Veterani

Pitanje uoči odlaska: koliko je Srbiju koštao Vučićev gubitnički mandat

Račun iz Vođine krčme

Vodeći svetski lideri jasno su stavili do znanja Vučiću da nema potrebe da žuri sa rešenjem vekovnog problema između Srba i Albanaca i da se međunarodni procesi okreću u našu korist. Može li bezumni Vučić da shvati ono što mu danas govori kineski predsednik Si Đinping (a sutra će mu to valjda ponoviti i ruski predsednik Putin), da je došao zadnji čas da se skloni mirnim putem i prihvati činjenicu da se već nalazi pred sudskim većem u nekoj novoj, stvarno reformisanoj Srbiji, pita se Željko Vasiljević predsednik Pokreta veterana Srbije, u svom autorskom tekstu

Željko Vasiljević

"Čega se pametan stidi budala se time ponosi", stara je narodna mudrost koja u poslednjim danima najbolje odslikava Srbiju i njenu politiku, naročito onu ekonomsku. Nismo mi džaba najsiromašnija zemlja u Evropi i među najsiromašnijima u svetu sa naročito niskim standardom života, koji nam je inače iz godine u godinu sve niži a život sve teži. Ali, što nam je gore, imamo sve više medijskih spinova i medijske torture sa televizija koje umesto špice imaju sliku "našeg voljenog predsednika Vučića".

Svaki sklopljeni posao u ime države prati Vučićevo besomučno terorisanje naroda u satima i satima ponavljanih izjava o poslovima veka koji su spasonosni za ovaj ili onaj region. Svako ko bi se usudio da makar iskaže sumnju u genijalnost naših političara, naročito Aleksandra Vučića biva ljagan, proglašavan neznalicom i ko zna šta sve, od strane društvenog taloga koji je zahvaljujući SNS i Vučiću zavladao Srbijom.

Moglo bi se i podneti to što Vučić ništa ne zna o ekonomiji jer i o mnogim drugim ništa ne zna, jer bi po logici stvari stručni deo posla i ugovora trebalo da rade stručni, obrazovani i iskusni ljudi, što u našem slučaju ne stoji. Na čelu stručnog tima se nalazi državni sekretar u ministarstvu privrede, Dragan Stevanović iz Surdulice koji je obavljao funkcije Predsednika Skupštine opštine Surdulica i narodnog poslanika a od 2012. godine vedri i oblači u vrlo važnom ministarstvu za privredu Srbije!

To što postoje priče da je konobar po struci i da je fakultet završio za nekoliko dana su sada manje važne, važno je da o privredi ništa ne zna što je suštinski bitno i ključno za donošenje katastrofalnih odluka, naročito o rasprodaji najvažnijih srpskih privrednih resursa kao što su RTB Bor i PKB. U nadležnost čoveku koji nije kao privrednik zaradio ni jedan dinar, koji nije video ugovor, koji ne zna osnovna pravila poslovanja dozvoljeno je da vodi najvrednije privatizacije. Što se onda čudimo što smo tu gde jesmo.

Ni predsednik nam nije ništa bolji, ni on ništa ne zna o mnogim stvarima o kojima odlučuje, a još ako uzmemo u obzir da svi njegovi saradnici moraju da budu gori od njega i da manje znaju nego on, propast nas ne može zaobići.

Prodati jedan resurs kao što je PKB za samo 105 miliona dolara je dokaz nesposobnosti, a još ako se dokaže da su sumnje da je PKB kupio Aleksandrov brat Andrej, od pokradenih para, onda uz nesposobnost i državni kriminal stvoreni su uslovi za totalnu propast i dugogodišnje tavaorenje cele države i društva.

Srbija će uskoro ostati bez stručnjaka jer su beznađe i vera u skoro bolje sutra zavladali naročito među mladima, i njihov masovni odlazak iz Srbije je samo pitanje trenutka a ne više pitanje izbora, izbor je u njihovim glavama davno napravljen a politička i ekonomska situacija u Srbiji ih samo učvršćuje u stavu da su doneli ispravnu odluku. Imamo iskustvo Hrvatske u kojoj je prosečna plata bar 50% veća ali društveni procesi i društveni odnosi u kojima se loše nagrađuje i stimuliše a dobro gura u zapećak i proglašava retrogradnim, dovodi do toga da će najveći broj mladih ali i starih koji neće da se razdvajaju od porodice, napuštaju ove prostore. Za neku godinu hrvatska privreda će biti u stagnaciji i propadanju jer neće biti stručnih i sposobnih da tim procesima upravljaju.

Ovaj primer nismo naveli zbog mržnje prema njima ili radovanja zbog lošeg stanja preko komšijskog plota, već isključivo kao opomenu šta uskoro čeka Srbiju ako ništa ne promenimo. Da bismo bilo šta mogli da promenimo, prvo moramo da promenimo režim koji Srbiju čvrsto drži u ovom katastrofalnom stanju i koji nam svakodnevno steže omču oko vrata.

Moramo se rešiti onih koji ništa ne znaju a odlučuju o svemu, moramo promeniti sistem u kojem će partijski plen biti cela Srbija i posle partijske pobede se na ključna mesta dovode ljudi kao nagradu za lepljenje plakata i besomučno skandiranje vođi da je najlepši i najpametniji. I pre SNS-a je bilo takvih situacija ali su oni ovaj proces doveli na taj nivo da ugrožava opstanak države i društva kao funkcionalnih sistema. Nije čudo što nam ništa nije za pohvalu od privrede, školstva, zdravstva, socijalnog sistema ili bilo kog drugog segmenta državnog aparata kad njime upravljaju ljudi poput Dragana Stevanovića iz Surdulice.

Što nas onda čudi kada ceo RTB Bor ode za 1,4 milijarde dolara i to za nekoliko godina a ista firma Ci Đin nudi za kanadski Nevsun, koji je inače vlasnik prava na eksploataciju nalazišta Čukaru Peki kod Bora, 1,41 milijardu dolara. Samo procenjena vrednost bakra koji će se dobiti iz gornjih slojeva budućeg rudnika je 7,5 milijardi dolara, kolika je vrednost u donjim slojevima ne znamo a i kolika je vrednost zlata a zasipaju nas vestima o najbogatijem nalazištu zlata na svetu takođe je tajna i nije mi jasno zašto se prestalo sa pisanjem takvih vesti neposredno pred prodaju.

Praksa sa srpskim kompanijama je gotovo identična sa svim kompanijama u regionu koje su političari spremili za privatizaciju, čitaj kao rasprodaju. Na čelo tih kompanija se dovode ljudi iz političkih stranaka sa jasnim zadatkom da kompaniju dovedu do prosjačkog štapa i poslovanje svedu na minimalnu meru opstanka i u isto vreme na minimalnu cenu prodaje. Zar se niko ne zapita kako je moguće da se izvesni Spaskovski godinama nalazi na čelu giganta kakav je RTB Bor, godinama pravi gubitke ali ga država ne smenjuje?! On sa svojim timom dovodi ovaj gigant na ivicu propasti i time značajno obara cenu a stvara mogućnost ogromne provizije za one koji tu kompaniju prodaju u ime svih građana Srbije. Tako je bilo i sa Železarom u Smederevu, PKB-om, tako je i sa petrohemijskim kompleksom i sa još velikim brojem kompanija. Vučić već sedam godina upravlja ovim brodom, koji se zove Srbija i koji vodi od spruda do spruda, nasukavamo se iz dana u dan a on nam prodaje priču kako će nas ovim brodom dovesti do luke koja je raj na zemlji, a nama je svakim danom sve gore i teže bez nade da se izvučemo iz začaranog kruga robovlasničkog odnosa jer plata od 400 evra, za malo onih koji je imaju, je naknada za poniženje koje radnici trpe i robovski rad uglavnom kod stranog gazde ali ni domaći nisu baš mnogo bolji a i zašto bi bili kada ih država na to ne tera. Strah koji nas obuzima je da naš brod neće dugo još ploviti i da je neki od sledećih sprudova konačno mesto našeg potonuća a da će kapetan biti prvi koji će taj brod napustiti i svi oficiri sa njim će pobeći u neku zemlju u kojoj se ne sudi za takva teška dela ugrožavanja imovine i putnika koji su sami krivi što su pristali da tim brodom upravlja tako nestručna posada.

Spas ove države ali i država u okruženju zavisi od mogućnosti stvaranja institucija sistema koje će biti imune na želje diletanata iz političkih partija i koji će delovati u interesu države i društva. Spas je formiranju onih institucija koje će biti iznad pojedinaca bez obzira iz koje partije dolazili i koju funkciju obavljali. Neophodno je pre svega formirati, apsolutno nezavisnu i ni na koji način podložnu uticaju političara, instituciju Državnog tužioca koji će biti vrhovni bog u sistemu zaštite zakonitosti i zaštite svojine odnosno materijalnih vrednosti na koju zloupotrebu su političari na funkcijama slabi. Treba razmisliti da se Državni tužioc bira na neposrednim izborima i da na taj način bude zaštićen od uticaja bilo koga iz političkih partija. Takođe mu treba pridodati specijalnu jedinicu policije koja će isključivo odgovarati njemu i koja će biti popunjena od stručnjaka iz raznih oblasti a naročito iz oblasti ekonomije jer su kršenja zakona i tako načinjena šteta ubedljivo najveći u ovoj oblasti. Nije ovo ništa novo samo se u našoj državi od ovoga bežalo u širokom luku jer je postala praksa da političari kradu i da za tu krađu ne odgovaraju. Ono što je najgore je da i narod to prihvata kao činjenicu da svi političari kradu i to izgovaraju gotovo kao opravdanje.