Nestao major

Kako je Ivan postajao veći pisac, tako je i njegov otac ''unapređivan'' u većeg zločinca (5)

NESPORAZUM OKO IMENA

U Prokuplju se od 29. novembra do 01. decembra 2019. godine održava skup istoričara iz Južne Srbije sa temom Građanski rat na jugu Srbije 1941 - 45. godine. Organizator skupa, Narodni muzej Toplice, pozvao je na ovaj skup saradnika Tabloida književnika Ivana Ivanovića. Motiv je taj da je Ivan Ivanović na temu građanskog rata napisao dva romana, trilogiju „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije" i „Crni dani Rake Drainca". Poseban razlog poziva pisca je što je njegov otac, kapetan/major Boža Ivanović iz Žitnog Potoka bio aktivan učesnik tog rata, kao komandant Druge topličke brigade u sastavu Topličkog krpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini, kojom je komandovao general Dragoljub Draža Mihailović. Samim tim bio je kreator te istorije. Njegov sin književnik Ivan Ivanović je o tome napisao za prokupački Skup tekst koji magazin Tabloid donosi u pet nastavaka.

Ivan Ivanović

6.

Ovde moram da raspravim problem koliko je postojalo četničkih komandanata sa imenom Boža Ivanović. Miloslav Samardžić, koji je dao uvodnu napomenu za ovaj rad, pomešao je u svojoj Enciklopediji četničkih komandanata mog oca i majora Boža Ivanovića iz Podgorice: fotografiju je stavio Crnogorca, a biografiju (delimično) mog oca.

Nedavno mi je Miloslav Samardžić poslao odlomak iz intervjua kapetana Radomira Miloševića Čede, autora knjige "Zakasneli raport", u kojem ovaj oficir priča kako je 23. februara 1945. godine upućen iz Bosne u Beograd da vrši diverzije. Bilo ih je svega nekoliko komandosa, jedan od njih je bio major Boža Ivanović. Miloslav postavlja pitanje da li je to bio moj otac?

Pre desetak godina me je pozvao Miroslav Šolević iz Niša i ispričao mi da mu je ujak (čuveni partizan, ne mogu da se setim imena) rekao da je učestvovao u grupi koja je na mostu na Kolubari ubila majora Božu Ivanovića. To može da bude onaj komandos o kome je govorio Čeda Milošević.

Taj major Boža Ivanović nije moj otac. Boža Ivanović iz Žitnog Potoka je tad imao čin potpukovnika i ne treba ga mešati sa komandosom. Ostao je do kraja uz svoju brigadu, do 13. maja 1945. godine, i kod Udbe se vodi kao nestao. (Kao u filmu Koste Gavrasa.). Udbin je podatak da je u Tuzli dobio čin pukovnika i postao poslednji komandant Topličkog korpusa. (Ne uklapa se u moja istraživanja.)

Još kao dete sam zapamtio jedno suđenje majoru Boži Ivanoviću, koje je prenošeno preko radija. (Ne znam da li je to bilo u grupi Keserovića?) Naime, moja majka je išla u školu (bila je učiteljica, braća Perovići su joj dali posao), kad je iz svoje avlije izleteo bivši partizan Sava Stojanović (brat pukovnika Vite Stojanovića, čije sam svedočenje zabeležio u "Draincu...") i trijumfalno joj saopštio da je upravo čuo preko radija da se Boži sudi. "Dolijao je, Miljo". (Taj čovek je bio, inače, Miljin zet, otišao je u partizane, kasnije je robijao na Golom otoku.) Za njim je izašao njegov otac Milorad Ćopa i rekao mu da ne brza, možda to nije naš Boža. Uskoro se ispostavilo da nije u pitanju bio moj otac.

Dakle, u Srbiji je postojalo četiri četnička komandanta sa imenom Boža Ivanović: Crnogorac iz Podgorice, komandos koji je poginuo na Kolubari, major kome se sudilo u Beogradu i moj otac.

životnom putu mog oca Bože Ivanovića najviše sam saznao iz memoara njegovog vojnika Miloša Mladenovića. Miloš je u emigraciji u Londonu objavio 1965. godine knjigu sećanja na ratne dane "Lažni idoli i varljivi ideali", koju je kasnije u tri navrata dopunjavao. Takođe je napisao i roman "Selo Do u ratu i revoluciji" 1982. godine. U svim tim spisima kao glavni akter figurira kapetan Boža Ivanović.

Takođe sam razgovarao sa meštanima Žitnog Potoka i kraja od kojih su većina bili njegovi vojnici. Posebno sam razgovarao sa svojom majkom Miljom.

Na osnovu svih tih saznanja napisao sam poglavlje u romanu "Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije" pod naslovom Politička filozofija Bude Jugovića. (Kako je Buda Jugović alijas Boža Ivanović, upotrebiću pravo ime.)

Da bismo razumeli životni put Bože Ivanovića - koji je trajao samo trideset pet godina, dakle ni pola normalnog ljudskog veka - moramo da pođemo od činjenice da je on bio profesionalni vojnik. Prvi u familiji Ivanovića u Žitnom Potoku. Vojnički zanat nije bio u tradiciji Šopova. Samo je sticaj okolnosti učinio da se otac opredeli za oružje umesto za mistriju ili čekić.

Božin otac Stojanča (Stojan) poginuo je u Topličkom ustanku 1917. godine u borbi sa Bugarima. Po završetku Prvog svetskog rata, njegova majka Mileva, udovica sa četvoro dece, živela je na posnoj zemlji od neznatne pomoći, koju je dobila od države. Zahvaljujući zalaganju popa i učitelja u Žitnom Potoku (bio je najbolji đak), Boža je dobio stipendiju da nastavi školovanje u prokupačkoj gimnaziji. Posle završenih šest razreda gimnazije morao je u vojnu akademiju, jer je samo ta škola bila besplatna. Boža nije osobito hteo u vojnike, pre bi se moglo reći da ga je tamo gurnuo život. U vojnoj akademiji je pokazao iste osobine koje su ga krasile u gimnaziji: radinost, marljivost, skromnost, tako da je bio među najboljima u klasi.

Boža je bio vredan i radan oficir. Milja je sačuvala njegovu poslednju karakteristiku iz Trinaestog pešadijskog puka Hajduk Veljko u Splitu. Major Milorad Mladenović komandant puka (ubili ga ustaše), izdao mu je ovakvu ocenu: "Karaktera čvrstog, svetlog i postojanog. Miran, pribran i hladnokrvan. Preduzimljiv, marljiv, uman, istrajan; tih, skroman, iskren, društven. Zdrav i sposoban za službu u miru i ratu. Službu vrši sa voljom i razumevanjem, savesno, tačno, uredno i iz sopstvenih pobuda. Vrlo dobar ekonom za državnu i svoju imovinu. Marljivo radi na svome opštem i stručnom usavršavanju. Prema starijima pažljiv i učtiv, prema mlađima umereno strog i pravičan. Pazi na svoje dostojanstvo." (Interesantno je da je Boža bio kažnjen ukorom naredbom Devetog pešadijskog puka 1938. godine što je za vreme odsustva uzeo učešća u predizbornom mitingu u rodnom Žitnom Potoku (na strani Demokratske stranke) i time prekršio princip o neutralnosti armije u političkom životu.)

Karakteristično je da je Boža voleo knjige i da ih je kupovao. Od onoga što je ostalo (Bugari su 1943. godine spalili našu biblioteku u Žitnom Potoku) možemo da sudimo o njegovom interesovanju i književnom ukusu. Posebno je brižljivo prikupljao beletrističke knjige koje su pisali profesionalni vojnici (Bugari ih nisu spalili) i formirao neku vrstu biblioteke pod nazivom Vojnici - pisci. Tako su se u toj biblioteci našli Servantes, Ljermontov, Dostojevski, Tolstoj...

Glavno mesto u očevoj biblioteci zauzimala je knjiga "Robovanje i veličina vojničkog poziva", koju je izdala Srpska književna zadruga još 1912. godine. Boža je ovu knjigu čitao više puta, a po mestima koje je podvlačio i citirao u pismima Milji iz rata možemo da sudimo o njegovim pogledima na vojsku i svoje mesto u njoj.

Alfred de Vinji, veliki romantičarski pesnik, koji je sa šesnaest godina stupio u kraljevu gardu kao potporučnik, u isto vreme kad i Lamartin, i u vojsci ostao punih četrnaest godina, prošao je put od oduševljenja vojničkim pozivom do gubitka svih iluzija i samoobmana u pogledu ovog zanimanja. Nema sumnje da je Boža Ivanović prošao sličan put, zato mu je Alfred de Vinji bio toliko blizak.

Ovde ću da navedem samo jedno mesto iz De Vinjija, koje je Boža podvukao i na posebnom papiriću ga prokomentarisao. "Vojska je kalup u koji čovek meće svoj karakter, te se menja i preinačuje dok ne dobije jedan opšti oblik koji ostaje večito. Čovek iščezava pod vojnikom." Boža je to ovako komentarisao: "Samo u Akademiji i prve godine službe držao sam do uniforme. Uniforma mi je nešto značila naročito kad sam boravio u selu. Budući da sam odrastao kao siroče, da sam se školovao kao sluga, imponovalo mi je što mi uniforma pribavlja ugled među seljacima i zemljacima, jer je u Srbiji vojnička uniforma uvek mnogo značila. Kasnije sam shvatio da mi uniforma oduzima svaku individualnost, da mi sputava inicijativu, da me čini običnim šrafom u vojničkom mehanizmu. Logika vojne hijerarhije, po kojoj onaj koji je gore uvek više zna od onoga koji je dole, čini me sve više nesrećnim i neurotičnim. Ipak, ja dugi život nemam, drugi posao ne znam, drugi hleb ne jedem, drugom svetu teško da mogu da pripadam."

7.

TELEMAHIJA

U ovom radu tragao sam za svojim ocem, kapetanom Božom Ivanovićem, kao Telemah za Odisejom u Homerovoj "Odiseji". Naime, po zauzeću i uništenju Troje, svi grčki poglavari su se vratili u svoje gradove (polise), samo se Odisej, inače idejni tvorac zauzeća Troje, nije vratio u svoju Itaku. Nije ga bilo punih deset godina, sa onima pod Trojom dvadeset. Pošto je postalo jasno da se Odisej neće vratiti, mnogi grčki poglavari su navalili na njegovu imovinu, koju je tako dugo čuvala njegova verna žena Penelopa. U međuvremenu je njegov sin Telemah, koji je bio beba kad je Odisej krenuo na Troju, stasao u mladića koji se odupire najezdi prosaca njegove majke, odnosno pljački Odisejeve imovine. I - Telemah, po cenu smrtne opasnosti, kreće kod grčkih poglavara da se raspita znaju li nešto o njegovom ocu. Tako odlazi starcu Nestoru u Pil, koji se poslednji vratio u Grčku, ali i Menelaju u Lakedemon, zarad čije otete žene Helene (Jelene) je vođen Trojanski rat.

To traganje za ocem se u literaturi naziva po Telemahu - Telemahija. Telemahija je omiljena tema mnogih svetskih pisaca, ja ću ovde da navedem Irca Džemsa Džojsa, pisca prvog velikog modernog romana svetske književnosti „Ulisa" (Ulis je latinso ime za Odiseja). Junak ovoga romana mladić Stiven Dedalus traga za svojim zamišljenim ocem Leopoldom Blumom. Samo, dok Homerov Odisej krstrari Sredozemnim morem, Džojsov Leopold Blum se smuca ulicama Dablina, po gostionicama, trgovinama, bordelima. Džojs je, očigledno, parodirao Homera, sa namerom da pokaže dekadenciju čovekove istorije.

U savremenoj srpskoj literaturi Telemahijom, odnsno traganjem za ocem, takođe su se bavili neki pisci, ja znam za dva, Danila Kiša i Žarka Komanina.

Danilo Kiš je napisao dva romana na temu Telemahije, „Bašta, pepeo" i „Peščanik". Oba romana imaju za temu stradanje Jevrejina Eduarda Sama (koji je u stvari Kišov otac Eduard Kiš) u novosadskom pogromu i logoru u Aušvicu. U staljinističkim logorima u Kišovim novelama („Grobnica za Borisa Davidoviča") stradaju Jevreji čiji je prototip Eduard Sam.

Žarko Komanin je za ocem tragao u romanu „Ako te zaboravim, moj oče". Komaninov roman je autobiografski, pisac „se latio tematizovanja tragične očeve smrti u romanu o sjećanju" (Jovan Delić u Predgovoru). Komaninov otac, naklonjen četnicima, ubijen je od strane partizana 1942. godine, a ubio ga je po partijskom zadatku njegov rođeni brat. Komanin je to otkrio tek kad je postao pisac.

Ja sam Telemahiju provukao kroz gotovo celu moju literaturu. Najpre prikriveno, posle otvoreno. Da ovde načinim ekstrakt tog traganja, da razjasnim pitanje „političke filozofije" kapetana/majora Božidara - Bože Ivanovića, odnosnio mog oca. Računam da je to ključno pitanje moje Telemahije.

Kakav je bio Božin stav prema fašizmu? Što se tiče fašizma, Boža Ivanović je delio stav većeg dela pripadika vojske: bio je protivnik fašizma i pribojavao se njegove ekspanzije na tlu Jugoslavije. Kad su vojnici beogradskog garnizona izveli puč 27. marta 1941. godine i doveli na vlast mladog Kralja Petra, Boža je bio oduševljen ovim činom i osećao se ponosnim što je vojnik. Njegov Trinaesti pešadijski puk Hajduk Veljko, stacioniran u Splitu, bio je među prvima u zemlji koji su pružili podršku pučistima. Svakako da je i Boža imao udela u tome. Boža Ivanović je otišao u četnike Draže Mihailovića da se bori protiv fašizma.

Kakav je bio Božin stav prema komunizmu? Izvesno je da Boža Ivanović nije imao nikakve veze sa marksizmom. Treba znati da je marksizam kao ideologija bio strogo zabranjen u vojsci i sasecan u korenu. U Mariboru je bila otkrivena jedna komunistička ćelija i njeni pripadnici bili su najstrože kažnjeni. Nije bio zadovoljan stanjem u Kraljevini Jugoslaviji i bio je pristalica korenitih reformi. Naročito je bio nezadovoljan stanjem na selu, iz kojeg je potekao. Neke komunističke parole, o bratstvu, jednakosti, pravdi itd. bio je spreman da prihvati, no to ne znači da je bio pristalica komunizma. No ni čak po stupanju u redove Dražine vojske nije bio izraziti antikomunista, kakav je bio njegov vrhovni komandant. Ipak, u građanskom ratu opredelio se protiv komunista, ali je bio izrazito protiv bratoubilačkog rata.

Šta je, onda, po političkom ubeđenju bio Boža Ivanović? U stvari, Boža je bio nacionalist. On je već u svojim genima nosio tragično osećanje naroda koji se bori za svoj opstanak i pri tome plaća najveću moguću cenu u ljudskim životima. U generalu Draži Mihailoviću video je nastavljača srpske istorije, a u maršalu Titu njenog rušioca. (Tu su koreni antikomunističke filozofije Bude Jugovića u mom romanu.)

Božinom ponašanju u građanskom ratu mogu i sam da posvedočim. Ispričaću jedan detalj iz mog gimnazijskog školovanja koji pokazuje Božin odnos prema građanskom ratu. Bio sam u šestom razredu prokupačke Gimnazije, kad mi je jednu godinu predavala geografiju profesorka Nada Špadijer. Znalo se da je izrazita komunistkinja i ja sam strepeo kako ću da prođem kod nje kad čuje čiji sam sin. Bila je slab profesor, predavanja su joj bila monotona i nezanimljiva, tražila je samo reprodukciju gradiva, nije umela da se zbliži sa učenicima, pa je spadala u one profesore koji se pre zaborave nego pamte. Jedino po čemu smo mogli da je pamtimo bilo je njeno izrazito strogo ocenjivanje: odličnim đacima davala je trojke! Za divno čudo, bio sam kod nje izuzetno privilegovan. U čitavom šestom razredu samo sam ja imao odličnu ocenu. Razume se da sam znao geografiju, ali to su znali još neki đaci, pa su dobijali trojke. U razredu su počela đačka zadirkivanja, što je meni veoma smetalo. Pokušao sam da se ponašam opstruktivno, da namerno ne znam, ali profesorka mi je i dalje davala peticu. Đaci su počeli da me nazivaju Nadinim sinom i pretio mi je nadimak Špadijer. To nisam mogao da izdržim, zatražio sam objašnjenje od nje zašto samo meni daje peticu, a ostalim đacima koji znaju geografiju koliko ja trojku. Onda mi je ona ispričala svoju priču, koja me je duboko uzbudila i koju nosim u sebi i dan danas.

Ona je za vreme rata bila partizanka, prezime joj je bilo Dragojlović, ali delovala je u Prokuplju kao pozadinski radnik. Dostavljala je partizanima obaveštajne podatke. Četnici su to otkrili, zarobili je i osudili na smrt! Smrtnu kaznu joj je izrekao lično komandant Topličkog korpusa, major Ciga Stojanović. Bila je dodeljena Drugoj topličkoj brigadi da se nad njom izvrši egzekucija. I bila bi svakako streljana, da je nije, na svoju odgovornost, oslobodio kapetan Boža Ivanović. Zašto je to učinio? Zato što je za nju intervenisao njen dobar drug Ratko Pavlović Ćićko, koji je kod kapetana Bože uživao autoritet. Otkad mi predaje, neprestano joj se kroz svest vraća film kad je kapetan Boža spasava sa streljanja. Dok mi je to pričala, oči su joj bile pune suza, a na licu je imala grčeve. Na sreću, Nada Dragojlović (Špadijer) je iduće godine otišla iz gimnazije za direktorku osnovne škole, pa je tako nestala i moja mora. Ali ostala je njena priča za pamćenje.

Tek kad sam radio na romanu "Braća Jugovići..." saznao sam priču do kraja od istoričara Venceslava Glišića. Ta Nada Dragojlović, buduća Špadijer, bila je Ćićkova devojka i pisala mu je iz Prokuplja ljubavna pisma. Kad su drugovi ta pisma uhvatili, sudili Ćićku za antipartijsku delatnost, optužili su ga što im nije ta pisma pokazivao. Naime, po komunističkom kanonu, Ratkova ljubavna pisma morala je prvo da čita Partija, pa tek onda on! (Ćićko je tad isteran iz Partije, a kasnije ubijen u Crnoj Travi pod nerazjašnjenim okolnostima.)

Da završim portret kapetana Bože Ivanovića, portretom kapetana Bude Jugovića mog junaka istoričara Stefana Jugovića, u romanu „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije":

Buda Jugović (alijas Boža Ivanović) je bio u mnogo čemu tipičan izdanak svog naroda i tipičan predstavnik svoje generacije. Kao Šop (Srbijanac, Moravac) bio je vredan, radan, marljiv. Vojnički zanat mu nije preterano ležao, kao Dinarcima, iako je živeo od njega. U svakom slučaju, bio je patriota, kao čitava vojska kojoj je pripadao, iznikla na bojištima za ujedinjenje južnoslovenskih naroda. Kao vojnik, nije bio pristalica komunizma, mada nije bio ni njegov izričiti protivnik. Kao niži oficir, bio je pristalica društvenih promena i reformi. Kao oficir, položio je zakletvu monarhiji i Kralju i verno im služio. Kao Srbin, bio je odan svome narodu i gajio veliki pijetet prema njegovoj nesreći u novijoj istoriji. Konačno, kao čovek, spadao je u one ljude kod kojih su vrline brojnije nego mane. Istorija se surovo sa njim poigrala, kao i sa njegovim komandantom đeneralom Dražom.

U Sremčici, 12. novembra 2012. godine