Holivudska zvezda Rade Šerbedžija kaže da mu je više značio rad sa rediteljima Crnog talasa: Žikom Pavlovićem i Dušanom Makavejevom od Holivuda

HOLIVUD NIJE HOLIVUD

Najveći događaj pozorišnog života u Beogradu, bila je premijera Olbijevog komada "Ko se boji Virdžinije Vulf?", a kako i ne bi, kada se u ulozi Džordža pojavio legendarni Rade Šerbedžija.

Nađa Andrejević Keleri

Da se na sceni glumcu mogu desiti nepredviđene stvari, uverila se beogradska publika pre par dana na samoj premijeri. Naime, njegova scenska supruga Marta (Katarina Bistrović - Darvaš), gađajući cipelama svog supruga za šankom Džordža (Radeta Šerbedžiju), nehotice ga je pogodila dva puta po glavi. Rade je na sceni zadobio i te kakve udarce, ne bi li njihova svađa bila ubedljiva. "Izvođači glumačkih radova", što bi rekao Zoran Radmilović, doživljavaju i to.

MT: S obzirom da će predstava "Ko se boji Virdžinije Vulf" biti na stalnom repertoaru BDP, najpre Radeta pitamo s kojim osećanjima - nakon toliko godina dolazi na beogradske "daske koje život znače?

R.Š: Veoma sam srećan što sam u Beogradu, gradu koji je toliko živ, koji nosi posebnu energiju i u kom ljudi imaju specifičan mentalitet. Dugo me nije bilo pred beogradskom publikom, a ovde imamo otvorenu pozorišnu publiku, visokog ukusa i nivoa. Nažalost, bićemo tu samo pet dana, zbog čega nemamo vremena da uživamo u prestonici onako kako bismo to voleli.

MT. Ako se ne varam, najviše ste voleli beogradske kafane!?

RŠ: Ranije sam odlazio u kafane, ali od kad me Lenka uzela pod svoje, nema više ni kafane! Ali, ne njenom voljom, nego mojom (smeh). Zato mi ostaje tenis, na koji odlazim posle obaveza u pozorištu i u tome pronalazim zadovoljstvo.

MT: Gde se bolje igra tenis - u Srbiji ili u Americi?

RŠ: Ne bih znao gde se igra bolji tenis: u Londonu, Americi ili Srbiji. Sigurno je samo da se najbolje igra tamo gde ga igra Novak Đoković. Dakle, ovde se igra pravi tenis kada je Djoković u Srbiji. Imam svoje društvo ovde i stalno igram tenis. Onda me boli kičma, i sada me boli kičma. Lenka je ljuta, jer imam predstavu, a već sam igrao tenis. Ali, proći će me do naveče.

MT: S obzirom da ste postali veliki holivudski glumac, šta Vam je to Holivud kao glumcu doneo, a šta odneo?

RŠ: Ma gledajte, ja sam mnogo snimao filmova i još snimam. Imao sam sreću da budem u velikim filmovima u svetu. Svašta se snima, snimi se i loših filmova. Kao glumcu, Holivud mi ništa nije ni doneo, ni odneo. Za mene Holivud i nije Holivud.

MT: Zbog čega?

RŠ: Lepo, pozovu me, odem tamo, snimim ponešto, vratim se kući, odem u drugi grad, vratim se ovamo... Možda je moja prednost što svoj uspeh u Holivudu ne smatram nekim užasno velikim uspehom. Imate onih glumaca koji se pojave u nekoj maloj sceni, pa kažu - o bio je u Holivudu, sve novine to raspišu. To ume dobro da me zasmeje. Ništa to nije za mene! Kad si jednom radio sa Žikom Pavlovićem, Makavejevom, šta je za njih Holivud? Malo preterujem, ali iz moje perspektive, to je za mene bio i ostao vrh svega što sam radio do sada. Naravno, imao sam sreće što sam igrao sa Stenli Kjubrijom velikim, božanstvenim, sa Klint Isvudom, sa Filipom Nojsom, Tom Kruzom... Režiserima Gajem Ričijem, Frančeskom Rosijem, jednim od najvećih, ali za mene Žika i Mak - ta dvojica naših fantastičnih režisera ostaju vrhunac.

MT: Na istoj ovoj sceni ste Džordžu "ulazili pod kožu" i 1990. u režiji Dušana Jovanovića. Da li ga je lakše igrati u mladosti ili u nekim zrelijim godinama?

RŠ: I onda sam voleo taj komad i pisca kao što ga i danas volim. Nisam bio mlad glumac, imao sam 44 godine, mogao sam igrati Džordža. Naravno, sada sam još iskusniji da otkrivam neke druge stvari koje tada nisam, a to je tako u teatru. Međutim, razlog zašto sam hteo da ga igram danas jeste to što ga nisam izigrao. A toliko je divan, i karakteri i cela drama. Odigrali smo ga svega petnaestak puta.

MT: Pre tri decenije, partnerka Marta Vam je bila Mira Karanović, sada Katarina Bistrović Darvaš, koja važi za jednu od najboljih zagrebačkih glumica...

RŠ: Mislim da su vrlo različite. Mira je jedna snažna glumica, temperamenta, jaka osoba. A Katarina je potpuna suprotnost Miri. Ali, ovo je toliko sjajan komad da ga mogu različiti glumački karakteri igrati s različitih pozicija. Komad je svevremen: toliko bogat, savršen! Fantastična literatura, a ume i da zabavi publiku, jer je Olbi duhovit pisac. Humor je vrlo važna stranica u njegovim dramama. Kao i ovaj poslednji komad, koji je napisao nekoliko godina pre smrti, o kozama. Zove se "Koza ili ko je Silvija".

MT:Zašto smo ovoliko čekali da Vas ponovo vidimo na pozorišnoj sceni?

RŠ: Razlog što me nije toliko bilo "na daskama koje život znače" je što se ja bavim filmom. Ovde sam poslednji put glumio u proleće 1992. u Domu Omladine u "Majci Hrabrost" koju je takođe režirala Lenka. Letos sam nastupao na BELEF - u sa "Antigonom", a svih ovih godina jesam imao koncerte, ali kao glumac pred beogradskom publikom nisam bio dosta dugo. To je zaista čudno, ali zbog toga što radim teatar samo u našem teatru na Brionima. Jednostavno, jedan jedini je razlog što se ja bavim filmom. I onda moram i zbog mojih agenata i zbog sebe, biti Slobodan za razno - razne projekte. Ne možeš ući u teatar i prihvatiti da budeš deo ekipe i iznenada otići na snimanje filma. Onda zezneš stvar.

Drugi razlog je i to što sam se umorio od teatra. Ne mogu zamisliti da ću biti u nekom repertoaru. Ove godine sam igrao tri predstave i to je vrhunac vrhunca, jer je teško. Jednostavno težak je to posao. Film je mnogo lakši i mnogo više volim raditi film.

MT: Poslednju predstavu u Beogradu, odigrali ste 1992. u Domu omladine. Bila je to "Majka Hrabrost" Bertolda Brehta, koju je režirala Lenka Udovički.

RŠ: Igrali su još i mladi Nebojša Dugalić i Bojan Žirović i dečak Nikola Đuričko... Bila je to naša antiratna predstava kojom smo Ljuba Tadić i ja otvorili naše pozorište PPPP (Preduzeće za privatne pozorišne poslove). Adaptaciju Brehtovog originalnog komada napravio je Borislav Vujčić, a Lenka je naručila songove od naših tada poznatih rokenrol autora, koje smo pevali Mirjana Karanović i ja i na taj način aktualizirala taj Brehtov sjajni komad na naše ratne prilike... Te godine Lenka i ja smo napustili Beograd i ostale gradove bivše Jugoslavije u kojima smo povremeno bivali tih ratnih godina i otišli u London, pa potom u Ameriku. Te godine sam ja i prestao da budem glumac na srpsko - hrvatskom jeziku.

MT: Godine 2001. osnovali ste Vaš teatar "Ulyssess" na Brionima i otvorili ga Šekspirovim "Kraljem Lirom"...

RŠ: Od tada igramo svako leto već 19. godina razne predstave i ja samo igram u tom teatru. Neke od naših predstava su uspešno gostovale u Beogradu. Krležina i Štivičićeva "Pijana noć", u kojoj je briljirao naš Nebojša Glogovac, osvojila je i nagradu publike na Bitefu... Igrali smo i Brehtovog "Artura Uija"... Ali ja nisam bio u tim predstavama. I, eto sada sam prvi put na pozorišnoj sceni pred beogradskom publikom. Zaista sam jako, jako uzbuđen.. Kroz glavu mi prolaze sve one divne večeri kada smo sa našim KPGT - ovskim predstavama osvajali Beograd... Nezaboravno vreme...

MT: Da li ste počeli da gledate filmove, pošto ističete da više od filmova volite život, kafanu i muziku?

RŠ: Ne, ne, zaista. Mislim gledam ja, nekada Žika je bio taj koji mi je govorio - e, ovaj film moraš videti. Sada mi to govori moj sin Danilo - e, ovo moraš videti? Pogledam...po neki. Uvek se setim jedne Gaveline rečenice kada su mladi glumci pitali čuvenog Branka Gavelu, koji je nekada bio popularniji od Ljubiše Ristića - "Doktore, zašto vi ne gledate predstave vaših kolega?" A on kaže - sine da li si ti video da skretničar koji radi cjelu noć diže skretnicu i pušta vlakove, kada završi ujutru posao ide gledati svog druga skretničara koji to isto radi?

MT: Što se tiče Vaše muzičke karijere, da li ste ostvarili sve svoje snove ili nam spremate nešto novo?

RŠ: Moj razvojni muzički put je sada došao do vrhunca. Kao mlad čovek dosta sam radio. Arsen me uveo u taj posao. Pevao sam s njim i govorio njegovu poeziju. Od mladosti smo pjevali zajedno mnoge stvari. Nastavio sam, snimao neke ploče... sve što su ljudi voleli...Ines... Muziku nisam ozbiljno shvatao. Napravim ploču za pet sati. Dođem u studio, sve snimimo. Niti sam imao ploče, niti sam ih skupljao, kao što ih ni danas ne skupljam. Nemam kući niti jednu svoju ploču, niti film, ni slika - ništa! Osim mog velikog postera na zidu koji drži Lenka.

MT: Pred vama su dva velika koncerta "Posle kiše" pred zagrebačkom publikom?

RŠ: Vrlo često posle kiše dolazi duga. Radost, romantika, nada, novi dan, svetlo na kraju horizonta u raznim bojama. Što je čest slučaj u mom životu, ali bilo je i mraka, pljuskova i grmljavine. Imam dva velika koncerta - u Cankarijevom Domu 26. oktobra i u HNK - u - prvi put! To mi je vrlo značajno, jer sam tamo igrao neke svoje značajne predstave: "Ričarda Trečeg", "Per Ging"... Uzbuđenje je veliko kada odlazim u taj Teatar. Svaki teatar osećam i znam kako treba u njemu govoriti da bi bio razumljiv.

MT: Verovatno zbog akustike!?

RŠ: Vražija je to akustika, trebaš joj znati pronaći ugao, kako, kojom snagom da kažeš? I kad govoriš tiho, najtiše možeš govoriti i u Narodnom pozorištu na Velikoj sceni u HNK a da budeš razumljiv. To se stiče godinama, za to se trenira. Sve moguće tehnike sam radio, a naročito tehniku Sesi Beri - (jedna od najvećih stručnjaka za scenski govor, radila je uglavnom u Šekspir Teatru). Kao mlad glumac sam prošao njezine škole u Londonu. To su užasno važne stvari. Ne želim biti dosadan, volim gledati mlade glumce, volim njihov stil, pa čak i kada su nerazumljivi, jer imaju divnu energiju. Volim to!

Ali kod klasike ili Šekspira - nedostaje pravi scenski kazališni govor, kojim je govorila moja generacija. A prije toga, svi oni sjajni glumci poput: Ljube Tadića, Steve Žigona, Branka Pleše... Da ne govorim o Miri Stupici! Plejada naših bivših glumaca, starije od mene, čiji je govor bio fascinantan, tačan.

MT: U pozorištu se postavljaju i preosetljiva politička i intimna pitanja. Da li je pozorište u opasnosti da se pretvori u laganu zabavu i šou biznis!?

RŠ: Albert Kami je napisao u jednom od svojih eseja: "Ako želiš upoznati zemlju u koju prvi put odlaziš - čim dođeš, sa aerodroma odi u pozorište!" I to je vrlo točno. Sjećam se davnih, davnih godina, bio sam jako mlad glumac na FEST - u sa svojim prijateljima Gagom, Milenom i ostatkom društva. Zaduženi smo da se družimo sa Franciskom Kopolom koji je bio gost FEST - a. Mi smo mu bili predstavljeni kao mladi filmski glumci, a on nas je pitao : "Šta se večeras igra u pozorištu?" Odveli smo ga u "Atelje 212". Zamolio nas je da kažemo teatru i da se poruči glumcima da će on biti samo 15 minuta, jer nema vremena. Dakle, ne odlazi što mu se ne sviđa predstava, već kako je rekao: " Ja sljedim Kamijevu rečenicu - Ako želiš upoznati zemlju u koju dolaziš, odi u pozorište".

MT: Pola godine, uglavnom provodite u Americi. Znači li to da Vas više ne dotiču ovdašnji problemi?

RŠ: Volim otići u Ameriku. Naročito u Los Anđeles. Volim taj opušteni način života. Volim kalifornijsko sunce. I te široke ulice i perivoje. Volim da sedim u najboljim barovima i restoranima na svetu. Volim naše prostrane kuće sa velikim dvorištima u kojima pripremam velike partije i okrećem jagnjetinu na ražnju. Daleko sam od svih ovih naših problema. Ne čitam novine. Ne gledam naše vesti. I dobro je ispalo što uglavnom u Los Anđelesu provodim vreme od januara do juna... Znači pobegnemo od zime u večno proleće...

MT: Nikada niste bili otac, a sada ni deda koji drži predavanja naslednicima...

RŠ: Ne dajem savete, niti sam slušao savete u mladosti mnogo. Zato ih ne namećem ni drugima. Svaki čovek treba da pronađe svoj put. Treba da se uči od divnih ljudi, sjajnih, boljih, i da veruje u ono što stiče.

MT: Istorija je potvrdila da se ljudima na Balkanu najlakše manipuliše!?

RŠ: O da. Pa mi smo ovde proživeli živote pod toliko stranih gospodara. A i oni periodi kada su vladali naši vladari, ne ubrajaju se u najbolja naša vremena. Po meni je zaista samo vreme socijalističke Jugoslavije imalo neki pravi dignitet. I odmah se izvinjavam svim onima koje takvo moje mišljenje vređa. Ali ja nisam znao za bolje...

MT:Kao sezonski radnici, mladi iz Srbije odlaze u Hrvatsku da rade, a iz Hrvatske odlaze u Irsku... Kakva nas to budućnost čeka?

RŠ: Šarena i neizvesna. Vidite, ovi naši političari i biznismeni pohrlili su da grade Beograd na Savi i Dunavu, udruženi sa velikim kineskim i ruskim korporacijama. I onda će se čuditi kada za 20 godina u Beogradu bude Kineza dva puta više nego Srba!? Bilo bi dobro da deca počnu u školama da uče kineski i ruski...

MT: Da umetnost nema granice, uverili smo se svih ovih poratnih godina. Glumci su svojim gostovanjima podizali mostove, koje su političari uglavnom rušili...

RŠ: Umetnici su uvek bili uglavnom kosmopolite. To su učili od svojih uloga i od najboljih pisaca i filozofa. A šta da kažem o ovim današnjim političarima? Ništa. Oni govore sami o sebi svojim delima.

MT: I dalje ste veliki socijalista u duši, zar ne!?

RŠ: "Volio bih da nema nepravde na svetu, da nema gladnih i rata. Krvavo su me optuživali zbog toga ali sam siguran da su ljudi kao ja u velikoj većini".