Intervju

Prof. dr Mila Alečković, u ekskluzivnom intervjuu za naš Magazin, analizira psihopatologiju aktuelnog diktatora (2)

Pravedna “osveta”

U novoj studiji „Crna psihijatrija i crne dijagnoze", prof. dr Mila Alečković je postavila psihološku i psihijatrijsku dijagnozu Aleksandru Vučiću. O uzrocima i posledicama njegovih mentalnih oboljenja, koja su ga formatirali ovakvog - uverenog da je nepogrešiv, najjači, najuzvišeniji, predodređen da vlada, kao da je bog, i istovremeno bez poštovanja prema drugim ljudima, bez humanosti, empatije, stida, obzira i pokajanja - prof. dr Alečković govori u intervjuu za Magazin Tabloid. Osim Vučićevih zdravstvenih problema, opisan je i poguban uticaj na celo srpsko društvo, koje je zaraženo njegovom psihopatologijom, koju, slučajno ili namerno, podržavaju i podstiču brojni tzv. intelektualci, čanovi SANU, crkveni velikodostojnici i, naročito, lideri opozicionih stranaka. Ipak, za razliku od Vučića, čije lečenje nije moguće, za narod nije kasno da izađe iz njegove patologije. Intervju sa prof. dr Alečković objavićemo u dva nastavka.

Predrag Popović

MAGAZIN TABLOID: Simptomi, koje ste opisali u dijagnozi Vučića, primećeni su i kod mnogih istaknutih intelektualaca, crkvenih velikodostojnika i, naročito, kod lidera opozicionih stranaka. Kakva je njihova uloga u neetičkim operacijama, koje analizirate u svojoj studiji?

ALEČKOVIĆ: Ti ljudi su saučesnici. Oni su prolaznici koji ne asistiraju u nevolji. Jedan deo njih je identifikovan sa agresorom i ponašaju se na sličan način kao njihov „dželat". Oni su u suštini prava formula zločina, ti ljudi koje analizira Hana Arent, ti inspektori železnice koji samo paze da vozovi za Aušvic „stignu na vreme", jer za drugo „nisu nadležni", ti koji se prave da ne vide patnju i otimačinu, ili oni koji su se dobrovoljno odrekli slobode, jer je ropstvo uvek samo dobrovoljno ropstvo. To je, na žalost, naša crkva u kojoj pojedinačni nedostojnici daju orden Svetog Save nekom partijskom žigolou ili radniku BIA, to je ministarka zdravlja koja ne vidi test neproverenih molekula na zdravim ljudima, to su moje kolege koje ne smeju da objasne profil predsednika nesrećne Srbije, to su opozicionari koji su se o svemu uz piće dogovorili sa vođom, to su ljudi koje je narod kaznio na izborima a koji prihvataju da uđu u vladu jer sa njima predsednik Srbije želi da ponizi narod (program humilijacije je jako dobro razrađen u crnoj psihijatriji: E baš te koje vi niste hteli, ja stavljam u vladu! To su večni „rajetinci" sa vrhovnim principom plebsa: otmi, ukradi, podmiti, denunciraj, sakri se i ćuti, ili u psihologiji logorskih kapoa, kao glavni držači i pomagači tiranina.

MAGAZIN TABLOID: Kad biste skicirali profile određenih tzv. opozicionara, recimo Dragana Đilasa i Branimira Nestorovića, do kakvog zaključka bi došli?

ALEČKOVIĆ: Jednako upotrebljivi i upotrebljeni uz njihov potpuno svestan pristanak. Sa njima u Srbiji nema promena. Razlika je u tome što političara Đilasa predsednik Srbije verovatno ne treba da kupuje novcem. Sličnost je u tome što ni u prvom ni u drugom slučaju nema obrazovanja. Kada deo zvanične opozicije pita zašto se Srbija nije saglasila sa Rezolucijom Brisela u kojoj se između ostalog od Srbije traži da se „saglasi sa stavom" u kome se tvrdi da je ruski predsednik likvidirao opozicionara Navalnog", kao da je Srbija forenzička ustanova, izgleda da oni ne shvataju da je takav zahtev u ravni Staljinovog zahteva u Kominterni da se sve zemlje saglase kako je Jugoslavija kriminalni odpadnik od trenutka kada se suprotstavila zahtevima druga Džugašvilija.

Onaj ko tu sličnost ne vidi, u stvari ne zna ništa o evropskoj koncepciji slobode koju briselska tehnokratija svakako ne predstavlja. Problem velikog dela proevropske opozicije jeste neznanje o Evropi, jer Evropa nije stanje nego stalna borba u kojoj mnoge zemlje, narodi ili pojedinci odbijaju staljinizam u modernoj varijanti, besmislice nametane od lobija, finansijskih kartela i kojekakvih „komesara". Brojne političke partije u Evropi i pojedinci se bore protiv toga, ali delovi „proevropske opozicije u Srbiji " o toj borbi malo šta znaju.

MAGAZIN TABLOID: U knjizi ste objavili patološke profile dvadesetak svetskih moćnika, među njima i Klintona, Bajdena, Fon der Lajen, Makrona, Gejtsa, Švaba... Koliki je njihov uticaj na vladajuću i opozicionu garnituru u Srbiji, odnosno na našu državu i narod?

ALEČKOVIĆ: Da, upravo zbog ovog ogromnog neznanja šta je u suštini Evropa, patološki profili koje pominjete imaju uticaj na političare u Srbiji koji u njima vide neku veliku moć, dok ih ljudi u Evropi ismevaju ili se sude sa njima. Ja sam o njihovim profilima otvoreno govorila i na francuskoj televiziji. Što se tiče onog drugog dela „patrijota", njihovo neznanje je još veće. Oni su ostali na stupnju ikonografije, bedževa, kapa, otrcanih parola, ali i oni imaju deo staljinističkog nasleđa u rečima „izdajnik", „strani špijun" i slično, koje ne upotrebljavaju u odnosu na predsednika Republike kada gazi Ustav, nego u odnosu na nevine ljude. Komičan apsurd je, na primer, da je vlast zaposlila jednog Francuzčića naklonjenog vladajućoj partiji kao ministra za dijasporu regiona, a ista ta vlast istovremeno ismeva predsednika novog DSS-a rečima „Miloš Francuz".

MAGAZIN TABLOID: Da li se u ličnim osobinama tzv. opozicionih lidera nalazi jedan od uzroka apatije u koju je, čini mi se, upalo naše društvo?

ALEČKOVIĆ: Upravo tako, oni su u većini bledi, neubedljivi likovi, nedorasli ozbiljnosti trenutka i bez ikakvih većih zasluga za Srbiju. U principu, narod iritiraju ljudi koji osim partijskih aktivnosti nemaju nikakvu drugu meritokratiju, odnosno nikakvu veću zaslugu za državu. Bez obzira na to, smatram da je opozicija pobedila na izborima u Beogradu i da za tu pobedu treba da se izbori. Posle ubistva dece u školi Ribnikar, ogromna energija digla se i trajala je prilično dugo. Pogledajte šta trenutno u Francuskoj radi velika seoska buna. Ne pada im na pamet da šetaju naokolo, nego stvaraju situacije kako bi realno ucenile bezobzirnu vlast. Šetnja u političkim protestima nikada ništa nije donela, nego su uspevale samo svrsishodne akcije koje donose realnu štetu vlastima: blokade, poziv na masovno zaustavljanje procesa u zemlji i slično. Ovo znaju svi profesionalni i neprofesionalni revolucionari, pa se moglo predpostaviti da je to znala i naša opozicija.

Postoji još jedan problem koji je opisao francuski mislilac Gi Debor u svojoj sintagmi „Društvo spektakla" tvrdeći, već od 1968.godine, da će sve pobune biti ugušene u društvu zabave. Na gotovo svim protestima je ubrzo počela razonoda i zabava i tada je bilo jasno da će sve propasti. S druge strane „Proglas" javnih ličnosti i svih drugih potpisnika je dobra metodologija, jer je pokazala da postoji neka realna zemlja koja se ne bori samo za skupštinske mandate. Ono što najviše iritira siromašne ljude u Srbiji (većinu), to je da partijska lica faktički od naroda traže da ih narod zaposli, jer ako ne uđu na politički budžet neće ništa drugo znati da rade.

Proglas pokazuje da postoje i oni koji ne traže posao na političkom budžetu. Ali on treba na mnogo veštiji i otvoreniji način da spoji građansko i nacionalno (koje je, inače, po definiciji spojeno) i da nastavi borbu mnogo agresivnije sa svim priznatim ličnostima iz različitih miljea i subkultura spajajući pocepano socijalno tkivo. U suštini Branko Dragaš je potpuno u pravu kada smatra da nama u stvari uopšte nisu ni potrebni politički predstavnici koji nas realno gledano ni u čemu stvarno ne predstavljaju i da bi najbolje bilo da postoji neka direktna metoda elektronskog glasanja bez parazitiranja lažnih poslanika. Poslanici danas nisu ništa drugo do kupoprodajna roba na parlamentarnom tržištu. Koliko god da taj predlog sada deluje idealistički, nadajmo se da bi „direktna demokratija" ovoga tipa mogla da postane stvar budućnosti.

MAGAZIN TABLOID: Kako tumačite rezultate decembarskih izbora, na kojima je većina građana glasala za stranke i koalicije (SNS, SPS i Srbija protiv nasilja) koje podržavaju Francusko-nemački plan o priznanju nezavisnosti albanske lažne države Kosovo?

ALEČKOVIĆ: U crnoj psihijatriji, o kojoj ja pišem, a koja zloupotrebljava sve zakone psihopatologije, postoji jedan specijalan program koji se zove SCH program i koji se sastoji u sistematskom i planskom davanju ljudima, pojedincima i grupama, protivrečnih informacija. Cilj ovog dobro razrađenog programa jeste da se uništi kognitivna ravnoteža kod ljudi i da na kraju niko ne zna kome da veruje, ili da niko nikome ne veruje, ili da niko ne može da razluči šta je istina, a šta je laž. Onda kada od ljudi napravite shizofreno testo, može da se desi da narod više ne zna šta je istina a šta laž i da onda „ne veruje" da njegov vođa, bivši radikal, može da pristane na plan predaje i prodaje dela teritorije i priznanja koje se traži u „francusko-nemačkom" planu za Kosovo. Kod shizofrenog rascepa u ličnosti razdvajaju se emocije od racionalnog dela ličnosti. Emocije ostaju primarne jer su one filogenetski stariji deo mozga i mnogo jače ukopane u našu svest nego racionalni argumenti.

Pošto ljudi više ne mogu da razluče šta je istina a šta laž, a nekadašnja emocija im je, recimo ostala jaka iz vremena kada je njihov vođa bio vatreni rodoljubivi radikal, oni ostaju sigurni samo u tu staru emociju koja ih umiruje i tada obično kažu: „Nije tačno da Vučić predaje Kosovo, on je protiv francusko-nemačkog plana" (u njihovom podsvesnom stoji: bio je, znači bio bi u prošlosti protiv tog plana...). Kada studentima govorim šta je shizofrenija, najlakše je opisati rad neurotransmitera i ono što mehanički znamo da se dešava u mozgu.

Međutim, najteže je opisati i objasniti realno ponašanje shizofrenog pacijenta koji nije izgubio inteligenciju, ali je ona odvojena od njegovih emocija. Kao primer ja sam studentima uvek davala anegdotu zapisanu najverovatnije od strane najverovatnije francuskog oca psihijatrije Eskirola u slučaju pacijenta koji je lekara ubeđivao da je mrtav jer su mu svi organi „istrulili". Lekar je pacijentu predložio da ga povede u salu sa kadaverima da bi mu pokazao kako stvarno izgledaju mrtvi ljudi. On je tada uzeo malu iglu i kazao pacijentu: pogledaj sada, ja ću da bocnem ovaj kadaver i ti tu nećeš videti nikakvu krv, jer je čovek mrtav. A daj sada tvoj prst da te bocnem, pa da vidiš da se kod tebe pojavljuje kapljica krvi, što znači da si ti, za razliku od ovog kadavera, živ. Vidiš li sada razliku? - pitao je pacijenta, proveravajući svoju hipotezu da je reč o shizofreniji.

Na to je shozofreni pacijent spremno odgovorio: „Jao doktore, pa ja sada vidim da i mrtvi kao ja krvare!" Eto, to vam je primer osobe čiji sistem zacementiran nekim jakim emocijama, vi ne možete da porušite logikom, čak ni vidljivim dokazom, ali moći ćete to dubinskim radom upravo sa ranjenim emocijama. Tako je i sa našim narodom koji vidi da Vučić prodaje Kosovo, ali tvrdi da „on to nikada ne bi uradio" i zato dalje glasaju za njega. Oni su ostali u sistemu čvrstih emocija iz prošlosti i ne vredi ih racionalno ubeđivati. Umesto da takve birače optužujemo da su nemoralni i da se sa njima svađamo, trebalo bi da kod njih poništimo emociju koju oni i dalje imaju prema njihovom vođi i da im pokažemo da je on uvek bio lažov.

Što se tiče onih drugih birača opozicije koje pominjete, a koji glasaju za partije proevropske opozicije, oni su potpuno koherentni i nisu shizofreni, to je prosto njihovo ubeđenje jer oni Kosovo odavno ne smatraju srpskim.

MAGAZIN TABLOID: Prema istraživanju koje je objavio Republički zavod za statistiku, čak 88 odsto ispitanika tvrdi da teško ili relativno teško veže kraj s krajem od mesečne plate. Kako objašnjavate da ni egzistencijalne muke ne mogu da motivišu narod da se pobuni?

ALEČKOVIĆ: Na žalost, u etnopsihologiji našeg naroda upamćeno je da jedino rub egzistencijalne provalije ili smrt u svim svojim oblicima može da podigne naš narod iz pasivnosti. Ako ljudi počnu da umiru od gladi, egzistencijalne muke bi prešle crvenu granicu. Samo granica života i smrti, arhetipski ugrađena kroz tešku istoriju, budi srpski narod ka pobuni. To se vidi i u našem, posebno „crnom" humoru gde se sve vrti oko raja i pakla, života i smrti. U toku nemačke okupacije ljudi su se međusobno denuncirali i potkazivali Gestapou sve dok nisu streljani đaci u Kragujevcu. A onda je nastao muk i mnogi su krenuli u otpor.

Umesto „Zla" kao igre i probanja slobode volje (čuveni „ proces" Malbranša Montenju), umesto današnjih krvavih „performansa" koji u svetu nastupaju kao igra, u našoj tradiciji Zlo je uvek duboka bol i patnja gde nema igre, nego je kocka bačena za celu egzistenciju. Zato su u toj kolektivističkoj tradiciji uništeni čitavi životi, o čemu govore literatura i filmska produkcija („Rubljov", „Doktor Živago", „Sibirski berberin", „Samo jednom se ljubi", „Otac na službenom putu", „Balkanski špijun"...). Tu nema igre, već patnja pogađa ceo život, a jedino susret sa smrću može da pokrene ljude ka borbi. Kolektivno dizanje iz pasivnosti desilo se nedavno u našoj svakodnevici posle ubistva u školi Ribnikar, a zatim je ugušeno. Ali ono će se ponovo desiti.

MAGAZIN TABLOID: Ukrajinskog predsednika Volodomira Zelenskog ste opisali kao histrionog glumca, samo jednog u nizu izabranih perverznih, pohlepnih, narcisoidnih i nezrelih likova koji služe vojno-industrijskom kompleksu i NATO agendi. Da li se, zbog tih karakteristika (sličan se sličnom raduje), Zelenski dobro razume s Vučićem?

ALEČKOVIĆ: Da, opisala sam dve generacije i dve vrste političara koji su bez obzira na to da li donose sreću ili nesreću svojoj zemlji, potpuno različiti svetovi: staru generaciju formiranih ličnosti ili ljudi koji su izašli kao vojskovođe iz raznoraznih šuma i pokreta otpora, ili ozbiljnih bezbednosnih službi (De Gol, Miteran, Gevara, Kastro, Putin, Lukašenko, itd) i generacije produženih nezrelih adolescenata, manje ili više perverznih ličnosti bez ikakvih kontakata sa narodima i bez ikakvog znanja o tome šta je politika koji su političke ideje (dobre ili loše, ne vrednujem) zamenili problemima nagona, tj. problemima onoga što ja zovem seksualizacija politike (Zelenski, Berbok, Makron, Trudo, Vučić razne skandinavske manekenke i slično).

Ja ne vrednujem političke stavove onih prvih, a ni ovih drugih jer ih ti drugi ni nemaju, nego samo pokazujem kako su antičke ideje politike i zoon politikona koje su se odnosile na realna socijalna i druga prava ljudi ili zaposlenih radnika, zamenjena programom seksualnosti, polnih i hormonalnih izbora, studijama roda i slično. U svemu ovome učestvuje i Gi Deborovo „Društvo spektakla" koje je uspešno ugušilo svaki pravi bunt. Time je u stvari izvršena depolitizacija svih društava, kako bi se političke ideje svele isključivo na izbor seksualnih potreba, ili na zabavu, odnosno kako bi se politika spustila u ravan fizioloških nagona ili društva spektakla.

Naravno, svi su ljudi seksualna bića, ali kod ovih drugih izražena je upravo egzibicionistička seksualnost koja garantuje da oni neće moći ničim drugim ozbiljno da se bave. Vi vidite Zelenskog kako se u lasteksu egzibira polu-go, neku Berbok kako u mladosti javno širi noge, Trudoa kako se travestira, skandinavsku političarku u snimanim orgijama i slično... Sve bi ovo trebalo da je njihov samo privatni život i ništa više, ali oni su gurnuti u ozbiljnu politiku upravo zato što o njoj ništa ne znaju i zato što, obuzeti svojim perverzijama, za politiku ni nemaju višak energije.

Ljudi zarobljeni u nagonima su sebični, dok su visoke političke ideje polje moguće solidarnosti. Ali sebični ljudi pretvoreni u atome daju bolji model robovima. Iza kulisa pozornice ovih klovnova, nalaze se krugovi koji ih drže na koncima, a to su bankarski karteli, neformalni centri moći i slične institucije koje su svesno i planski u vrhove politike birale baš ovakve nezrele i perverzne ličnosti, promovišući ih već nekoliko decenija u programima „mladih lidera".

Ako tome dodate i program numerotizacije ljudi koji se u svetu agresivno sprovodi u cilju da svi postanemo samo redni brojevi i QR kodovi, onda vam je jasno na koji način je drevni program stvaranja dve večne kaste, robova i robovlasnika, danas, na moderan način, promovisan. Vi ste potpuno u pravu, Aleksandar Vučić nalazi se u ovoj drugoj grupi beznačajnih i perverznih ličnosti, uz zadršku da se on još uvek nije skidao go na nekoj sceni, ali je zato izvesno da je dobrovoljni učesnik svih zabavljačkih kič programa, a na nesreću, zahvaujući njegovim stranačkim drugovima, ipak je u javnost izašla i jedna travestit-epizoda njegove rane seksualnosti, koja nikoga ne bi zanimala i bila bi potpuno privatna stvar da on danas nije pokazao svoje destruktivno lice u javnim poslovima države. A. V. politiku očigledno shvata kao intrige, porodične obračune, kupovinu političih prostitutki, manipulaciju, skupa i besmislena putovanja, narcističko slikanje i krađu.

MAGAZIN TABLOID: Koliko štete državnim i nacionalnim interesima može da nanese Vučić podrškom Ukrajini, i to ne samo političkom, nego i vojnom, koja se za sada primenjuje slanjem oružja?

ALEČKOVIĆ: Ta šteta je već naneta. U trenutku dok se francuski narod na zvaničnom izjašnjavanju, u skoro 80 posto procenata izjasnio protiv slanja oružja i vojske ratištu u Ukrajini (a o čemu se u medijima u Srbiji glasno ćuti), u trenutku kada se narodi i građani čitave Evrope, nasuprot briselskim skakavcima bore da se njihove zemlje ne uključe u rat protiv Rusije i u sveopšti nuklearni haos, istovremeno srpski narod i građane niko ništa ne pita, a samozvanac sa sindromom Hubrisa u ime cele Srbije odlučuje o slanju oružja, uvlačeći nemoćnu Srbiju u potencijalni rat, odlučuje o priznavanju cepanja ruske crkve, o tome da li će ruski predsenik biti uhapšen i slično.

To je najbolji dokaz da je cela Srbija danas jedna tiranska despotija u kojoj nezrela ličnost raspolaže državom i javnošću kao svojom ličnom ušteđevinom. Svi slučajevi u istoriji, kako demokratskih, tako i nedemokratskih zemalja koji su u prošlosti na sličan način postupali, bili su od novih vlasti, zbog veleizdaje opštih interesa i samovolje, u određenom istorijskom trenutku, skraćeni za glavu, ili posle suđenja osuđeni na doživotne robije.

MAGAZIN TABLOID: Vaša struka se bavi predikcijom razvoja bolesti i mogućnostima za izlečenje. Koliko će biti potrebno vremena da se Srbija oporavi od posledica Vučićeve psihopatologije?

ALEČKOVIĆ: Ako se desi da sadašnji predsednik Srbije u jednom trenutku (napušten pre svega od političkih činilaca van Srbije) bude stavljen pred istorijsku odgovornost zajedno sa svim njegovim „čaušima", onda je moguće da će doći do katarze i tada ima nade za brže ozdravljenje nacije. Katarza, čišćenje emocija, odnosno zadovoljenje pravde jesu jedini način da se patologija ne vrti beskrajno u istorijskom krugu.

U slučaju da ne dođe ni do kakvog suđenja ili polaganja računa za zlo učinjeno gaženjem Ustava, krađama, korupcijama, ponižavanjem ljudi, kriminalnom prodajom svih strateških grana, i td, neće biti brze nade za Srbiju, barem ne još nekoliko decenija. Na nama je da se izvučemo iz dobrovljnog ropstva, jer je svako ropstvo dobrovoljno, kako bi rekao već pomenuti Boesije iz 16. veka. Daleko pre tzv. „građanske neposlušnosti" i teorija Žene Šarpa, on je pre pet stotina godina pisao : dovoljno je samo reći NE. Ako se psihološki sačuvaju najhrabriji i najjači ljudi u Srbiji (koji su uvek bili i ostali manjina), biće nade i za druge.

Ne zaboravite, sudbina naroda ne zavisi od mase ljudi. Ona zavisi isključivo od težine moždane mase malobrojnih, jakih pojedinaca; koje vlast ne može ni da kupi, niti da „obradi" i koji žive da bi se pravedno „osvetili". U jednom trenutku oni će početi da čiste Srbiju. Vučićev „opštenarodni pokret" neće uspeti, virusi deobe koje je bacao drugima, sada će preći na njega. Srbiju čekaju nove„sablje".