Pogled iz Moskve

Zašto u Evropi cene hrane vrtoglavo rastu

Na kratkom povocu Vašingtona

Za sve nevolje, Zapad krivi Rusiju, tvrdeći da je navodno vrtoglav rast cena hrane u Evropi izazvan ratom u Ukrajini. Ali, evo u čemu je paradoks: cene hrane u Evropi rastu i nastaviće da rastu, a u Rusiji one, naprotiv, iz nekog razloga padaju. Reklo bi se da bi obe strane trebalo da trpe zbog konflikta. Kako je nedavno prenela agencija RIA Novosti, pozivajući se na svoje proračune, Rusija je postala jedina zemlja u Evropi u kojoj su, prema podacima zaključno sa aprilom, cene hrane počele da padaju. Oni pišu da su se u aprilu 2023. one smanjene za 0,22% na godišnjem nivou.

Piše: Nikolaj Petrov

A u EU je gore nego ikada. O tome svedoči, posebno, Njujork tajms u tekstu pod naslovom „Zašto su u Evropi tako visoke cene hrane?". U tekstu se navode podaci zvaničnih državnih službi Velike Britanije, Italije i Nemačke.

„U Britaniji", pišu ove novine, „prosečna cena vekne hleba je u aprilu bila 28% viša nego u istom periodu prošle godine i bila je 1,39 funti ili 1,72 dolara. U Italiji, cena špageta i druge testenine, sastavnog dela italijanske ishrane, porasla je za skoro 17% u odnosu na prošlu godinu. U Nemačkoj, najvećoj ekonomiji EU, cene sira su za 40% veće nego prošle godine, a krompir je 14% skuplji."

I tako dramatično povećanje troškova dešava se danas u skoro svim evropskim državama. „U celoj EU", konstatuje Njujork tajms, „cene hrane u aprilu su u proseku bile za 17% više nego godinu dana ranije. A u Britaniji je situacija i gora nego kod njenih zapadnoevropskih suseda: cene hrane i bezalkoholnih napitaka porasle su za 19%, što predstavlja najbrži tempo rasta godišnje inflacije za hranu u periodu dužem od 45 godina."

Ali, kako vodeće američke novine pokušavaju da objasne ovo što se dešava? Naravno, za sve je kriva Rusija! „Svetski indeks cena prehrambenih proizvoda kao što su pšenica, meso i biljno ulje, dostigao je vrhunac u maratu 2022. godine, odmah posle invazije Rusije na Ukrajinu, koja je jedan od najvećih proizvođača žitarica. Rat je poremetio proizvodnju žitarica i nafte u regionu, a imao je i globalne posledice, pogoršavajući prehrambenu krizu u nekim delovima istočne Afrike i Bliskog istoka", tvrdi Njujork tajms.

Cene energenata, objašnjavaju u članku u američkim novinama, naglo su porasle, jer je „rat prinudio Evropu da brzo zameni ruski gas novim izvorima gasa, što je dovelo do povećanja troškova proizvodnje, transporta i skladištenja hrane."

Ali, tvrdeći ovo, Njujork tajms, u njamanju ruku, sve dovodi u zabludu.

Prvo, i pre početka specijalne vojne operacije, Ukrajina nije bila među tri najveća izvoznika žitarica na svetu. Prema podacima UN, na prvom mestu je 2021. bila Rusija (30 miliona tona), na drugom SAD (26 miliona tona), na trećem Kanada (26 miliona tona), na četvrtom Francuska (19 miliona tona) i tek na petom mestu bila je Ukrajina sa 14 miliona tona.

Prema podacima UN, do početka marta 2023. godine, iz ukrajinskih luka Odesa, Černomorsk i Južni, zahvaljujući pristanku Rusije na „žitni dogovor", isplovilo je oko 780 brodova koji su izvezli oko 23 miliona tona žita (2022. godine Ukrajina je imala rekordnu žetvu). Kako kažu, ostalo je neisporučeno 11 miliona tona pšenice. Ali, to je samo nešto više od 4% svetske potražnje (ukupan obim svetske potrošnje je 250 miliona tona).

Na taj način, situacija u Ukrajini nije imala nikakvog suštinskog uticaja na stanje sa hranom na svetu. A pozivanje na to da je rat izazvao rast cena hrane je elementarno žongliranje činjenicama.

Još lažnije deluje tvrdnja Njujorka tajmsa da je navodno „rat prinudio Evropu da brzo zameni ruski gas, gasom drugih distributera, što je dovelo do povećanja troškova proizvodnje, transporta i skladištenja hrane". To je, generalno, čista laž. Još pre početka specijalne vojne operacije, Evropa je sama, pod pritiskom SAD, odustala od jeftinog gasa iz Rusije, zamenivši ga mnogo skupljim američkim tečnim prirodnim gasom. Upravo to je dovelo do rasta troškova, a specijalna vojna operacija u Ukrajini nema nikakve veze s tim. U stvari, razlozi za rast cena hrane u Evropi potpuno su različiti od onoga što prikazuje Njujork tajms. Uostalom, prošle godine su glavni troškovi proizvodnje, uključujući gorivo, pšenicu i druge poljoprivredne proizvode, pojeftinili na međunarodnim tržištima. Stručnjaci ovaj problem pripisuju rastućim troškovima rada i mogućim špekulacijama sa cenama. Visoka cena proizvoda može da izvrši pritisak na centralne banke da zadrže visoke kamatne stope. Ovo, zauzvrat, može da zaustavi ekonomski rast.

Prema ocenama ekonomista nemačke osiguravajuće kompanije Alijanc (Allianz), od 10 do 20% inflacije kada je reč o cenama hrane, može se pripisati špekulacijama. „Deo inflacije cena hrane koju mi vidimo, nije jednostavno objasniti", komentarisao je Ludovik Subran, glavni ekonomista u Alijancu.

A glavni razlog za rast cena hrane je opšta ekonomska kriza koja je pogodila Evropu i pre svega lokomotivu njene privrede - Nemačku. Kako pišu španske novine Rebelion, pozivajući se na podatke Statističke agencije Nemačke, BDP opada već drugi kvartal zaredom.

U prvom kvartalu 2023. godine one je pao za 0,3%, a u četvrtom kvartalu 2022. godine za 0,5%. Kao rezultat toga, potrošnja domaćinstava je pala za 1,2% na kvartalnom nivou nakon sezonskih promena cena, dok je državna potrošnja pala za 4,9% u istom periodu.

Ove novine pišu da je jedan od glavnih razloga za nastalu situaciju postao „masovni rast cena struje, od kada je vlada kancelara Olafa Šolca počela slepo da ispunjava naređenja Vašingtona da se ne kupuje ruski gas, kako bi se oslabio evroazijski gigant".

To je bio početak tzv. sankcija protiv Moskve, pomoću kojih su SAD htele da nateraju Zapadnu Evropu da kupuje američki gas, koji oni izvlače sa svojih polja koristeći mnogo skuplju tehnologiju hidrauličkog frakturiranja, što podiže cene jer ovaj gas mora da se transportuje brodovima, a ne cevovodima.

Zbog nedostatka jeftinijih ruskih energenata u nemačkoj industriji, počeli su problemi koji su uticali na ekonomiju i opšte blagostanje ljudi. Istovremeno je započeo proces „deindustrijalizacije".

U oktobru 2022. nemački hemijski gigant BASF je obelodanio planove o prenosu dela proizvodnje u Kinu, pozivajući se na visoku cene energije. Takođe, i 10% nemačkih malih i srednjih preduzeća je objavilo da će preneti svoju proizvodnju u inostranstvo, kako pokazuje anketa koju je sprovela Fond za podršku porodičnom biznisu.

Rast proizvodnih troškova nemačke industrije već se negativno odražava na njenu konkurentnost na svetskom tržištu, što je dugo godina i bio cilj Vašingtona, koji je sve to vreme pokušavao da ograniči industrijski razvoj Nemačke, ukazuje Rebelion.

Ova tužna situacija se dešava i u drugim zemljama EU, koje, kako primećuje španski Rebelion, zbog toga što su sledile primer Vašingtona, sada osećaju sve posledice pretnji usmerenih protiv Moskve, što je za sobom povuklo značajno smanjenje njihovih razvojnih mogućnosti.

Direktor briselskog Centra za istraživanje međunarodne politike (CIPI) Paolo Rafone je istakao da će, ako EU i dalje bude nastavio svoju politiku podrške Ukrajini i izolacije Rusije, to predstavljati veliki gubitak za zemlje Starog sveta. Ipak, dodao je on, malo je verovatno da će EU promeniti svoj politički kurs, jer blok deluje pod pritiskom Vašingtona.

A to znači da će cene hrane u Evropi nastaviti da rastu. Očekuje se da će ove godine inflacija u Nemačkoj dostići 7-8%, a da će se inflacija cena hrane približiti brojci od 25%, što će značajno uticati na životni standard potrošača, posebno srednje klase. Andreas Šojerle, analitičar DekaBank-e, izjavio je da je „pod teretom ogromne inflacije nemački potrošač pao na kolena, vukući za sobom celu privredu". Ali, zajedno sa Nemačkom, na kolena je pala i cela Evropa.

MMF je rešio sve naše probleme plaćanja - odjednom

Defibrilator za dolar

Na prolećnom sastanku šefova centralnih banaka, MMF je, naporima Uprave za monetarnu politiku digitalnih valuta (DCMA), najavio zvanično pokretanje digitalne valute (UMU) međunarodne centralne banke (CBDC). Naravno, to je urađeno iz dobre namere, da bi se „ojačao monetarni suverenitet centralnih banaka učesnica" u skladu sa nedavnim preporukama u vezi sa kripto imovinom.

Piše: Elena Pustovojtova

Uprkos činjenici da MMF uključuje 190 centralnih banaka (osim banaka Kube, Severne Koreje, Lihtenštajna, Monaka i Vatikana), nije teško razumeti da sve one bezuslovno „jačaju svoj suverenitet" na komandu diplomca na Institutu Karl Marks u Sofiji - Kristaline Georgijeve.

Univerzalna valutna jedinica (UMU) je sada postala „monetarna roba i može se koristiti u bilo kojoj valuti kao zakonsko sredstvo plaćanja i funkcioniše kao CBDC za sprovođenje bankarskih propisa i zaštitu finansijskog integriteta međunarodnog bankarskog sistema". To znači da sve banke mogu da povežu Swift kodove i bankovne račune sa novčanikom UMU digitalne valute i vrše prekogranična plaćanja slična Swift-u putem digitalnih valutnih linija, potpuno zaobilazeći korespondentski bankarski sistem, po veleprodajnim kursevima po najboljim cenama i sa plaćanjem u režimu realnog vremena. Bravo? Ali, kad malo „procesuiramo" ovu dobru vest od MMF-a, ispostaviće se da UMU jednostavno odvezuje vaše finansije, u bilo kojoj valuti, sa vašeg korespondentskog računa (i bankarskog sistema u celini) za bilo kakva prekogranična plaćanja , obećavajući „povoljan kurs" deviza i „trenutno" plaćanje putem digitalnih valutnih linija u vlasništvu MMF-a.

Šta je „povoljan kurs" u najvećoj svetskoj finansijskoj instituciji ako on, prema udelu u vlasništvu država učesnica, skoro u potpunosti pripada Sjedinjenim Državama? Kurs dolara, naravno. I da li je potrebno detaljno analizirati njegovu ulogu u globalnom upravljanju savremenim svetom?

Svaka operacija menjanja valuta preko UMU služiće samo jednoj svrsi - jačanju američke valute. U stvari, bretonvudski sporazum je takođe služio ovoj svrsi, formirajući finansijsku strukturu posleratnog sveta pod Amerikom.

Podsetimo se da je u to vreme samo američki dolar bio strogo vezan za zlato, a sve ostale valute bile su vezane za dolar. I nijedna svetska valuta nije imala pravo zamene za zlato. Tako je dolar postao jedina svetska rezervna valuta i korišćen je u više od 60% međunarodnog trgovinskog plaćanja.

U suštini, tada su vlade 44 zemlje, koje su učestvovale na koferenciji u Breton-Vudu, potpisale „ropski" ugovor sa SAD, koji im je zabranjivao da u sopstvenu privredu emituju onoliko svog novca koliko su njihove centralne banke imale američkih dolara. Odvajajući dolar od zlata u avgustu 1971, američki predsednik Ričard Nikson pretvorio je zlatni standard u fikciju. Američke Federalne rezerve mogle su da štampaju onoliko dolara koliko ima specijalnog papira, a ne zlata u Fort Noksu. I svet je počeo da živi na američki način...

Šta se sad promenilo? U januaru ove godine, udeo američkih dolara u međunarodnog plaćanju iznosio je 40,12%, što je pad od 1,77 procentnih poena za mesec dana. Proces dedolarizacije traje, ali se ubrzava. Zapadni analitičari iz Eurizon SLJ Capital Ltd. smatraju da se odvija „zadivljujućim" tempom. Prošle godine, udeo dolara u globalnim deviznim rezervama smanjivao se 10 puta brže nego u poslednje dve decenije. Posebno je to podstakla Ukrajina. Pronalaženje zamene američkom dolaru forsira delovanje SAD i njenih saveznika protiv Rusije. Otvorena „žeđ za ruskom krvi" uplašila je zemlje „globalnog Juga" sa velikim deviznim rezervama i privredama u usponu. Neće biti moguće zaustaviti ovaj zahuktali „ekspres" vraćanjem nekadašnje privlačne sile dolara. Tako smatraju Kristalina Georgijeva i MMF. Nikakav „padobran" više ne može da pomogne dolaru. Zbog toga je razvijen projekat UMU, ne baš originalan, ali primamljiv za vlasnike dolara, koji je reklamiran kao „multilateralna platforma koja bi mogla da unapredi prekogranična plaćanja - istovremeno transformišući devizne transakcije, podelu rizika i, na opštijem planu, finansijske ugovore...

Usvajanjem globalno lokalizovane arhitekture državnog monetarnog sistema, UMU se može konfigurisati da radi u skladu sa pravilima centralne banke svake jurisdikcije koja u njemu učestvuje."

Prema zamisli MMF-a, sada trgovinski partneri mogu da prihvate UMU po ekvivalentnoj tržišnoj vrednosti za njihovu robu i usluge procenjene u bilo kom nacionalnom zakonskom platežnom sredstvu.

Zašto bi prodavac ili kupac morao da konvertuje cenu proizvoda ili usluge u novu valutu, čak i ako je to moderna kriptovaluta? Čak i ako je ona „opremljena trusted consensus protokolom (protokol pouzdanog konsenzusa), protokolima Staked Proof of Trust (SPOT) i DLT, koji su sposobni da vode bilo koje finansijske i imovinske knjige, pružajući čitav niz usluga digitalnog bankarstva i međunarodnih trgovačkih plaćanja? Ni zbog čega. A šta će to MMF-u? Zato da bi „premijum kursevi" ugrađeni u UMU mogli da konvertuju bilo koji iznos u valuti poravnanja u ekvivalent u dolarima, maskirajući ih i dajući im veštačko disanje. Samo zbog toga. Potpuno isto kao 1. jula 1944. u Breton Vudsu.

„Upravo je lansirana nova globalna valuta, ali 99% svetske populacije nema pojma da se to dogodilo", piše The Economic Collapse. „Ova univerzalna valuta je digitalna valuta koja je dizajnirana da radi u sprezi sa svim postojećim nacionalnim valutama. Ovo bi trebalo da izazove brigu svih nas, jer bi široko usvajanje nove „globalne valute" bilo ogroman korak napred za globalističku agendu. Nije MMF kreirao ovu novu valutu, ali je ona predstavljena na prolećnom sastanku MMF-a.

Bela kuća je progovorila o glavnoj svrsi ovog „trika": UMU je zamišljen kao svojevrsni defibrilator za dolar, u kojem oni vide „digitalnu formu američkog dolara".

„Digitalna valuta centralne banke SAD (CBCD) predstavlja bi digitalnu formu američkog dolara... SAD pažljivo proučavaju posledice i varijante emisije CBDC. Ako bi SAD uvele CBDC, to bi moglo doneti mnoge moguće koristi kao što su omogućavanje efikasnih i jeftinih transakcija, proširenje pristupa finansijskom sistemu, ubrzanje ekonomskog rasta i podrška kontinuiranoj centralnoj poziciji SAD u međunarodnom finansijskom sistemu", piše u saopštenju za medije američke vlade.

To i jeste ono što, u stvari, treba da postignu programeri „kripto čuda".

Ko je sada „kolos na staklenim nogama"?

Dedolarizacija se ne može zaustaviti

Za razliku od ekonomista-pesimista koji su svetu obećavali dugu i besprekornu vladavinu dolara u svetskoj ekonomiji, prošlogodišnji događaji, a posebno specijalna vojna operacija u Ukrajini, uneli su izvestan radikalizam u proces dedolarizacije. Kolos svetske trgovine, koji je počivao na dobrovoljnom priznavanju dolara kao svetske rezervne valute, nije se samo zaljuljao, već je počeo da se raspada pred našim očima, a najbrže rastuća tržišta sveta prva su „otpala".

Piše: Elena Pustovojtova

Prema pisanju portala „Modern diplomacy", lokalne valute (LV) su već postale uobičajena praksa u globalnoj ekonomiji. Jasno je da pravac ovog kretanja udaljavanja od dolara postavlja kineski juan, polako oduzimajući od „zelenog" klijenta za klijentom. Nedavno su Rusija i Bangladeš objavile da imaju nameru da plaćaju u juanima, kako bi izbegli sankcione barijere SAD. Bangladeš i Indija su već potpisali sporazum o trgovini u lokalnoj valuti - u rupijama. Brazil i Kina su objavili planove o trgovini u juanima.

Ali dobro shvatajući koliko je nadnacionalna valuta zgodna za trgovinu, globalni Istok je, zajedno sa Jugom, već izneo predlog za stvaranje nove valute koja bi zamenila dolar.

Treba odati priznanje Vašingtonu: u uslovima ograničene trgovine zbog pandemije kovida-19, a još više kao rezultat istorijskog uvođenja paketa za paketom sankcija protiv Rusije, sam je pokazao celom svetu kako su nesigurne njegove bankarske usluge i kako lako tuđi novac može da se „zalepi" za račune na Donjem Menhetnu. Posle 24. februara prošle godine, za samo dve nedelje, Rusija je postala svetski lider po broju nametnutih sankcija. Prema oceni Forbsa, za godinu dana, propalo je 68 ruskih preduzetnika. Za 11 milijardi dolara „olakšan" je račun glavnog vlasnika Severstala, Alekseja Mordašova, na drugom mestu po „troškovima zbog poverenja dolaru" je Tatjana Bakaljčuk osnivačica maloprodajnog lanca „Wildberries", na trećem je Oleg Tinjkov, koji je ove godine ispao sa liste milijardera. Ali, nije se samo ruskim biznismenima dopao sistem koji su osmislili. Želja za smanjenjem rizika i ranjivosti u transakcijama u međunarodnoj trgovini proširila se širom sveta, a lokalne valute su počele da se konvertuju direktno na osnovu njihovog kursa.

Trgovci su odmah reagovali i već su pokrenuli mehanizam za korišćenje treće valute koji uliva poverenje obe strane. Bangladeš i Rusija odlučili su da pređu na plaćanje kredita u juanima, kako bi izbegli sankcije SAD kada je reč o plaćanju preko Swift sistema (platforma koja pruža usluge u vezi sa izvršenjem finansijskih transkacija i plaćanja između određenih banaka širom sveta). I već 60 zemalja trguju u svojim valutama, čak i davnašnji saveznici SAD kao što je Indija koja je zaključila sporazume o korišćenju lokalne valute sa 19 zemalja. Saudijska Arabija je počela da prihvata juane za trgovinu naftom. Donedavno se cela arabijska nafta prodavala samo za američke dolare, ali sada zemlje Persijskog zaliva prihvataju i druge valute.

Proces stvaranja jedinstvene valute za zemlje članice BRIKS-a postao je neizbežan, jer one čine 41% svetske populacije i 31,5% svetskog BDP-a.

Da bi smanjila svoju zavisnost od dolara, Indonezija se priklanja modelu BRIKS-a. U Latinskoj Americi se već pojavila nova jedinstvena valuta, poznata kao „sur". Brazil i Argentina, dva latinoamerička giganta, imaju nameru da iskoriste tu valutu u bilateralnoj trgovini, da bi smanjile zavisnost od dolara. Ovde nije u pitanju zavist prema SAD koja, trgujući dolarima, uzima svake godine profit vredan više milijardi. Ovde se radi o tome da je udeo rezervi dolara u svetu na kraju 2021. godine iznosio 7 triliona. To znači da su sve države koje trguju sa SAD prodale robu u vrednosti ovih 7 triliona dolara i umesto toga primile odgovarajuće zapise na bankovne račune. U suštini, one su kreditirale robom američku ekonomiju, i to faktički besplatno, u zamenu za brojku na bankovnom računu. Eto zašto SAD mogu da imaju redovan spoljnotrgovinski deficit - on se stalno zatvara prilivom robe i stranog kapitala.

Dodajmo tome i mogućnost doštampavanja dolara „koliko je potrebno", za obezbeđivanje likvidnosti u zemlji i održavanje niske kamatne stope da bi se iskušalo globalno poslovanje. Dovoljan je jedan klik na kompjuteru i na računu se može pojaviti bilo koji iznos.

A stalno provociranje konflikata širom sveta, podstiče one koji imaju novac da ga čuvaju u „bezbednom utočištu" na Volstritu ili u blizini. To nisu svi, ali jesu glavni uslovi za prosperitet dolara, a podrivanje bilo kog od njih će ga odmah srušiti. A ako do toga dođe, izvor blagostanja i prosperiteta SAD i na dolaru zasnovane ekonomije Zapada, moraće da „živi sam", a njihov kvalitet života će naglo pasti. I to svi razumeju. Zato će nova preraspodela sveta biti duga. Blumberg je izračunao da se udeo dolara koji se čuva u deviznim rezervama smanjio sa 73% 2001. godine na 58% 2023. godine. Samo prošle godine gubitak dolara bio je 8%. I to je objektivan proces.

Postoji i subjektivni proces: paradokslano, ali to što je SAD počeo da koristi svoj finansijski sistem za potčinjavanje svojih geopolitičkih protivnika, najefikasnije radi protiv dolara.

Uzmite na primer sukob SAD sa Kinom i Rusijom. Pretvaranje valute u oružje je mač sa dve oštrice. A geopolitičko korišćenje dolara, kao univerzalnog blaga, zamenila je zabrana Rusiji da koristi Swift. Kako je mogao da se reši taj problem? Samo odustajanjem od plaćanja u dolarima, čime su zapadne banke lišene mogućnosti da blokiraju naše račune u inostranstvu.

Delovanje američke administracije sada samo pogoršava dolarsku krizu na svetskom tržištu, tako da će Vašington sam biti odgovoran za to što je pretvorio dolar u geopolitičko oružje.

Istovremeno, raste broj zemalja koje su počele sve više da zavise kako od Rusije, tako i od Kine. Zašto bi oni morali da ignorišu svoje komercijalne poslove sa ovim američkim konkurentima? Oni koriste juane, kao npr. Bangladeš, koji mora da plati nuklearni projekat vrednosti 12 milijardi dolara, koji ostvaruje zajedno sa Rusijom. Na taj način, Bangladeš i Rusija pribegavaju juanima, kako bi izbegli teškoće povezane sa sankcijama. Isto se dešava i sa Brazilom koji prelazi na juan.

Ipak, uprkos smanjenju udela dolara na globalnom deviznom tržištu, njegove pozicije nisu prestale da budu dominantne: dolar i dalje ostaje jedini najveći akcionar na tržištu sa 58%, bez značajne konkurencije. Najbliži konkurent, evro, „zahvata" 20% tržišta. Važan je i tempo rasta lokalnih valuta. Prema podacima Fajnenšel tajmsa, udeo kineske valute, na primer za 2022, porastao je više nego duplo: sa 2% početkom prošle godine na 4,5% početkom ove. Krajem marta u u kineskim prekograničnim plaćanjima juan je sa 48% premašio američki dolar po obimu plaćanja. A zatim, ako je od 2010. godine udeo američkog dolara pao sa 83% na 47%, a juan ga je zamenio na svetskom tržištu, ko će onda postati „kolos na staklenim nogama" ako se ovaj trend nastavi

Imajući u vidu da se Saudijska Arabija sprema za ulazak u BRIKS, važno je razumeti kolika je ekonomska snaga BRIKS-a.

Kao što smo već rekli, Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika zajedno predstavljaju 41% svetskog stanovništva i 31,5% svetskog BDP-a. A kada im se pridruži Saudijska Arabija, oni će značajno povećati uticaj ovog bloka i dobiti pristup celoj mreži ekonomskih partnera.

Sa svoje strane, buduća članica BRIKS-a, Saudijska Arabija će dobiti mogućnost diverzifikacije svojih trgovinskih odnosa umesto tradicionalnih na Zapadu, što neizbežno vodi pojavi novih tržišta u Indiji i Kini, povećanju ekonomske stabilnosti i izbijanju još jedne tačke oslonca ispod nogu američke ekonomije. A uzgred, „Nova banka za razvoj" BRIKS-a, sa kapitalom od 100 milijardi dolara, čiji je prinos na obveznice bio 5,1% prošle godine, ima za 100 baznih poena više od ekvivalentnih obveznica Svetske banke?