Postdemokratija

Srbija posle Vučića

Moram da se saglasim sa Vučićem kad kaže da će Srbija biti bolja posle Vučića. Nije on baš tako mislio, ali kad tako govori jasno je da će Srbiji biti bolje kad on ode. Jednostavno, nije normalno da premijer o sebi i svojoj državi razmišlja u biblijskim kategorijama i govori o Srbiji pre i posle Vučića, ali kad je već to tako, vreme je da se i mi zamislimo. On ima apsolutnu vlast, koja mu je očigledno udarila u glavu, vreme je da razmislimo o tome šta je naumio. Šta je sve spreman da uradi da bi obeležio epohu o kojoj govori. Već je udvostručio državni dug, osiromašio privredu i građane, pristao na sve nove uslove EU koja je čak potpisala i sporazum o pridruživanju sa Kosovom, barabar sa Srbijom. Šta sledi? Njegovo šizofreno ponašanje poslednjih dana povodom izbegličke krize, najbolja je ilustracija dokle može da nas dovede njegovo nerazumevanje političkih i ekonomskih procesa u svetu, konstatuje Mile Isakov, Tabloidov kolumnista, dugogodišnji novinar i bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Bauk izbeglica kruži Evropom, svi su uspaničeni, svi razmišljaju o zatvaranju svojih granica, čak i između članica EU, pa je Vučić potpuno izgubio kompas suočen sa sve realnijom mogućnošću da desetine i desetine hiljada izbeglica ostane zaglavljeno u Srbiji.

„...Srbija posle Vučića će biti bolje mesto za život, od Srbije pre Vučića", izjavio je isti Vučić. Da mu nije malo mnogo? Pa i u onoj Srbiji pre Vučića, Vučić je bio u vlasti. Ali da ne cepidlačimo, čak i da je u pravu to ne bi bilo nikakvo epohalno postignuće, jer nije teško Srbiju učiniti boljom od one razorene ratovima, sankcijama i pljačkaškom tranzicijom. Pa ipak, njemu to nije uspelo ni za tri godine apsolutne vladavine, naprotiv sve nam je gore. A obećavao je bolji život za dve godine, pa za tri, pa još za dve, sad kaže da će se to dogoditi posle njega, odnosno malo sutra. Stoga, mnogo je logičnije zaključiti da će Srbija zaista biti bolja kad on ode. Dakle, nije pitanje kad će biti bolje, pravo je pitanje šta je pisac hteo da kaže, a šta je zapravo rekao? Jer, očigledno, rekao je mnogo više nego što je želeo.

Kad Vučić kaže da će Srbija posle Vučića biti bolja, to je samo fraza, još jedno lažno obećanje svetlosti na kraju tunela, koje mi obični smrtnici još ne vidimo. Zvuči naivno, kao da obećava bolji život na onom svetu, ali to je funkcionisalo vekovima u celom svetu, pa zašto ne bi i u njegovom. Želi time da umiri sve nestrpljivije građane, da ih ubedi da on radi sve u njihovom najboljem interesu, što će sigurno doneti bolji život u Srbiji, ako ne odmah, za njegovog vakta, onda zasigurno posle njega. Narod je to odavno definisao dosetkom, drži vodu dok majstori odu, pa ipak jedan veliki njegov deo i dalje naseda na tu foru. Tako je oduvek bilo, ako vam nije dobro u ovom životu, ništa vam ne preostaje nego da verujete da će biti bolje u onom drugom, za koji se ne zna da li postoji ali ništa ne košta nadati se. Bog sve vidi i vaša poniznost i poslušnost biće nagrađeni, samo što je Bog u ovom slučaju Vučić. Bar on tako misli i govori, ustanovljavajući novo brojanje vremena, pre i posle Vučića. A to otvara brojna ozbiljna pitanja.

Najpre, otkud mu uopšte ideja i potreba da istoriju Srbije deli na vreme pre i posle svoje malenkosti, posle samo pola mandata nemušte vladavine, u trenutku potpune konfuzije u zemlji koja propada i u kojoj se sve teže živi. U trenutku kad se ceo svet, Evropa posebno, suočavaju sa najozbiljnijim izazovima u poslednjih pola veka i kad niko ne zna šta će biti, samo Vučić, koji ne zna šta mu je činiti danas, zna kako će biti sutra. Ne verujući u Srbiju, Vučić slepo veruje u Evropsku uniju, koja sve manje veruje u sebe, koja je ušla u hladni rat sa Rusijom, mada ga nije želela, koja kaže da je otvorena za izbeglice a zbog njih zatvara svoje granice, čak i unutrašnje. I konačno, u EU koja u isto vreme dok Srbiji neprestano postavlja nove uslove, potpisuje sporazum o pridruživanju sa Kosovom, koje ne ispunjava ni jedan uslov. I tako slepi Vučić vidi svetlu budućnost Srbije posle Vučića. Vidi sebe kao kamen temeljac i kao međaš, sa kamenom oko vrata.

Dobro, razumem ja da on predoseća svoj skori kraj, ali ne razumem da od sopstvenog lika u ogledalu, ne vidi ništa oko sebe, pa čak ni to da je ogledalo popucalo na sve strane. Kao kad vam u vožnji kamen razbije šoferšajbnu pa se ona pretvori u paukovu mrežu kroz koju se ne vidi put, tako je sa njime pred ogledalom sastavljenim od delića koji iskrivljavaju sliku. I dok Evropa traži rešenje za seobu naroda koja može promeniti tok istorije, naš vođa proročanski poručuje : I posle Vučića Vučić.

Sutra će nas verovatno ubeđivati da nije to ni rekao, kao što nas je na istoj konferenciji za medije, na kojoj je govorio o sebi posle sebe, ubeđivao da nije rekao ono što je kazao dan ranije na zajedničkoj konferenciji za štampu sa Bugarskim i Rumunskim premijerom, da će i Srbija morati da zatvori svoje granice ako to urade Nemačka i Austrija. A, ne samo da je rekao, nego je potpisao sporazum o tome. Međutim, već sutradan je sazvao svoju konferenciju u Beogradu da bi to demantovao, kao i obično naglašavajući kako je on čovek od reči i kako Srbija neće dizati nikakve zidove, kao što je rekao pre neki dan ponavljajući više puta rečenicu: Nikada i ni pod kojim uslovima!! Dakle, samo u tri dana Vučić je tri puta menjao svoju tvrdu reč, najpre je rekao da Srbija nikad neće dizati zidove na svojim granicama, ma šta da se dogodi, pa da će to morati ako svi drugi to učine, a onda da ipak neće. Treba priznati da mu nije lako jer na taj problem nemaju odgovor ni najrazvijenije evropske države, a Srbija je možda u najtežem položaju, negde između čekića i nakovnja. Možda bi Vučić i dizao ogradu na granici, kad bi znao sa koje strane preti opasnost. Jer šta ako podigne zid prema Makedoniji, a Nemci zatvore svoje granice i počnu vraćati višak. U tom vrlo mogućem scenariju, Srbija bi morala da se ogradi bodljikavom žicom sa svih strana, da od sebe sama napravi konclogor.

Austrija je već najavila svoj zid prema Sloveniji, a Slovenija odmah i svoj prema Hrvatskoj. Hrvatska je svoj prema Srbiji već isprobala. Međutim, kad Nemačka probere sebi prihvatljive izbeglice a višak od nekoliko stotina hiljada počne vraćati odakle su došli, i Hrvatska i Mađarska i Rumunija i Bugarska će ih rado prepustiti nama. Ali, čak i bez tog povratnog dejstva, u poslednjem Briselskom dogovoru se predviđa da pored Grčke i balkanske zemlje preuzmu na sebe 50 hiljada od novopridolazećih izbeglica. Pri tom, ne zna se tačno koje sve države EU podrazumeva pod takozvanom "balkanskom rutom", da li su tu i Slovenija i Hrvatska ili nisu, pa se prema tome ne zna ni koliko bi koja trebala da preuzme od tih 50 hiljada. Kako god, Srbija kao najveća u region i kao najposlušnija, jer kao kandidat želi da se dokazuje, dobiće najviše. To bi značilo nešto između 20 i 30 hiljada nesrećnika, koje treba zbrinuti u zimskim uslovima, a Srbija ima spremne kapacitete samo za nekih pet stotina, do hiljadu. Treba, dakle, za mesec dana, obezbediti pristojan smeštaj za čitav jedan grad veličine Bačke ili Smederevske Palanke. Svakako mu nije lako, ali to ne može biti opravdanje za politiku oću-neću, uzimala- davala, koja se ponavlja kad god zagusti. Kao ono sa penzijama ili nedavno sa izborima. Toliko o „ozbiljnoj i odgovornoj" politici koju on navodno vodi.

Pošto politika oće kaki-neće kaki, ne daje rezultate, morao je da se zagleda u pasulj i skromno konstatuje kako će Srbija posle Vučića biti bolje mesto za život, nego pre Vučića. Hteo je, siroma, da kaže kako ne treba da brinemo, da smo na dobrom putu i da je sve pod kontrolom, da je on garant da će sutra biti bolje. Ali, omaklo mu se, u panici pred problemima koji jedan drugog pristižu, rekao nam je zapravo da on tako misli jer je ubeđen da je on veliki vladar koji će obeležiti jedno vreme. Da će on učiniti sve da se po njemu pamti i prepoznaje jedan period istorije, da će njegova vladavina biti zapamćena kao Vučićeva era. I može biti, kakve smo mi kurate sreće, da bude u pravu. Zna on da je za to potrebno vreme koje ne radi za njega, zato stalno ponavlja kako mu se žuri, kako on radi 24 sata i kako svi moraju samo raditi, raditi, raditi, raditi, raditi i raditi. Šest puta, da bi bio ubedljiviji od Lenjina koji je učiti, učiti i samo učiti, ponovio samo tri puta. Kao da je svejedno šta se radi. Radili su danonoćno i egipatski robovi i sagradili piramide, velelepne mauzoleje od dva miliona kamenih blokova teških po nekoliko tona, a ipak samo grobnice za svoje vladare, koji su tamo sa sobom poneli i sakrili sve svoje tajne i bogatstvo stečeno na grbači naroda.

Zaista, kako će Srbija izgledati posle Vučića? Nije to teško predvideti na osnovu onoga šta je i kako dosad radio kao apsolutni vladar. Takvo autoritarno vođenje politike i države, kada je sva vlast koncentrisana u rukama jednog čoveka, jednostavno ne može dati dobre rezultate i samo je pitanje vremena da bi se videlo koliko će to da nas košta. Dakle, kako će Srbija izgledati posle njega, zavisi najviše od toga koliko će dugo on još ostati na njenom čelu. Od toga koliko će on da ostane na vlasti, zavisi koliku će štetu uspeti da nanese. Već sada je kasno da Srbija prođe bez gubitaka, ali nije kasno za njegovo proročanstvo, da nam krene na bolje posle njega. Zato mu treba pomoći da što pre ode.