Na dvadesetogodišnjicu od martovskog pogroma Srba na Kosovu i Metohiji, Aleksandar Vučić je ponovo zloupotrebio decu u cilju plasiranja svoje bezobzirne lične propagande. Ne mareći što stoji ispred mališana od kojih neki odrastaju u getou okruženi bodljikavom žicom, on je pred kamerama izrekao nešto što prevazilazi čak i nanjniže standarde na koje nas je do sada navikao. Naime, bez da je trepnuo ili bilo kojom grimasom ili pokretom tela pokazao da mu je neugodno, Vučić je srpsku javnost obavestio da će po svemu sudeći tzv. Republika Kosovo postati članica Saveta Evrope. Pri tome je objašnjenje za taj novi diplomatski debakl potražio u svojoj dobroti i naivnom verovanju da su i drugi ljudi isto tako dobri kao što je on, podseća kolumnista dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Miroslav Parović
Inače, to je novina u njegovim nastupima imajući u vidu da je do sada za razne izdaje i prodaje nacionalnih i državnih interesa na Kosovu i Metohiji uglavnom krivio bivšu vlast, a u pojedinim momentima krivce je nalazio i u knezu Lazaru. Nakon prijema u Savet Evrope za potpuno zaokruživanje procesa prihvatanja kosovske nezavisnosti i uspostavljanje dobrosusedskih odnosa u punom obimu, ostalo je samo da se u Beogradu i Prištini otvore ambasade i da se razmene diplomatske misije. A imajući u vidu već spomenutu i nadaleko čuvenu Vučićevu dobrotu, ne treba sumnjati da će i to biti sprovedeno.
Prilikom boravka srpskog patrijarha Porfirija u Sjedinjenim Američkim Državama od strane jedne uticajne grupe ljudi mu je predočena ponuda po kojoj će SPC dobiti punu zaštitu i garancije za najvrednije manastire i deo crkava na Kosovu i Metohiji, a da će sve to biti institucionalizovano kroz potpisivanje ugovora između Eparhije raško-prizrenske i vlade tzv. Republike Kosovo. Ovakvu mogućnost je kao ledolomac nedavno javno obznanio bivši premijer Crne Gore, Dritan Abazović.
Ovo naglašavam kao važnu informaciju imajući u vidu da je upravo Abazović bio odabran od strane Aleksandra Vučića i Sinoda SPC da on bude taj koji potpisuje „temeljni ugovor“ kojim je regulisan pravni status naše crkve u Crnoj Gori. Naš Patrijarh je takođe diplomatski zamoljen da se SPC ne meša suviše u politička rešenja vezana za status Kosova i Metohije, a pogotovo da ne preduzima nikakve akcije koje bi ličile na čuvene litije koje su sa vlasti posle više od trideset godina oborile Mila Đukanovića.
Navijačke grupe su u previranjima tako da je dobro plaćenim i strogo kontrolisanim vođama sve teže da održavaju poredak i ne mešanje navijača u politička dešavanja u zemlji. Među navijačima Partizana je već situacija takva da je ostao još samo korak do toga pa da počnu organizovano da izlaze na ulične proteste, a od toga ne može više da ih odvrate čak ni javne pretnje koje Vučić iznosi vezano za to da će da ugasi jedini preostali deo, a to je košarkaški klub. Čak je nedavno pokušao da javno i direktno napadne Željka Obradovića, a uz to je naredio da se maksimalno odlaže potpisivanje novog ugovora sa popularnim Žocom, iako je on javno izneo stav da želi do penzije da predvodi „crno bele“.
Međutim, mnogo veći problem po vlast predstavlja to što su i navijači Crvene zvezde pred pucanjem i na korak od toga da se i severom prolomi: „Vučiću pederu!“. To bi se već i dogodilo da vođama nije stigla dozvola sa vrha da krenu da promovišu političke parole, ali na način na koji se to radi u emisiji „Aktuelnosti“, dakle bez spominjanja Vučića već kritike opštih mesta. No, takva situacija ne može da se održava predugo tako da je samo pitanje vremena kada će neko iz te mase da pokrene lavinu.
Novi Sad kao i čitava Srbija nedeljama prate sudbinu jedne majke, Ane Mihaljice i njena tri sina, Mihaila, Gavrila i Rafaila. Troje maloletne dece Cenar za socijalni rad je oduzeo iz majčinog naručja i privremeno ih smestio u sigurnu dečiju kuću, a sa obrazloženjem da su deca zanemarena i zapuštena. Pošto narod nije baš poverovao u ovakvo obrazloženje, a usled opšteg nepoverenja u institucije, izbili su čak i nemiri ispred Centra za socijalni rad jer su građani hteli da pomognu majci da dođe do svoje dece.
Inače, razloga za nepoverenje u odluke ove novosadske institucije ima i previše jer je primera radi jedna od službenica koja je direktno učestvovala u procesu oduzimanja dece Ani Mihaljici, svom suprugu svojevremeno namestila igru usled koje je izgubio roditeljsko pravo, a na kraju završio i u zatvoru iako je reč o bivšem pripadniku specijalnih jedinica koji je uvek bio označavan kao primeran službenik.
Čitava situacija vezana za te brojne zakone i uredbe po kojima je moguće veoma lako nekome oduzeti decu otvorilo je i niz javnih pitanja koja se jasno adresiraju na aktuelnu vlast jer je u njihovom mandatu usvajana legislativa. Iako su se svojski potrudili preko svojih spavača koje su ubacili u čitavu priču da za čitavu situaciju optuže „sistem“ i „međunarodnu zaveru“ ipak je čitava situacija naštetila režimu.
Otuda se sada jako puno radi da se čitav slučaj gurne u kontrolisane tokove kako bi se majka pripremila da u jednom trenutku lično od Aleksandra Vučića dobije vest kako će joj deca biti vraćena. Setimo se da je slična situacija bila i u slučaju Đorđa Joksimovića koji je medijski zloupotrebljen da se slika sa predsednikom, a na kraju svi zakoni koji su omogućili da se njemu, Ani Mihaljici i drugim roditeljima deca oduzimaju su ostali i dalje na snazi.
U toku prošle godine se moglo pročitati u medijima kako je Džordž Soroš značajno smanjio sredstva kojima se finasiraju brojni projekti tzv. nevladinog sektora i onoga što se kolokvijalno zove nezavisni mediji. Slična situacija se ima i sa drugim fondovima koji su bili izdašni dugi niz decenija unazad. Njihovi klijenti su iz tog razloga došli u situaciju da se moraju mnogo grčevitije boriti za finasije, što im je značajno podiglo nervozu.
Novi urbanistički plan naselja Liman u Novom Sadu predviđa da se nedaleko od ulaza na kupalište Štrand izgradi memorijalni kompleks posveđen žrtvama „Novosadske racije“. U okviru tog kompleksa planira se i crkva, a što bi bio prvi verski objekat u tom delu grada poznatom po tome što je u potpunosti građen nakon Drugog svetskog rata i shodno tome nije imao planiran prostor za crkvu, a i žitelji su bili i još uvek su ideološki gledano bliski idejama komunizma ili u najmanju ruku ateizma i sekularizma.
Ovakvo urbanističko rešenje je probudilo političke duhove i započeti su obračuni u kojima su na jednoj strani naprednjaci i Srpska pravoslavna crkva, dok su sa druge strane mahom anarho-liberalne političke i društvene grupacije koje su uspele da animiraju deo žitelja Novog Sada da ih podrže u aktivnoj borbi protiv izgradnje crkve na Limanu.
I ovde sada dolazimo do poente čitave priče i razloga zbog kojeg sam namerno napravio dosta širok uvod. Naime, ispostavilo se da je donošenje urbanističkog plana za deo naselja Liman u Novom Sadu značilo otvaranje „vojvođanskog fronta“. Naslonjeni na temu izgradnje crkve kod Štranda, na nekakvom skupu levičara u Dubrovniku, bivši predsednik i sadašnja predsednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Dinko Gruhonjić i Ana Lalić imali su izlaganja koja su dodatno rasplamsali čitavu priču. Naime, Gruhonjić je ustvrdio da je Vojvodina oteta od strane ljudi koji beže iz Republike Srpske pošto znaju da im tamo nema života zbog svega što su radili, dok je Ana Lalić ustvrdila kako se vrši posrbljavanje Vojvodine i da izgradnja crkvi služi tome.
Ovako nabačenu loptu su odmah prihvatili Vučićevi kerberi i očas posla je započet vikend rat na Pinku i Hepiju u kojem su se kao na traci ređali profesionalni zaštnici srpstva da nas odbrane od isto tako profesionalnih napadača. Tako da je trenutno situacija na „bojištu sledeća“, Vučić je dobio potvrdu da je pokret za odbranu naroda i države nužnost i da neprijatelj ne spava, takođe omogućeno mu je da pošalje poruku da građani ne bi trebali puno da se bave Kosovom, jer je sada problem na severu.
Srpska pravoslavna crkva je dobila temu u kojoj se nalazi u ulozi žrtve i progonjene strane čime se dobija odličan alibi za ne izkašnjavanje oko Kosova i Metohije, ali i slučaja Ane Mihaljice i generalno brojnih socijalnih tema. Iz tog razloga su se i sastali patrijarh Porfirije, Vučić i Dodik i uz vino i večeru u eksluzivnoj vinariji „Šapat“ dogovoren je kako su naveli istorijski Vaskršnji sabor na kojem će se svim neprijateljima srpstva poslati poruka da se ne nadaju puno.
Navijači takođe dobijaju temu i opravdanje pred grupom zbog čega ne napadaju Vučića, naime oni kažu da brane državu i da nema podela dok je Otadžbina napadnuta. Sličan alibi dobijaju i razna druga lažna patriotska udruženja i pojedinci. Ana Lalić, Dinko Gruhonjić, Aida Ćorović i drugi predstavnici tzv. civilnog društva takođe dobijaju ulogu žrtve i progonjenih, a što je na ceni i na šta se mogu uzeti lepe donacije čime oni prevazilaze krizu nastalu usled smanjenja fondova.
Rečju, otvaranjem „vojvođanskog fronta“ su praktično svi na dobitku. A kada je takva situacija jasno je da je po sredi koordinisana akcija. I da. Apsolutno tvrdim da su svi pobrojani akteri u dogovoru i da nam se poput hijena smeju negde iz prikrajka. A sve ovo pišem u nadi da ću pomoći građanima koji ne prate politiku temeljno da se ne upecaju na ovakve podvale, već da na svaki način rade da demaskiraju prevarante i da ih uskoro sve zajedno sklonimo sa političke i javne scene. Vala dosta nas truju evo već decenijama!