Druga strana

Novogodišnja poruka redakcije Magazina Tabloid građanima Srbije

Ko, ako ne mi

U godini koja ostaje iza nas, srpski diktator i njegova kriminalna banda, koju smatraju najcrnjom na planeti, bavila se pljačkom, uzimanjem kredita, kao i planovima da zauvek satre Srbiju. Diktator je kukao da hoće da ga ubiju, a da ni njegova porodica neće biti pošteđena. I hapsio je one, za koje je mislio da bi mogli da ga za glavu prikrate. Sada planira da novim zakonom o policiji sve nas pohapsi ili stavi opasnost u izgled, zbog koje ćemo gledati kako nestajemo. Ćuteći. U godini koja je pred nama treba da odlučimo. On ili Mi. Ko će ga ukloniti, ako ne mi? I kada, ako ne sada!

M.B.

Dva dana nakon ubistva premijera Srbije dr Zorana Đinđića londonski dnevnik Gardijan objavio je komentar svog novinara Nila Klarka (Neil Clark), kojim je opisao pokojnikov životni put. Prema svecu i tropar, smatrao je Klark, te je slika o miljeniku Vašingtona i Zapada, naslikana Klarkovim perom, bila crna, da crnja ne može biti.

I pokojni Đinđić je bio uveren da će ga smaći. Znao je čime se bavio. I da namerava da odustane od sprovođenja zadataka zbog kojih je doveden. U to nisu verovali samo oni, ili nisu želeli da veruju oni koje je on promovisao i napunio im džepove.

I bi sudbina.

''Počasti Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru, pljušte kao kiša. Prvi je počeo predsednik Buš, hvaleći njegovo "snažno vođstvo", dok je portparol kanadske vlade veličao "vesnika demokratije", a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić posvetio "reformisanju Srbije".

U čituljama zapadnih listova Đinđić je skoro uvek slavljen kao bivši student-agitator, koji je hrabro poveo narodni ustanak protiv okrutnog diktatora i pokušao da uvede svoju zemlju u novu demokratsku eru. Ali izvan CNN-ove verzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije.

Kada su S. Milošević i njegova Socijalistička partija konačno pali, Sjedinjene Države su dobile "reformističku" vladu u Beogradu kakvu su želele. Novi predsednik Vojislav Koštunica je primio bukete, ali poluge moći je držao čovek Stejt Dipartmenta Zoran Đinđić - i on sigurno svoje vašingtonske sponzore nije izneverio!

Prvi prioritet je bio uvođenje programa "ekonomskih reformi" - što je izraz novog svetskog poretka za rasprodaju državne imovine u bescenje multinacionalnim kompanijama. Preko 700.000 jugoslovenskih preduzeća ostalo je u društvenom vlasništvu i uglavnom je bilo kontrolisano od strane radničkih odbora, sa svega 5% kapitala u privatnom vlasništvu.

Kompanije su mogle biti prodate ako je manje od 60% kapitala pripadalo radnicima. Đinđić je brzo promenio zakone i rasprodaja je mogla da počne.

Posle dve godine u kojima je hiljade društvenih preduzeća bilo prodato, (mnoga kompanijama koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999.), prošlomesečni izveštaj Svetske banke je obilovao pohvalama Đinđićevoj vladi i njenom "angažovanju internacionalnih banaka u procesu privatizacije".

Ali Đinđiću nije bilo naređeno da proda samo državnu imovinu.

Kad je prodao imovinu svoje zemlje, njenog bivšeg predsednika i svoje političke rivale, šta je još ostalo da se proda? Jedino još sama država. I januara ove godine, Đinđić je upravo to i uradio.

Ponekad, ipak, i najbolje izvedeni planovi krenu naopako. Uprkos zapadnim hvalospevima, malo će Srba oplakivati Đinđića. Za veliku većinu Srba, Đinđić će ostati zapamćen kao kvisling koji se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje, svega nekoliko godina ranije.

Đinđićeve toliko hvaljene reforme podigle su cene komunalnih usluga nebu pod oblake, nezaposlenost je oštro skočila na 30%, i skoro dve trećine Srba sada živi ispod linije siromaštva.

Još nije jasno ko je ispalio hice koji su ubili Zorana Đinđića. Verovatnoća je da je to bila operacija podzemlja, njegove veze sa organizovanim kriminalom konačno su ga sustigle. Ali, ma kako to surovo zvučalo, ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi rado povukli obarač. U svojoj nedavnoj poseti Beogradu, bio sam pogođen ne samo razinom ekonomske nepravde, nego i mržnjom skoro svakoga koga sam sreo prema premijeru, čija je popularnost u narodu pala ispod 10%''.

Ovako je 14. marta te 2003. godine novinar Klark opisao Đinđićevu smrt.

Aleksandar Vučić, koji danas slavi Đinđićeve zasluge, nastavio je da dovrši zadatke koji Zoran nije. On je taj zadatak i proširio. Surovo je opljačkao zemlju, tlačeći građane, otimajući im crno iza nokta. Postao je najveći živi trgovac narkoticima, perač para i prodavac svega što je srpko - zemlje, vode, rudnika, radnika...

Njegov opljačkani novac je na računima većeg broja svetskih državnika i razbojnika. A takvi završavaju na samo jedan, poznat način. Zna to i šizofreni Vučić. Zato je u strahu.

Nemoćni se pitaju kako da ga smaknemo. KO, ako ne mi, odgovaramo im. I kada ako ne sad.

Lekcija iz Srbije za današnje svetske razbojnike, koji drže Vučića - Možete pokušati da podjarmite ljude sankcijama, razaranjem i bombama... Možete pokušavati da nametnete svoju volju postavljanje Zorana Đinđića, Aleksandra Vučića, Aljbina Kurtija ... da glume imperijalne konzule. Ali, ne zamišljajte da možete naterati poniženi narod da ih poštuje.

Pre skoro četrdeset godina, na demonstracijama u Studentskom gradu, neko je nosio parolu sa aforizmom Aleka Marjana - Ne budtite srca udovička, kad vam zato nedostaje pička.

Neka nam u sledećoj godini ne zadrhti ruka. Imamo i mi pravo na slobodu.