(P)likovi

U susret završnoj sceni: odlazeći vlastodržac sve bliže "Aleji zaslužnih naprednjaka"

Treba li spaliti Vučića?

Uskoro, kad dođe kraj naprednjačkoj pošasti, Srbija će se suočiti s dva ključna pitanja. Prvo, šta da se radi s Vučićem i, drugo, kako da se stvore uslovi za normalan život i oporavak od ove tragedije. Odgovori su kompleksni i povezani, jedan zavisi od drugog. Zavise i od onoga ko ih daje. Sve je više ogorčenih građana koji podržavaju predlog narodnog poslanika Srđana Noga da bi Vučića, kao i njegove saučesnike u izdaji nacionalnih interesa, trebali da budu obešeni na Terazijama. Ideja o "Aleji zaslužnih visećih naprednjaka", iako politički nekorektna, vrlo realno opisuje vrstu emocija koje prema diktatoru gaji veći deo njegovih žrtava, smatra urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i bivši Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Nije teško razumeti opljačkane očajnike koji pogrešno smatraju da zločinac zaslužuje banderu ili lomaču. Bez obzira na količinu nesreće koju je vladar izazvao, pravda se ne ostvaruje pukom osvetom. Naprotiv, Srbija može da prođe kroz katarzu samo s Vučićem na optuženičkoj klupi, s koje će otići na dugogodišnju robiju.

Potraga za vakcinom protiv naprednjačkog virusa ne sme da se usmeri samo prema Aleksandru Vučiću. Otkad je zaveo diktaturu, čak i njegovi protivnici tvrde da je vrhunski politički manipulant, marketinški genije, odličan strateg...U strahu su četvore oči, ali vid je zamagljen, zato ne primećuju da u njegovim političkim, medijskim i poslovnim akcijama nema nikakve mudrosti, samo laži i nasilje. Vučić je bio i ostao iskompleksirani paćenik i plaćenik, osuđen na sudbinu sluge svakog gospodara. Ograničenih intelektualnih sposobnosti, lenj i površan, uvek je izvršavao tuđe naloge. Usluge je iznajmljivao Vojislavu Šešelju, Miodragu Rakiću i, sad, gazdama iz Berlina i Brisela. Uloga izvršioca ne umanjuje njegovu odgovornost za štetu koju je stvorio, ali on je samo vrh ledenog brega. Vučić je posledica, uzroke su stvorili njegovi prethodnici.

Temelji zla, čiji je Vučić simbol, mnogo su dublji. Sve što on sad radi, svaka prevara i izdaja, sve je već viđeno. Slobodan Milošević je stvorio partijske sektaše koji, rasterećeni morala i principa, pristaju na sve. Godinama su huškali na rat, drugima su stavljali puške u ruke, sebi pare u džepove. Preko noći, čim su procenili da im se više isplati, pod parolom "mir nema alternativu" uveli su blokadu na Drini, odrekli su se krajiških i bosanskih Srba. Vučić sada to radi s Kosovom i Metohijom. Na naprednjačku deponiju doveo je konvertite svih boja, ujedinjene samo željom da zgrnu što više novca. Dok im se pune sefovi, baš ih briga za Dečane i Gračanicu, pa i za Preševo.

Miloševićev režim koristio je usluge kriminalaca, a ta praksa je nastavljena i po dolasku DOS-a na vlast. Zoran Đinđić je bio uveren da može držati pod kontrolom mafijaške gangove i njihove saveznike iz policije i politike. Grešku je platio glavom. Vučić je, bar on tako misli, pametniji od Đinđića. On ne sarađuje s mafijašima, on im komanduje. Pri tom, dobro pazi da im se ne zameri. Pruža im zaštitu od policijskog i pravosudnog progona, a koristi ih u obračunu s političkim protivnicima.

Tehnici zloupotrebe državnih institucija Vučića je naučio mentor Miodrag Rakić. Uz saglasnost Borisa Tadića i Dragana Đilasa, Rakić je lažnog radikala prepakovao u lažnog evroatlantskog fanatika. Zahvaljujući toj obuci Vučić je savladao veštinu upravljanja obaveštajnim službama u vlastitom interesu, za skrivanje tragova svojih zločina i ucenjivanja nepodobnih opozicionara.

Dakle, Vučić radi isto što su radili i prethodni vladari, razlika je samo u ogoljenoj brutalnosti. Uslovljen karakterom, ne može da se zadovolji time što nekažnjeno pljačka građane, nego mora i da im se ruga. Otkad je naprednjački kartel na vlasti iz Srbije je pobeglo 600.000 mladih i obrazovanih, a Vučić se hvali da nam je dijaspora sve brojnija i obećava da će stopu nataliteta podići migranti iz Sirije i Avganistana. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji ima više od pola miliona obolelih od depresije, među kojima je oko 50.000 dece! Broj samoubistava se utrostručio u odnosu na 2012. godinu, a Vučić to opušteno demantuje tvrdnjom da su "ljudi u Srbiji srećni i nasmejani". Da, možda se neko i nasmeje kad čuje takve izjave. Od muke. S perverznom potrebom da se sprda sa žrtvama svojih političkih i kriminalnih avantura, vrednost glasača je procenio na jednu crvenu, litar ulja i dve paštete. U "Tadži" odelu od 8.000 evra, sa "Hublot" satom od 42.000 evra na ruci, Vučić objašnjava da se u Srbiji može sasvim lepo živeti od 150 evra mesečne zarade. Kao što pesma kaže, piša po sirotinji.

U svom tom zlu, kojim je zavio Srbiju u crno i ponizio sve građane, Vučić je uradio i nešto korisno. Razgolitio je prirodu vlasti i doterao je cara do duvara. Sad i najlakoverniji cicibani znaju da ovako više ne može - Srbi moraju da naprave normalnu državu ili ih neće biti. U poslednjih 30 godina na vlasti su se izmenjale sve relevantne stranke, njihovi lideri i funkcioneri su se obogatili, a narod je osiromašio. Promena vlasti više nije dovoljna, neophodno je menjanje sistema. Umesto aktuelnog kalifata, potrebno je moć iz ruku pojedinaca izmestiti u institucije, ukinuti partokratiju, raskinuti spregu kriminala i politike i, naravno, primereno kazniti sve učesnike u zločinačkom poduhvatu koji je uništio Srbiju.

Kao i svaki drugi kriminalac, Vučić je svestan opasnosti da će se, kad-tad, suočiti sa zakonom. Zato je na vreme počeo da se priprema za svoj poslednji rat protiv pravde. Jedinu šansu da izbegne odgovornost imaće ako ga, posle pada s vlasti, nasledi neki njegov brat po korupciji, Za saborce je izabrao najstrašnije aveti prošlosti.

- Siguran sam da postoji poseban krug pakla za Zoranove saradnike koji su deo ovog nakaznog režima - tvrdi Bojan Pajtić, bivši predsednik Demokratske stranke.

Dug je spisak Đinđićevih paklenih saradnika koji danas služe Vučiću. Na vrhu crne liste nalazi se konsiljere Vladimir Popović, zvani Beba. Iako su godinama bili na suprotstavljenim stranama, đavo je spojio Vučića i Bebu. Preklopili su im se tokovi novca i moći, pa i lekova. Ista vrsta mentalnih poremećaja i karakternih mana formirala je simbiozu koja jede Srbiju.

Beba Popović vredno obavlja prljavi posao za koji je angažovan. Iz senke, s konobarskom servilnošću, ispunjava prohteve aktuelne mušterije. Na meniju ima tradicionalne specijalitete: medijske manipulacije, politikantske spletke i reketaške intrige. Kao u Đinđićevo vreme, Beba je i danas nezvanični glavni urednik Pinka i pratećih naprednjačkih biltena, preko kojih kriminalizuje svakoga ko zasmeta njegovom gazdi i njemu. U otvorenim pismima Željka Mitrovića, gde se najprimitivnijim rečnikom vređaju opozicioni lideri, lako je prepoznati Bebin rukopis. Mitrović je napravio rijaliti šou "Zadruga", a po istoj mustri Beba vodi propagandnu kampanju malog Aleka. Od cele Srbije napravio je imaginarijum, lažnu predstavu u kojoj sve kamere prate samo glavnog glumca, koji glasa sam za sebe, proslavlja nepostojeće pobede, vodi patetične monologe i brutalne hajke na protivnike.

Vučić zna s kim se uhvatio u kolo. Zahvaljujući Vučiću javnost je saznala kako je Popović, dok je bio šef Đinđićevog biroa za saradnju s medijima, ucenjivao političke protivnike. Još 2002. godine, tadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke, u svom stanu, u "Ju biznis centru", saradnicima je emitovao tajni snimak iz "Spektre", na kome se vidi kako Popović vrbuje Branu Crnčevića i Mihalja Kertesa da svedoče protiv Slobodana Miloševića.

- Ja sam tu da vam kažem ispred predsednika vlade i ministra Batića da ćemo vam pružiti olakšice kada vas budu gonili. Ja ne mogu da vam obećam da će vam zbog toga biti smanjena kazna zatvora, promena identiteta ili potpuno izbegnuta kazna, to zaista ne znam, ali vam tvrdim da ćete imati olakšice ukoliko nam ponudite dovoljno značajnih informacija - govorio je Popović.

U ono vreme, Vučić se zgražavao nad nemoralnim postupcima ne samo Popovića, nego i Crnčevića i Kertesa. Tobože, nije mogao da shvati da su toliko bedni da uopšte pristaju na razgovor, a kamoli na saradnju. Milošević im je, tačno je procenio Vučić, omogućio da napune džepove, a, čim je prigustilo, oni ga se odriču i još mu tovare na leđa i ono za šta nije kriv. Crnčević je svoj slobizam naplatio preko Dafine Milanović, koja mu je, navodno, na ime štednje isplatila milion i po maraka. Kertes je, opet po Vučićevoj računici, funkciju direktora Carine iskoristio da zgrne oko 40 miliona maraka. Da bi sačuvali stečenu imovinu, bez moralnih dilema krivicu su prebacili na svrgnutog gazdu. Ironijom sudbine, upravo takve osobine dovele su ih u SNS.

Kao jedan od važnijih dokaza političkog slepila Vojislava Koštunice, Vučić je isticao odnos prema Bebi Popoviću. Umesto da ga, po dolasku na vlast 2004. godine, spakuje u zatvor, Koštunica je procenio da mu je Popović korisniji na slobodi, da spletkari unutar DS-a.

Istu grešku sad pravi Vučić. Kao što je nekad Đinđića, Beba danas kriminalizuje Vučića, uvlači ga u nepotrebne sukobe i proizvodi neprijatelje i žrtve. Iskustvo upozorava da će konsiljere, kad vladar zglajza, opet oprati ruke i potražiti sledećeg moćnika na kome će parazitirati.

Svestan svojih mentalnih limita, Popović se, kao korektan najamnik, zadovoljava najamninom. To ne može da se kaže za Gorana Vesića, trenutno najistaknutijeg Đinđićevog saradnika. Iako je Vučić i njega angažovao na neku vrstu ugovora o delu, Vesić se vremenom nametnuo kao partner u vlasti.

U Đinđićevo vreme, Vesić je vršio 11 funkcija, što stranačkih, što državničkih. To mnogo govori o Đinđićevoj naivnosti, ali i o Vesićevim ambicijama. S uverenjem da je pametniji i veštiji, "prvi demokratski premijer" prepustio je Vesiću da zavodi red u Demokratskoj stranci, Narodnoj skupštini, Državnoj bezbednosti i medijima. U opisu tog posla bilo je i sukobljavanje s Vučićem. Pored nadgornavanja za skupštinskom govornicom, Vesić je primenjivao i druge metode. U saradnji s neizbežnim Bebom Popovićem i uz podršku tadašnjeg državnog tužioca Radeta Terzića, Vesić je vrbovao Petra Panića, bivšeg Šešeljevog telohranitelja. Kao što je Crnčeviću i Kertesu ponuđena zaštita od zakona, tako je i Paniću obećavano da će izbeći zatvorsku kaznu ako svedoči protiv nekadašnjeg šefa i njegovih saradnika. Vučić je znao ko je autor spletke, pa je javno pozivao "kraljevačkog patuljka" na dvoboj. Nažalost, do toga nije došlo. Umesto da se obračunaju kao ljudi, oni su počeli da sarađuju kao naprednjaci. I to đuture s Panićem.

Opsednut idejom da zatre Demokratsku stranku, Vučiću se u jednom trenutku učinilo korisnim da angažuje Vesića. Bio je svestan rizika, ali prihvatio ga je. Sad se kaje. "Patuljak" je porastao, stekao je džinovsku finansijsku moć i postao ravnopravan partner u vlasti. I kad bi imao hrabrosti, Vučić ne bi mogao da mu se suprotstavi. Vesić je ispleo gustu i čvrstu mrežu saradnika. Na poslove i tokove novca u Beogradu Vučić danas ima manji uticaj nego dok je gradonačelnik bio Dragan Đilas. Vesić je napravio paralelni samoodrživi sistem, kome Vučić daje političko pokriće, a dobija samo milostinju koju mu vladar Beograda udeli.

U sličnom smeru razvija se odnos Vučića i Siniše Malog. Za DOS-ove vlasti, Mali nije bio medijski eksponiran, zadovoljavao se mešetarenjem na mestu direktora Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju, restruktuiranje i tržište kapitala u Agenciji za privatizaciju. U vreme kad je Mali gomilao milione evra i razvijao biznis preko ofšor kompanija, Vučić nije imao dovoljno novca ni da plati telefonske račune. Preuzimanjem vlasti, Vučiću je bio potreban kadar koji zna s parama, naročito kad su tuđe. Angažovao je Malog i opet se prevario. Ni njega nije uspeo da obuzda. Ekspert za trange-frange ekonomiju, Mali mu je obezbedio transfer otetog novca na račune u stranim bankama, ali usput je arhivirao dokumente koji, ako baš zatreba, mogu da otkriju pljačkaške tragove. Uzalud je Vučić javno najavljivao njegovu smenu i provlačio ga kroz medijsko blato, lukavi čuvar trezora nije upao u nervozu. Nastavio je da tera svoje, da bi, kad su mu ambicije porasle, s mesta gradonačelnika avanzovao u fotelju ministra privrede.

Sa mnogo više sreće Vučić sarađuje sa Čedomirom Jovanovićem, Điniđevim prvim pikom na draftu. Jovanović, začudo, nije alav. Zadovoljan je poslaničkim mandatom i apanažom koja mu omogućava luksuzan život, prošaran tetovažama i natopljen votkom s lajmom. Odmah po ulasku naprednjaka u vlast, dok je bio "prvi potpredsednik vlade", Vučić je naredio da Fond za razvoj odobri 150 miliona dinara kredita Jovanovićevoj posrnuloj firmi "Fidelinka". Saša Radulović, tadašnji ministar privrede, pokušao je da uvede red u rad Fonda. Radulović je bio šokiran zatečenim podacima da je ta institucija odobrila 20.000 kredita, od kojih se vraća samo 20 odsto prispelih rata, dok ostatak propadne, pošto firme, čim se iz njih izvuče novac, završe u stečaju. Iako je tačno procenio da je taj sistem napravljen kako bi se, o trošku građana, finansirala partokratija, Radulović je precenio svoje mogućnosti. Stopirao je kredit "Fidelinki", ne očekujući Vučićevu intervenciju.

- Nema veze što si blokirao ostale kredite, pusti Čedi, trebaće ti - rekao mu je Vučić.

- Što će mi trebati? - pitao je Radulović.

- Šta ima veze, šta te košta?

- Mene ne košta ništa, nisu moje pare, ali su pare poreskih obveznika, a ja sam tu da vodim računa o tom novcu. Znači, ne može - odbrusio je Radulović .

On je ostao bez ministarske funkcije, Jovanović je dobio kredit, a Vučić lojalnog "opozicionara", uvek spremnog da podrži svaku njegovu štetočinsku akciju.

Na sličan način, državnim novcem, Vučić je kupio podršku Ružice Đinđić. Zaboravio je na svoje stare pretnje kako će je isterati iz otete vile na Dedinju, pa i to kako je, uz "Dom perinjon", proslavio streljanje njenog muža. Ni Ružica to ne pamti. Vučić je njenu ćerku Jovanu zaposlio u jednoj vladinoj kancelariji, nju je ostavio u kući Darinke Tatalović i sve ok, prošlost nije bitna.

Ako je Pajtić u pravu kad kaže da Đinđićeve saradnike koji su se udomili kod Vučića čeka poseban krug pakla, u nekoj komšijskoj malebolgi naći će se i neki od lidera Demokratske stranke, koji su stvorili Srpsku naprednu stranku. Prvi na tom spisku grešnika, Boris Tadić, uzalud sad pere savest falsifikovanjem činjenica. Tadić je omogućio Tomislavu Nikoliću da od septembra 2008. godine nezakonito zadrži poslanički mandat, i svoj i dvadesetak svojih prebega iz SRS-a. Tadić se tada vučićevski sprdao s pravosuđem i građanima, pričajući da ne može ništa da se uradi jer su, eto, radikali negde zaturili blanko ostavke. I kad je shvatio da je, kao doktor Viktor Frankeštajn, stvorio opasno čudovište, Tadić se nadao da će biti pošteđen. Čak i 2014, posle izbora, išao je na pregovore s Vučićem, ne bi li se uvalio u neko ministarstvo. Posle toga, nema kajanja.

U suštini, Tadić je nebitan. Danas je mnogo važniji odnos Vučića i Dragana Đilasa. Jedan u drugog su uložili mnogo iskrenih emocija i tuđeg novca. Bez obzira na razne turbulencije, njihovi interesi su i sada upleteni u nerazmrsivo klupko korupcije i političkih prevara.

Đilas je presudno uticao na formatiranje ovog i ovakvog Vučića. Od 2004. uspešno su sarađivali, kako na političkoj sceni, tako i u biznisu, kroz nezvanično partnerstvo u Vučićevim dnevnim novinama "Pravda". Đilas je u Vučića investirao milione evra iz budžeta, ali i logističku podršku kod stranaca. I posle zamene uloga, kad je Vučić postao gazda, Đilas je gajio nadu da će nastaviti zajedno da čerupaju Srbiju. Kad je najurio Tadića i preuzeo Demokratsku stranku, Vučić mu je ponudio da bira funkciju, ili mesto potpredsednika vlade ili da se vrati u kabinet gradonačelnika Beograda. Od tog dila nije bilo ništa. Đilas se povukao iz politike. Na klupi za rezerve čekao je povoljan trenutak da ga vođa vrati u igru.

I kad je sam sebe promovisao u status lidera opozicije, Đilas je imao zaštitu Vučića. Izlizane optužbe za finansijski kriminal i tajkunski pedigre, kojim naprednjački mediji gruvaju po njemu, nisu mu nanele nikakvu štetu. Bar ne onakvu kakvu bi imao da je eksploatisana afera o porodičnom nasilju. Upravo taj slučaj ilustruje spregu između vlasti, pravosuđa i kriminala.

Iva Pelević, bivša Đilasova supruga, i njen otac Slobodan, u decembru 2014. godine prijavili su policiji da ih je on pretukao. Tužilaštvo je odbacilo prijavu s obrazloženjem da se u takvim primerima nasilničkog ponašanja, "kad su udarci naneti rukom", pokreću privatne tužbe. Odbacivanje prijave protiv Đilasa režirao je njegov poslovni partner Nenad Kovač preko svog kuma Ljubivoja Đorđevića, tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu. Đorđević je pažnju javnosti privukao kad je osumnjičen da ima falsifikovanu diplomu Univerziteta u Prištini. Đorđević je odbio zahtev nekih medija da dostavi fotokopiju diplome, koja u Tužilaštvu ne postoji. Na sličan način, pozivajući se na pravo o zaštiti privatnosti, kako mu ne bi bila ugrožena bezbednost, dokaze o stručnoj spremi medijima nije hteo da prezentuje ni Nikola Petrović, Vučićev dvostruki kum, koji je direktor u kompaniji Nenada Kovača.

Povezani kao creva, bez obzira na kečerske predstave u političkom ringu, svi oni gledaju samo vlastite interese. Trguju uticajem, međusobno se štite od pravosudnih sankcija i manipulišu građanima, stvarajući iluziju da će im biti bolje kad sjaše Kurta, a uzjaše Murta. Ta predstava traje, filovana s tragikomičnim obećanjima Dragana Đilasa da njegov Savez za Srbiju neće prihvatiti nijednog člana Srpske napredne stranke. Takvim izjavama, svesno ili ne, Đilas odbacuje mnoge poštene ljude, koji je u SNS odvela upravo nada u promene. Da besmisao bude veći, upravo je Đilas do juče tvrdio da podržava Vučićevu borbu protiv kriminala i korupcije.

Srbiji su neophodne realne promene, koje će iz javnog života oterati sve pripadnike političke kaste. Nije dovoljno smeniti Vučića i na vlast vratiti Đilasa, Tadića i njima slične murte. Ne samo politička scena, već i kompletno društvo neće moći da se oporavi dok se ne spreči mogućnost da stranački lideri, poput, recimo Dragana Šutanovca, posluju s biznismenima kakvi su braća Rutović. Ili dok poslanički mandat ima Goran Ješić, o kome su i čelnici Demokratske stranke javno pričali kako ga šamara njegov gazda Predrag Ranković, zvani Peconi.

Zbog svega toga, Srbiji nisu potrebne tehničke koalicije opozicionih stranaka, nego oslobodilački pokret. Borba za oslobođenje od diktature unapred je osuđena na uspeh. Svi diktatori su, na kraju, pali s vlasti, pašće i Vučić. Bilo bi dobro da s trona padne na optuženičku klupu, a ne na lomaču. Uostalom, ako neko i pokuša da ga spali, spasiće ga aktuelni saradnici, toliko će ga pljuvati da će ugasiti plamen.

Vučić čeka zasluženu kaznu. Srbija, uništena njegovim virusom pohlepe i nasilja, čeka priliku za oporavak. Do toga neće doći stranačkim saopštenjima i izjavama tzv. lidera, nego lustracijom, oduzimanjem nezakonito stečene imovine, transferom političkih i ostalih kriminalaca u ustanove zatvorenog tipa i uspostavljanjem modernog državnog sistema. Vučić je ličnim primerom pokazao svu naopaku prirodu soja koji reprezentuje. Red je da s njim na dno odu i svi njegovi moralni dvojnici. Ako se to ne desi, potonuće Srbija.