Bespuće

Srbi sa Kosova i Metohije u mreži administrativnog haosa lažne države u Prištini i izdajničkog režima u Beogradu

Integracija, asimilacija ili tihi progon

Uprkos tvrdnjama da ne priznaje „jednostrano proglašenu nezavisnost kosovskih Albanaca na prostoru Kosova i Metohije", srpska državna administracija je povlačila, ili prećutno odobravala, niz koraka koji su pratili upravo to „nepriznato" stanje. Jedan od tih odnosio se na lična dokumenta pretvarajući postepeno potvrdu srpskog državljanstva gotovo u negiranje. To se najbolje može videti na primeru putnih isprava, odnosno pasoša.

Ivan Maksimović

Oko godinu dana nakon što su kosovski secesionisti ilegalno proglasili nezavisnost 2008. godine, Vlada republike Srbije na čijem se čelu tada nalazio Mirko Cvetković, u početku šturo najavljuje izvesne razlike u izdavanju putnih isprava državljanima sa KiM da bi septembra meseca 2009. godine usvojila Uredbu 05 pod brojem 110-5632/2009 a „o postupku utvrđivanja ispunjenosti propisanih uslova za izdavanje pasoša za lica sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija". Zvanično njome se uređuje postupak izdavanja pasoša licima čija su uverenja o državljanstvu izdata od organa Republike Srbije nadležnih za područje AP KiM, a „nemaju prijavljeno prebivalište u Republici Srbiji". Kako su od ovoga izuzeta interno raseljena lica sa boravkom ili smeštajem na prostoru centralne Srbije, Uredba se odnosi isključivo na lica koja žive na teritoriji AP KiM i, na vrlo izvestan način, ova Uredba određuje početak drugačijeg tretiranja dela sopstvenih državljana...Uostalom, to se eksplicitno i navodi u članu 2. ovog dokumenta koji objašnjava da se ona usvaja „radi utvrđivanja činjenica značajnih za odlučivanje o zahtevu za izdavanje pasoša" u okviru kog procesa će se vršiti „bezbednosne i druge odgovarajuće provere" koje se odnose „na postupak prijavljivanja i odjavljivanja prebivališta i prijavljivanja adrese stana".

Konkretno i prosto rečeno - oni koji žive na KiM nisu više u istom rangu sa ostalim državljanima Republike Srbije i redovna procedura za njih više neće biti važeća niti će oni imati isti status kakav imaju svi građani Republike Srbije nego će, u izvesnom smislu, biti tretirani kao neka vrsta migranata kojima se mogu izdavati lična dokumenta radi lakše identifikacije ali ne i putne isprave. Ali, ovo nije promena koju su mogli da uslove niti Albanci niti bilo od onih koji podržavaju otcepljenje KiM. Ovo je promena izvršena u Vladi Srbije, voljom njenih vlastodržaca.

Opravdanje za taj, prema domaćem zakonodavstvu, ilegalan i diskriminišući potez državnih vlasti bilo je da se time pokušava sprečavanje zloupotrebe dokumenata od strane kosovskih Albanaca. To ni malo ne zvuči ubedljivo jer se odluka bez razlike odnosila i na Srbe kao i na sve druge nealbance. Takođe, ne postoji nikakva kontra-mera niti uslov da se potvrdi lojalnost državi Srbiji već su žitelji pokrajine redom podvrgnuti novom, drugačijem tretmanu. Da se očigledno radi o usklađivanju sa novim odlukama separatističkih vlasti na EiM, potvrđuje suštinska promena procesa koji sada podrazumeva da se „zahtev za izdavanje pasoša podnosi isključivo u Beogradu, u Ministarstvu unutrašnjih poslova - u Koordinacionoj upravi".

U to vreme bitnije razlike, osim simbolične, nije bilo jer se Srbija nije nalazila u bezviznom režimu i svi građani su prolazili kroz isti proces za dobijanje viza. Srbi sa KiM su i dalje odlazili u strane ambasade u Beogradu po vize iako su i one u Prištini mogle da obave isti posao. One su među njima doživljavane kao ilegalne, političke i neprijateljske.

Usamljena podrška uobičajenoj proceduri stigla je od „Šešeljevih radikala". Tokom rasprave o novom načinu izdavanja putnih isprava, te 2009. godine, podrška je pružena uz ocenu da bi se pasošima za Albance potvrdio suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom, ali pod uslovom da oni koji dobiju srpski nemaju istovremeno i takozvani „kosovski pasoš". Bez ikakve sumnje ova ideja je predstavljala jasan oblik državotvornog razmišljanja ali ona nije dobila dovoljno jaku podršku niti se na njoj nije istrajalo.

Tek nakon parafiranja Briselskog sporazuma i jačanja vladavine naprednjaka, „unapređen" je i status ličnih dokumenata što nam otkriva i nedavno objavljen konkursi za dodelu stanova izgrađenih sredstvima Republike Srbije, koje je raspisalo nekoliko opština na Kosovu i Metohiji među kojima Zvečan, Kosovska Mitrovica i Gračanica. Među propisanim uslovima dokumenta koja izdaju „privremene vlasti u Prištini" dobila su u potpunosti jednak tretman sa ličnim dokumentima koje izdaju srpski državni organi. Opravdani strah izaziva mogućnost da neke od stanova dobiju i Albanci sa prijavljenim prebivalištem na teritoriji ovih opština, među kojima bi najdrastičniji primer bila varoš Zvečan, u kojoj Albanci ne žive duži niz decenija, tako reći još od kada su Balisti posle Drugog svetskog rata poraženi. Njihov dolazak bi bio momenat ozbiljnog psihičkog slamanja tamošnjih Srba koji znaju da dolazak jedne albanske porodice prati dolazak još nekoliko njih a da to predstavlja proces koji njihovog nadiranja koji u momentu kada ih postane dovoljno, prerasta u pritisak na Srbe i njihov progon. Mnogi ne bi čekali „poslednji voz" već bi vrlo brzo nastalo rasulo.

U opštini Zvečan, konstituisanoj 12. januara 2014. godine po „zakonima" tzv. republike Kosovo, dva poslanička mesta pripala su i Albancima koji nikada pre toga nisu učestvovali u lokalnoj vlasti. Član Vučićeve „Srpske liste" iz Zvečana, kako su novinari mogli da čuju iza zatvorenih vrata u hodniku, usiljenim osmehom nakon potpisanog akta ponudio je Albancima da sada „popiju po jednu, da obeleže" (što su postali deo administracije NATO monstrum tvorevine na štetu srpskih interesa). Ako je to nešto što oni proslavljaju uz piće, sigurno je čast biti deo komisije koja je Albancima dodelila neki od stanova. Nada i verovatnoća da će to biti odloženo predstavlja činjenica da u široj okolini Zvečana ne postoji škola koja funkcioniše na albanskom jeziku...za sada. Što kaže narodna izreka „da ne čuje Vučić".

No, nova procedura dobavljanja isprava važi ne samo za pasoše već za sva lična dokumenta a za Lične karte proces je još uvek gotovo isti. Zahtevi se podnose i obrađuju u izmeštenim opštinskim upravama s tim što više ne postoji bilo kakva mogućnost pribavljanja na teritoriji Kosova i Metohije.

Tako je za Srbe sa KiM i po ovom pitanju počeo mučan period koji još uvek traje i to bez naznake bilo kakve promene, barem ne u pravcu rešavanja problema. Deo naroda koji ionako živi u najgorim uslovima u Srbiji, sada i zbog administrativnih procedura mora da odlazi za Beograd najmanje dva puta, bez obzira u kom delu pokrajine živi.

Jednom je to da bi predali zahtev, drugi put da podignu pasoš. Ne postoji drugi način. Osim vremena koje je neophodno utrošiti za put do Beograda, od 6 do 8 sati u jednom pravcu, veći je i utrošak novca zbog cene voznih karti koja koštaju između 1.200 do 1.500 dinara. Tome treba dodati istu količinu vremena i novca za povratak, plus utrošeno vreme za boravak u Beogradu, administrativne takse koje iznose blizu 4.000 dinara i dodatne troškove koje tako dug put podrazumeva a najmanje su to hrana i osveženje. Sve to, osim administrativnih taksi, neophodno je ponoviti prilikom podizanja pasoša pa on tako košta bezmalo 100 evra.

Da bi se bolje razumela razlika u odnosu na konačnu cenu putne isprave u odnosu na stanovnike centralne Srbije, neophodno je pomenuti da zbog postojećeg stanja, najveći broj Srba u pokrajini nema redovna lična primanja. Do 2009. godine javnosti je predočavan precizan broj zaposlenih na KiM koji je utom trenutku iznosio 10.100 radnika u administraciji, zdravstvu i prosveti. Kasnije je ovaj podatak postao jedna od najstrože čuvanih tajni jer je izuzetno pogodan za manipulisanja ljudima i dodatne podrške režimu ali i zbog pranja novca koje preko položaja Srba nekontrolisano vrši vlast u Beogradu. U svakom slučaju, prema dostupnim podacima, broj zaposlenih se može proceniti na oko 8% u odnosu na ukupan broj preostalih Srba koji u pokrajini još uvek žive. Nezaposlenima se u najčešćem slučaju isplaćuju minimalne nadoknade i pomoć u iznosu od oko 10.000 dinara što je u stvari suma novca koju treba izdvojiti za jedan pasoš. Ipak, i minimalac prima nešto preko 22% do 30% Srba a ne mali broj porodica živi upravo od tog novca. Kada se izuzme minoran broj samozaposlenih i onih pri kvazi-institucijama pod kontrolom Prištine, ostali najčešće žive u siromaštvu. Nezaposlenost i jeste trenutno najveći problem naročito mladih Srba zbog čega nezaustvaljivo odlaze sa KiM, pretežno u inostranstvo, u potrazi za poslom.

Problem sa pasošem se dodatno uvećava kada je on neophodan i đacima završnih godina srednjih škola radi odlaska na ekskurziju. Budući još uvek maloletni, prinuđeni su da se pojave sa roditeljem ili starateljem, što odmah duplira trošak ove isprave koji čak ni tada nije konačan. Jer, za razliku od građana iz centralnih delova Srbije koji za put u inostranstvo moraju da se organizuju, spakuju, odu na prevoz i eto, ponesu pasoš, dotle građani sa KiM za svoj pasoš koji podižu u Beogradu, to ne mogu tek tako jer bezvizni režim za njih ne važi. Pre svega toga moraju da odu u Prištinu u neko od predstavništva, konzulat ili „ambasadu" zemlje u koju putuju i da tamo apliciraju za vizu. Odlazak u Prištinu moraju da ponove kada viza bude odobrena ili ne a to traje od nedelju dana do nekoliko meseci i naravno košta 20, 30 ili više evra. Najveći broj Srba se ne oseća sigurnim da koristi javni prevoz na KiM pa iz svojih mesta odlaze automobilom, što je najpovoljnija varijanta, ili nekim drugim organizovanim prevozom ili na kraju plate taksi koji do najbližih srpskih sredina (Gračanice i okoline) košta oko pet evra a prevoz iz udaljenijih mesta košta od 20-30 do 50 ili više evra preko čega se za cenu pregovara sa taksistom, najčešće Albancem, čije je vozilo registrovano za kretanje prema pravilima albanskih separatista. Tako, na primer, oni koji redovno odlaze na letovanje u Grčku, zahtev za vizu predaju u januaru ili najkasnije februaru da bi juna ili jula mogli da otputuju na letovanje.

Svakako da postoji jedan broj onih koji su se fiktivno odjavili sa Kosova i Metohije i adresu boravka prijavili u neki od gradova centralne Srbije na adresu svoje nekretnine ili rođaka, prijatelja, poznanika...Razume se, najveći broj tih Srba je zaposleno i može sebi da omogući putovanje ali su na taj način jednom nogom već zakoračili van pokrajine te im gubitak posla ili neki drugi pritisak može vrlo lako postati podstrek da i drugom nogom napuste Kosovo i Metohiju i zauvek odu. Tako je Vlada Srbije, jednim potezom demontirala sopstvenu zvaničnu politiku o pomoći Srbima da ostanu na Kosovu i Metohiji, na šta je gašenjem preostalih državnih institucija i ukidanjem radnih mesta na osnovu Briselskog sporazuma, Aleksandar Vučić utisnuo trajni pečat.

Ovo je tek površan pogled na postojeće životne probleme koje je Vlada Republike Srbije svojom Uredbom iz 2009. godine, radi sprečavanja zloupotrebe osnovnih prava dela svojih građana, dodatno zakomplikovala a sve zarad albanskih secesionista koji su jednostrano proglasili svoju nezavisnost a koju Srbija nikada neće priznati...

Međutim, ovo ne samo da nije sprečilo već je pospešilo zloupotrebu. Za razliku od Srba sa EiM, Albanci su ponekad želeli a ponekad bili primorani da proces „ubrzaju" ili da izbegnu pojavljivanje u Beogradu zbog sumnji da će biti uhapšeni jer su učestvovali u terorističkim akcijama i nisu sigurni da li o tome srpska policija nešto zna. Ali i to se može izbeći tako što će „odobrovoljiti" službenike koji su povezani sa kolegama u Beogradu i imaju utvrđeni cenovnik po kome se dolazi do tog pasoša, ne retko i bez odlaska u Beograd. Lanac tih saradnika u međuvremenu je stvorio jake veze i sa određenim političarima, pa čak i predstavnicima nekih skupštinskih odbora, koji su od ovoga razradili vrlo unosan posao sa precizno utvrđenim nadoknadama za svaku kariku u ovom mafijaškom lancu.

Za Srbe sa KiM nema nimalo misterije u pogledu razloga zbog čega se sve ovo dešava. Jedan od uslova na kome Evropska unija insistira kada se radi o „rešavanju" problema Kosova i Metohije, jeste integracija srpskog stanovništva u albansko, kako oni kažu, „kosovsko društvo". A, integracija ovde znači asimilaciju ili tihi progon.