Razaranje

Šta se sve dešava kada arhitekte - konzervatori puste mašti na volju

Lov na zlatna jaja

Kakva je međusobna veza glagolskog oblika pasiva i spomenika kulture. Kakva je veza romana „vremeplov" sa Republičkim zavodom za urnisanje spomenika kulture, zbog koga već pedeset godina traje konstantno propadanje dragocenih fresaka u Sopoćanima, zbog čega su zidovi pretvoreni u sunđere i zbog čega se po svaku cenu izbegava malterisanje fasada i spasavanje fresaka? Ko su raznorazni morloci službe zaštite odgovorni za uništavanje spomenika kulture i da li su se freske navikle na vlagu? Na ova pitanja, odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.

Stanislav Živkov

Glagolski oblik Pasiv u osnovi ima latinsku reč passivus, odnosno pridev, koji označava nekoga (ili nešto), ko pati, u smislu patnje, trpljenja. Zahvaljujući sedamdesetogodišnjem štetočinstvu Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture, upravo toliko traje trajno trpno stanje brojnih spomenika kulture uključujući tu i mauzolej u Sopoćanima a morlocima iz Zavoda posebno je zasmetalo kada se neko drznuo da neki spomenik obnovi temeljno i još zasnovano na pouzdanim podacima.

Zbog svega toga Srpska služba zaštite u najmanju ruku podseća na vreme i mesto dešavanja knjige H. Dž. Velsa „Vremeplov" u kome postoje dve vrste ljudi aloji koji žive na površini i mračni morloci koji žive u podzemlju odakle izlaze noću i hrane se alojima.

U prošlom članku ove rubrike pozabavili smo se sa dva takva morloka. Lukić Miladinom i Davidov Aleksandrom koji su se uprli da po svaku cenu kompromituju decenijama odlagane radove na spasavanju ostataka fresaka u manastiru Gradac samo da bi po svaku cenu sačuvali svoju umišljenu šttočinsku eminenciju i doživotni nerad i štetočinstvo.

Međutim to je samo poslednja kap u odavno prepunoj čaši koja samo što se nije prelila pošto se konstantno puni poslednjih 70 godina o čemu najbolje govori sledećih nekoliko primera koji na najgori način pokazuju kakve se sve štetočine bave urnisanjem spomenika kulture kao i sa kakvim posledicama što po sam spomenik što po državni budžet koji je već decenijama krava muzara za sve moguće i nemoguće ludorije službe zaštite.

Tako je recimo agonija Pećke Patrijaršije trajalo još od 1931. godine pa sve do 2007. kada je napokon stručno konzervirana, restaurirana i prezentirana čime se autorka projekta veoma zamerila ekipi morloka Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture. Naime nakon višedecenijskog otezanja i izmišljanja nebuloza, fasade na crkvama Pećke patrijaršije obnovljene su na osnovu pouzdane dokumentacije iz 1931. godine koju je ukrala Milka Čanak Medić i držala sakrivene 40 godina sve dok nisu pronađene u ormanu za koji niko nije imao ključ. Fasade su obnovljene, po projektu arhitekata Marije Jovin i Siniše Temerinskog, uz saglasnost Saveta za zaštitu i obnovu hramova i kulturne baštine SPC i Komisije Republičkog zavoda, koju je imenovala Gordana Marković da odobrava projekte a glavni izgovor za zavodske morloke i njihovo mračnjašto bila je izmišljotina da je jedan od osnovnih kriterijuma projektanata bio povlađivanje ukusu i stavu pojedinaca o "lepom" izgledu pećkih crkava a druga je bilo lupetanje kao je došlo do uništavanja mnogih prvorazrednih istorijskih izvora o njihovom prvobitnom obliku, kontinuitetu i promenama u vekovnom trajanju što je u prevodu značilo da se sa oderanih zidova crkava više ne može videti namučena istorija srpskog naroda.

Postavlja se pitanje mentalnog stanja svakog konzervatorskog morloka kome je zasmetala prosta činjenica da je naprosto izvršena obnova najvažnijeg i najbolje sačuvanog istorijskog sloja Pećke Patrijaršije. O kakvim se zapravo „stručnjacima" radilo najbolje govori njihovo lupetanje da izvedeni radovi pogoršali stanje arhitekture i živopisa jer je sprečeno njegovo dalje propadanje??? Naravno društvance je govorilo o stvarima o kojima pojma nema pa su tako izmislili da je tokom radova 2007. godine izvršeno sistematsko obijanje maltera iako je čak i u literaturi objavljeno da su svi kasniji nanosi maltera uklonjeni još prilikom radova 1931. godine, a 2007 je uklonjeno jedino opšivanje izvedeno cementnim malterom.

Naravno društvancetu ovo nije bilo dosta pa su se pojavile tvrdnje da je izvršeno potpuno uništavanje najstarijih i nekih kasnijih slojeva fasade i uskraćivanje mogućnosti za buduća istraživanja i odgovarajuću prezentaciju. Svi radovi izvedeni su vrlo odgovorno i promišljeno, uz maksimalnu analizu izradu dokumentacije i terenski rad za razliku od svih radova posle Boškovićevih 1931-1932. godine, kada je sa crkava uklonjen crveni fasadni malter i zidovi fugovani malterom sa cementom U Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture predvodnik morločke sllužbe ex-direktor Omčikus godinama nije prihvatao program sanacije s obrazloženjem da treba još ispitivati a u isto to vreme prihvatao je i podržavao rad slikarsko konzervatorskih štetočina Dragana Stanojevića i Zvonimira Zekovića.

Na zahtev Gordane Marković da joj Zvonimir Zeković kaže koje je materijale koristio u konzervaciji, odgovorio joj je "da nije koristio nikakve materijale i da su problemi u Pećkoj patrijaršiji toliki da ih on nije rešio, ali je pripremio naslednika koji će ih rešavati"! Takođe je izjavio "da ispitivanja i radovi u oltarskom prostoru Bogorodičine crkve nisu završeni jer je konsultant iz 'Prvog maja' iz Čačka koji je trebao da mu da recepturu za injekcionu smešu umro" a radi se o tome da je Zeković bušio zdrave grede i pritom potpuno rastresao zid iznad sa freskama koje su morale biti prelepljene gazama kako ne bi otpale to je stajalo najmanje 20 godina dok je Stanojević pravio slikarski program radova doživotnog karaktera i predvideo „manji obim radova" i tražio za tromesečni rad 157.240 evra; tromesečne dnevnice su 6.750 evra i još tromesečni honorar 7.500 evra, iako je za svo to vreme trebao da primi i platu, a bio je zapeo kao svinja na masnu krpu, da se hitno izgradi nova zgrada za konzervatore u kojoj bi bila njegova zasebna soba s kupatilom i posebno radna soba!

Naravno Omčikus i dalje ne prihvata predlog radova na sanaciji crkava Pećke patrijaršije, već se samo posvećuje istraživanjima. Uzgred, usvaja predlog Stanojevića da 20 slikara radi četiri meseca na opservaciji, merenju i istraživanju živopisa, uz izgradnju nove zgrade u porti samo za slikare da bi se na kraju pokazalo da su svi navodno nerešivi problemi sa živopismo bili vrlo rešivi pa se stoga hitno pojavila nova direktorka Vera Pavlović Lončarski sa zadatkom da zaustavi nepoželjne radove!

Nakon radova koji su trajali nekoliko meseci, morloci srpske kulture izlaze u javnost i napadaju sve one koji žele da sačuvaju Pećku patrijaršiju. Marko Omčikus, kao vođa komisije ispred Republičkog zavoda, nakon odlaska u Pećku patrijaršiju, počinje da napada radove Marije Jovin i Siniše Temerinskog.

Tom prilikom, ovaj istoričar umetnosti počinje da se meša u posao arhitekata i konzervatora. Da je Marko Omčikus samo istoričar umetnosti i propali direktor dokaz su "činjenice" koje nakon obilaska Pećke patrijaršije iznosi u javnost. Ti njegovi javni napadi su napravili konfuziju kod mnogih stručnjaka u Srbiji. No, Omčikus se nije dao pa je izjavio: "...Komisija zavoda je bila u septembru u Pećkoj patrijaršiji, svi članovi su napisali svoje mišljenje..."

S druge strane stručnjaci su postavili pitanje ko su tih desetak vrhunskih naučnika koji su oštro osudili način na koji se rekonstruiše Pećka patrijaršija? Podsećanja radi, među njima su bili: dr Gojko Subotić, prethumni akademik koji se uopšte ne bavi zaštitom spomenika graditeljskog nasleđa i koji za poslednjih 35 godina jedva da je napisao i jedan članak daleko poznatiji kao mužić Irine Nacionale; zatim dr Marica Šuput koja je zajedno sa pokojnim dr Vojislavom Koraćem upropastila manastir Banjska daleko najpoznatija po prvom verifikovanom slučaju bezgrešnog začeća, dr Nađa Kurtović-Folić koja je najpoznatija samo zato što je ćerka eminentnog arhitekte Ive Kurtovića; pokojni dr Milosav Timotijević, koji se uz proučavanje dejstva alkohola na razum, jedino bavio umetnošću 18 i 19 veka; dr Milka Čanak-Medić najveća štetočina u istoriji konzervacije i restauracije spomenika kulture mr Olivera Kandić koja smatra da se u Pećkoj Patrijaršiji ne treba ništa raditi jer su se freske navikle na vlagu, pokojni mr Zvonimir Zeković i njegov epigon Dragan Stanojević, obojica stručnjaci za doživotno odugovlačenje radova i krađu novca; arheolog-nekrofil Emilija Pejović, Božidar Krstanović etnolog koji ne vidi katastrofalno stanje etnološke baštine...

Svi oni su bili članovi udruženja morloka tj Velike komisije (savetodavnog tela ministra kulture), koja je svojevremeno formirana i odmah ukinuta jer je ministar Kojadinović shvatio da se radi o stvaranju paralelnog zavoda.

Ova grupa je i tražila čak i to da se obustave svi radovi na pećkim crkvama i da se "zbog učinjene trajne štete ovom spomeniku kulture i uništavanja izvornih podataka na njemu" pokrene postupak za krivičnu odgovornost Gordane Marković, bivše direktorke Republičkog zavoda, i profesionalnu odgovornost Marije Jovin i Siniše Temerinskog, projektanata i rukovodilaca radova koji su "svojim odlukama i postupcima doveli do devastacije spomenika kulture" a tokom izvođenja radova zapravo je ustanovljeno kakva je šteta tokom ranijih radova načinjena.

A radovi su bili prvenstveno usmereni na otklanjanje štete koju su Pećkoj patrijaršiji naneli članovi te komisije, . Inače Omčikus je čak napao i Amfilohija Radovića ističući da "...Crkva nije kompetentna da nešto dozvoljava ili ne dozvoljava kad je u pitanju konzervacija, i da to nije posao mitropolita" najavljujući čak i tužbu protiv Amfilohija Radovića jer je doveo ljude van Republičkog zavoda da rade na Pećkoj patrijaršiji. Upravo zbog ovakvih izjava i razmišljanja Marka Omčikusa, mitropolit Amfilohije Radović svojedobno je dao izjavu za Magazin Tabloid: "...Marko Omčikus ima nekrofilski odnos, koji je svima nama poznat, prema spomenicima kulture Srbije..."

Što se tiče obijanja originalnih povrišna maltera na fasadama i prezentacije tehnika gradnje crna serija se nastavila odmah posle drugog svetskog rata i to u manastiru Studenica i to tako što je rukovodilac radova Slobodan Nenadović, koji je inače pre rata rukovodio rušenjem sreddnjevekovnog grada Žrnova na Avali, svoje rušiteljstvo veoma uspešno nastavio i u Studenici gde je tokom svog višegodišnjeg petljanja pored ostalog uspeo da sa neistraženih fasada Radosavljeve priprate obije oko 1.800 kvadrata maltera oslikanog floralnim ornamentima kako bi žuto ofarbanim cementnim malterom fugovao fasadu da bi 'lepše' izgledala! A povrh toga je isekao freske unutra radi postavljanja izolacije od vlage! Ipak najtragičnija je situacija sa crkvom svetog Trojstva u Sopoćanima koja je obnovljena između 1927. i 1929. godine kada su obnovljeni srušeni svodovi nad samom crkvom čime je enterijer sa freskama makar privremeno bio zaštićen od dejstva atmosferilija.

Odmah posle II svetskog rata su urađene najhitnije popravke postavljen olovni lim. Italijan Rigobelo je obavio prve konzervatorske radove na freskama i upozorio na činjenicu da ih je već tada ugrožavala vlaga

U vreme obeležavanja sedamstogodišnjice manastira 1965, očišćene su pojedine freske, uređena je porta, rekonstruisani sarkofazi Uroša i arhiepiskopa Joanikija. Više od jedne decenije su trajala arheološka istraživanja. Naporedo sa njima obavljeni su i najnužniji konzervatorski radovi na arhitekturi crkve. Skinut je i prethodni olovni lim s krova i zamenjen debljim, koji je ostao do danas...

Danas manastirska crkva predstavlja najidealniji primer kako se zahvaljujući nemešanju u svoj posao i hohštapleraju može upropastiti kapitalan spomenik svetske kulturne baštine.Naime u široj javnosti vlada mišljenje da je nakon višedecenijske obnove spoljne priprate crkve svetog Trojstva njena obnova time i završena. Međutim, malo je poznato da skoro pedeset godina traju intenzivni napori na sistematskom sprečavanju kompletne graditeljske obnove crkve a samim time i na još intenzivnijem unštavanju preostalih fresaka u enterijeru crkve! Postoje dva osnovna građevinska problema koja ni do danas nisu uopšte rešena: kompletna rekonstrukcija spoljne priprate na osnovu pouzdanih podataka i malterisanje fasada crkve kako bi se sprečio prodor vode i uništavanje fresaka u enterijeru.

Navodna obnova spoljne priprate je rezultat dugogodišnjeg (ne) rada arhitekte konzervatora Olivere Marković Kandić koja tokom više od trideset godina navodnog istraživačkog (ne)rada nije bila u stanju da na osnovu jasnih i pouzdanih podataka na samom spomeniku obnovi spoljnu pripratu samo zato jer zapravo nikada nije ni imala svoje mišljenje o tome već se po mišljenje obraćala raznoraznim sivim eminencijama službe zaštite spomenika kulture, a pre svega svom mentoru za magisterij Vojislavu Koraću.

Naime, pre prve obnove crkve dvadesetih godina od spolnje priprate ostali su samo delom sačuvani stupci sa nekoliko lukova ali i dovoljno podataka za kompletnu obnovu crkve. Pošto u prvoj obnovi na spoljnoj priprati ništa nije urađeno, mnogo kasnije raznorazni stručnjaci su u nekoliko navrata razmatrali prvobitni izgled spoljne priprate da bi je mogli obnoviti. Iskristalisalo se mišljenje da nedostaju podaci o izgledu njenog srednjeg dela što naprosto nije istina. O tome kolika je uopšte kompetencija raznoraznih sivih eminencija i kojekakvih velikih loža najbolje svedoči svojedobna izjava Olivere Kandić povodom navodne obnove spoljne priprate. Meni se učinilo da sam stekla dovoljno podataka da predložim projekat obnove tog dela, ali se Komisija nije složila, pa je prihvatila moju drugu ideju za neutralnu arhitekturu, kojom će se zaštititi preostale freske na zidovima priprate. Ova i ovakva izjava Olivere Kandić svojevrstan je skandal jer se postavlja pitanje kako se jednog trenutka nekome može učiniti da za nešto ima dovoljno podataka, a odmah potom mu se to isto više ne čini

Ovim se samo potvrdilo da o našim najznačajnijim spomenicima i njihovoj sudbini zapravo odlučuju po pravilu sasvim nekompetentni ljudi, u ovom slučaju arheolozi i istoričari umetnosti, koji uz retke izuzetke nikakve veze sa graditeljskom rekonstrukcijom spomenika kulture nemaju veze, po svom ćefu su rešavali šta će se i kako raditi na spoljnoj priprati Sopoćanske crkve.Tako je,umesto da se nakon kompletne obnove kupolatih svodova u bočnim delovima obnove i svodovi srednjeg dela i time ponovi trobrodan gabarit crkve, sagrađena prava neomalterisana kamena sandučina koja je još, poput šake u oko popreko nasađena između crkve i zvonika.

Pod izgovorom da će se time sačuvati od daljeg propadanja freske koje su na prvobitnim spoljnim zidovima crkve, a živopisi se nalaze i na zvoniku crkve crkva danas izgleda krajnje zapušteno sa ogoljenim fasadama od blokova šupljikave sige iz kojih se voda cedi kao iz sunđera. Kada se pogleda kompletan radni učinak Olivere Marković Kandić u Sopoćanima postavlja se pitanje šta je tamo zapravo urađeno kako treba. Naime u više navrata izveštavano je da su rekonstruisani sarkofazi u enterijeru, popravljani prozori, rekonstruisan ikonostas i pod a prema sadašnjim planovima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture predviđeno je da se svi ti poslovi trebaju ponovno izvoditi. Samim time se nameću dva prosta zaključka: ili su poslovi na ovim restauracijama izvedeni nestručno pa sada treba popravljati raznorazne greške ili se novac traži za već urađene poslove kako bi završio u nečijem džepu.

Na žalost, malo je poznato da ove , možda najznačajnije freske u korpusu srpskog srednjevekovnog slikarstva propadaju skoro 50 godina pre svega zahvaljujući diletantizmu i štetočinstvu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture čiji slikari konzervatori već decenijama troše enormne iznose novca na sanaciju štete koju čini sam arhitektonski odsek istog zavoda.

Slučaj propadanja fresaka u Sopoćanima ima i svoju predistoriju koja počinje sada već daleke 1968. godine kada je tadašnji rukovodilac radova na konzervaciji arhitekture Marija Jovin započela istraživanja kako bi se ustanovio razlog za enormnu vlažnost zidova crkve i fresko živopisa na kojem se već u to vreme sve više pojavljivalo isoljavanje i stvaranje skrama od soli koje je atmosferska vlaga prodirući sa ogoljenih fasada istaložila na površinu fresaka.

Kako bi se ustanovio razlog tadašnji direktor Republičkog zavoda Veljko Đurić angažovao je Institut za ispitivanje materijala pri Građevinskom fakultetu u Beogradu koji je sproveo dugotrajna ispitivanja na samom spomeniku tokom kojih su istovremeno šmrkovima prskane površine zidova sa malterom i bez njega i meren prodor vlage u dubinu zidova. Sva ova složena ispitivanja nedvosmisleno su pokazala da vlaga praktično odmah prolazi kroz neomalterisan zid, a da malter na fasadi zadržava najveći deo vlage. Osim toga, ustanovljeno je i da postoji i drugi razlog za pojavu isoljavanja na freskama.

Naime, tokom radova na obnovi crkve sredinom dvadesetih godina, nije izvršeno kompletno uklanjanje razdruzganih delova originalnih zidova i čišćenje svih spojnica od nataloženog humusa tako da je vlaga koja je prodirala kroz zidove usput i odozgo spirala soli i istaložavala ih na površini fresaka. Stoga bi bilo potrebno izgraditi zaštitnu konstrukciju iznad čitave crkve, demontirati rekonstruisane delove arhitekture, očistiti stare zidove sve do zdravih struktura što je opet bilo nezamislivo raznoraznim sivim eminencijama po kojima su Sopoćani bili primer idealno rekonstruisane crkve. U zaključku izveštaja Instituta jasno je navedeno da je jedino rešenje zaštite živopisa manastira Sopoćani od daljeg oštećenja dejstvom eflorescencije i vlage je u spoljnem malterisanju manastira.

Ovaj izveštaj izazvao je do tada neviđenu pometnju u samom Republičkom zavodu jer bi se malterisanjem fasada prekinulo dalje propadanje fresaka a samim time bi nekima , pre svega arhitetkama i arheolozima iz ruke izmakla svojevrsna zlatna koka koja već četrdeset godina redovno nosi zlatna jaja od honorara i dnevnica !

Iako su na ovim ispitivanjima učestvovali najeminentniji i najkompetetniji stručnjaci iz tadašnje SFRJ: po starom običaju njihovo mišljenje osporile su sve same kunsthisteričarske i arhitektonske eminencije okupljene u tadašnju Veliku Ložu koja je verifikovala projekte na obnovi spomenika koji su izrađivani u Republičkog Zavodu. Svoj glas digli su redom sve sami diletanti, sa jedne strane za konzervaciju spomenika totalno nekompetentni istoričari umetnosti Gojko Subotić, Vojislav Đurić, Bata "Ameba" Petković dok su na drugoj galamili zagovornici nemačke škole obijanja fasada , redom sve sami epigoni Đurđa Boškovića i najveće štetočine u istoriji srpske službe zaštite: Vojislav Korać, Milka Čanak Medić, Bojko Pavlović, Slobodan Nenadović kojima je bilo je nezamislivo svako malterisanje ogoljenih fasada jer je sa njih verovatno već tada trebalo sagledati mučnu istoriju srpskog naroda. Na tadašnjeg direktora Republičkog Zavoda Veljka Đurića započeo je nezamisliv pritisak pa je on zatražio mišljenje uglednog italijanskog Centralnog instituta za konzervaciju koji je u Sopoćane poslao dva svoja eksperta koji su nedvosmisleno potvrdili mišljenje Instituta za ispitivanje materijala iz Beograda. U međuvremenu Marija Jovin je nastavila sa ispitivanjem kompleksa manastira Studenica što je rezultiralo senzacionalnim otkrićima, a Olivera Marković Kandić uspešno je započela svoj višedecenijski rad na daljoj devastaciji Sopoćana potpomognuta brojnim saradnicima Republičkog zavoda kojima je zlatna koka do danas nastavila da i dalje nosi zlatna jaja. Samo za radove tri faze konzervatorsko restauratorskog projekta na zidnom slikarstvu crkve Svete Trojice u Sopoćanima za period 2009-2011, finansijskim planom Republičkog Zavoda predviđeno je ne manje ni više nego sedam i po miliona dinara pri čemu se čitav posao svodi na popravljenje štete koju je zahvaljujući uticaju raznih diletanata proizveo isti taj Republički zavod! Za isti period takođe je predviđeno da se za radove na ikonostasu koji je rekonstruisan pre tridesetak godina potroši dodatnih tri miliona dinara. Sve u svemu, sopoćanske freske danas se ne mogu mogu videti od skrame nataloženih soli, sa njenih vodom natopljenih fasada se sagledava mučna istorija srpskog naroda, a konzervatorima - morlocima zlatna koka i dalje nosi zlatna jaja.