Predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić u ekskluzivnom intervjuu za Magazin Tabloid otkriva kojim pravnim mehanizmima namerava da sprovede revanšizam nad pripadnicima naprednjačkog režima i njihovih slugu poput Željka Mitrovića i Dragana Vučićevića, ali i pripadnicima nove kaste multimilionera, čiji simboli su Zvonko Veselinović i Nikola Petrović. Za spas Srbije nije dovoljno oboriti s vlasti faraona Vučića, već je, smatra Jeremić, neophodan revanšizam, odnosno nemilosrdno privođenje pravdi, bez izuzetka i bez prava na kupovinu pokajnice svih onih koji su se ogrešili ne samo o pravne, nego i o moralne regule i svojom bezobrzirnošću i pohlepom doveli dotle da se svi zajedno valjamo u blatu.
Razgovarao Predrag Popović
Vladavina Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke obeležena je kriminalnim i korupcionaškim aferama, ali i gušenjem demokratije, zloupotrebom državnih institucija, slobodene medija i nasiljem nad opozicijom. Sa iskustvom šefa diplomatije i predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, Vuk Jeremić u intervjuu za MagazinTabloid analizira ideje koje su iznete u nekoliko non pejper predloga, koji su objavljeni poslednjih nedelja.
P.P: Umesto direktnih pregovora, rešenje kosovskog pitanja i odnosa na Zapadnom Balkanu u poslednje vreme predlaže se u „dokumentima koji to nisu”. Da li non pejper komunikacija može da bude od koristi?
V.J: U diplomatiji forma “non pejpera” se koristi uglavnom iz dva razloga. Jedan je da se pusti probni balon, da se vidi kako će ko da reaguje. Drugi je da se isprovocira određena politička reakcija na ciljanom prostoru. Od “non pejpera” koji su se pojavili najbolji primer čiste provokacije je onaj tzv. Janšin, u kome su predložene silne promene granica na Balkanu, do čega se gotovo izvesno ne bi moglo doći bez ratnih sukoba. Taj tekst je imao za cilj da se digne prašina i da, posle, kad glavni akteri odbace ideje sadržane u njemu, svima padne kamen sa srca i da kažu - uf, sjajno, samo nastavite da radite to što trenutno radite, važno je da nema tog predloga. Ne znamo ko je sastavio tzv. Janšin papir, ali skoro da sam uveren da on ima otiske prstiju i Vučićevog režima. Drugi papir, koji se bavi Kosovom, nazvan je “francusko-nemačkim”. Francuska i Nemačka tvrde da ne stoje iza njega, ali demantovali su to na jedan specifičan način. Ko zna da čita diplomatski jezik, nije mogao da ne primeti demant bez direktnog demantija. To je po meni mnogo ozbiljniji dokument od onog prvog, i spada u kategoriju probnih balona.
P.P: Po čemu je ozbiljniji?
V.J: U njemu se nudi poseban status i garancije za Srpsku pravoslavnu crkvu, na način koji nije predviđen u ranijim idejama koje su se na Zapadu razrađivale. Verujem da je to probni balon, pre svega, za SPC, koja je najozbiljnija prepreka za potpisivanje bilo kakvog dokumenta koji bi za svoju posledicu imao formalno odricanje Srbije od Kosova i Metohije. Međutim, u ovom, kao i u svim drugim dokumentima koji su ranije stavljani na sto, Kosovo na kraju ipak postaje član Ujedinjenih nacija. To je crvena linija koja nipošto ne sme da bude pređena. Bez obzira na sve ostalo, ako se predviđa članstvo Kosova u UN, a tako je i u ovom dokumentu, to znači da predlog nije bitno različit od prethodnih. Ovo je, kažem, napisano tako da SPC počne da razmišlja da li je to možda nešto što bi zaštitilo njene interese. To je velika zamka! Nema tih garancija koje bi mogli biti ispoštovane ukoliko Kosovo postane član UN-a. Ako bi Kosovo postalo član UN-a, kao što je danas Albanija, ne postoji pravni mehanizam koji može da spreči dve članice UN-a da se ujedine. One mogu samo pismom da obaveste generalnog sekretara da od danas postoje kao jedna država. Nigde se ne glasa, ne odbacuje ili usvaja ta odluka, nema načina da se to spreči. Samo je pitanje je koliko bi vremena prošlo od stupanja Kosova u UN do prisajedinjenja sa Albanijom - godinu dana, pet, deset, svejedno, nije bitno. A kada imate državu sa nespornom autokefalnošću pomesne pravoslavne crkve, kanonski priznatu, kao što je Albanska pravoslavna crkva, realna je opasnost da ona preuzme srpske pravoslavne svetinje na Kosovu i Metohiji. U pravoslavnom svetu postoji uglavnom samo jedna pomesna crkva na teritoriji jedne države.
Posle ujedinjenja Albanije i Kosova može da se desi da, recimo, Vaseljenska patrijaršija, pod određenim pritiskom, donese odluku sličnu kakvu je donela u ukrajinskom slučaju. Kad jedna Rusija nije mogla da zaustavi to u Ukrajini, kako bismo mi mogli da se suprotstavimo nečem sličnom u slučaju Velike Albanije i Albanske pravoslavne crkve. Tada neće vredeti neki papiri potpisani godinama ranije, u kome je neko nekome nešto garantovao. To je, dakle, zamka. Način na koji je formulisan taj konkretan papir, ukazuje da ga je pisao neko sa visokim stepenom upućenosti u naše prilike. Ne bi trebalo da se lakonski odnosimo prema tom dokumentu, vrlo je opasan.
P.P: Nemački mediji su objavili tzv. Ruski non pejper u kome se predlaže da Kosovo sledećih 99 godina ostane u sastavu Srbije. Da li je to prihvatljivo?
V.J: Taj “non pejper” je takođe provokacija. Ta ideja je neprihvatljiva za zapadne aktere, a mislim da ne bi smela da bude prihvatljiva ni za Srbiju. Šta to znači, treba da se odreknemo Kosova i Metohije, ali na odloženo?! Mi ne smemo da se odreknemo Kosova i Metohije ni danas, ni za sto godina, niti ikad. Kosovski mit i zavet predstavljaju jednu od tri temeljne tačke našeg nacionalnog identiteta. Druga je svetosavska vera, treća je naše pismo i jezik. Odricanjem od Kosova i Metohije, odrekli bismo se, kao što sam objasnio, i postojanja Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, dakle dva od tri temelja našeg identiteta. Svaka forma odricanja od Kosova i Metohije, uključujući i na odloženo, za nas ne bi smela da bude prihvatljiva.
P.P: Bez obzira na predloge iz non pejpera, Aleksandar Vučić i dalje ponavlja da se ne sme odlagati rešene kosovskog pitanja, jer to koči ulazak Srbije u Evropsku uniju. Zašto mu se žuri?
V.J: Nisam siguran da je to tako. Ne kažem da on o tome nije intenzivno razmišljao u prošlosti, ali mislim da ga je dosta kosnulo ono što se dogodilo u Crnoj Gori, kada je SPC presudno uticala da Milo Đukanović padne s vlasti. Mislim da Vučić neće napraviti takvu grešku i okrenuti Crkvu protiv sebe, do čega bi, siguran sam, došlo u slučaju da on “reši” kosovsko pitanje onako kako odgovara Albancima, a to je konačno odricanje Srbije od Kosova i Metohije. U međuvremenu, došlo je i do promena interesa nekih međunarodnih faktora. Evropska unija je izgubila apetit za proširenje na Zapadni Balkan. “Rešenje” Kosova je bilo preduslov za ulazak Srbije u EU, ali to više nije tema, bar ne na neko duže vreme, i zato se u Briselu trenutno ne insistira na tome. Njima se ne žuri, ali im treba da neko stalno govori da će to rešiti. Takva situacija, na kratke staze, nama ne odgovara, jer će zapadne diplomate i dalje davati vetar u leđa Vučiću i opraštati mu gušenje demokratije i medija, kriminal i katastrofalno stanje u pravosuđu, između ostalog.
Ipak, na duge staze je to dobro, jer bi bila nacionalna tragedija da neka vlast iz Beograda pristane da se odrekne Kosova i Metohije. Kad Vučić jednom izgubi podršku i kada međunarodni faktori budu razgovarali sa onima koji će, po svoj prilici, doći na vlast, više neće biti zahteva i pritisaka da Srbija prizna nezavisnost Kosova. Nakon što ga Vučić nije priznao, koji je bio apsolutni gospodar života i smrti, sa stoprocentnom vlašću, kakvu niko do sada nije imao na ovim prostorima, postaće jasno da to, zapravo, niko ne može da uradi. Sa te strane, na duge staze, mislim da je to dobro.
P.P: Šta može da se očekuje na kraće staze?
V.J: Ne očekujem bitne promene, moguće su samo bure u čaši vode. Neke od tih bura mogle bi da budu opasne po život ljudi i našu imovinu na Kosovu i Metohiji. I ovaj sastanak lidera iz regiona, koji se desio pre nekoliko dana na Brdu kod Kranja, pokazao je kako će to, otprilike, da izgleda. Svako igra za svoju publiku. Političari iz Prištine igraju za svoju publiku, Vučić za Pink. Tamo nije bilo predstavnika Evropske unije. Bar zasad, EU je pustila taj deo evropskog prostora i pošto nema ozbiljnijih naznaka da bi to moglo biti promenjeno, svako će da igra svoje predstave, da pali i gasi vatru. Do kraja godine ne bi trebalo isključiti kontrolisane požare, koje će podmetati oni koji su na vlasti, sa namerom da ih iskoriste i ugase. Ali požari ponekad umeju da se otrgnu kontroli.
P.P: Kako Vučića nije van kontrole izbacila nijedna afera koje su otvarane unazad godinu dana, od Krušika, Jovanjice, pa do Cvijana ili Palme? Kako je moguće da opozicija i javnost nisu uspeli da na tim aferama uzdrmaju režim?
V.J: Mediji su strogo kontrolisani. Postoje kanali kroz koje mogu da se plasiraju informacije o aferama, ali s druge strane postoji i desetostruki kapacitet zasipanja spinovima, propagandom i drugim “sočnim” događanjima koji se lansiraju u centar pažnje javnosti. Zaro nisam siguran da li je i mogla biti stvorena kritična masa. S druge strane, na vlasti se nalaze ljudi koji nemaju ama baš nikakve moralne skrupule. To se vidi i na primerima koji su jednostavniji od ovih koje ste pomenuli. Recimo, ko je uhvaćen u prepisivanju doktorata, taj više ne može da se bavi javnim poslom u normalnoj zemlji. U Nemačkoj se to desilo Karlu Teodoru cu Gutenbergu, ministru odbrane, koji je u tom trenutku bio zvezda u usponu. Cu Gutenberg je ne samo podneo ostavku, već se od sramote odselio u Ameriku. Tamo je tako. Ovde, kod nas, videli ste... Bio sam u emisiji sa Aleksandrom Šapićem. Pitao sam ga za to što je prepisao doktorat, a on mi je odgovorio: „Pa, šta?” Ovde ljudi, koji su uhvaćeni u takvim aferama, nemaju nameru da se povuku. Dok god imaju Vučićev blagoslov da nastave da rade, nema osude javnosti, nema ni pravosudnih organa, koji bi im stali na put, pošto su i oni pod kontrolom izvršne vlasti.
P.P: Afera Jovanjica je ipak stigla do suda. Kakav epilog očekujete?
V.J: Vlast uspeva da političkim i medijskim manipulacijama zataška većinu afera, ali to nije slučaj sa Jovanjicom. Proizvodnja i trgovina narkoticima privukla je pažnju i međunarodnih organa. Druga stvar, Jovanjica je toliko eklatantan primer umešanosti sistema bezbednosti, a i vrha države u proizvodnju narkotika da je to nešto po čemu čak i kontrolisani pravosudni organi moraju da gaze kao po jajima. Takođe, značajan doprinos su dali ljudi koji su beskompromisni i hrabri u iznošenju informacija o Jovanjici u javnosti, kao što je to moj kolega Miroslav Aleksić, kome sada ljudi iz sistema bezbednosti dostavljaju podatke šta se dešavalo u svakom od stadijuma Jovanjice. On s tim neprestano izlazi u javnost, to je teško zataškati.
P.P: Aleksandar Vučić kaže da pred svako ročište, po tužbi Andreja Vučića, Miki Aleksiću njegovi advokati nude nagodbu da povuče tužbu...
V.J: Da povuče tužbu? Pa šta bi dobio zauzvrat?
P.P: Odustaće od toga da Andreja pominju u toj aferi.
V.J: Iskreno, nisam čuo za to.
P.P: Vučić to ponavlja vrlo često, skoro svaki put kad govori o Jovanjici.
V.J: Kaže da je Miki Aleksiću nudio nagodbu? Lično, više me ne čudi da taj čovek kaže bilo šta, ali to svakako nema dodirnih tačaka sa istinom. Pa, evo, pre neki dan smo dobili informaciju o uključenosti Mirka Škera, šefa beogradskog centra Bezbednosno informativne agencije u slučaj Jovanjica, i sa tim izašli u javnost. O tome je govorio Miki Aleksić. Koliko sam razumeo, kad je Predrag Koluvija bio uhapšen, Škero je odmah pozvao policajce da pita šta se dešava i poslao je nekog operativca, koji je policajcima rekao: „Znate, ipak je ovo državni posao, pazite šta radite”. Jovanjica je zaista bila državni posao.
P.P: Time se bavi druga optužnica za Jovanjicu. Hoće li biti i treće, najvažnije optužnice?
V.J: Da, sledi Jovanjica 3. Po svoj prilici, u toj optužnici moraće da se nađe i šef beogradske BIA, a nisam siguran da je on na vrhu piramide. Vrh je iznad njega.
P:P: Dragan Marković Palma je osumnjičen za podvođenje. Ko stoji iza te afere i kakav epilog tu može da se očekuje.
V.J: Nemam informacije o tom slučaju. Optužbe, koje je iznela Marinika Tepić, čine mi se osnovanim. Sanda Rašković Ivić je javno opisala kakvo iskustvo su imali Istalijani, počasni konzuli Srbije, koji su dolazili u Jagodinu prilikom bratimljenja gradova. Jednog dana, Palma će, sasvim sigurno, odgovarati za spornu trgovinu ugljem i zloupotrebu budžetskih sredstava opštine, kada je, kao feudalni knez, delio novac - tebi ovoliko, tebi onoliko...
P.P: Palma je najavio tužbe protiv Tepić i Rašković Ivić, a kompanija Milenijum Tim protiv Vas.
V.J: Aferom u čijem centru se nalazi Milenijum Tim nastavićemo da se bavimo narednih dana, nedelja i meseci. Milenijum Tim je danas jedna od najmoćnijih kompanija u Srbiji, koja pokušava da se provuče ispod radara, a zapravo je u svim mogućim poslovima i jedna je od najorganizovanijih platformi za isisavanje novca iz budžeta. Vlasnici te kompanije, Stojan Vujko i Ivan Bošnjak, po zvaničnim podacima, a siguran sam da to nije sve, zarađuju astronomskih milion dinara na sat poslujući sa državom i to gotovo isključivo bez tendera, dobijajući poslove u gasifikaciji, na primer.
Srbijagas, koji gomila gubitke, avansno plaća Milenijum Timu, a onda, s vremena na vreme, država mu otpiše dugove. Milenijum Tim učestvuje u izgradnji „Beograda na vodi”, Savske promenade i kule „Beograd”, u izgradnji državnih stanova u Nišu, Vranju... Ta firma je u IMT-u i „Goši”, ona treba da bude glavni izvođač radova u Makišu, gde je najavljena izgradnja metroa i i stambenog naselja na vodoizvorištu odakle se se Beograd snabdeva pijaćom vodom.
Milenijum Tim je nedavno postao vlasnik i stotina hektara zemlje kod Leskovca, kao i Vranjske banje, koju su kupili budzašto, da bi ubrzo potom za to dobili 10 mliona evra subvencije iz državne kase. Inače, to su uradili prošlog jula, u sred pandemije. Pošto su kupili i Specijalnu bolnicu u Vranjskoj banji, izbrisali su je iz zdravstvennog sistema Srbije usred kovid-krize, kada se u Vranju tražio krevet više za obolele. Ta kompanija je specijalizovana za isisavanje para iz budžeta. Njeni vlasnici su među najznačajnijim i najbližim saradnicima vlasti, ali ima još ljudi poput njih.
Takvi su Zvonko Veselinović i Nikola Petrović, takav je do juče bio Slaviša Kokeza. Stvara se nova klasa multi-milionera i milijardera. Kad kažem multi-milioneri, mislim na one koji imaju 50 miliona evra i više. Država je uzela strane kredite i taj novac prebacila u džepove podobnih biznismena. Dakle, oni se bogate na račun naše dece, koja će otplaćivati zajmove koje ova vlast uzima. Ako nešto po tom pitanju ne preuzmemo, oni će biti gospodari sudbine naše dece. Sutra će tim novcem kupiti sve što požele - bolnice, banke, televizije, rudnike... Kupovaće i političare, sudije, novinare, svakoga ko im može pomoći da nastave da se bave takvom vrstom poslovanja, jer drugačije ne umeju. Imajući u vidu njihove korene i razvojni put, sumnjam da će se pretvoriti u vizionare i dobrotvore.
P.P: To može da se spreči samo revanšizmom.
V.J: Mislim da je revanšizam jedini način da to sprečimo. Narodna stranka je dosta kritikovana u javnosti zbog toga što smo izašli sa stavom koji mnogi smatraju isuviše radikalnim.
P.P: Dosta je i hvaljena od običnog sveta, željnog pravde.
V.J: Drago mi je da to čujem, ali mnogi su nas kritikovali jer, Bože moj, kako možete pričati o revanšizmu... Revanšizam je, po meni, nemilosrdno privođenje pravdi, bez izuzetka i bez prava na kupovinu pokajnice svih onih koji su se ogrešili ne samo o pravne, već i o moralne regule i svojom bezobrzirnošću i pohlepom doveli do toga da se danas svi zajedno valjamo u blatu. Ne sme biti dozvoljeno da Željko Mitrović kupi još jedan život nakon promene vlasti. Ne sme biti dozvoljeno Draganu J. Vučićeviću da nastavi da uređuje neki novi Informer. Ne sme biti dozvoljeno onima koji su opljačkali zemlju da sutra postanu srpski Rotšildi i Kenedijevi. Ako to postanu, Srbija se neće promeniti. Kada promenimo vlast, ne smemo da stanemo, moramo da promenimo i sistem, inače će sve biti uzaludno, ljudi će nastaviti da odlaze iz zemlje, postaćemo nazadna kolonija, i tada više neće biti bitno čija.
P.P: Kako da se sprovede revanšizam?
V.J: Zakonskim merama. One moraju biti oštre, sveobuhvatne i primenjivane bez izuzetka. Neophodno je da formiramo novo specijalno tužilaštvo, na čijem čelu će biti pažljivo biran čovek, zaštićen kao beli medved. Nakon što bude postavljen, specijalni tužioc će moći da samostalno radi. Niko neće smeti da ga pozove i kaže: „Ej, slušaj, ovaj može da bude procesuiran, onaj ne može...” Uz to, trebaće nam i paket zakona o lustraciji i poreklu imovine.
PP. Priča o revanšizmu može da Vam napravi problem i pre dolaska na vlast. Posle nekih budućih izbora, kad, recimo, Ivica Dačić bude jezičak na vagi, šta ćete uraditi? Kako da ga abolirate? A, ako to ne uradite, on će omogućiti Vučiću da ostane na vlasti.
V.J: Rešićemo to.
P.P: Kako?
V.J: Videćete.
P.P: Jedva čekam. Imate li spisak onih koje treba podvrgnuti revanšizmu?
V.J: Ne bih da se stekne utisak da kad govorim o revanšizmu to činim iz neke svoje lične frustracije, rukovođen željom za osvetom. Ne, sve će biti zakonski rešeno. Mislim da Narodna stranka ima najbolji tim pravnika u Srbiji. Oni su mi ulili nadu da će to biti moguće.
P.P: Kako objašnjavate promene u vrhu Srpske napredne stranke? Najavljena je smena Nebojše Stefanovića i dolazak Aleksandra Šapića, koji je projektovan za nosioca liste na sledećim beogradskim izborima?
V.J: Za razumevanje tih promena značajne su dve stvari. Prvo, 2012. godine je na vlast došla jedna grupa ljudi, za koju je podzemlje ako ne prirodno okruženje, onda svakako nešto prema čemu nemaju prirodni otklon. Kada su došli na vlast, zagrlili se sa organizovanim kriminalom, otključali mu vrata i pustili ga u državne institucije i sistem bezbednosti. Onda je to krenulo da izlazi van kontrole, pa sad pokušavaju da se iz toga izvade i da pronađu krivca. Naravno, krivac ne sme biti faraon. Bez njegovog znanja ništa nije moglo da se desi, ali ne može on da bude odgovoran. Deluje da će za krivca biti proglašen Nebojša Stefanović. Što se tiče preuzimanja Šapića, kao i za mnoge druge perjanice bivšeg režima, mislim da strateški razlog za njihovo uvlačenje nije to što su oni kompetentniji od nekih izvornih radikala ili naprednjaka, već to što Vučić želi da njihovim prisustvom podsvesno podseća ljude na nepočinstva bivših vlasti. Dok god su takvi u fokusu, ljudi se sećaju onoga što je bilo pre, kao i razloga zbog kojih su 2012. glasali da to ode. Onda, s vremena na vreme, kad ih potroši, Vučić ih zameni. Evo, Vesić je godinama svojom „žutom prošlošću” podsećao na bivšu vlast, sada bi to mogao da radi Šapić. Nema veze što je prošlo devet godina.
P.P: Rekli ste da je Šapić imao ulogu Sime Spasića u Demokratskoj stranci. Kako ste sarađivali?
V.J: Nismo sarađivali. Kad sam se, krajem 2010. godine, drznuo da se kandidujem za potpredsednika tadašnje Demokratske stranke, a bez saglasnosti i podrške bilo koga iz rukovodstva stranke, to sam ozbiljno shvatio i počeo da obilazim lokalne odbore. U jednom trenutku krenuo je huk, ljudi su počeli da pozitivno reaguju. Tada su se oni koji su bili protiv mene, a to su, praktično, bili svi iz rukovodstva DS-a, pozabavili sa mnom malo ozbiljnije. Konkretno, u Beogradu je stranačko rukovodstvo počelo da šalje Šapića da mi ometa predstavljanja. Tada sam prvi put video Šapića, a da to nije na televiziji, dok igra vaterpolo. On se suštinski nije promenio od tada. Malo je uglađeniji i uvežbaniji, ali način na koji razgovora kad se isključe kamere, kao što je bilo u pauzama „Utiska nedelje”...
P.P: Da li Vam je pretio?
V.J: Posle toga mi je postalo jasno da on, otkad je izašao iz bazena, sve vreme glumi. Paradoksalno, jedini put u životu kada nije glumio, to je bilo u filmu „Kad porastem biću Kengur”.
P.P: Da li Vas je tužio zbog govora mržnje u „Utisku nedelje”?
V.J: Ne, zasad nije.
P.P: Ima osnove za tužbu, koristili ste mnogo stranih izraza.
V.J: Kad sam ga pitao da li mu je poznato ime Jago, on se preznojio. Pretpostavio je da mislim na nekog Srđana ili Bojana Jaga, kome je na primer srušio neki kiosk na Novom Beogradu. Rekao sam mu da se ne očekuje od njega da je čitao Šekspira, ipak je on doktorirao u nekoj drugoj oblasti.
P.P: Šta se dešava sa opozicijom? Kako komentarišete pozive na jedinstvo, na predizbore i ostale teme, koje nemaju veze s interesima građana?
V.J: Pošto nemamo šansu da sa građanima komuniciramo preko medija sa nacionalnom frekvencijom, računamo na direktni kontakt s ljudima. Svaki dan sam u nekom drugom gradu u Srbiji. Razgovaram s ljudima na pijacama, šetalištima, štandovima koje držimo.. Skoro niko me nije pitao za to što se dešava u opoziciji. Mislim da ta tema fascinira političku klasu, ali ona je odvojena od naroda. Zato sam prestao da obraćam pažnju na ono što se dešava u redovima drugih opozicionih organizacija. Skoncentrisani smo na snaženje naše terenske infrastrukture. Mislim da nema dileme da je Narodna stranka danas najbolje organizovana opoziciona stranka. Učvršćujemo i širimo svoju organizaciju, što smatram da je neophodan preduslov za bilo kakvu ozbiljniju akciju, uključujući i izborni proces. Time se trenutno bavimo. Imamo vrlo specifičan plan, program i ideologiju. Neću da kažem da drugi to nemaju, ali ideologiji i programu svakako ne posvećuju toliku pažnju kao mi. Mi smo jedina stranka desnog centra u Srbiji i stranka koja ima najveći broj u javnosti prepoznatih ljudi, koji ne žive od politike već od svojih profesija u kojima su se ostvarili. Naše kolege iz opozicije imaju neke druge ideje i prioritete. Na kraju, pokazaće se ko je bio u pravu.
P.P: Imate li plan za izbore, ako uslovi budu prihvatljivi?
V.J: Da, moramo već sad da se pripremamo. Kada izbori budu raspisani, ako uslovi budu prihvatljivi da se na njima učestvujemo, moramo da budemo spremni.
P.P: Koga ćete da kandidujete na beogradskim, a koga na predsedničkim izborima?
V.J: Ne bih to sada govorio, znamo kako izgleda kada se samo pomisli da će se neko kandidovati. Taj neko postane meta svih mogućih napada. Sa konkretnim kandidatima izaći ćemo na vreme. Srećom, za razliku od nekih drugih stranaka, uključujući i stranke vlasti, mi imamo više od jednog čoveka koga možete da zamislite na nekoj poziciji.
P.P: Boris Tadić i Boško Obradović su najavili kandidaturu za predsedničke izbore.
V.J: Svako ima svoju strategiju i taktiku.
antrfile
Cvijan
P.P: Od javnosti je skrivana informacija da je Vladimir Cvijan mrtav već tri godine. Kako to objašnjavate?
V.J: To ne može da se objasni. Nisam do sada čuo nijedno smisleno obrazloženje tog zaprepašćujućeg slučaja. Istina će morati da izađe na videlo.