Bez pardona

Šta očekujemo i čemu se nadamo

Martovske ide u Beogradu?

Izraz "martovske ide" dobio je negativnu konotaciju po kojoj se i danas pamti tek nakon što je 15. marta 44. godine pre nove ere u Rimu ubijen car i vojskovođa, Gaj Julije Cezar. Prema Plutarhu, pre samog atentata Cezar je od nekog vidovnjaka bio upozoren da mu preti opasnost na Martovske ide, ali je to upozorenje zanemario. Na putu ka Pompejevom teataru gde će biti ubijen Cezar je, prema priči, sreo istog mudraca."Vidiš, Martovske ide su došle" podrugljivo je dobacio Cezar starcu. "Da, došle su, ali još nisu prošle" odgovorio mu je vidovnjak. Da li su ''martovske ide'' moguće i u Beogradu, dilema je koju opisuje kolumnista Ljubomir Stefanović, urednik You Tube kanala i portala Slavija info

Ljubomir Stefanović

Mart je posebno značajan mesec za naš narod. U promenama Vlade i svrgavanju kneza Pavla 27. marta 1941. godine desila se jedna revolucija koja je odredila sudbinu naroda za narednih nekoliko decenija. Mart je mesec kada je ubijen jedan predsednik Slobodan Milošević (neki će reći prirodno neki ubijen ali skloniji sam da verujem u drugo) u martu je ubijen i Zoran Đinđić tadašnji predsednik Vlade. U martu je ubijen Nikola Gardović a muslimani i Hrvati su odlučili da se odcepe od tadašnje države gde su se tako izjasnili na referendumu. U martu su u Beogradu izbile prve demonstracije protiv Slobodana Miloševića davne 1991. godine.

U martu nam je uveden jezik po Vuku Karadžiću. U novijoj istoriji mart je poznat i po pogromu Srba na Kosovu i Metohiji koji se desio 17. marta 2004 godine i za koji niko nije odgovarao. U martu 1991. godine u mestu Plitvice izbio je prvi sukob između hrvatskih i srpskih snaga. Ali ovaj mart bar za sada nije nimalo sličan ovim velikim događajima.

Sve ono za šta su se prethodne generacije borile i u šta su verovale današnje nipodaštavaju a verovanje je samo u materijalno i brzo. Danas u mesecu martu doživljavamo to da uzurpator koji ne poštuje Ustav nad kojim se zakleo da će braniti Srbiju prodaje zgradu Generalštaba i to ni manje ni više nego ljudima iz SAD-a. Istim onima koji su tu zgradu bombardovali pre tačno četvrt decenije. Kompleks zgrada Generalštaba građen je između Prvog i Drugog svetskog rata i služio je vojsci Kraljevine Jugoslavije a građen je po arhitektonskom rešenju generala Vasilija Fjodoroviča pripadnika Bele Armije i Jugoslovenske kraljevske vojske.

Našoj javnosti je poznatiji kao arhitekta Ruskog doma u Beogradu ali i kao autor konaka manastira Gračanica na Kosovu i Metohiji. Ovo nema samo materijalni već i duhovni značaj i duboko sam uveren da i druga strana koja ima nameru da to sruši sve ovo veoma dobro zna. Sumnjam da za ovih 25. godina nikome od prijatelja braće ili Oskarovih kumova nije palo na pamet da bi tu dobro došlo nešto sagraditi.

Novija zgrada Generalštaba pod nazivom je bila Sutjeska i imala je oblik kanjona Sutjeske zbog čuvene bitke koja se tamo odigrala a arhitektonsko rešenje Nikole Dobrovića. Nikad mi nije bila lepa kao stara zgrada ali simbolika je važna i delovala je kao kanjon. Ova lokacija i Generalštab preživeli su Hitlera i okupaciju, preživeli su raspad Jugoslavije, preživeli donkele bombardovanje 1999. godine ali neće preživeti ako se ne pobunimo režim Aleksandra Vučića.

On je taj koji je spreman zarad sopstvene vlasti ovo pokloni, proda izda, ma bilo šta da uradi samo da ponizi do kraja Srpski narod. Nije mu bilo dovoljno što je obojio grada 6. aprila na godišnjicu bombardovanja u bojama Nemačke zastave, nije mu dovoljno što je Gerharda Šredera doveo na miting Srpske napredne stranke 24. marta 2017. godine baš na početak godišnjice bombardovanja, nije mu bilo dovoljno što je izabrao Tonija Blera za savetnika, nije mu bilo dovoljno što je donirao naše pare Klintonovoj fondaciji već sada nastavlja dalje sa ponižavanjem naroda i države koju očigledno duboko prezire.

U simbole možda i ne bi verovao ali ovde ih ima peviše da bi bilo slučajno a i datumi se često poklapaju. Okupator nije pobedio kad vojskom zauzme neku teritoriju već kad ubije duh naroda za otporom. Prodaja ove lokacije nekome iz Sjedinjenih Američkih država ravno je prodaji Ćele kule Turskoj ili Dečana Albaniji. Za sad nijednu od ovih predaja nije ostvario, ali Dečane kao i sve ostale crkve i manastire na Kosovu i Metohiji prihvatio je usmeno kroz Nemačko Francuski plan da će se o tome pregovarati, na to je pristao pod tačkom 7. takozvanog plana Nemačko Francuskog koji već sada primenjuje u drugim oblastima.

Dok pišem ovu kolumnu u pozdaini čuje se upaljn televizor i serija Vreme smrti po romanu Dobrice Ćosića i lepo me podsetilo na tadašnji Nemačko Francuski plan. Sa Nemcima ratujemo dok nam Francuska prodaje pogrešnu municiju za velike pare. Kakav im je plan bio tada sa nama takav je i danas. Neke stvari su konstantne bez obzira dal ljudi hoće da vide. Suočavanje sa činjenicama je bolno ali i otrežnjujuće. Hvala njima na planu ali neka ga primene za početak na Istočnu Nemačku ili na Korziku pa onda nek predlažu drugima tako nešto. Ali ovde to prolazi sve dok je Oskar takav kakav jeste, mali miš u svakom smislu koji je ponizan pred strancima i u pregovorima, a onda se ponaša kao gorostas kad izađe ispred svojih novinaraili stranačkih pripadnika. Kakav je karakter najbolje se videlo kad se pripucalo u Kosovskoj Mitrovici o čemu je svedočio dr Marko Jakšić ali i na pregovorima iz Septembra 2020 godine u Beloj kući gde je dao sve Vašingtonskim sporazumom a hvalio se da je dobio maketu ključeva (suvenir). Ali vratimo se značajnom mesecu i naznakama da je ipak došao kraj ili bar da se vidi svetlo na kraju tunela. To svetlo za sada je jako slabo ali ipak se vidi. Zbog krađe izbora i saveta Evropske komisije Vučić će morati da ponovi izbore u Beogradu, realno bi trebalo i na nivou cele države ali i ovo je nešto. On i njegovi poslušnici su se bunili, vikali da je to kao ulitimatum Austro Uharske iz 1914. godine, ali su se onda pritisnuti dokazima o kriminalu i skaj prepiskom, odlučili da popuste i kao poslednje gnjide prihvatili su i polizali sve šti su samo par nedelja ranije govorili.

Onda je najavio izbore za kraj aprila, ali i tu je morao da popusti i pomeri za 2. jun kad su ljudi u Beogradu. Svo ovo popuštanje govori o njegovoj slabosti pred strancima gde je običan mali miš koji nema nikakvu moć pred njima, a svoj komplekse leči samohvaleći se pred kamerama svaki dan. Isto to traži i od svojih saradnik, a to i čine pa uvek nekako ubace da je nešto urađeno zahvaljujući njemu.

Ludilo samohvaljenja dostiglo je vrhunac kad je na dečijoj televiziji Happy u emisiji Čirilica koju vodi Milomir Marić, tvrdio da je sagradio hram Svetoga Save i napomenuo ne završio već sagradio.

Ova priča može da prođe kod njegovih glasača koji verovatno ne znaju ni gde se isti nalazi. U Beograd ih dovode samo na mitinge i glasanje i tu ih razvoze od Arene ko ovce do glasačkih mesta kako se ne bi izgubili u velikom gradu ali ove priče ne prolaze kod građana koji ovde žive. Građani su pokazali da uprkos tome što je napravio Beograd na vodi, spomenik Stefanu Nemanji, završio obilaznicu, sredio centar Zemuna neće više tu vlast. Ovde su ljudi svesni da je on to rdio zbog procenta i ugradnje a ne radi nas i izgradnje. Beograd na vodi gledaju kao veliku perionicu para i mesto gde žive skorojevići i razne estradne ličnosti koje su kapital stekle najčešće od primitivnog dela naroda koji im je pare gurao među sise i razni biznismeni, takozvani šampioni tenedera koji su kupovali stanove ne baš dobrovoljno.

Za spomenike se pitaju koliko koštaju ali to je tajna a za kocke koje pucaju sumnjaju da je teneder namešten firmama bliskih režimu. Na sve ovo ne treba zaboraviti da je prodao PKB tj skoro pola površine grada Beograda da se autobusi samozapaljuju a da ih često voze stranci zato što su lošim uslovima naše vozače oterali iz zemlje. Da Beograd podseća na Potemkinova sela govori i podatak da je točak autobusa ubio ženu koja je stajala na stanici a da je raspad sistema totalni govori i to da nesrećni deda završio život u Padinskoj skeli zatvoru nadomak Beograda gde je bio silovan drškom metle i gde su mu pišali u usta zato što nije imao pare.

Nesrećni čovek je odgovarao prekršajno zbog bacanja petarde a penzija nije bila dovoljna da može da plati kaznu pa je otišao na odsluženje gde je ubijen. Vučić svestan raspada počeo je da se dere na svoje funkcionere i da priča kako bi bili ništa bez njega a stvarnost je drugačija. On vlada zahvaljujući njima.

Sutra bilo ko drugi da dođe na mesto njega npr Marko Đurić uz takvu organizaciju i taj broj medija imao bi isti procenat. Ljudi glasaju iz raznih razloga a najmanje što ga organski vole ili što im je drag. Sad mu je ideja da zabrani korišćenje luksuznih automobila svojim funkcionerila tokom kampanje pa naredna dva meseca neče biti Ferarija, lamborginija, Aston Martina i sličnih auta koji vrede više stotina hiljada evra na ulicama Beograda ali ni to mu neće pomoći. Odmah po formiranju skupštine opozicija ga je dočekala na nož.

Deo je istakao figure Oskara gde piše Aleksandar Vučić a najžešće ga je udario Miloš Jovanović koji je na njega bukvalno sasuo kofu govana nakon koje nema nazad.

Naprednjaci u očaju što nemaju aktiviste u Beogradu dovode svoje ljude iz drugih manjih mesta ali su ovde loše dočekani, vređani iz zgrada izbacivani na ulici napadani. Od stranke batinaša i žestokih momaka pretovrili su se u stranku dokonih penzionera i aktivist koji se sramote da izađu pred kamere. Svima je neprijatno ali se i to menja. Bitno je da je imaginarni strah koji su širili pobeđen i da je mašinerija koja ga je pratila ovoga puta zakazala. Veliki problem postali su mu i internet mediji koji će odigrati važnu ulogu za naredne izbore jer se narod sve više okreće altenativnom izvoru informisanja a to je posebno izraženo u Beogradu.

Njega na sledećim izborima samo čudo može da spasi ili neodgovornost opozicije. Raspoloženje mu nikako ne ide na ruku i narod je toliko ogorčen svim ovim potezima da će pristati na bilo koga ali da njemu vidi leđa. Ironija je što on nije kandidat ali to niko i ne shvata i umesto da njega Srpska napredna stranka odbaci kao čoveka koji im nanaosi štetu, on njih vređa i tvrdi da im donosi glasove. Kako se izbori budu bližili panika u redovima Srpske napredne stranke biće sve veća a strah od gubitka vlasti a mnogima i slobode nateraće mnoge da sarađuju sa nezavisnim novinarima ali i predstavnicima opozicije. Za ovakav režim insajderi su najopasnija stvar a svima je jasno da će ih biti sve više kako budu uvideli pada. Neće biti ni prvi ni poslednji kojeg su srušili mangupi iz sopstvenih redova.

Ovo pišem u nadi da će već u martu sledeće godine Vučić biti samo ružna prošlost naše istorije na odluženju kazne.

Neka bude borba neprestana, neka završe na smetlištu istorije!