i američki oficiri bili ona snaga koja je napala pre svega Srbiju ali i Crnu Goru.

Manje pažljivom čitaocu može promaći nekoliko rečenica iz ovog teksta "bitka na Košarama je uzela mnoge živote sa obe strane", a tu se krije sva podmuklost predlagača i autora ovog teksta. Kome se odaje počast imenovanjem bulevara " Heroji sa Košara", srpskim junacima i stradalnicima jer su i preživeli sa ovih stratišta veliki stradalnici, onima koji su branili Srbiju od agresije i pokušaja ulaska na našu teritoriju ili svima koji su stradali u ovoj bici?

Ovako obrazloženo ispada da se bulevar ovako naziva i u čast albanskih terorista, belosvetskih plaćenika i NATO agresora. Da li je ovo slučajnost ili zla namera pokazaće vreme? Autor ovih redaka zaslužuje opštu osudu svih učesnika ratova, kritiku svih građana Srbije i Beograda i bezuslovni otkaz koji mu gradska vlast mora uručuti. Jedino ako nije dobio zadatak da tako obrazloži i unese pometnju među narod a onda svu krivicu moramo svaliti na trenutnu vlast u Beogradu predvođenu Sinšom Malim i Goranom Vesićem koji je pravosnažno osuđen za dezerterstvo.

Sve nam ovo govori da je u pitanju istina, a to zahteva oštru reakciju i kaznu za ovakve političare i veterani moraju dobro da razmisle kome će dati svoje političko poverenje jer je sada jasno zašto su za poslednje tri godine ove vlasti ostale bez nekih privilegija i zašto su im neke beneficije znatno umanjene.

Ko nije spreman da prizna ovu istinu i da tu istinu napiše, žestoko vređa srpske heroje, nipodaštva njihovu žrtvu i iskrivljuje istorijske činjenice koje su u krajnjem slučaju i dovele do opšte prihvatljivog predloga da se taj bulevar nazove po herojima sa Košara.

Da se ova država i društvo nerazumno odnosi prema herojima učesnicima prethodnih ratova stalno govorimo u nadi da će oni koji odlučuju o našim sudbinama shvatiti da postoje posebne okolnosti koje se moraju uvažavati. Kada prođu stradanja i ko iz njih izađe živi, počinje da na život gledate drugim očima i druge vrednosti dobijaju na značaju, a neke koje su za druge ljude prioritetne postaju beznačajne. Na drugačiji način se tada čovek odnosi prema životu ali i prema prijateljstvu, požrtvovanju i stradanju. Dok je za druge ljude pogibija u borbi samo obična smrt za saborce je to posebna žrtva i ima poseban značaj i poštovanje a još ako je poginuli bliski prijatelj to doživotno u vama budi potrebu zahvalnosti i obavezu poštovanja žrtve.

Naš prijatelj Ranko Lainović komandant Dobrovoljačke garde o čijem herojstvu smo pisali u prethodnom broju ovog magazina je zbog želje da oda počast svojim poginulim i ranjenim saborcima ali i iz potrebe da ispuni majčinsku želju uhapšen zbog toga što je u njegovom stanu nađeno više komada oružja, zaostalog iza pokojnog brata i oca, donetog sa ratišta.

Evo skoro dvadeset godina on pokušava da opremi spomen sobu kojom bi odao počast i otrgao od zaborava sve stradale pripadnike Garde, odao počast hrabrosti mladih ljudi tog vremena da dobrovoljno odu u rat i brane svoj narod, veru i pravo na život.

Na žalost, niko nije želeo da mu pomogne u realizaciji te humane ideje. Kao da su se prethodne vlasti grada Novog Sada, AP Vojvodine i Srbije stidele ovih ljudi koji nisu ni život žalili da bi ispunili zavete predaka i čvrstog ubeđenja da za svoje potomke čine opravdanu žrtvu.

Ostaje nam da molimo za razumevanje, milost i sagledavanje očiglednih činjenica koje apsolutno umanjuju krivicu našeg saborca i junaka koji je devet puta ranjavan, da molimo sudije i tužioce da razumeju Rankovu vezanost za ljude kojima je to oružje pripadalo i da shvate da nije postojala nikakva opasnost za društvo od upotrebe istog jer je njegova želja isključivo bila da oda počast junaštvu, požrtvovanju za svoj narod i otadžbinu a to se svakako mora smatrati vrlinom, podarenom od boga i pripadnošću srpskom rodu.