Preko pune linije

Kucnuo je poslednji čas da se spasimo i smaknemo Vučićevu diktaturu

Ustajte i ostajte ovdje

Ceo svet je u haosu, u stotinak država vode se borbe protiv tiranije svake vrste. Sjedinjene Američke Države su na rubu građanskog rata, ruski zatvori su puni opozicionih demonstranata, Francuzi se suprotstavljaju vlastima, koje guše ekonomiju, u Argentini, Meksiku, Gruziji i Egiptu traje pobuna zbog privrednog kolapsa, u Nemačkoj, Austriji, Italiji Češkoj, Španiji i Holandiji protestuju protiv epidemioloških mera... Mir i tišina, kao na groblju, vladaju samo u Srbiji. Kartel Aleksandra Vučića je opljačkao i uništio sve što je mogao, ali sestre Srpkinje i sestre Srbi ne pružaju otpor, umiru ćutke. Nekada je pesnik pozivao "ostajte ovde", sad nema ko da vikne "ustajte ovde". A, poslednji je čas za ustanak, da se od naprednjačkog zla spasava što se spasti može.

Predrag Popović

Svi u Srbiji - normalni ljudi, kao i naprednjaci - svi znaju da je režim Aleksandra Vučića naneo nesagledivu i trajnu štetu državi i društvu. No, niko ne zna ko će i kako dovesti do oslobođenja od diktature. Nekoliko opcija uliva nadu: 1. Vučića će oboriti mešetari iz Vašingtona i Brisela, koji su ga i doveli na vlast; 2. po kratkom postupku, smeniće ga nezadovoljni ortaci iz kartela; 3. konačno će ga savladati neka bolest poput sarkoma male karlice; 4. šlogiraće se; 5. obesiće se...

Ima još nekoliko morbidnih pretpostavki, a svaka pokazuje ne samo mržnju prema zlom gospodaru, nego i ogorčenje i očaj, koji su se raširili u narodu. Vučić je ličnom patologijom zarazio celo društvo, uneo ga je u sve državne institucije i medije, u svaku firmu, zgradu, porodicu, u svakog čoveka. Koliko je u Srbiju utisnuo svojih karakteristika, primitivizma i agresije, toliko se prema njemu usmerilo iste takve, neljudske i nehrišćanske, strasne mržnje.

Srpska istorija je puna primera tragičnih obračuna naroda protiv vladara. Srbi su mecima likvidirali i sekli sabljama i sekirama svoje vođe i kraljeve, a samo u posledenje tri decenije dva predsednika su izručili stranom sudu, a jednog premijera streljali. Aleksandar Vučić je omraženiji od svih ubijenih vladara, ali ugnjeteni narod ćuti i trpi, ni ne pokušava da mu se suprotstavi na organizovani način.

Iako je očigledno da trpilo još nije puklo, Vučić je u panici. Zna šta je uradio, pa se plaši i svoje senke. Svestan je da u svakom trenutku može da dođe do erupcije nezadovoljstva normalnih ljudi, koji će na svaki način da od njega i njegove bande brane pravo na život.

Zasad, nažalost, Vučić nema ozbiljnih razloga da brine. Trenutno stanje u Srbiji detaljno je opisano Njegoševim stihovima: "Moje pleme snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja, nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi ni plača ni molitve, u ad mi se svijet pretvorio, a svi ljudi pakleni duhovi. Crni dane, a crna sudbino! O, kukavno srpstvo ugašeno, zla nadživjeh svakolika... "

Vučić i njegovo zločinačko udruženje zavili su Srbiju u crno i izvršili svakakva zla. Opljačkali su javne resurse, oteli državnu i privatnu imovinu, napunili džepove i bankarske račune, a građane sveli na nivo robova, bez elementarnih ljudskih prava. Samo u Beogradu prisvojili su više od hiljadu hektara građevinskog zemljišta, na kome su novcem stečenim kriminalom podigli nekretnine od kokaina. "Beograd na vodi" pretvorili su u najveću evropsku praonicu prljavog novca, a "Jovanjicu" u najveću evropsku plantažu marihuane. Sami sebi su, po bagatelnoj ceni od 105 miliona evra, prodali Poljoprivredni kombinat "Beograd", koji ima oko 300.000 hektara poljoprivrednog zemljišta.

Državnim gigantima, poput "Telekoma" i "Srbijagasa", raspolažu kao svojom dedovinom, svejedno da li Anđelkovom ili Fahrijinom. Samo u prošloj godini iz budžeta su izvukli pet milijardi evra i, pritom, dugovanja podigli na čak 44 milijarde evra.

Sve pljačkaške akcije Vučić je predstavljao kao pobede. U maju prošle godine tvrdio je da je pobedio pandemiju korona virusa. Tada je bilo registrovano 9.557 potvrđenih slučajeva zaraze Kovidom 19, od koje je preminulo 197 ljudi. Danas, osam meseci posle pobede, inficirano je 420.000, s više od 4.180 smrtnih ishoda. Taj trend se nastavlja.

I sada ima više testiranih, nego vakcinisanih. Istovremeno, pod izgovorom nabavke medicinske i zaštitne opreme i izgradnje bolnica, Vučić je napravio minus od pet milijardi evra u budžetu. Podatke o spornoj kupovini proglasio je državnom tajnom kako bi sakrio tragove svog lopovluka. Napunio je groblja i svoje sefove. Svaka Vučićeva pobeda je poraz Srbije.

Vučić hoće da vidi Srbiju na kolenima, ali Srbi i dalje puze. Ne ustaju ni na kolena. Narod sve vidi, zna ko ga i kako uništava, ali ne pruža otpor. Širom Evrope traju demonstracije protiv epidemioloških mera, koje nisu samo beskorisne, nego nanose štetu ekonomiji.

U Berlinu, Londonu, Madridu, Parizu... svuda građani protestuju i zahtevaju promene, kako ne bi došlo do potpunog kolapsa privrede, povećanja nezaposlenosti i siromaštva. S druge strane, Srbi su spremni da protestuju protiv Vučića samo zbog toga što ih ne kažnjava žešće, što ne hapsi sve koji ne nose maske ili odbijaju da se vakcinišu. Hipnotisani režimskim medijima, plaše se virusa više nego gubitka posla, bede i gladi.

Tako izgleda nesrećna i napaćena Srbijica, u kojoj pleme snom mrtvijim spava. Međutim, to može da se promeni lako i brzo. U strahu su velike oči, zato Vučić u svakom građanskom protestu vidi seme iz koga može da nikne pobuna, koja će ga najuriti s vlasti, i to pravo na optuženičku klupu.

Vučić je u tolikoj paranoji da, preko Bezbednosno informativne agencije i privatnih špijunskih centara, prati šta rade i pričaju njegovi najbliži saradnici, politički protivnici, nepodobni novinari, tajkuni i ostala sumnjiva lica. Bez poverenja u bilo koga, sam čita izveštaje i transkripte presretnutih razgovora, a mnoge i sluša.

Zanima ga šta o njemu pričaju, u kom kontekstu ga pominju kumovi, rođaci i saučesnici iz klana, kao i javni kritičari. Ne čudi što, s toliko poodmaklom paranojom, drhti od straha kad čuje da su se neki očajni radnici ili slične žrtve njegovih prevara organizovali da izađu na ulicu i protestuju.

Prvog februarskog vikenda u Beogradu je održano nekoliko protesta. Različitim povodom, istu vrstu nezadovoljstva iskazali su vlasnici malih preduzeća, radnici na internetu i poštari.

Udruženje "Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije" organizovalo je protest pred Domom Narodne skupštine, na kome je od vlasti zahtevano da otpiše poreze i doprinose na zarade zaposlenih, koji su zbog pandemije Kovida 19 odloženi. Na protestu je bilo više novinara nego malih preduzetnika. "Država je prvim paketom pomoći privrede odložila plaćanje poreza i doprinosa na zarade za tri meseca, a drugim paketom za još jedan mesec i omogućila da se dažbine plate u 24 rate, počevši od 10 februara. Naše Udruženje traži da se minimalne zarade oporezuju samo za deset odsto, a da razliku do punog poreza poslodavac isplaćuje radnicima kroz povećanu zaradu, tako da bi 'minimalac' bio 45.000, umesto sadašnjih oko 32.000 dinara. Kome je u interesu da se 'minimalci' oporezuju čak 60 odsto? Zahtevamo i ukidanje ostalih parafiskalnih nameta. Potrebna su sistemska i dugoročna rešenja, koja će obuhvatiti problem sa kojim se domaća privreda suočava", rekla je Milena Amon, zastupnica Udruženja "Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije".

Samostalni sindikat poštanskih radnika je protestovao ispred sedišta Pošte Srbije. Nezadovoljni poštari su zahtevali povećanje zarade, i to za 10 odsto zaposlenima koji imaju plate manje od 60.000, kao i za tri odsto onima s većim primanjima. Od Vlade Srbije traže i jednokratnu pomoć od 45.000 dinara, kao i da se naknada za odsustvo obolelih od korona virusa obračunava u iznosu od sto odsto i zaposlenima u obaveznoj izolaciji od 75 odsto. Pored toga, zahteva se prijem u stalni radni odnos svih koji su angažovani za rad na zamenskim ugovorima, pa i hitno postavljenje direktora JP Pošta Srbije.

U Beogradu je nekoliko hiljada građana zahtevalo je od Vlade Srbije da sistemski reše problem zagađenja, po kome se nekoliko srpskih gradova nalazi u vrhu svetske liste. "Tražimo da se uvede kontrola kvaliteta energenata, da ne može ugalj poslednje klase da se prodaje domaćinstvima. Tražili smo da započne proces energetske tranzicije, kao i da se pravovremeno obaveštava javnost o nivou zagađenosti. U zahtevima nije bilo udara na državu, ali oni nisu ni pogledali naše zahteve. Predsednik se prema nama ponaša kao da smo mu pretili, a mi samo tražimo poštovanje Ustava, koji članom 74 garantuje čist vazduh i zdravu životnu sredinu. Na sledeći protest doći ćemo sa zahtevom da se javnost ne tretira kao da su strani plaćenici i izdajnici. Uskoro ćemo razmatrati nove korake", rekao je Bojan Simičić iz organizacije "Eko straža".

Sindikat lekara i farmaceuta protestom ukazuje na veliki broj lekara i ostalih radnika u zdravstvu, umrlih tokom pandemije korona virusa. "Prema našim podacima, umrla su 93 lekara, a, nažalost, još dosta kolega je na lečenju. Neki od njih su u teškom stanju i bojim se da će broj žrtava biti preko sto. Moramo da podsetimo na umrle kolege i upozorimo nadležne da učine sve da zaustave stradanje zdravstvenih radnika.

Planiramo da zatražimo da se Kovid 19 proglasi profesionalnom bolešću, što će lekarima doneti više različitih benevicija. Takođe, tražićemo da se u radni odnos primi većina mlađih kolega, koji su nezaposleni, da bi se rasteretili postojeći lekari", tvrdi Rade Panić, predsednik Sindikata.

Pljačkašku prirodu Vučićevog režima osetili su i frilenseri. Vlast ih je držala izvan sistema, prepuštene sami sebi. Bez stalnog zaposlenje, prava na zdrastvenu zaštitu, radnog staža i mogućnosti da dobiju kredi, snalazili su se kako su znali i mogli. Sami sebi pronalaze posao. Prave kompjuterske programe, drže onlajn nastavu, vode razne kurseve. Sve od projekta do projekta, bez garantovane zarade.

Na kraju, vlast je odlučila da ih opljačka. Novim zakonskim odredbama osuđeni su da plate porez pet godina unazad. Ko je imao mesečnu zaradu od 300 evra, sad duguje oko 7.000 evra. Frilenseri ne odbijaju da plaćaju porez, ali ne sviđa im se ideja da im vlast guli kožu s leđa. U samoodbrani, nekoliko puta su protestovali pred zgradom Vlade.

Kako su prepoznali odnos srpskog režima prema njima, građanima Srbije, istaknut je na transparentu "Turci, vratite se". Pod pritiskom, vlast je pristala na pregovore. Umesto da se traži i nađe sistemsko rešenje, premijerka Ana Brnabić i ministar finansija Siniša Mali ponudili su ustupke, koji to nisu.

Vlada Srbije je pristala da frilenserima oprosti kamate na retroaktivno odrezani porez, koji moraju da otplate u sledećih 10 godina. Kad su predstavnici Udruženja radnika na internetu odbili ponižavajuće "ustupke", Brnabić im je poručila da "nema ništa protiv da, ako im se ne sviđa ovde, napuste Srbiju, njoj bi to i odgovaralo". U nedostatku intelekta, koji bi mogao da primitivizam drži pod kontrolom, Brnabićka je rekla ono što i njen šef misli - ko odbija ulogu žrtve, biće eliminisan, makar proterivanjem u emigraciju.

Frilenseri su najavili nove ulične proteste, na koje će pozvati privrednike i lekare, da se zajedno bore za pravednije društvo.

- Nismo samo mi u problemu, tu su i mali privrednici, poštari, lekari... U narednom periodu očekujte dosta dešavanja na ulicama i ne samo na ulicama. Postaraću se da zapamte 2021. godinu. Mi se borimo da ovde ostanemo, da radimo, da živimo. Ne mogu da nas tretiraju kao kriminalce - rekao je Miran Pogačar, predsednik Udruženja radnika na internetu.

Naravno, šef naprednjačkog kartela Aleksandar Vučić radi upravo to - kriminalizuje svakoga ko mu se suprotstavi. S bogatim iskustvom u političkoj areni, Vučić je svestan da mu ovakvi protesti ne mogu ugroziti vlast. Okupljanje nezadovoljnih sindikalaca, nebitno koliko ih je, može da napravi problem samo u saobraćaju, na sat-dva. Vučić to rešava jednostavno. Prvo ide na iscrpljivanje, pušta proletere da protestuju koliko god i kad god hoće. Ako se ljudi ne umore i ne raziđu, ona im pošalje Brnabićku ili nekog od ministara, da ih lažu i varaju. Na kraju, svi pristanu na mrvice i sve ostane po starom. Po tom scenariju Vučić već godinama troši energiju nezadovoljnih građana.

Dok god su normalni ljudi razjedinjeni, oni su lak plen za diktatora. Za svoja prava su se neuspešno borili lekari, prosvetari, novinari, poštari, razne političke i društvene organizacije. Svi separatno, svako zainteresovan isključivo za svoje probleme. Vučić to rešava rutinski, bez po muke.

Ne bi bilo tako kad bi se nezadovoljni građani ujedinili u zahtevu za promenama. Vučić ne pravi podele među svojim žrtvama, sa istom strašću i upornošću uništava sve, jednako lekare kao i pekare. Gazi ljudska prava isto kao i nacionalna.

Na isti ili sličan način manipuliše Srpskom pravoslavnom crkvom i LGBT zajednicom, poljoprivrednicima i univerzitetskim profesorima, Srbima s Kosova i Metohije i sa Bošnjacima iz Raške. Nije bitna nacionalna ili verska pripadnost, politička ili profesionalna orijentacija, svi su ugroženi zločinima naprednjačkog kartela. Ipak, nema zajedničke pobune. Zato nema ni rezultata.

Kad su neokomunistički omladinci iz Inicijative "Ne davimo Beograd" protestovali protiv projekta "Beograd na vodi", podržale su ih samo srodne levičarske organizacije, kao da nacionaliste i patriote nisu zainteresovane za odbranu sto hektara najskupljeg građevinskog zemljišta u centru glavnog grada.

U obrnutim ulogama, po istom principu odvijali su se protesti zbog Vučićeve izdaje Kosova. Razjedinjeni po ideološkim, cehovskim i ostalim linijama, građani svesno pristaju na poraz.

Lideri opozicionih stranaka značajno su doprineli takvom stanju. Iz celogodišnjih protesta, koji su pokrenuti posle prebijanja Borka Stefanovića, grupa okupljena u Savezu za Srbiju nije uspela da ozbiljnije ugrozi režim.

U zimu, 2019. na 2020, svake subote su građani protestovali u stotinak gradova i naselja. U Beogradu se dvaput okupilo više od 60.000 demonstranata. I... Ništa. Opozicionari nisu znali šta da rade. Ili su, kao što se priča, vrlo dobro znali, ali nisu smeli. Nije bilo snage, volje i pameti da se prelomi ni kad je opkoljena zgrada Predsedništva.

Umesto da povedu građane "na crtu" Vučiću, kao što je sam izazivao, opozicioni lideri su u pogrešnom smeru kanalisali energiju i ugasili proteste.

Za utehu, ti protesti nametnuli su ideju bojkota Vučićevih izbora. Ta investicija uspela je da ogoli režim i predstavi Srbiju onakvom kakva zaista jeste - jedina evropska država u kojoj je demokratija detaljno uništena. Kao kontraindikacija, došlo je do razočarenja građana.

- Nema energije u narodu, protesti su besmisleni - zaključio je Dragan Đilas.

Do tačne procene došao je pogrešnom računicom. Energija je neuništiva, samo menja oblike. A, posao opozicionih lidera je upravo to, da kreira aktivnosti koje će dovesti do ispoljavanja oblika energije, koji vode ka promenama. Đilas to zna, ali džabe.

Preslab da sam nešto preduzme, pristao je na apatiju koju šire njegovi politički partneri i, naročito, politikantski komesari iz nevladinog sektora, tzv. nezavisnih medija i samoproklamovane intelektualne elite. Šta treba da radi, pokazao mu je Zoran Đinđić.

- Poslednja je prilika da se nešto učini. Ako se ništa ne učini, ako se ne sredi stanje u državi, rizikujemo da u 21. vek uđemo kao država koja ne bi imala sadašnji oblik, rizikujemo da se Crna Gora odvoji, da Kosovo više ne bude u granicama Srbije, rizikujemo da socijalne tenzije dobiju okvir socijalnog rata. Moramo da organizujemo demonstracije i da okupimo 300.000 ljudi koji su za promene - govorio je Đinđić krajem 1999, a početkom sledeće godine je konkretizovao strategiju: "Kada dva miliona ljudi svakog dana budu izlazili na ulice, kada svakog dana u svim crkvama u Srbiji u 12 sati budu zvonila zvona i ljudi se okupljali, kada radnici u svim preostalim fabrikama po dva sata budu izlazili u fabrička dvorišta i kad cela Srbija bude rekla Miloševiću da mora da ide, ne vidim način da on ostane. Nemamo vremena da čekamo, moramo da zaustavimo propast."

Što je pričao, Đinđić je i uradio. Okupio je dvadesetak patuljastih stranaka, animirao javnost i ponudio nadu u promene. Uzalud bi bila sva politička, logistička i finansijska podrška Zapada da narod nije hteo slobodu. Iako je u avgustu 2000. godine izgledalo da Demokratska opozicija Srbije nema šanse, da vlada totalno mrtvilo, dva meseca kasnije uspešno je izvršen puč. Šta je Đinđić radio posle petooktobarskih promena, to je druga tema, takođe tragična.

U vreme kad je to predlagao, Đinđić je imao niži politički rejting nego danas Đilas. Ipak, to ga nije sprečilo da animira ljude, da ukazuje na ozbiljnost problema u kojima su se nalazili država i narod. Đinđićeva upozorenja su se ostvarila. Srbija do danas nije definisala granice, a socijalni rat je, dolaskom SNS-a na vlast, izazvao egzodus oko 700.000 mladih i obrazovanih.

Iako je situacija gora danas, pod Vučićevom okupacijom, nego posle NATO bombardovanja, lideri opozicije ne preduzimaju dovoljno da bi pokrenuli narod.

Đilas se uzda u pomoć iz Brisela, očekuje da predstavnici Evropske unije prinude Vučića na normalne izborne uslove i oslobođenje medija. Bez obzira na prošlogodišnji pregovarački fijasko, lider Stranke slobode i pravde se nada da će dijalog vlasti i opozicije već za mesec dana pokrenuti proces demokratizacije.

Vučić će, verovatno, pristati na određene ustupke, koje će zaboraviti čim zvanično počne izborna kampanja. Prevaranta, koji je sve što ima, a ima sve, stekao prevarama ne mogu Dejvid Mekalister i Tanja Fajon da prinude ni na šta. Umesto njih dvoje, opozicija bi imala veće šanse kad bi u posredničkoj misiji bili Miroslav Mišković, Bogoljub Karić, Miodrag Kostić, Milija Milosavljević Ktitor, Ljuba Mihajlović i Dragan Tomić Simpo. Oni su stvorili i finansirali sve aktuelne stranke, i opozicione i one iz vladajuće koalicije, mogli bi i da ih unormale.

Zasad, stranke iz korpusa "pravde opozicije" ne mogu da se dogovore ni oko izbora svojih predstavnika u dijalogu s lopovima iz vlasti, zbog kojih su bojkotovali poslednje izbore. Đilas se ne izjašnjava, Zoran Lutovac je nestao s političke scene, a Vuk Jeremić predlaže Bojana Pajtića.

Doduše, Jeremić ima i predloge druge vrste, koje je izneo povodom susreta Vučića i Emanuela Makrona.

- Prvi februar 2021. godine će u istoriji naše diplomatije ostati zapamćen po tome što je Izrael uspostavio diplomatske odnose sa Prištinom, a srpski predsednik obećao francuskom stolicu "Kosova" u Ujedinjenim nacijama. Poniženje za poniženjem. Stidećemo se što smo ovome bili savremenici. Uz to, Vučić je Makronu obećao i stotine miliona evra našeg novca za francuske kompanije za besmislenu trasu metroa, koja bi trebalo da krene sa gole ledine u Makišu. Zauzvrat je dobio tapšanje po leđima u direktnom televizijskom prenosu i privremeno odlaganje u stranu neprijatnih tema, poput urnisanja demokratije u Srbiji. Ovo će se nastaviti sve dok se protiv toga masovno ne pobunimo - tvrdi predsednik Narodne stranke.

Masovna pobuna, ustanak svih poniženih, obespravljenih, opljačkanih i gladnih, samo to može da dovede do oslobođenja Srbije. Najbolje bi bilo da do toga dođe mirnim putem, ali ta nada pripada asortimanu parola koje recituju lepotice na izboru za Mis sveta: želim da vlada mir, da nema gladnih i da Aleksandar Vučić prestane s tiranijom i omogući fer izbore. Umesto da se takmiče za šarene lente, srpske opozicione misice trebalo bi da shvate da vreme ne teče istim tempom za njih i za običan narod. Đilas, Jeremić i ostali bogataši nemaju egzistencijalnih problema, u skupim stanovima i automobilima mogu da, bez borbe, čekaju da se diktator uruši sam od sebe. Normalni ljudi nemaju taj komoditet. Balansiraju na ivici egzistencije, rade za bedne plate, koje su sve neizvesnije, trpe šikaniranje i zlostavljanje, pa i pljačkaške pohode javnih izvršitelja i ostalih režimskih kriminalaca. Na hlebu i vodi ne čeka se sloboda s istim strpljenjem kao za trpezama na koje su navikli opozicioni lideri.

Pod tim pritiscima, građani će biti prinuđeni da sami preuzmu stvar u svoje ruke, da se probude iz mrtvila. "Ja nisam oslobodilac. Oslobodioci ne postoje. Ljudi sami sebe oslobađaju", govorio je revolucionar Če Gevara. Bio je u pravu, ljudi moraju sami da se izbore za slobodu, a ne da čekaju da posao obave strane službe, rak ili omča.

Kucnuo je poslednji čas, više nije dovoljno "ostajte ovde", neophodan je pokret pod parolom "ustajte ovde".