Feljton

Svet bez hrane: Izreka "kako sejemo, tako ćemo žnjeti" na geopolitičkom planu će odrediti sudbinu civilizacije (1)

(Ovaj feljton objavljen je u Magazinu Tabloid, počev od broja 206 od 13. 5. 2010 godine)

Ambari bili puni, a ipak kuvali decu

Od 130,5 miliona kvadratnih kilometara "čvrste zemlje" na planeti Zemlji, 49,6 miliona je posvećeno poljoprivredi. Od toga 34,6 miliona sa stalnim pašnjacima, a 15 miliona sa različitim tipovima kultura. Za taj delić Zemljine kugle vode se oružani, ideološki i drugi ratovi, a istorija proizvodnje hrane istorija je genocida, mnogo većih od onih koji se obično uzimaju za istorijske primere. Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika hrane - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću", Beograd, oktobar 2008, iz koje u sledećih nekoliko brojeva objavljujemo opširne izvode, bavi se hranom kao geopolitičkom činjenicom te strateškim i vojnim argumentom

Dr Zoran Petrović Piroćanac

U Evropi je značajno zahlađenje zima dugog trajanja i prolećnih kiša činilo glavni uzrok gladi u 9. i 10. veku. Na isti način su katastrofalne kiše u proleće i leto 1315. godine bile glavni uzrok slabih žetvi na kontinentu, kao i velike gladi narednih godina. Periodične epidemije bolesti životinja i biljaka su takođe bile uzrok fenomena gladi. Plamenjača krompira, na primer, uništavala je najveći deo kultura Irske sredinom 19. veka. Krompir, krtola poreklom iz Južne Amerike, unesen u Irsku u 18. veku, pokazao se idealnom namirnicom, tako da je krajem istog veka predstavljao 80 odsto kalorijskog režima seljaka. Plamenjača koja nastaje od jedne gljivice, pojavila se tri puta između 1840. i 1850. godine, uništavajući veći deo žetve, uprkos naporima da se spreči. Stanovništvo je svedeno na oko 25 odsto broja stanovnika u odnosu na početak epidemije, a 1,5 miliona ljudi je stradalo, i gotovo isto toliko primorano na emigraciju.

Počev od 16. stoleća, rastuća beda sela stvara po gradovima izgladnela stanovništva, a cene žitarica rastu prekomerno. Otkrića zlata konkvistadora izazivaju značajnu inflaciju u čitavoj Evropi. Društva su temeljno potresena. U 17. stoleću, nestašice hrane nastavljaju sa nekolikim izuzetno tragičnim datumima: 1643, 1661-62, 1683, 1693. Pobune rastu po čitavoj Evropi i zakon je strog: dete koje ukrade hleb osuđeno je na doživotnu robiju na galiji. Tokom svake od velikih kriza opstanka u 18. veku, Francuzi su verovali da su žrtve užasne urote namenjene izgladnjivanju stanovništva.

Sa Revolucijom kulminira uverenje o zaveri gladi. U Francuskoj 18. stoleća, najozbiljniji problem nije nedostatak hleba, već njegova cena. Hlebovi nikada nisu bili toliko lepi, a pekare nikada tako dobro snabdevene, ali samo bogatuni mogli da ih kupuju. Postupak pravljenja Parmatijeovog hleba (Antoan-Ogisten Parmantije, pariski farmaceut, zaslužan za istraživanja poboljšanja i očuvanja namirnica, kao i poboljšanja hleba) objavljen uoči Revolucije, govori o svim tehnikama, uključujući i najnaprednije poput fermentacije sa prirodnim kvascem, dodavanja soli u smesu i korišćenje pivskog kvasca već upotrebljenog u hlebu "mole", omiljenog Luju XIV.

Kraljevska problematika hleba

Francusku revoluciju je otpočela nasušna potreba za hranom, tačnije za najosnovnijom namirnicom - hlebom. Izuzetno loše klimatske prilike godine 1788-89, uz dramatičnu ekonomsku situaciju, prouzrokovaće jednu od najznačajnijih gladi u istoriji. U maju 1789. godine, cene hleba dostižu vrhunce, pa gotovo niko više ne može da ga sebi priušti. Pobune izbijaju u provincijskim gradovima. I kada 14. jula 1789. narod u besu zauzima Bastilju, glavni razlog je namera da se domogne pre svega zaliha žita za koje su pretpostavljali da je tamo pohranjeno. Tokom avgusta 1989. godine, feudalne privilegije u Francuskoj su dokinute. Užasna suša obrušava se na zemlju. Hleb postaje još više van domašaja no što je dotad već bio. I 5. oktobra, armija žena, muškaraca i dece, bukvalno izgladnelih, maršira na Versaj i pokušavaju da se domognu kralja, kraljice i naslednika, krštenih od naroda "pekar, pekarka i mali pekarski pomoćnik". Pekare su napadane i ono malo raspoloživog brašna je brzo razgrabljeno. Konstitutivna Skupština 19. jula 1791. nameće obavezne cene hleba i dozvoljava pekarima da peku samo jedan tip hleba - "hleb jednakosti", načinjen od mešanog brašna od 3/4 žita i 1/4 raži, sa mekinjama. I još će, u ime jednakosti, hleb zamenjivati u Francuskoj sve žitarice.

U 1796. godini, glad i dalje nije u potpunosti smanjena, ali beli hleb, apanaža bogatih, postao je zvanično hleb svih Francuza. U 20. veku, hleb nastavlja da igra primordijalnu ulogu koju je imao kroz čitavu istoriju čovečanstva.

U Prvom svetskom ratu, on je još jednom igrao ulogu strategijskog oružja. Tako je bilo i u aprilu 1917. godine, kada su SAD lišile Nemačku žita, ubrzavajući njen pad. Tokom ekonomske krize tridesetih, Francuzi su defilovali ulicama uz uzvike "Rada i hleba!"

Kada je nacistička Nemačka nadnela svoju senku nad svet, njeni upravljači su stavili šapu na sve stokove žita u Evropi. Onda su se pojavili bonovi za racionisanje i zamenske hlebove: hleb od brašna, od boba, od pirinča, kukuruza, ječma, i čak od krompira. To je bilo daleko od remek-dela pekara tridesetih, nazvanog baget, koji je proneo svetsku slavu francuskog hleba. U prošlosti su postojale gladi izazvane klimatskim uzrocima, sa ekonomskim i socijalnim uzrocima.

Britanska kolonizacija u Indiji je u 19. veku donela skupljače poreza zemljoposednika. Seljaci su postali napoličari, morali su da daju polovinu svojih žetvi i niko se nije otvoreno bunio. Na ovom primeru može da se promisli o pitanju: kada glad postane skandal, da li postane ideološka? Tako je bilo pedesetih godina prošlog stoleća. Teme nerazvijenosti i gladi lansirale su SAD oko 1947-48. Postojala je u Parizu čitava medijska kampanja, tokom Alžirskog rata, sa plakatima o nerazvijenosti.

Činjenica da glad postaje ideološka jeste jedna od posledica Hladnog rata. Truman najavljuje 10. januara 1949. godine započinjanje kampanje za borbu protiv gladi, a da ne govori o borbi protiv komunizma. Žoze de Kastro piše tada knjigu Geografija gladi u Brazilu. Neposredno potom prima ambasadora SAD u Brazilu, koji mu naručuje knjigu o gladi u svetu. Stejt department je inteligentno uočio da stvarne probleme sveta, glad pre svega, može da manipuliše kroz ozbiljna dela i njihove zaključke iskoristi u sopstvene ideološke svrhe. De Kastro tako piše Geopolitiku gladi. Ovu knjigu su SAD vrlo brzo prevele na čak 40 jezika! U njoj se ne govori o komunizmu, ali (pokazalo se, na kraju, da je bilo naivno očekivanje po SAD) trebalo je boriti se protiv gladi kako se komunizam ne bi razvijao. Tema gladi nije zapravo ni bila nevina. Postojale su činjenice o istinskoj gladi, ali je to služilo započinjanju američkih alimentarnih programa podrške u hrani (uz prateće vojne podrške, naravno). Tako je američka geopolitička kampanja o nerazvijenosti i njenim uzrocima izazvala i bumerang-reakciju, kontraudar. U Latinskoj Americi, u Evropi, u Parizu, govorilo se u to vreme kako je glad imperijalizam, kapitalizam. Zaboravljeni kolonijalni holokaust: 29 miliona mrtvih u Indiji i Keniji.

"Dobra vremena kolonija su 'dobra' samo ako se ne zagleda previše izbliza i ako se upražnjava selektivna memorija i negacionizam", napisano je u londonskom dnevniku Gardijan. Britanska imperija je, ne tako davno, organizovala glad i zabranjivala pomoć žrtvama. U svojoj knjizi Late Victorian Holocausts (2001), autor Majk Dejvis pripoveda o gladima iz 1870, koje su ubile između 12 i 29 miliona osoba u Indiji. Dejvisova studija pokazuje kako su, daleko od toga da budu fatalnost, ovi milioni mrtvih neposredni uzrok politike britanske krune. Kada je 1876. godine morska struja El Ninjo izazvala sušu za kojom je sledila glad u provinciji Deka, rezerve pirinča i žita u Indiji bile su na najvišoj razini. No, vicekralj Indije, Lord Liton, umesto da koristi rezerve kako bi pritekao u pomoć stanovništvima pogođenim glađu, odlučio je, protiv mišljenja svojih savetnika, da izveze žito i pirinač - u Englesku. Tako između 1877. i 1878, na vrhuncu gladi, Indija izvozi rekordnu količinu od 6,4 miliona bušela žita (1 bušel = 36,35 l).

Prehrambena brutalnost

Kada su engleske karitativne organizacije predložile da pošalju žito i pirinač kao hitnu pomoć u hrani, trgovci žitom, zabrinuti da bi to moglo da prouzrokuje pad cena žita i da smanje njihove zarade, uspevaju da dobiju od administracije carinske mere kako bi se "koliko je moguće obeshrabrila hitna pomoć pogođenim stanovništvima".

Britanski parlament je izglasao zakon "Anti karitativni doprinosi" (1877) koji je zabranjivao, "pod pretnjom zatvora, karitativne donacije koje proizilaze iz privatnih fondacija i koje bi mogle da se umešaju u fiksiranje cena žitarica na tržištu". Jedina dozvoljena pomoć bila je pregrupisanje izgladnelih stanovništava u radne logore - ali je tamo odbijan pristup svakoj osobi koja je previše loše hranjena, kako bi imala snagu da radi. Oni koje su primali u logore morali su da obavljaju teške poslove terasiranja i isušivanja, dobijajući za to sledovanje hrane koje je bilo slabije no što će kasnije nacisti dodeljivati svojim zatvorenicima u Buhenvaldu.

U 1877, smrtnost u radnim logorima bila je 94 odsto. I dok su milioni umirali po selima, imperijalna vlada - kojoj je bio potreban novac za finansiranje rata u Avganistanu (već tada-sic! - prim. Z. P.) - započela je vojnu kampanju "s ciljem da se pokriju zaostali nagomilani porezi seljaka za vreme suše". Nemilosrdna revnost sakupljača poreza, podržanih brutalnošću britanske armije i njihovih pomoćnih (lokalnih) snaga, dokrajčilo je one koji su preživeli glad. Čak i u tradicionalnim regijama - izvoznicama žitarica, vladine politike (a la Staljin u Ukrajini 1933) prouzrokovale su glad i ubile milione osoba. Tako je u provincijama severozapada, Oud i Pandžab, koje su imale rekordne žetve u prethodne tri godine, bar 1.250.000 ljudi umrlo od gladi, dok su vojni konvoji štitili komore sa žitom i pirinčem prevoženim ka lukama, kako bi ih izvezli.

Glad u komunističkoj Kini

Po Dž. Bekeru, autoru knjige Gladni duhovi: Maova tajna glad, tokom čitave svoje istorije Kina je poznavala brojne epizode gladovanja i nestašica hrane, do te mere da je razvila i svojevrsnu kulturu gladi. Glad najozbiljnije pogađa Kinu u 19. veku. Postoje brojna svedočanstva misionara i stranih putnika, koji su govorili o bedi, kanibalizmu, lutanjima prouzrokovanim ovim tragedijama. Posmatrači su procenjivali da se s obzirom na varijetet klima i tla, nije moglo svojevremeno zamisliti da glad pogodi čitavu zemlju odjednom. Krivac za to je zaostalost u komunikacijama i politički nered, glavni razlozi sprečavanja distribucije pomoći. To nije, međutim, i slučaj sa glađu Velikog skoka, koja je pogodila čitavu Kinu, iako su komunikacije bile znatno bolje nego one u 19. veku. Isto tako, prvi put u 100 godina, Kina je bila u miru sa svojim susedima i upravljana efikasnom vladom.

Mao je, baš kao i Staljin, bio ubeđen da se industrijalizacija ne može finansirati iz poljoprivrednih viškova. Tako je načinio barem isto toliko štete kineskim seljacima kao i "mali otac naroda" njihovim sovjetskim kolegama. Glad Velikog skoka je više nalik onoj posle sovjetske kolektivizacije, nego gladi s kraja 19. stoleća. Ona se javlja kao posledica instaliranja jednog režima. Dobro su poznata preterivanja sovjetskih radničkih ekipa rekvizicija žita tokom ratnog komunizma. Ali, manje je poznata priča o anti-skrivajućim ekipama, koje su dolazile da traže navodno skriveno žito kod seljaka u kineskim selima (pojava je opšta u svim socijalističkim zemljama tog doba, pa i u Jugoslaviji, gde su partijski izaslanici u vidu nemilosrdnih ekipa tražili skrivene zalihe seljaka, a potom ih i primerno kažnjavali, uključujući teške zatvorske kazne, a neretko i likvidacije na licu mesta).

Beker otkriva da je "osam tačaka" o poljoprivredi, koje je uspostavio Mao 1958, ciljalo u stvari na primenu teorija Lisenka na čitavu kinesku poljoprivredu (reč je o savetima poput: posaditi vrlo gusto, duboko orati, itd.). Sa Velikim skokom i Kinezi su takođe učinili da uznapreduje "proleterska nauka" ukrštanjem najneverovatnijih vrsta. Beker posebno navodi ukrštanje pamuka i paradajza, koje je omogućavalo uzgajanje crvenog pamuka (sic!). Sličnosti idu čak i dalje. Zna se da su na početku Velikog skoka, pošto se očekivalo da komunizam bude vrlo brzo uspostavljen, seljaci toliko preterivali u proslavama na svim kolektivnim partijskim obedima, da su često rizikovali probleme sa varenjem.

Autor knjige o gladi u Kini inspiriše se internim dokumentima Partije kojima je imao pristup, i svedočanstvima skupljenim tokom brojnih reportaža po kineskoj provinciji. Primetno je da što su lokalni rukovodioci više levičarili, glad je bila užasnija. Zanimljiva je glad u dvema provincijama koje su bile najviše pogođene - Fengjang i Anhui... Ova dva slučaja pokazuju dokle doseže ludilo tokom tri užasne godine gladi.

Na selu, u najgorim trenucima, kada su seljaci, koji su zajednici dali sve svoje kuhinjsko posuđe, bili prinuđeni da jedu u "kolektivnim trpezarijama", kadrovi Partije imali su odvojene kantine. Lu Ksianven, partijski sekretar prefekture Ksinjang, jedne od najpogođenijih glađu, naručivao je obroke od 24 jela kada je išao u posetu selima.

Posle plenuma u Lušanu, ovaj uzorni sekretar izjavljuje da je žetva dosegla 3,92 miliona tona, to jest dvostruko od realnog. To je značilo da državne isporuke neće ostaviti više ništa seljacima u distriktu Guangšan, koji pripada prefekturi. Kadrovi saopštavaju da je žetva 239.280 tona i fiksiraju isporuke državi na 75.000 tona, dok je realna žetva iznosila tek 88.392 tone. Lu Ksianven, videvši da seljaci gunđaju zbog lišavanja od svog žita, kako bi izbegli izvesnu smrt, tada izjavljuje: "Žita ima u obilju, ali 90 odsto ljudi ima ideološke probleme". Glad potom izaziva ponovnu pojavu kanibalizma na širokoj lestvici. Porodice razmenjuju decu kako bi ih - jele (Vizi er ši: razmeniti decu radi ishrane - stari kineski izraz). Veliki radovi mobilišu desetine hiljada osoba i mortalitet je užasan. U distriktu Guši, na jugu provincije, od 60.000 mobilisanih za gradnju brane, ima 10.700 mrtvih.

Umnožavaju se hapšenja i torture "sabotera". Ako seljaci napuste selo radi odlaska u prošenje, u Henan, smatraju ih beguncima i šalju na vaspitni rad. Partija je u Ksinjangu išla dotle da je postavljala stražare na železničkoj stanici provincijskog glavnog grada, Zengzua, kako bi hapsili one koji bi se usudili da odu. A kada bi provincijske vlasti, zabrinute glasinama o gladi, poslale pomoć, lokalni kadrovi bi ih vraćali nazad, tvrdeći da je žetva bila izvanredna. A zapravo je bila tako "izvanredna" da je početkom 1961. Centar poslao Armiju u Ksinjang kako bi uhapsila rukovodioce prefekture. Čak 30.000 vojnika je tamo poslano za šest meseci, i oni raspodeljuju žitarice, i podrvrgavaju partijske kadrove istrazi. Čak 275 kadrova, od kojih 50 visokih, bilo je uhapšeno. Partijski sekretar Li Ksuanven je osuđen na smrt, ali će izvršenje sprečiti lično Mao.

Na kraju je broj žrtava u prefekturi Ksinjang, koja je imala osam miliona stanovnika 1958, varirao između jednog i četiri miliona mrtvih. Ova glad predstavljena je u jednom partijskom dokumentu iz 1961. kao holokaust, za koji je optužen Mao.

Grad Henan je posebno propatio. Prema Čen Jiziju, savetniku Zao Zijanga zaduženom za nacionalnu istragu o gladi 1980. godine, koji je izbegao u Francusku 1989, bilo je čak osam miliona mrtvih u Henanu od 1959 do 1962. I dok su ljudi kuvali decu kako bi sami preživeli, državni ambari su bili puni. Isto se dešavalo i u provinciji Anhui, gde su deca ostavljana kraj puta u nadi da će neka dobra duša da ih preuzme. Tu su i leševi koje komadaju radi kuvanja.

Ni koža nije za bacanje

Ova dramatična situacija prirodno jača moć partijskih kadrova, koji imaju vlast nad životom i smrću, koji torturišu, tuku, siluju, zatvaraju. U Fengjangu je bilo 83.000 mrtvih od ukupno 335.000 stanovnika, u periodu od 1959. do 1961. Prema statističkom godišnjaku Anhuia iz 1989. godine, glad je prouzrokovala 2,37 miliona mrtvih, od ukupno 33 miliona stanovnika u to vreme, što je tri puta manje od procene pomenutog prebega Čen Zuia, koji tvrdi da je bilo čak osam miliona umrlih od gladi. Liu Šaoči je želeo da Zenga kazni za odgovornost za glad, kao i Maoa za politiku dekolektivizacije. Ali, 1967. godine je on optužen od Crvene garde da je kriv za smrt milion ljudi, i tučen je do smrti.

Glad s kraja pedesetih prošlog veka, u revolucionarnoj Kini pustoši čitavu zemlju. U gradu Gansu ljudi su primorani da jedu bilo šta, napadaju kožare, i seljaci jedu i - kožu! Šire se glasovi da je čak i jedenje zemlje zdravo, pa to prouzrokuje na hiljade mrtvih. No, seljačke pobune, kojih je toliko bilo u kineskoj istoriji, nisu ovoga puta bile brojne, možda najviše zbog poverenja seljaka u komunističku vlast. Treba reći i da je u gradovima glad bila nešto snošljivija. Ipak, dešavali su se pravi napadi na vozove sa žitom. Ali, kada su i milicionari, i sami svesni ozbiljnosti gladi, odbijali da pucaju na pobunjenike, njihovi šefovi su bivali osuđivani na smrt zbog odbijanja naređenja Partije.

Represija je generalno bila vrlo oštra tokom perioda gladi. Perverzno i istinito: glad je i ojačala privilegije partijskih kadrova. Ova kineska savremena tragedija izazvana je političkim odlukama, a ne, kako je to oficijelna verzija tvrdila do 1980. godine, "prirodnim pokorama", za koje nisu znali meteorolozi. Niko i Kini neće izaći neokrznut ovom tragedijom, čak ni visoki rukovodioci koji su tokom osamdesetih postali simboli liberalizovanja režima. Tako je Hu Jaobang, koga je Mao poslao u Hunan, tvrdio da nije bilo gladi i kritikovao je politiku raspodele zemlje, koju je inaugurisao Zeng Ksišeng. Zato se Hu Jaobang izvinio kineskom narodu 1980. godine.

Nije bolje prošao ni Zao Zijang, kadar poljoprivrede u Guandongu u to vreme, koji je prvi organizovao ekipe protiv skrivanja žita, i koji je terao seljake da predaju poslednje žito vladi. Tako je i privukao pažnju šefa Partije i države, Mao Cedunga. Tragedija gladi u Kini odnela je zapravo 30 do 40 miliona žrtava. Punih 20 godina su Kinezi ovo držali u tajnosti, sve do 1980. godine. Pre toga je najveća glad u Kini izbila u periodu 1876-79, sa 9-13 miliona mrtvih. To je bila, priznaju i Kinezi danas, neuporedivo najveća katastrofa Narodne Republike Kine.

(nastaviće se)

Koliko hrane za ceo svet?

Prvi podatak koji se tiče svetske hrane jeste sposobnost planete da proizvede hranu. Od 130,5 miliona kvadratnih kilometara čvrste zemlje, dakle izuzimajući jezera i vodotokove, 49,6 miliona je posvećeno poljoprivredi. Od toga 34,6 miliona sa stalnim pašnjacima, a 15 miliona sa različitim tipovima kultura: povremenim na 13,7 miliona kvm, i stalnim, poput voćnjaka ili vinograda na 1,3 miliona kvm.

MKCK o gladi

Alan Mure, nutricionista iz medicinskog odeljenja Međunarodnog crvenog krsta (MKCK), bavio se problemom izbijanja gladi tokom oružanih sukoba.

Većina gladi nastupa prilikom oružanog sukoba. Nezavisno od klimatskih i ekonomskih događaja koji započinju gladi, gubitak pristupa alimentarnim resursima rezultira, pre svega, iz namernih dela...

U ratu i aktuelnim oružanim sukobima, praktično čitava teritorija i ekonomska infrastruktura neprijatelja mogu da postanu legitimni vojni cilj. Granica između vojnog i civilnog je ekstremno nejasna, prema aktuelnom pravu. Zato i dobra, koja u miru imaju čisto civilni karakter, čak i žetve i poljoprivredne zone, mogu da postanu vojna meta, ako jedna učesnica u konfliktu to koristi kao direktni oslonac neke vojne operacije.

Glad kao borbeni metod protiv vojnika je dozvoljena, što može da podstakne tu vojsku da napada i otima dobra neophodna preživljavanju civila. Posledice su da "preventivna linija odbrane" tada često pada. Onda su neophodne akcije pomoći. U 1989, glad je korišćena kao oružje rata, ili je već postojala zbog prethodnih oružanih sukoba, u 20 zemalja: Avganistanu, Angoli, Burmi, Kambodži, Čadu, El Salvadoru, Istočnom Timoru, Iraku, Iranu, Mozambiku, Nikaragvi, Peruu, Filipinima, Južnoj Africi, Sri Lanki, Sudanu, Ugandi i Vijetnamu.

Glad u svetu je pobediva

Po podacima UN, 25.000 života je izgubljeno svakog dana zbog gladi i siromaštva. Čak i slučaj teže dijareje može da odvede u smrt zbog slabosti koju izaziva glad. Više od 800 miliona ljudi zna kako je otići na spavanje bez hrane. Najveći broj njih su žene i deca.