Francuska

U predvečerje moguće katastrofe: šta su stvarni razlozi američke opsesije Severnom Korejom

Desant na rudno blago

Lantanidi nisu ni italijanski specijaliteti niti stanovnici Litvanije, već retki elementi sa dna Mendeljejeve ukrštenice. Retke zemljane rude, jedne zemlje lude, povod su i razlog zbog kojih Severna Koreja može da se pretvori u prah i pepeo zarad pohlepe jedne svetske mafije agresivnih multinacionala i svemoćne armije US koji guraju predsednika na nuklearni udar i apokalipsu. Plan je da se svrgne mali debeli dileja i da se Ujka Sem domogne ceriuma, godoliniuma, neodymiuma ili terbiuma i 200 drugih ruda koje nose imena španskih sela i bez kojih nema elektronske industrije, ni velikih dividendi. Počela je nova Golden Rush (zlatna groznica) koja je pre dva veka tresla kauboje, čiji naslednici danas hrle na novi Sakramento, ne na Divljem zapadu već na bogatom severu Koreje.

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

Logika nelogičnih budalaština

Retke zemlje, kako ih nazivaju idustrijalci, su rude važnije od suvog zlata. Njihovi metali su u svakom mozgu pametnih telefona, u računarima ili u glavama raketa. U obliku rude su rasuti na svim kontinentima pomalo, ali glavna nalazišta su u SAD, u Kini, na Grenlandu, po Africi i ponajviše u jednoj zemlji za koju niko ne bi rekao...Pogodili ste, bar po onome šta se dešava u dvoboju dva sumanuta lika.

Severna Koreja je eldorado za rudare mafijaše sa gotovo netaknutim blagom u dubini zemlje, koje, kao u nekom sefu, čeka da dođu Snežanini patuljci i, uz haj-li-li, haj-lo!, raskopaju planine severa i odnesu blago na Divlji zapad. Iskopine vredne, brat bratu, 10.000 milijardi dolara! To je više od tri nemačka bruto nacionalna dohodaka ili četiri i po francuska. Samo u rudniku "Jongju", na severu Severne Koreje, zemlja je teška 220 miliona tona podzemnih resursa. Ogromno bogatstvo, za koje bi, izgleda, vredelo napraviti jedan rat, može i malo atomski, ako treba, i to po sistemu, odnosno načinu na koji je urokan Irak, da bi se pronašlo oružje koje (nije postojalo).

Pored retkih minerala, u planinama Severne Koreje ima i uglja, koji je važan resurs u trgovini sa Kinom, a ima i gvožđa, bakra, zlata, cinka, i raznih minerala, po niskim cenama. Doduše, Severna Koreja nije jedina koja ime retke rude; inače bi već bila pokojna. "Retke zemlje" se odavno iskopavaju po američkim rudnicima kao, na primer, u "Mountain passu", koji je po zapremini četvrto nalazište u svetu. Kina je treća po rezervama, ali ih toliko vadi da je postala prva u svetu po proizvodnji i izvozu. U rudniku "Bayan Obo", na severu mongolskog dela Kine, kopa se preko 70 % svetske potrošnje. Ostalih 30 % dolazi iz australijskog rudnika "Maunt Weld" i par manjih po Africi. Najnovija istraživanja su pokazala da se na drugom mestu po bogatstvu nalaze nalazišta na Grenlandu, ali se ne vade mnogo, bar za sada. Nekada Danska teritorija, Grenland ima vrstu samostalnosti i ne žuri im se sa kopanjem, koje će biti intenzivirano u mestu Kvanefjeld, na jugu ostrva, pre nego što im se odobri da tamane foke na severu, kako im je volja i kolike budu porudžbine iz sveta luksuza i mode.

Ipak, daleko ispred svih po skrivenom bogatstvu u utrobi zemlje je zemlja koju svi na Zapadu mrze i jedva čekaju da je preoru i pokupe kajmak. Severna Koreja je, smatraju mafijaši, zemlja koja nema bankarski sistem pod kontrolom MMF-a, ni svetske Rothschildove banke i koja ne zavisi od gospodina dolara, ne treba ni da postoji!

S druge strane bodljikave žice, južni Korejanci "amerikanizovani" do koske, kopaju iz sve snage da toliko bogatstvo podele sa komšijama i bivšom braćom. Velike udarničke rudarske firme u Južnoj Koreji, koje se kotiraju na berzi, već decenijama pokušavaju da se dogovore sa komunjarama iz Pjongjanga da zajednički dele dobro i zlo, bar u rudnicima. Problem je u tome što je Pjongjangu već godinama udaren embargo na izvoz svega i svačega, pogotovo Rusima i Kinezima. Naravno da Rusi, kojima je udaren isti embargo, ne haju za embargo na embargo, a Kinezi su oduvek bili dobri trgovci i znali su da zaobiđu kulovske zamke.

Niko nije zaboravio i to da su Koreja i SAD već ratovali tri pune godine početkom pedesetih i da je malo falilo da general Daglas Mc Artur već tada baci atomsku bombu na 38 paralelu. Interesantno je i to da taj rat zvanično nije završen i da je samo proglašeno primirje i ucrtana linija demarkacije, koja danas služi kao granica, ili kao meta.

Bio je to, u stvari, početak hladnog rata sa SSSR-om. Po nedavnoj izjavi Putina, plan agresivnog Pentagona je potpuno isti kao i onaj za Irak. Ali sve ovo je poznato i potpuno jasno našoj publici, mada nije mnogima na Zapadu. Cenzura je ovde vrlo perfidna i Orvel bi joj zavideo: I to je ono što ovaj dopis želi da obelodani. Francuska opet sanja o svetskoj slavi i pandurisanju po belom svetu.

Francuska mirođija

Svetska kriza oko korejanskih raketa i atomskih proba je svuda drugačije viđena i osuđena. U Kini jedva malo al sa puno foliranja, u Rusiji malo više ali tajno dok se u zapadnoj Evropi svi slažu da su sankcije bolje od atomske eskalacije i svetskog rata. U Francuskoj je nova vlast mladog predsednika koji ovih dana slavi svoj 40 ti rođendan, vrlo ratoborna. Zvanično i predsednik Makron je jasno uzeo stav i totalno stao mirno uz Trampa pozivajući Putina i Si Đinpinga da ako neće da udare sankcije malom debelom da bar preko veze omoguće pregovore sa ošišanim i tako možda bez rata ujedine dve Koreje u jednu veliku Korejčinu. Možda jednu novu zvezdicu na američkoj zastavi, i na granicama Rusije i Kine. Svima je jasno kako se završavaju pregovori između silnih i bednih. Tada bi se možda za " odbranu od Irana " i tu instalirali raketni štitovi preko kojih Ameri zrikaju na Sibir i Mongoliju. Poslednja šansa de se obezbede sirovine za dominaciju i profit Zapada.

U stvari, po nekim pisanjima, Severna Koreja možda i nema toliko minijaturizovanu atomsku bombu koju bi mogla da ukrca u raketu. Samo se folira i blefira i roka neke goleme laboratorije za ispitivanje uranijumske kritične mase i jake eksplozije. Jedini dokaz da Severac ima bombu su slike lične propagande i članci zapadnih novinara kojima bi i rat dobro došao kao super tema za priloge. Ameri opet ubeđuju svet da ludi Kim Jong-un ima bar 60 bombi i da se budala nameračila da uništi Vašington, a možda i potopi američki kontinent i digne u vazduh celu planetu. Novi Sadam i Gadafi. Ludost nije svima nelogična.

Na Zapadu opet ima ljudi koji bi bili srećni da počne vatromet i da gledaju treći svetski rat na TV. Bar sudeći po francuskim medijima koji guraju propagandu protiv Severne Koreje, ali i protiv Putina, do te mere da se pametnim ljudima zgadilo da gledaju vesti i dnevnik. Sve izgleda kao da bi sreća bila najveća ako bi deda mraz za Božić doneo dve glave na tanjiru i jedan istinski rat, Live na CNN-u, TV rijaliti šou kakav niste videli.

Istina je da svaka morbidna scena ima ukus meda za urednike TV programa. Toliko je, na primer, ovih dana tužno i žalosno gledati glavni hit svih medija, samoubojstvo iz hlača sred sudnice, pa se pod bilo kojim izgovorom info programa, lajkuju i ponavljaju na desetine puta dnevno. Slično kao što se i za bilo koju priliku kao ilustracija još uvek upotrebljavaju video snimci cunamija ili urušavanje kula bliznakinja. Raja voli tragedije i više je nego očigledno da fale gladijatori ili javno giljotiranje na trgu Konkorde ili Bastilja. I možda je baš ta krvožednost ljudska najveći problem, koji nas može odvući u veliku katastrofu, koja možda i neće da bude na TV-u, jer neće biti ni TV-a ni gledalaca. Čuveni francuski naučnik Jol de Rosnay je objavio gomilu knjiga o morbidnosti ljudske prirode i fascinaciji prema tuđim tragedijama pa čak i onim pogubnim, samoubilačkog tipa. Koliko njih u duši priželjkuju sudar sa asteroidom, eksploziju Sunca ili treći svetski rat. "Good news is no news", tvrde sociolozi.

Već na prvom času žurnalistike uči se da je svako podizanje novog mosta vest za medije u komunističkim diktaturama, a da se u demokratiji za vest uzima samo rušenje mosta. Drogiranje raje dramatičnim vestima je postalo pravilo, ali i potreba ljudi čiji su mozgovi programirani za morbidni voajerizam. Audiomat smrti.

Ako nema snimak neke katastrofe, TV dnevnik je beznačajna prognoza vremena i par sportskih rezultata. Bes, ljubomora i strah su glavno gorivo na koje rade zapadnjaci. Tek na kraju dolazi indignacija i ostalo foliranje. Sva istraživanja pokazuju da publika traži od medija grozne vesti, a ne obrnuto. Bar publika u demokratijama, koje od ljudi prave decu i zabavljaju ih modernim bajkama o vampirima, aždajama i divovima koji jedu decu. A deca vole da drhte od straha kao, i ova matora mala deca mondijalizma i mazohizma.

Za kraj, možda je najslikovitiji primer jednog francuskog mladića, koji je preživeo atentat u Bataklanu, gde je pogubljeno na desetine nevinih. Ova žrtva terorizma se mesecima nije skidala sa ekrana i sa suzama ponavljao kako je srao kreč pred kalašnikovima islamista. Pre neki dan, taj mladić, Cédric Rey, "ubo" je dve godine robije, jer je, ustvari, sve izmislio i to ne samo da bi inkasiraoštetu od osiguranja već, kako je izjavio, ne može da prežali što nije bio na licu mesta i što nije bio bar malo ranjen, kako bi mu život imao neki smisao.

Povodom masovne histerije u Francuskoj zbog smrti pevača i ženskaroša Džonija Holideja

In memoriam

Džoni Holidej čije je pravo ime Žan Filip Smet ispustio je svoju pevačku dušu nakon duge teške bolesti zvane rak pluća u svojoj 74 godini: iza sebe je ostavio prelepu mladu ženu četvoro dece i 60 miliona obožavalaca i milione i milione ploča i hiljade koncerata. Neko bi rekao: ok, pa šta? Skratile su mu se muke i kao stotine hiljada drugih bolesnika umro je u užasnim bolovima ali za razliku od mnogih bar je imao neverovatno lep i bogat život. San snova i milione dolara. Ali, Pariz ne misli tako i smatra da Džoni nije smeo da umre zbog njih. Delirantno ludilo koje je osvojilo sve medije nema ništa slično da se uporedi. Sve je podređeno plakanju kukanju i zapevanju. Viktor Igo je poslednja ličnost koja je ovako ožalošćen; Šan Zelize blokirani, sve radnje zatvorene kao i metro stanice u okolini i političari se guze ko će više da bude tužan i da se seti bolje anegdote u društvu pokojnika. A, iksan koji je Belgijanac i celog života voleo da bude Amerikanac, sadaje simbol francuske republike Kawu, koja je jedina zajednička veze između gologuze sirotinje i golemih bogataša. Nacionalna žalost za čoveka koji je lepo pevao tuđe pesme, a usput izbegavao da plaća porez optužen čak i za silovanje i koji se pet puta ženio sa curama i do 35 godina mlađim, zaista ludilo bez granica. Možda da se zaborave sve druge stvari bolne reforme i novosti.