Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (130)

SVET, EU I SRBIJA - KLIMATSKE PROMENE

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, publicista, novinar i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Na kraju 2022. godine analitičar i publicista Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja ,,Zlatna značka Kulturno - prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu'' koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

Problemi učestaliji, posledice sve veće!

Pitanje klimatskih promena predstavlja sigurno jedan od najvažnijih prioriteta različitih međunarodnih organizacija i foruma koji se bave globalnim pitanjima. Ova pitanja već neko vreme su nezaobilazni deo i strategija svih velikih svetskih sila. Pitanje ozbiljnosti i drastičnosti posledica klimatskih promena spomenuto je i u govorima (u trenucima pisanja ovog teksta) buduće predsednice Skupštine Srbije Ane Brnabić. Jedan poseban aspekt ovog višedimenzionalnog problema jeste i kako prilagoditi uslove života u naseljenim područjima efektima klimatskih promena. Pitanje kojim se ovde bavimo jeste kako da nam urbanističke politike pomognu da lakše podnesemo neminovne klimatske promene. Odnosno - kakvi se efekti klimatskih promena pojavljuju u Srbiji i kako da se tim efektima što uspešnije prilagodimo, piše Mihailo Gajić, urednik ekonomskog sadržaja na sajtu Talas.

Klimatske promene su posledica efekta zagrevanja atmosfere usled povećanja koncentracije gasova sa efektom staklene bašte - oni otežavaju da se deo toplote koje Zemlja dobije od Sunca vrati nazad u kosmos. Ovaj porast globalne temperature deluje kao mali, ali može da ima ozbiljne posledice. Kako se Srbija nalazi daleko od mora, topljenje lednika nije nešto što će nas pogoditi za razliku od Bangladeša ili koralnih ostrva, ali to ne znači da smo zaštićeni od posledica klimatskih promena.

Efekat klimatskih promena u Srbiji

One će se u našem regionu prvenstveno ogledati u povećanju prosečne temperature tokom leta, kao i u promenama u ciklusu padavina. Leta će biti nešto duža i toplija nego do sada i umnožiće se pojava toplotnih talasa; padavine će se prorediti i suše će biti češće. Ali zato kada kiša bude padala, to će sve češće biti u vidu bujičnih padavina i pljuskova, umesto obične kiše.

Za urbanističke politike u Srbiji - što nije ograničeno samo na Beograd ili Novi Sad, nego se tiče svih većih urbanih mesta - najvažnije su dve pojave: porast temperature i povišena učestalost toplotnih talasa, kao i promena rasporeda padavina, sa povećanom učestalošću bujičnih padavina. Ovi problemi iako postaju sve vidljiviji, za sada još nisu dobili adekvatno mesto u planiranju i implementaciji lokalnih politika razvoja gradova. Sa klimatskim promenama, i ovi problemi će postajati sve učestaliji i njihove posledice sve teže, a njihovo rešavanje nije moguće nekim brzim koracima. Zato je potrebno da o tome razmišljamo već danas.

Živimo u vremenu klimatskih i društvenih promena u svetu. Zato je bitno sačuvati stare sorte pšenice koje su plod domaćih stručnjaka genetičara. O banci gena, ali i o uslovima za ovogodišnju žetvu žita stručnjak novosadskog Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, ustanove od nacionalnog značaja, Vladimir Aćin između ostalog kaže: "Preporuka na ovakve klimatske uslove i stanje zemljišta je da strna žita ne zahtevaju oranje, jer dobro podnose neke od redukovanuh sistema obrade (recimo tanjiranje). Sistem obrade svakako treba prilagoditi tipu zemljišta i stanju vlage. U sušnim uslovima bolje rezultate daje redukovani načini obrade zemljišta, dok u vlažnim uslovima to je plug. S obzirom da je oranje skuplje, naravno da će proizvođači pribegavati jeftinijim načinima obrade" objašnjava naš sagovornik.

"Za što bolje unošenje đubriva najbolje je orati kako bi se ta đubriva nalazila u zoni budućeg korena sistema biljaka. S obzirom na klimatske promene zadnjih godina može se očekivati veći broj glodara." dodaje Vladimir Aćin.

Toplotni talasi

Toplotni talasi odgovorni su svake godine za hiljade smrti širom Evrope - čak 53.000 ljudi umrlo je tokom vrelih talasa u julu 2023. godine, a najviše su bili pogođeni Portugal, Španija, Francuska i Velika Britanija. Tokom toplotnih talasa nije problem samo u tome što je tokom dana veoma vruće, već i to što se tokom noći temperatura ne spušta dovoljno da se ljudski organizam efektno rashladi, usled čega se ljudi koji nemaju klime nalaze pod višestrukim temperaturnim stresom koji može da se završi fatalno. U najvećem riziku su stariji ljudi kao i oni sa već postojećim medicinskim problemima, prvenstveno ljudi sa onim srčanim.

Pojedini evropski gradovi su počeli da regulišu radno vreme onih koji rade na otvorenom tokom vrelih dana (dvokratno radno vreme, s pauzom tokom najtoplijeg dela dana), a u nekima se organizuju čak i privremena skloništa za one koje kod kuće nemaju rashladni uređaj, kao što je slučaj sa pariskim metroom ove godine. Imajući u vidu da su cene klima uređaja pristupačne gotovo svima, i da u Srbiji nema posebno oštrih uslova za postavljanje spoljašnjih jedinica klima uređaja (usled čega njih gotovo da nema u Parizu ili Beču, ali zato barem imaju lepe fasade na zgradama) kod nas je stanje u ovom domenu nešto lakše; takođe postoji i regulisanje radnog vremena ljudi koji rade napolju i po centru grada se postavljaju cisterne sa pijaćom vodom. Ali pitanje je da li će ovo biti dovoljno u narednim godinama.

Ovde dodatan problem predstavlja to što moderni urbani prostori stvaraju efekat toplotnog ostrva - velika količina betona, čelika i stakla brzo se zagreje i duže isijava toplotu, pa je temperatura u gradovima mnogo viša i bez efekta klimatskih promena. Ovo je nešto što je svima intuitivno jasno kada se tokom vrelog dana prošetaju Košutnjakom umesto Knez Mihailovom sa njenim usijanim pločnikom. A, ovde se posebno Beograd ističe kao grad koji čini sve što može da stanje pogorša, kao astmatičar koji nastavlja da puši dve pakle cigareta dnevno.

Visoko rastinje je ono što može da umanji efekat toplotnog ostrva jer krošnje drveća zaklanjaju asfalt i beton od direktnih sunčanih zraka, usled čega je temperatura pri tlu mnogo prijatnija. Kod nas je problem što izgleda kao da postoji konsenzus da treba da posečemo svako drvo koje vidimo. Ovde zelene površine kao takve ne pomažu puno - uređeni park sa cvećem i travom neće imati ni delić efekta koliko drvored niz ulicu. Tako ni veliki planovi za pošumljavanje - koji su deo strategije Grada Beograda - neće imati puno efekta jer koliko god sađenje novih stabala jeste dobro, ona nama trebaju u centru grad gde su skoro nestala, a ne na široj periferiji grada i na mestima koja su udaljena od onih gde ljudi borave ili žive.

Pored ovog standardnog rešenja ozelenjavanjem centra grada drvoredima, neki gradovi počeli su i sa nekim inovativnijim rešenjima, kao što je bojenje asfalta u belu boju, koja odbija više sunčevih zraka i tako prima manje toplote, te zelenim krovovima na zgradama gde se uzgajaju biljke, ili postavljanju većeg broja solarnih panela na javnu infrastrukturu (na nastrešnice autobuskih stajališta, na ulične bandere, ili kao nastrešnice iznad biciklističkih staza).

Bujične padavine

Preraspodela padavina tako da imamo više suvih dana, ali da zato tokom onih kišnih padne više padavina slika je Beograda već nekoliko godina, a bujični pljuskovi su primetni naročito tokom leta. Ovo predstavlja ozbiljan problem za postojeću komunalnu infrastrukturu, koja nije pravljena da izdrži tako jake pritiske u kratkom vremenskom periodu.

Kišni kolektori i kanalizacija ne mogu da odjednom prime toliko vode, pa delovi grada budu bukvalno potopljeni. Dok su ovakvi događaji ranije bili retki iako se jesu događali, sada će ovakvih slučajeva biti sve više. Naravno da rešenje za to nije dosetka da treba označavati ulice kojima ne treba ići tokom padavina, što je bila najskorija ideja novog gradonačelnika Šapića, već postepena zamena i proširenje kapaciteta kanalizacionog sistema da primi veću količinu vode. Ovo je naravno veoma skupo i zahteva ne samo puno novca, nego i vremena. Ali to ne znači da planovi komunalnih preduzeća vezanih za širenje kanalizacione mreže ne treba da se shodno tome unaprede da bi se stanje polako ispravljalo po malo koliko finansijske mogućnosti to budu dozvoljavale u skladu sa već razvijenim planovima proširenja kanalizacione mreže ili njene rekonstrukcije i zamene cevi.

Ili recimo, prilikom gradnje hidrosistema Dunav- Tise - Dunav vremenu od 1947. pa do 1977. godine, kada je sistem pustio u rad visoki funkcioner tadašnje SFRJ iskopano je više od 135 miliona kubika zemlje. Prilikom otvaranja ovog sistema narodu je bilo saopšteno da će on doprineti da se u Srbiji navodnjava više od 510.000 hektara oranica. Takođe je narodu napomenuto da će on stvoriti uslove da se odvode suvišne vode sa milion hektara! Ako se poleda iz današnjeg ugla, niti ima navodnjavanja (jer se u Srbiji u 2023. godini navodnjavalo samo 47.000 hektara njiva). Od 2005. godine ne odvode se suvišne vode kada se pojave u rekama, pa jedne godine suša odnosi prinose, (za poslednjih deset godina štete od suša bile su veće od 7,5 milijardi evra). Posle toga, stigle su poplave 2005. godine. Tada su suvišne vode nanele ogromne štete poljoprivredi jer su odnele useve sa zasejanih njiva. Razlog su što se hidrosistem Dunav- Tisa - Dunav ne održava valjano od njega ima više štete nego koristi. Da bi se on vratio onome čemu je namenjen a to je plovidba, navodnjavanje i odvodnjavanje, potrebno je hitno očistiti iz njega najmanje 15 miliona kubika mulja koji se nalazi u njemu. Kada bi to uradili oni koji su obavezni za to, hidrosistem bi bio plovan, donosio bi novac, zatim navodjnavao bi žedne njive, a u godinama kada ima suvišnih voda primao bi ih u svoje korito i tako sprečio poplave u Srbiji!

Hidrosistem D-T-D, najveća promašena investicija EU!

Ovako o toj temi više ni novine ne pišu niti pričaju funkcioneri, ni prošli ni sadašnji, ni budući. Taj problem samo za njih ne postoji. Narod ga vidi, oseća, ali ga niko ne sluša! Čak je i tužno, što to kao šansu za narod u predizbornim obećanjima da će očistiti mulj iz tih kanala, više ne govore ni funkcioneri, u svojim inače praznim obećanjima, u predizbornim kampanjama. Kao da ne žive na tim prostorima gde se proteže blizu 1.000 kilometara kanala hidrosistema Dunav - Tise - Dunav u kome se nalazi više desetina miliona kubika mulja koga treba očistiti. Jer, bi se tek tada on priveo svojoj nameni koji nema već nekoliko decenija. Pitanje je kako da oni to ne vide, kako da im taj mulj ne smeta? Kako im ne smeta što tim hidrosostemom ne plove ni teretni brodovi jer bi taj transport bio najjeftiniji. Od pružnog jeftiniji najmanje čak za 50 odsto, a od drumskog transporta najmanje za 20 dosto. Uz to pitanje, kako im ne smeta što se tim plovnim putevima ne voze brodovi sa turistima, domaćim i stranim. Oni bi zemlji donosi nove prihode. Ovako niti se voze, a niko ne primećuje taj mulj koji stoji u vodama propalog hidrosistema u Srbiji. Već se u svetu govori o tome kako će on za koju godinu biti proglašen kao najveća promašena investicija u Evropi za poslednjih pola veka. Jer, u vreme njegove izgradnje bilo je uloženo blizu milijardu dolara. Taj novac sad je pojeo mulj koji se nalazi u toj promašenoj investiciji ne samo u Srbiji, već i u Evropi!

Ovaj problem sa bujičnim padavinama nadovezuje se na prethodni sa toplotnim ostrvima: kada se izbetonira svaki komadić zelenila ne samo da će vam leti biti toplije, nego sada više neće biti ni zemljišta da primi i upije padavine, već će sve morati da završi u kanalizaciji. Kada kanalizacija taj pritisak ne može da primi, eto vam gejzira iz šahtova i jezera na ulicama. Stoga prvo rešenje trebalo bi da bude i povećanje zelenih površina u širem centru grada.

Ovo sada već više ne deluje moguće da se desi putem izgradnje novih parkova imajući u vidu gustinu izgrađenosti, ali barem oni postojeći mogu da se zaštite, da se održavaju mali zeleni džepovi okolo i između zgrada, kao i da se obnove ili zasade ulični drvoredi - drveće će putem korenskog sistema upiti veliku količinu vode. Tu je i mogućnost korišćenja propusnog betona koji, kako mu i ime kaže, može da propušta vodu velikog brzinom za razliku od običnog betona, i to do čak 36,000 litara po kvadratnom metru po satu, dok su jake bujične padavine za Beograd reda 100 l/kvm. Ovaj beton može da se koristi za biciklističke ili pešačke staze, stambena naselja, parkinge i sportske terene, i u Beogradu ga već možemo videti na drvoredima u centru gde je tlo oko samih stabala izbetonirano upravo ovakvim propusnim betonom.

Kao što je prekasno tražiti rešenje za visoku zagađenost vazduha onda kada je on toliko zagađen da ga vidimo, tako je i rešavanje problema nastalih ili pojačanih usled klimatskih promena prekasno kada ti problemi postanu akutni. Jer nijedno od postojećih i predloženih rešenja nije moguće implementirati na kratak rok u dovoljnoj meri da to može da se oseti. Ako zasadimo drvored danas, trebaće nam barem dve decenije da to drveće poraste dovoljno da njihove krošnje zaklone ulicu od sunca. Ali to ne znači da ne treba što pre da počnemo sa iznalaženjem rešenja za ove probleme, naročito imajući u vidu da će sa daljim protokom vremena uticaj klimatskih promena na kvalitet života u našim gradovima, prvenstveno u Beogradu, biti sve veći. Zato mora da čudi da to narodu ne obećava ni dosadašnja ni opoziciona vlast? Ni jedni ni drugi ne primećuju te probleme. Jer, jure samo da ugrabe fotelje i osvoje vlast. Samo to ih interesuje, sadašnje vlasti da ostanu u foteljama, a opozicione da sednu bar u te stare fotelje, a možda i da kupe nove? Jer, ova sadašnja nepromenljiva vlast, ve suviše dugo sedi u tim istim foteljama, pa se plaši, ako ustane iz njih da neko drugi ne sedne, je rod brige za vladanjem obmanjivanjem naroda, neće videti ni probleme na koje im sad ukazujemo!

Kako spasiti planetu, počevši od tanjira?

Zelena banana napušta svoju farmu na Kostariki i kreće put marketa u Bačkom Petrovcu. To je najmanje 10.000 kilometara brodom. Iz luke kamionom koji troši goriva kao četiri automobila, odlazi do distributivnog centra iz kojeg se nešto manjim kombijem dovozi do marketa u našoj opštini. Otići gladan u prodavnicu smrtni je greh prema novčaniku. Previše hrane stalo je u ta kolica. Zaboravljena u fioci frižidera, banana je na žutoj kori dobila smeđe pege. I tako neprimamljiva, možda čak i gnjecava svoj put od preko pola sveta završava na lokalnoj deponiji.

Postojeći način proizvodnje hrane vrši pritisak i na ključne resurse poput vode, zemljišta, prirodne raznolikosti i šuma. Praktično, kada bacimo hranu, bacili smo i sve resurse koji su upotrebljeni da bi ta hrana bila proizvedena, kaže Ivana Jovčić, direktorka Centra za unapređenje životne sredine.

"Slikovito, kada bismo odbačenu hranu posmatrali kao državu, ona bi bila treća na svetu po količini emitovanja gasova sa efektom staklene bašte," navodi Ivana.

Jasno je zašto je bacanje hrane problem. I gotovo trećina proizvedene hrane u svetu završava na ovakav način. Stručnjaci i stručnjakinje širom sveta, koji su se udružili u projekat Drawdown, zaključili da pojedinci i pojedinke najviše mogu da doprinesu smanjenju emisije štetnih gasova u atmosferu, time što će manje baciti hranu i s vremena na vreme, pojesti obrok koji je u potpunosti biljnog porekla.

Jeftinije je baciti nego donirati

Procenjuje se da u Srbiji oko pola miliona građana i građanki svakodnevno nema dovoljno hrane, ili je nema uopšte. Sa druge strane, procenjuje se da na domaćim deponijama završi oko 700.000 tona hrane godišnje.

Iako najveći deo tog otpada dolazi iz domaćinstava, kompanije takođe imaju viškove. Banka hrane Vojvodine nastoji da napravi most između onih koji imaju viškove i onih koji su gladni. Desetak volontera sa sedištem u Irigu već više od tri godine posreduje između trgovinskih lanaca, kao i proizvođača hrane i oko 200 organizacija, poput udruženja, centara za socijalni rad, Crvenog krsta i neformalnih grupa.

"Sakupili smo preko 400 tona hrane, od kojih 262 tone voća i povrća putem platforme Tanjir po tanjir" navodi osnivač Vojvođanske banke hrane Srđan Budimčić.

Kompanije doniraju proizvode koji su pred istek roka. Odrednice "upotrebiti do" i "najbolje upotrebiti do" razlikuje se po tome što je ova druga i dalje bezbedna za upotrebu nakon označenog datuma, samo nešto izmenjenog kvaliteta. U pojedinim zemljama Evropske unije hrana se može donirati i nakon isteka "najbolje upotrebiti do" datuma. EU radi na regulativi kako bi proizvođači pored "najbolje upotrebiti do" stavile i rok do kada je hrana zdravstveno bezbedna. Na ovaj način bi se značajno smanjilo bacanje hrane.

"Mi se trudimo da svu hranu koju dobijamo, da je doniramo do datuma koji piše kao rok," navodi Budimčić.

Kompanije koje se odluče da viškove usmere ka gladnima, a ne ka otpadu, na donaciju moraju da plaćaju i porez na dodatu vrednost (PDV), što je i najveća prepreka. Pravo na otpis PDV-a nemaju samo preduzeća koja posluju u EU, već i u Bosni i Hercegovini.

"To je značajno jer, prema proceni Fondacije Ana i Vlade Divac koji su i najveći zagovornici ukidanja tog poreza, kada bi se ukinuo taj porez, godišnje bi bilo donirano hrane u vrednosti od 16 miliona evra," objašnjava Srđan Budimčić.

Hrana koja je pred istek roka i koja će se baciti nema vrednost. Tom logikom su se vodili zakonodoavci u EU. Zašto bi onda trgovci i proizvođači plaćali porez kada bi tu istu hranu i donirali?

"Uništavanje jedne tone hrane, prema informacijama koje mi imamo, košta oko 35.000 dinara, što je veoma često manji iznos u odnosu na PDV koji bi platili," navodi Ivana Jovčić iz Centra za unapređenje životne sredine.

Procenjuje se da se u Srbiji godišnje baci 2,95 miliona tona otpada, od kojih je oko 40 odsto otpad organskog porekla. Takođe se procenjuje da na domaćim smetlištima završi 700.000 tona hrane. Ipak, ne postoje zvanični podaci.

EU se obavezala da će do 2030. godine, bacanje hrane smanjiti za polovinu. Tako su, na primer, utvrdili da su jaja bezbedna za upotrebu i nakon 28 dana, pa su produžili njihov rok upotrebe sa tri, na četri nedelje. Primetivši da se dosta svežeg mesa u maloprodaji baca, dozvolili su prodavnicama da zamrzavaju meso, produživši im rok, omogućavajući više vremena za doniranje humanitarnim organizacijama.

U Srbiji ne postoji ni jedan strateški dokument koji bi regulisao smanjenje otpada od hrane. Program upravljanja otpadom za period 2022-2031 i Akcioni plan upravljanja otpadom 2022-2024 ne uključuju mere prevencije otpada hrane, navela je šefica Službe za kvalitet i informisanje o hrani pri Ministarstvu poljoprivrede Hrvatske Marija Batinić Sermek, na predstavljanju Analize jaza pravnog okvira Republike Srbije u odnosu na zahteve EU u oblasti doniranja hrane i sprečavanja otpada od hrane.

Ivana Jovčić iz Centra za unapređenje životne sredine podseća da je Radna grupa za izradu Zakona o upravljanu viškovima hrane sastavljena još 2016. godine, međutim nacrt zakona nikada nije objavljen. Dodaje da je, s obzirom da je prošlo osam godina, potrebno je formirati novu radnu grupu i započeti sa izradom zakonskog rešenja kako bi se ovaj problem rešio.

Nekoliko kilometara zapadno, preko Dunava, u Hrvatskoj, nedavno je usvojen Plan za sprečavanje i smanjenje otpada od hrane na nacionalnom nivou. Takav dokument u kojem su definisani ciljevi i načini kako do njih doći, postojao je od 2019. godine. Definisali su i Nacionalni plan oporavka i otpornosti.

"Preko njega smo uspeli dobiti sredstva od EU da finansiramo, između ostalog, infrastrukturu opremanjem organizacija koje se bave doniranjem hrane. Dobili smo oko četiri miliona evra za nabavku vozila, hladnjaka, polica i slično," rekla je Batinić Sermek.

Ovim problemom bavi se i Zakon o poljoprivredi. Njime je kreiran Registar posrednika u donaciji hrane, kojeg u Srbiji još nema. Napravljen je i Pravilnik o doniranju hrana u kojem je jasno opisano koja se hrana može donirati, pod kojim uslovima, kao i obaveza za izveštavanje o količinama donirane hrane.

"Naša Agencija za poljoprivredu i hranu je izdala smernice o trajnosti pojedine hrane nakon najbolje upotrebiti do roka. Osoba u potrebi ne mora prihvatiti takvu hranu," objasnila je Batinić Sermek.

Ona je dodala i da se u Hrvatskoj porez na doniranu hranu ne plaća od 2015. godine, ukoliko se hrana donira humanitarnim organizacijama iz Registra. Kako bi se olakšalo uspostavljanje kontakta između donatora i humanitarnih organizacija, napravljena je i platforma "e-doniranje".

Kako bi se podigla svest građana o ovom problemu, osim povremenih kampanja u medijima, kreirana je i platforma Hrana nije otpad. Napravljeni su i vodiči za smanjenje bacanja hrana na svim nivoima prehrambenog lanca. U vrtićima i školama se prave izložbe i dele slikovnice kako bi se i deci skrenula pažnja da pripaze.

Šta ja mogu da uradim?

Humanitarnim organizacijama poput Banke hrane Vojvodine ili Kuhinja solidarnosti građani i građanke mogu da pomognu putem doniranja novca ili volontiranjem. Banka hrane sarađuje isključivo sa kompanijama, jer njihovi proizvodi imaju deklaraciju, na kojima se jasno vidi da li je hrana bezbedna za konzumaciju.

Pa šta ćemo sa hranom koja nam pretekne? Najbolje da do nje ne dođe. Centar za unapređenje životne sredine sastavio je Vodič za smanjenje otpada od hrane u domaćinstvu.

Prvi korak je planiranje obroka i kupovine.

"Ako namirnica nije na spisku znači da je nepotrebna. Da nam je potrebna, bila bi na spisku," strogo se navodi u ovom dokumentu.

Kako se često dešava da kada krenemo u kupovinu, od svega zaboravimo baš spisak, mogu se koristite mobilne aplikacije čija je funkcija baš ovo. One nude mogućnost da spisak podelimo sa ukućanima, kako se na kuhinjskom stolu ne bi našla dva ista artikla.

Drugi korak koji savetuje Vodič jeste kontrolisanje u radnji. Sveže pečen hleb lepo miriše, ali već imamo veknu kod kuće. Kupujemo samo ono što nam je zaista potrebno, u manjim pakovanjima i količinama. Idemo češće u nabavku, jer onda nemamo potrebe da pravimo zalihe. Ne dopuštamo da nas marketinški trikovi zavedu.

"Bitno je da zapamtimo, ako smo nešto kupili jeftinije na akciji, a posle toga se ta hrana pokvarila i nismo je upotrebili - to nije ušteda, samo smo potrošili novac," podseća ovaj priručnik.

Kada smo doneli namirnice iz radnje, važno je kako ih pakujemo i to je treći korak. U Vodiču je napravljen popis kako se koje voće i povrće čuva. Na primer, bananu sa početka priče držimo podelje od svih ostalih namirnica jer ispušta gas etilen koji čini da se ostalo voće i povrće brže kvari.

Četvrti korak je priprema. Neće se baciti ukoliko je ukusno. Dešava se da zagori, da se presoli ili se napravi prevelika količina, i zato se kulinarstvo, kao i svako umeće, uči i vežba. Centar za unapređenje životne sredine napravio je niz kratkih videa "Moja kuhinja bez otpada", gde i ovi neiskusni i oni iskusni mogu saznati po koji trik.

Procenjuje se da se u ruralnim sredinama hrana manje baca, zbog toga što ostaci završe na meniju domaćih životinja. Važno je samo da ne bude prezačinjena. Ukoliko ni ovo nije opcija, može se kompostirati, i tako postati "hrana za hranu".

Ranije postavljen cilj sada deluje predaleko, gde je zapelo?

Prema Evropskoj agenciji za životnu sredinu (EEA), EU će "malo verovatno" da ispuni svoj cilj od 25 odsto organske poljoprivrede do 2030. godine, jer bi za postizanje cilja bila potrebna skoro duplo veća stopa napretka. U najnovijem izveštaju EEA, objavljenom, utvrđeno je da Evropska unija nije na putu da ispuni većinu ekoloških ciljeva koje je Evropska komisija bila postavila za 2023. godinu, uključujući svoje ambicije za organsku poljoprivredu. "Malo je verovatno da će cilj do 2030. godine biti ispunjen zbog velike udaljenosti do cilja", navodi se u izveštaju, dodajući da se očekuje da će se udeo organske poljoprivrede u EU povećati, ali "nedovoljno". Sumnja u neostvarenje tog cilja je i - ostarena.

Cilj da najmanje 25 odsto poljoprivrednog zemljišta u EU bude pod organskom poljoprivredom - koja proizvodi hranu koristeći prirodne supstance i procese - ključni je element evropske strategije "od farme do viljuške".

Međutim, izveštaj je utvrdio da je trenutna podrška ovim politikama nedovoljna da bi se postigao cilj i pozvao je na veće ambicije da se podrži "osnovna transformacija proizvodnje i potrošnje hrane". EEA je u svom izveštaju istakla ekološke prednosti organske poljoprivrede, posebno za biodiverzitet, zdravlje zemljišta i kvalitet vode.

"Organska poljoprivreda je ključno sredstvo politike da se evropska poljoprivreda učini održivijom", rekao je Erik Gal, zamenik direktora udruženja za organsku poljoprivredu EU IFOAM, za Euractiv.com, dodajući da bi države članice trebalo da daju više novca organskim poljoprivrednicima kroz Zajedničku poljoprivrednu politika (CAP).

Prvobitno, sve ovo je bio deo planova EU: U svom organskom akcionom planu za 2021. godinu, Komisija je odlučila da stimuliše i potražnju i ponudu organskih proizvoda, i mobiliše veću finansijsku podršku za organsku poljoprivredu kroz Zajedničku poljoprivrednu politiku.

Od tada, međutim, nekoliko obećanja izvršne vlasti EU o "viljuškama", odnosno o potrošnji, na strani lanca ishrane, nije se ostvarilo, a zakon o održivom sistemu ishrane jedan je od najznačajnijih izostanaka iz programa rada Komisije za 2024.

Ne ide dovoljno dobro

Prema izveštaju, organska poljoprivreda u EU stalno raste od 2012. godine, sa 5,9 odsto poljoprivrednog zemljišta na 9,9 odsto 2021. godine. Ako se zadrži trenutna stopa rasta, to bi dovelo do 15 odsto udela organske poljoprivrede 2030. godine, što bi bilo manje od ambicija Komisije.

Štaviše, da bi se dostigao cilj od 25 odsto do 2030. godine, tempo napretka bi se morao skoro udvostručiti u narednim godinama. "Godišnja (...) stopa rasta između 2012. i 2021. bila je šest odsto. Ispunjavanje cilja od 25 odsto do 2030. Godine zahtevalo bi skoro udvostručenu godišnju stopu rasta od 10,8 odsto za period od 2021. do 2030. godine", navodi se u izveštaju.

Dispariteti među državama

Izveštaj je pokazao da se udeo poljoprivrednih površina na kojima se proizvode organski proizvodi povećao u svim državama članicama EU - osim Poljske - između 2012. i 2021. godine. U međuvremenu, razlike među državama su i dalje velike. Dok su Austrija, Estonija i Švedska imale više od 20 odsto svojih poljoprivrednih površina koje su korišćene za organsku poljoprivredu 2021. godine, stopa u šest zemalja članica je i dalje bila manja od pet odsto, a najniži udeo je u Irskoj, Bugarskoj i Malti.

U 2022. godini, nemačka koaliciona vlada je otišla korak dalje i složila se da bi organska poljoprivreda trebalo da čini 30 odsto obradivog zemljišta do 2030. godine, premašujući cilj širom EU.

Da li se suočavamo sa premalom ili prevelikom proizvodnjom hrane?

Proteklih godina, kroz naslove u medijima paničilo se zbog globalne nestašice hrane nakon ruske invazije na Ukrajinu. Cene pšenice su skočile na rekordno visok nivo pošto je Rusija blokirala ukrajinski izvoz žitarica u Crnom moru. Sada, dve godine kasnije, na početku 2024. godine, pojavila se sasvim drugačija priča. Poljoprivrednici u Poljskoj, Rumuniji, Slovačkoj i Bugarskoj su ogorčeni zbog prezasićenosti ukrajinskim žitom. Ovi farmeri imaju razloga da se osećaju uvređenim. Veći deo ukrajinske žetve žitarica preusmeren je na železnicu, a sve carine i kvote u EU su ukinute kako bi se osiguralo da žito neće biti zarobljeno i da ne ode u otpad. Neviđeni prilivi ukrajinske pšenice, vredni 1,17 milijardi evra, prešli su u susedne zemlje EU, spuštajući lokalne cene i ostavljajući mnoge proizvode farmera da čame u skladištima, kaže Slavko Jovanović, predsednik UO ,,Žito Srbije''.

Pšenica je trebalo da prođe kroz te zemlje na međunarodna tržišta. Ali veći deo je umesto toga ostao u zemlji, zauzimajući prostor u silosima i ušao je na lokalno tržište, zbog nedostatka transportnih kapaciteta i problema sa železničkom infrastrukturom. Smanjena potražnja iz severnoafričkih zemalja koje su morale da smanje uvoz hrane pošto njihove ekonomije slabe u kontekstu rasta kamatnih stopa takođe je doprinelo tome.

Dakle, pitanje je, da li se suočavamo sa premalom ili prevelikom proizvodnjom hrane?

Odgovor nije ni jedno ni drugo. Prezasićenost žitom na tržištima u Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj pokazuje da trenutna kriza cena hrane nikada nije bila zbog njene nestašice. Radi se o distribuciji i nefunkcionalnim tržištima.

Poljski farmeri sada trpe jer njihovi prihodi opadaju. Ali disfunkcija na tržištima hrane je globalni fenomen. Decenijama su farmeri u mnogim zemljama na južnoj Zemljinoj polulopti na sličan način bili potkopani bacanjem jeftine hrane na njihova tržišta iz zapadnih zemalja koje su subvencionisale proizvodnju i izvoz hrane.

Mnoge od tih zemalja postale su zavisne od uvoza hrane, što ih je učinilo posebno ranjivim na poremećaje na globalnom tržištu. Ove zemlje se sada bore sa rastućim računima za uvoz hrane i rastućim otplatama dugova koji prete da izazovu nove talase gladi, čak i kada je Evropa prezasićena žitom.

Ovakve vrste ishoda su proizvodi neuspešnog industrijskog sistema proizvodnje hrane koji daje prioritet prekomernoj proizvodnji nekoliko osnovnih prehrambenih proizvoda za globalizovane lance snabdevanja tačno na vreme; a to podstiče monopol samo nekolicine agrobiznisa - poput giganata koji proizvode žitarice, koji su prošle godine zabeležili rekordne profite, dok su tržišta hrane propadala.

To je sistem koji ne uspeva da obezbedi hranu tamo gde je potrebna, da spreči porast gladi ili da obezbedi stabilan život poljoprivrednicima. U protekloj protestima poljoprivrednika u EU većina se bori da sačuva sadašnje stanje svog životnog standarda.

Štaviše, ovako uspostavljeni sistemi proizvodnje hrane nisu samo izuzetno ranjivi na šokove kao što su rat, klimatske promene i finansijska nestabilnost. Oni su takođe skloni ciklusima porasta i propadanja koji obično dovode do blokada, prezasićenosti i nestabilnosti koji štete poljoprivrednicima i potrošačima širom sveta.

Farmeri pogođeni ovi sistemom u istočnim zemljama zaslužuju kompenzaciju. Finansiranje te kompenzacije moglo bi doći iz poreza za četiri prehrambena giganta koji su ostvarili rekordan profit, kako su cene hrane rasle.

Potrebno je uložiti više napora kako bi se osiguralo da žito može da se kreće iz Ukrajine i iz Rumunije, Poljske i Bugarske - i na mesta kojima je to potrebno, odnosno u regione koji su veoma nesigurni po pitanju hrane. Ne treba ga bacati na lokalna tržišta, niti njime samo hraniti svinje i krave.

Ali takođe je vreme da kreatori politike priznaju da industrijski prehrambeni sistem ne uspeva da obezbedi sigurnost snabdevanja hranom ili finansijsku stabilnost za poljoprivrednike. Samo povećavanje proizvodnje i iskorišćavanje prirodnih resursa za postizanje većih prinosa u ime "sigurnosti hrane" je recept za nastavak haosa. I moraju prestati da suprotstavljaju farmere jedni drugima.

Da, uvek će nam biti potrebna pravična trgovina. Ali naš sistem ishrane treba da bude potpuno transformisan i diversifikovan, kako bi bio mnogo otporniji na šokove - i manje podložan propadanju, špekulacijama i dampingu.

Poljoprivrednici moraju biti u mogućnosti da proizvode mnogo raznovrsniju hranu za više lokalno-regionalnih tržišta. I treba da dobiju fer i stabilnu cenu od potrošača, javlja Euractiv.

Poljoprivrednici doživeli ekonomski fijasko

Poslednji dogovori Vlade i poljoprivrednika u Srbi tokom 2023. i 2024. godine predstavljaju samo ,,gašenje požara'', a potrebna su sistemska rešenja. Zamerke su na vođenje agrarne politike, pa se ističe da se ona ne može voditi na ovakav način gde se trguje predlozima jedne i druge strane. Dakle, ratara i farmera u Srbiji vlast se seti samo kad protestuju ili uoči izbora kao što je to bio dosadašnji slučaj. Tako poljoprivrednici, njih oko 508.0365 gazdinstava koji obrađuju oko 3.257.100 hektara u Srbiji, koliko poseda ima prema podacima Republičkog zavoda za statistiku prolaze od ružičaste budućnosti do surove realnosti

Strategijom razvoja poljoprivrede koju je Vlada Srbije usvojila 2014. godine bilo je planirano da će se do 2024. godine agrar Srbije dinamično razvijati, po stopi od najmanje 6,1 odsto godišnje. A, od tada nikakvog rasta zapravo i nije bilo. Naprotiv. Realna vrednost poljoprivredne proizvodnje sada je manja nego kada je taj dokument donet. Jer, vrednost agrarne proizvodnje po hektaru je samo 1.200 evra, dok se u razvijenim zemljama ona kreće u rasponu od 25.000 do 37.000 evra po hektaru!

Kada je reč o dokumentu razvoja agrara do 2024. godine njega je na 145 strana pisalo 240 eksperata poljoprivrede Srbije. Za to su sebe častili sa 8,2 miliona dolara subvencija pristiglih iz više evropskih zemalja.

Nerešeni problemi su uglavnom oko subvencija s kojima seljaci nisu zadovoljni. I sad pošto je vlast konačno bila na razgovoru u multinetničkoj zajednici, selu Kisaču, prećutno su se razišli. Traktori su samo na kratko bili vraćeni u ekonomska dvorišta.Vlast je mislila da su protesti bili gotovi, ali nisu. Samo su ,,požari'' bilo malo ugašeni. Dakle, vatra u ,,požaru'' je i dalje tinjala. To znači da je požar bio samo trenutno ugašen kao što je bio i u maju 2023. godine. Jer, seljacima se nikada ne kaže istina.

Nestanak agrarnih subvencija!

Ni danas ne znaju gde je nestalo 54 milijarde dinara koje su im upućene u dva navrata od 2016. godine. Jer te godine je prvo je stočarima iz Ministarstva poljoprivrede bilo upućeno 28 milijardi dinara. To je kontrolisala Državna revizorska institucija i utvrdila da nema rezultata u stočarstvu, a to znači povećanja broja grla, kvaliteta, kvantiteta, izvoza - pa nije moguće ni utvrditi gde su te ogromne pare potrošene. Nakon toga, samo posle dve godine, i 2018. godini iz Ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije selima, odnosno za ruralni razvoj je upućeno još 26 milijardi dinara. I to je kontrolisala Državna revizorska institucija i donela sličan zaključak. Nema rezultata gde su pare potrošene, jer od sela imamo samo ruine. Nije bilo moguće utvrditi ni gde je novac od 26 milijardi dinara, namenjen ruralnom razvoju, odnosno selima ili kako to piše u Ustavu, naseljenim mestima, potrošen.

Dakle, samo u ova dva slučaja novac nije bilo moguće utvrditi gde je potrošeno tih 54 milijarde dinara. Kada se taj novac pretvori u evre, to je onda oko 460 miliona evra. Skoro pola milijarde evra je negde nestalo! Koliko je to bilo tada novca, najbolji dokaz je agrarni budžet koji je 2021. godine iznosio 400 miliona evra! Novac je upućen seljacima i selima, a do njih nije stigao! Gde je - nikada do sada nije utvrđeno? Nadležni za ove poslove kažu da imaju dokuemtnaciju, ali da čekaju kada ovi odu sa vlasti, a novi kažu da se vade ti papiri i da je to više stotina godina zatvora, za onoga koj je to naredio, učinio i odobrio. Za sada je sve to pod tepihom. Odgovornih neodgovoran rad nema! A, nema ni para! Verovatno su negde nenamenski potrošene! Za taj novac se moglo kupiti više stotina hiljada krava mlekulja i nekoliko stotina hiljada ovaca. Ili drugi primer, samo malo više od toga, potrošiće se za budući nacionalni stadion.

I dok stočari pitaju gde je nenamenski otišao njihov novac, nema mleka, nema mesa, nema sira, sela se ruše... Ni para nema! U 2022. godini uvezeno je 84.000 tona konzumnog mleka, 10.000 tona mleka u prahu i 12.000 tona sireva... Svako četvrto selo, ili njih 1.200 će uskoro nestati. U 86 odsto sela opada broj stanovnika, a 95 odsto njih nema asfaltnih puteva! Dakle taj novac da je stigao do stočara, staje i obori bi bili puni, a sela bi drugačije izgledala. Ne bi više to bile ruine! Vlast u tom slučaju ne bi imala problema sa proizvođačima hrane na protestima. Jer, oni ne bi blokirali puteve već bi bili na njivama, u stajama u svojim ekonomskim dvorištima. Država bi imala dovoljno svog mleka, dovoljno mesa...

Ali i oni su, po svemu sudeći shvatili da se sa zemlje (njive) njihov glas mnogo slabije čuje nego sa asfalta odnosno ulice. I krenuli su akcije pa nekada nešto i dobiju da bi preživeli! Sve dok nisu počeli protesti godinama se niko u vrhu vlasti nije preterano uzbuđivao što je proizvodnja u agraru poslednje tri i po decenije, do pojave Korone 19 virusa u proseku imala prosečan skroman rast od samo 0,45 odsto godišnje. Da nevolja bude veća, u 2021. godini BDP Srbije povećan je za 7,5 odsto, a fizički obim poljoprivredne proizvodnje bio je za pet odsto manji nego u godini pandemije, dok je lane smanjen za dodatnih osam odsto! Iako je prema najnovijim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u prvom i drugom prošlogodišnjem kvartalu sektor poljoprivrede, šumarstva i ribarstva ostvario značajan realni rast bruto dodate vrednosti od 10,5 i 9,3 odsto, to nije bilo dovoljno da se nadoknadi pad u prethodne dve godine. Na stranu što je u 2022. godini dodata vrednost ukupne proizvodnje agrara Srbije realno bila za oko sedam odsto manja nego u 2014. godini, koju su obeležile katastrofalne poplave.

A, te 2014. godine Vlada Srbije obećavala je med i mleko. U leto te godine Vlada na čijem je čelu bio sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić usvojila je Strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period od 2014. do 2024. godine iz koje proizilazi da će se agrar Srbije u narednih deset godina, do kraja jula 2024. godine, razvijati po stopi od 9,1 odsto ili ako je godina lošija najniže po stopi od 6,1 odsto. A, ispostavilo se da nikakvog rasta od 2014. godine nije ni bilo! Naprotiv, u 2022. godini je realna vrednost poljoprivredne proizvodnje realno bila bila manja za više od sedam odsto, nego u godini u kojoj je Strategija usvojena, jer je u pet do devet prethodnih godina poljoprivredna proizvodnja padala. Međutim, taj dokument Strategije Vlada Srbije koja ga je usvojila 21. jula 2014. godine nije nikada uputila Parlamentu na usvajanje. Možda i zato što niko nije ozbiljno ni mislio da tu strategiju sa reči pretoči u dela. I što se vlast farmera i ratara seti sako kada ih muka natera na blokadu ili u finišu pred izbore kao što je sad slučaj. Jer, u Srbiji ima više od 400.000 registrovanih gazdinstava, a svaki glas je važan za pobedu na izborima. Toga su bili svesni i poljoprivredni proizvođači, koji su na održanim skupovima ocenili da bi agrar uz adekvatnu podršku države, mogao da stvara nekoliko puta veću vrednost od pet milijardi evra, koliko stvara godinama unazad. Konrketnije vrednost agararne proizvodnje na površinama koje se obrađuju nikada nije bila veća od 5,6 milijardi evra! Ta strategija za koju je bilo rečeno da će o njoj raspravljati i Skupština Srbije nikada u nju nije bio upućen na raspravu. To znači da njega nikada Parlament nije ni usvojio! Jedino je usvojila Vlada Srbije krajem 2014. godine. Tada je ministarsko mesto poljoprivrede u Vladi Srbije preuzeo prof dr Dragan Glamočić. Ali, on je već dobio gotov dokument desetogodišnje Strategije razvoja, čitaj pada, agrara. On nije učestvovao u njenoj izradi, ali je ipak, posle donošenja ovakvog dokumenta, verovatno zarad toga da postane ministar agrara, stavio svoj potpis ispod tog dokumenta. A, za njega je tada u svojoj recenziji nekadašnji savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije prof. dr Koviljko Lovre, između ostalog napisao:

,,Autori Strategije koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede je potpuno nelogična i besmislena. Izvedene projekcije pokazuju da će se poljoprivreda razvijati sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti. Ono što autori Strategije projektuju još ni jedna država nije uspela da ostvari. Šta više, bilo bi porazno za našu privredu da se ostvar'', upozorio je prof dr Koviljko Lovre, pre usvajanja Strategije pada 2014. godine. Vlada, čiji je predsednik već tada bio današnji predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić. Vlada tada nije prihvatila upozorenja iskusnog nekadašnjeg ministra kao i njegova upozorenja na njenu nelogičnost i štetnost eventualnog ostvarenja po Srbiju.'' Vlada je i tada poslušala svog prvog čoveka, pa sve ono na šta je upozoravao prof dr Koviljko Lovre, nije ni razmatrala, već je aklamacijom samo odbačeno.

A, vreme njene primene od skoro jedne decenije, demantovalo je tadašnju Vladu Srbije i njenog prvog čoveka, i pokazalo ko je bio u pravu!

A, autori tog lošeg dokumenta po Srbiju, koji je na 145 strana napisalo 240 eksperata -autora, a za taj loše urađen posao do sada niko nije odgovarao! A, taj loš dokument, koji je praktično i Ustav u agraru, doneo je ogromne štete Srbiji! Jer, njena poljoprivreda danas ostvaruje godišnji prihod po hektaru od samo po 1.200 evra! To je bilo direktno podrivanje privrednog sistema zemlje. Pošto su bili upozoreni da to ne rade kao i na štetnost koju su uradili, moraće kad tad da podnesu izveštaj o njenoj primeni u praksi i šteti koju su naneli Republici Srbiji! Jer, kreirali su dokument, koji je Srbiji umesto rasta agrarne proizvodnje, doneo njen ogroman pad! Najbolji dokaz tog lošeg rada su današnji rezultati za devet godina sprovođenja u praksi te Strategije pada.

Kraj strategije pada!

Dakle, već godinama se niko u vrhu vlasti nije preterano uzbuđivao što je proizvodnja u agraru u poslednje tri i po decenije, do pandemije virusa Kovid - 19, u proseku godišnje rasla samo 0,45 odsto godišnje. Pošto ovoj strategiji pada ističe validnost krajem jula 2024. godine izradu nove strategije sad su najavili nadležni iz Vlade Srbije.

Ako se vide ovi podaci, onda i nije čudno što je Srbija od izvoznika hrane postala zavisna od uvoza. Samo u prošloj godini uvezeno je 300.000 prasića i oko 300.000 tovljenika za klanice, a i ove 2023. godine do jula uvezeno je 180.000 prasića i 18.000 tona zamrznutog svinjskog mesa. Odobren je uvoz ukupno 500.000 prasića u 2023. godini. U oborima je pre jedne decenije bilo 1,1 krmača prasilja, a sad je manje od 100.000. Kada se raspadala SFRJ iz nje se u svet izvozilo oko 30.000 tona ,,bebi bifa''godišnje, a danas se izvozi samo između 300 i 400 tona godišnje. Dakle, 100 puta manje! Tada se u Srbiji godišnje proizvodio i oko 650.000 tona svih vrsta mesa, i trošilo po stanovniku oko 65 kilograma godišnje. Danas se proizvodi oko 400.000 tona svih vrsta mesa i troši godišnje po jednom stanovniku manje od 40 kilograma.

To je Srbija danas i slika njenog razvoj agrara u poslednje tri i po decenije! To su i rezultati Strategije pada koju je krajem jula 2014. godine donela Vlada Srbije čiji je predsednik tada za takvo nedelo, dobio nagradu na izobrima i postao dosadašnji nezamenljivi predsednik Srbije. I za njega da zna, da je Strategija USTAV ZA POLJOPRIVREDU! Znači on je doneo Ustav koji je upropastio poljoprivredu Srbije! To pokazuje strategija pada u poslednjoj godini njene primene. Evo i zvaničnih državnih podataka koji tu štetnog potvrđuju! Možda i neće svi autori odgovarati, jer i o toj strategiji pada konačnu odluku kao i o svemu ostalom u Srbiji, konačnu odluku, kao i o svemu, ostalom doneo je samo - samo jedan čovek!

Ostaju samo ruine

,,U prethodne tri decenije svaka stranka obećavala nam je kule i gradove, a po preuzimanju vlasti nas je zaboravila i ostavila'', kaže poljoprivrednik Nenad Radin, iz Stapara. A, Svetozar Murgaški iz Čeneja kod Novog Sada želi da se život na svemu učini boljim, da sve ne dođe u situaciju da vlast rasparčava zemlju (jer mi imamo 19 miliona parcela) , uvozi mleko, a da mladi napuštaju sela. Koja postaju ruine.

Da bi se bilo šta promenilo mora se promeniti vlast i doneti novi koncept poljoprivrede po nordijskom sistemu gde se on radeći po zatvorenom receptu od njive do trpeze u okviru zadruga, pokazao valjanim. U suprotnom još veći problemi će nastupiti ako ostanemo bez sela i bez baze. A, što će se uskoro dogoditi (jer prema zvaničnim podacima RZS u Srbiji postoji 4.720 sela, a u njih čak 86 odsto opada broj stanovnika!), a ukoliko se nešto ne promeni!

Osim velikog broja zaparloženih njiva, zbog čega se u Srbiji, prema podacima RZS, obrađuje manje od 3,5 miliona hektara, veći problem je što se vrednost agrarne proizvodnje po hektaru procenjuje samo na 1.200 evra, dok se ona u razvijenim zemljama kreće u rasponu od 25.000 pa do 37.000 evra po hektaru. Holandija na primer, iako raspolaže sa površinama od oko 1,7 miliona hektara (koliko ima samo Vojvodina) upola manje nego što se obrađuje u Srbiji, svake godine izveze poljoprivredne proizvode vredne više od 95 milijardi evra. A, prošle 2023. godine iz Srbije je izvezeno samo za 3,8 mlijardi evra! Ta zemlja dakle izveze 20 puta više nego što Srbija upola manje proizvede.

Pri svemu tome Srbiji je u poslednjoj deceniji ugašeno čak 62.000 domaćih farmi, pa je Srbija od izvoznika postala uvoznik mesa. U 2022. godini uvezeno je 300.000 svinja za klanice i još 300.000 prasića. Za prvih sedam meseci 2023. godine uvezeno je 180.000 prasića i 18.000 tona zamrznutog svinjskog mesa. Do kraja godine odobren je uvoz ukupno oko 500.000 prasića. Sve to je razumljivo ako se uzme u obzir da je pre jedne decenije u oborima Srbije bilo čak 1,1 miliona krmača prasilja, a sad ima manje od 100.000. Rezultat svega toga je da nema svinja u Srbiji pa nema ni čvaraka. Ili tu se nalazi kvačka zašto su čvarci skupi. Sad godišnje trošimo samo 15 kilograma svinjskog mesa po stanovniku, manje od četiri kilograma junetine, 3,1 kilograma ribe. Sve to je u EU po deset puta više. Jedino nam je porasla proizvodnja piletine na 115.000 tona godišnje i potrošnja sad stiže čak 18 kilograma po jednom stanovniku. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku učešće stočarstva u BDP agrara Srbije je samo 28,1 odsto. Sve ispod 60 odsto je karateristika nerazvijenih zemalja.

Pored toga poljoprivreda poslednjih godina učestvuje u stvaranju BDP zemlje sa 6,3 pa do 10 odsto, što je jedno od obeležja nedovoljno razvijenih zemalja. Primera radi to je u Sloveniji samo 1,7 odsto!

Mora se rešiti pitanje amortizacije visokih troškova proizvodnje, tako što će se se usvojiti Zakon o regresiranju cene troškova inputa.Takav zakon bi regulisao amortizaciju troškova za mineralno đubrivo, gorivo, sredstva za zaštiut bilja, seme i sadni material.

Drugi bi bio zakon o regresiranju kamata, kojim bi se amortizovali troškovi onih poljoprivrednika koji su ušli u kreditne aražnamne.

Treće pitanje, pitanje tržišta, je mnogo teže, jer se odnosi na tržište na kom više ne postoje garantovane cene i spoljnotrgovinske barijere. Mi ne spominjemo jednu instituciju, a to je zadruga. Možemo je zvati kako god hoćete, stara je gotovo 180 godina, tu se moraju okupiti mali i srednji farmeri, koji ne mogu da konkurišu velikim kompanijama.

U evropskim zemljama država stimuliše osnivanje zadruga, i mali poljoprivrednici putem njih učestvuju na produktnim berzama. Pozdravlja se uvećanje agrarnog budžeta. Ali, udeo sredstava za poljoprivredu u ukupnom budžetu trebalo da bude srazmeran udelu poljoprivrede u ukupnom BDP-u, odnosno oko 10 odsto. Poređenja radi podatak je udeo agrarnog budžeta u ukupnom budžetu EU 39 odsto. Poljoprivrednici su zbog ukupne situacije doživeli ekonomski fijasko, već u jesen su ušli sa skromnim ulaganjem. Ovo je samo gašenje požara. Prolećne kulture traže mnogo veća ulaganja od jesenjih, te da ćemo tek sredinom naredne godine znati kakvo je pravo stanje.

Najgore u svemu tome je što trenutnim stanjem nisu zadovoljni ni poljoprivredni proizvođači, a ni potrošači. I jedni i drugi plaćaju ceh loše agrarne politike.

U EU čak 93 odsto uspešnih porodičnih farmi!

U Evropskoj uniji je 2020. godine bio ukupno 9,1 milion poljoprivrednih farmi, od kojih ogromna većina, više od 93 odsto može da se svrsta u kategoriju porodičnih gazdinstava. Reč je o poljoprivrednim gazdinstvima kojima upravlja i na kojima rade isključivo članovi jedne porodice, ili na kojima više od 50 odsto svih poslova obavljaju članovi jedne porodice, a takvih farmi je u EU 93 odsto.

Takva porodična gazdinstva posedovala su 2020. godine i većinu korisnog poljoprivrednog zemljišta, odnosno 61odsto od ukupno 157,4 miliona hektara poljoprivredne zemlje u EU, objavila je evropska statistička agencija Eurostat. Međutim, bez obzira na to, iako ih je procentualno manje, svega sedam odsto, neporodična gazdinstva su imala srazmerno daleko veći udeo u površini poljoprivrednog zemljišta, oko 39 odsto, u broju zaposlenih radnika (oko 22 odsto), po broju korisnih životinja (oko 45 odsto) i po ukupnoj proizvodnji (oko 44 odsto).

Porodične farme u gotovo svim zemljama EU čine najmanje 80 odsto poljoprivrednih i stočarskih gazdinstava. Izuzetak su Estonija sa 65 odsto i Francuska sa 58 odsto. Sa druge strane tri zemlje sa najvećim udelom porodičnih poljoprivrednih imanja su Grčka, Rumunija i Poljska, sa više od 99 odsto.

(Nastaviće se)