Uoči saveznih izbora u Nemačkoj

Lagodan život u koaliciji

Redovni izbori za Bundestag biće održani sledeće jeseni, a partije se već spremaju da za njih ponude najbolje nosioce lista koji bi mogli da privuku što više glasača koji su sve manje zainteresovani za monotonu političku ponudu. Ono što je sada već jasno, to je da će SPD i dogodine spas od političke marginalizacije potražiti u okviru Velike koalicije, CDU nema svog kandidata za kancelara, već predlaže da to ovog puta bude neko iz CSU-a, dok AfD u najgorem mogućem trenutku rešava svoje unutarpartijske sukobe i gubi sve više glasača. Zeleni i Levica su voljni da uđu u koaliciju, ali nemaju sa kim, dok FDP još uvek ćuti. Biće ovo, verovatno, najdosadniji izbori u istoriji Savezne Republike Nemačke.

Fridrih Emke dopisnik iz Frankfurta

Za nešto više od godinu dana u Nemačkoj na red dolaze redovni izbori za Bundestag. Zbog toga partije ulaze u predizborni modus polako pripremajući svoje glasače na programska rešenja koja će im se nudiiti. Ili, preciznije rečeno, pripremaju ih na personalna rešenja koja će se ponuditi, jer noviteta na učmaloj nemačkoj politčkoj sceni nema.

Partije na vlasti, članice Velike koalicije, potpuno su bez ideja šta i kako dalje, osim što znaju da se dalje mora. Stanje i previranje u SPD-u to najbolje ilustruju.

Krajem prošle godine je ova partija sa najdužom tradicijom od svih u Bundestagu imala unutarstranačke izbore za novo rukovodstvo. Jedan od kandidata i to sa najboljim šansama da prođe bio je Olaf Šolc. Zajedno sa svojim saborcem za mesto drugog ko-predsednika stranke Klarom Gejvic on je stajao za kontinuitet dotadašnje politike i nastavak Velike koalicije.

Umesto njih dvoje, partija se u decembru 2019. opredelila za potpuno nepoznate Saskiju Esken i Norberta Valter-Borjansa koji su se zalagali za obnovu partije kroz vraćanje starim levičarskim vrednostima, čime bi bila ugrožena Velika kolacije do koje izabranom duetu uopšte nije bilo stalo. Partijska baza i glasači su ovo shvatili kao zemljotres koji bi umornu partiju trebalo ponovo da vrati u sam politički vrh.

Partijski baroni koji su ministri u Merkelinom kabinetu i na drugim visokim saveznim funkcijama nisu, međutim, želeli da se odreknu svojih položaja i napuste Veliku koaliciju vraćajući se u opozicionu neizvesnost. Još manje su imali sluha za zahteve Eskenove i Valter-Botjansa da se partija vrati svojim socijalističkim korenima. Tako je duo na partijskom vrhu bio skrajnut i zaboravljen.

Dok se Valter-Borjans pomirio sa svojom ulogom anonimca na čelu SPD-a, Eskenova je natavila da nervira i provocira okoštalu partijsku oligarhiju pokazujući otvorene simpatije za Antifu koja se u Nemačkoj smatra ekstremnom levicom na granici sa terorizmom. Osim toga, podržavala je pregovore sa Levicom Nemačke na nižim, pokrajinskim i lokalnim nivoima.

Zbog nedefinisanog kursa SPD je počeo naglo da gubi popularnost. Članstvo je shvatilo da od obnove partije nema ništa, kao ni od povratka temeljnim vrednostima, ali nikome nije bilo do kraja jasno ostaje li partija u Velikoj koaliciji, ili je napušta i kada.

Zbog toga je sve manje njih bilo spremno da za nju glasa, pa je SPD naglo gubio na popularnosti padavši u pojedinim anketama i do ispod 20 odsto mogućih glasova na saveznim izborima.

Bilo je perioda kada su se analitičari dvoumili ko će biti na drugom mestu po snazi u novom Bundestagu: AfD ili Zeleni, dok SPD skoro niko više nije uzimao za ozbiljno.

U takvoj atmosferi je sproveden unutarpartijski referendum ko bi na sledećim izborima trebalo da bude nosilac liste i kandidat za kancelara i dobijen je neočekivano očekivani rezultat: Olaf Šolc. Ovo je prvo izazvalo nevericu u političkim krugovima i među novinarima, da bi zatim krenula bura protesta i negodovanja.

Razlog za ovakvu reakciju najbolje je opisao kolumnista i novinar Tomas Šmol u svom komentaru od 10. avgusta za nemačku televizijsku kuću NT-V: „Niste hteli da mu poverite da vodi stranku, a sada biste da mu poverite vođenje cele države."

Nesuđeni koalicioni partner SPD-a u nekoj mogućoj budućoj koaliciji Crveno-zeleno-crveno, partija Zelenih, odmah je kao prvu reakciju odbacila svaku pomisao na dalje vođenje razgovora o koaliciji na saveznom nivou. Visoki funkcioner te stranke Konstantin fon Noc je to objasnio jasnim stavom Šolca da želi da nastavi Veliku koaliciju i da partiju pozicionira u sam politički centar, bliže CDU-u, a ne nešto levo od centra u pravcu Zelenih i Levice. Fon Noc je to nazvao nepremostivim razlikama između Zelenih i Šolca u za Zelene najvažnijem pitanju - ekologiji.

Osim toga i on je ukazao na veliki napor SPD-a da se prestroji, pri čemu je Šolc postao višak u partijskom vrhu, da bi samo dve godine kasnije on trebalo da vodi partiju na izborima. „SPD kao da nije sigurna šta hoće", rekao je fon Noc.

Ako je prošlogodišnje i ovogodišnje lutanje partije između Velike koalicije i nove koalicije levo od centra odnelo toliko njenih glasača, analitičari se plaše kako bi novo tumaranje na istu temu, ali ovoga puta u samoj predizbornoj kampanji, moglo SPD da gurne u potpunu anonimnost.

Još je manje sigurno šta vodeća partija velike koalicije CDU želi i planira za nove izbore. Angela Merkel je ponovo najavila povlačenje iz politike i iznela svoje čvrsto opredeljenje da na sledećim izborima ne uzme učešće. Ona je to već više puta ranije najavljivala i nije održala reč. Sada ima još manje razloga da joj se veruje mada je vidno zdravstveno popustila. CDU, naime, uopšte nema svog kandidata za sledećeg kancelara.

Anegret Kramp-Karenbauer (popularno AKK), koja je na čelu partije, uopšte nije uspela da se profiliše kao ozbiljan političar koji bi došao na mesto kancelara. Nema harizmu, mada joj svi priznaju da sjajno obavlja posao predsednice stranke, ali za kancelara je potrebno nešto više. Nešto mnogo više.

Jedno vreme se kao kandidat za kancelara i nosilac liste na predstojećim izborima kotirao sadašnji ministar zdravlja Jens Špan koji je veliku popularnost u narodu stekao svojim trezvenim stavom u pogledu borbe protiv korone. Nemačka je među zemljama Evrope koje su najmanje propatile od epidemije, ako posmatramo broj zaraženih i umrlih, a tokom cele epidemije nemačke bolnice su potpuno normalno radile, bez nekih gužvi ili zastoja i to upravo zahvaljujući Španovom zalaganju da se nemački zdravstveni sistem na vreme pripremi za nastupanje najgoreg mogućeg scenarija (do koga nije došlo).

Njegova popularnost je naglo opala posle krize, jer građani njega najviše krive za izuzetno sporo ukidanje anti-epidemioloških mera, što je na ulice izvelo stotine hiljada demonstranata u celoj Nemačkoj, najviše u Berlinu. U međuvremenu se povratak u normalno stanje pre epidemije ubrzalo, ali je među glasačima ostao utisak kako je Špan dobar samo u zdravstvenim krizama, a ne i kao kancelar koji bi morao da bude u stanju da sagleda celu sliku.

Pošto je malo verovatno da će CDU na vreme moći da se odluči za nekog jakog kandidata za kancelara rešenje je nađeno u tome da lider sestrinske partije CSU Markus Zeder bude zajednički kandidat obe stranke na predstojećim izborima. To bi bilo tek drugi put da večita koalicija CDU/CSU daje zajedničkog kandidata za kancelara iz slabije stranke.

Prošli put je pre 40 godina to bio Franc-Jozef Štraus kome je tadašnji predsednik CDU-a Helmut Kol prepustio tu čast znajući da će izbore da dobije tadašnja vladajuća koalicija SPD-FDP. Ovog puta Zeder ima šansu da ne ostane samo kandidat za kancelata.

Pitanje je, međutim, ne samo koliko su Nemci spremni da trpe Veliku koaliciju (jer se teško nazire neka druga stabilna koalicija na čelu sa CDU/CSU-om), već i da li glasači SPD-a to žele više od preko potrebne obnove sopstvene partije.

Postoji još jedan činilac na nemačkoj političkoj sceni koji je ušao u probleme neposredno pred početak predizborne kampanje - AfD. Trenutno najjača opoziciona partija u Bundestagu je upravo ovih dana zabavljena samom sobom i mogućim najvećim cepanjem od osnivanja. Na početku je to bilo samo personalno pitanje, ali je ono u međuvremenu preraslo u ideološki sukob najvišeg ranga.

Sve je počelo oko veoma harizmatičnog vođe pokrajinskog odbora stranke u Brandenburgu Andreasa Kalbica koji je po mišljenju stranakog vrha otišao predaleko u desno, zbog čega je isključen. Ovu odluku je potvrdio i unutarpartijski sud na saveznom nivou i time bi se ceo slučaj okončao da Kalbic nije počeo da osporava ovu odluku podržan ne samo od svojih partijskih drugova u Brandenburgu, već i od svih onih koji žele da se AfD više otvori prema glasačima i članovima ekstremno desničarskih organizacija.

Među njima je i počasni doživotni predsednik stranke Aleksander Gauland.

Od pitanja da li Kalbic treba da ostane ili da ode došlo se do suštinskog pitanja budućeg pozicioniranja partije na političkoj skali. AfD se do sada uvek trudila da spolja deluje više kao partija građanskog usmerenja želeći da tako privuče simpatizere CDU-a i CSU-a razočarane Merkelinom politikom prihvatanja izbeglica. Unutar partije desno krilo je, međutim, uvek bilo dominantnije.

Sada je došao trenutak da se taj antagonizam reši. Izabrano je izuzetno loše vreme za to, početak predizborne kampanje kada sve partije polako predstavljaju biračima nosioce svojih lista, dok se u AfD-u još ne zna ko ostaje, a ko odlazi iz partije. Zbog toga popularnost ove nekada uspešne stranke naglo opada i po poslednjim anketama nju podržava samo osam odsto birača, sa tendencijom daljeg pada.

A

Čovek bez ideala

Kada je prošle godine preuzimao kormilo CSU-a mediji su Markusa Zedera opisali kao „čoveka bez ideala". Veoma brzo se pokazalo da je on dobar aparatčik i tehnokrata, bez šarma i harizme. Ni u Bavarskoj nije bio posebno poznat i popularan, na saveznom nivou ga slabo ko zna, dok je u Evropi i svetu potpuno nepoznat.

Manji je problem što njega ne poznaju strani lideri - daleko veći je onaj da ni on nema pojma o evropskoj i svetskoj politici. Do sada je bio manje-više uspešan predsednik vlade jedne nemačke pokrajine, provincijski političar.

Možda se zbog svega ovoga koalicija sestrinskih CDU i CSU naknadno dogovori oko nekog boljeg kandidata.