Dugo će kancelarka Angela Merkel pamtiti ovu jesen. I reči koje je olako izrekla. I opšteevropsku krizu sa izbeglicama. I politiku „otvorenih vrata" za tzv. „sirijske izbeglice" koju je objavila u septembru. Znaci navoda su tu iz prostog razloga što, kako se sada ispostavlja, u ukupnom broju oni ne predstavljaju većinu, upravo suprotno, zaključuje ruski novinar-analitičar Andrej Fedjašin
Andrej Fedjašin
O teškoj jeseni Merkelove ćemo nešto kasnije, a sada bi bilo dobro odgonetnuti razmere migracione invazije na Stari svet, sa brojnih „muslimanskih teritorija",u koje su SAD i njihovi evropski NATO saveznici preobrazili nekada mirne države. Koliko je tačno, od početka ove godine i tokom oktobra, iz zemalja zapaljenog arapskog istoka i zemalja koje se graniče sa njim, stiglo u „dobru staru Evropu" ljudi koji traže mir, bezbednost i sreću, niko ne govori. Prilikom prebrojavanja izbeglica dolazi do iznenađujućih aritmetičkih obrta; sumnjivih i čudnih,pravo govoreći. Evo, prosudite sami.
Nedavno, tačnije 13. oktobra, Agencija za zaštitu granica EU, Fronteks, objavila je redovni izveštaj o broju izbeglica koji su prešli granicu EU. Prema tim „papirima" ispostavilo se da je od januara do kraja septembra, na teritoriju država EU, stiglo 710 hiljada ljudi. Ali, ovi poslednji podaci dobili su i posebno „pojašnjenje": ova statistika možda nije sasvim tačna, jer je kontrola „verovatno dva puta prebrojala neke od izbeglica". Kao da su ih jedanput izbrojali na spoljašnjoj granici EU, u Grčkoj, a zatim još jednom, kada su na izlasku iz Srbije prolazili kroz ograde i kordone na granicama sa Mađarskom i Hrvatskom.
Ako su 710 hiljada ljudi prebrojali dva puta, onda znači da ih, u stvari, ima 360 hiljada. Nejasno je čemu onda sva ta frka: taj broj bi mogao sasvim bezbolno da se „raseje" po 28 država EU. Oni bi mogli da nadomeste nedostatak radne snage koji postoji u EU.
Ali, koliko tačno ljudi su „dvaput" izbrojale birokrate EU, Fronteks ne kaže. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije iz Ženeve, u okviru migracije u EU je ove godine došlo 600 hiljada ljudi. Prema podacima Komesarijata za izbeglice UN taj broj je 588.277 - kakva preciznost! Ali, „matematičari" iz UN objašnjavaju: to je samo broj onih koji su stigli morem, nisu uračunati oni koji su došli kopnenim putem.
Pa vi pokušajte da shvatite šta se stvarno dešava sa „preseljavanjem naroda" koje je inspirisala SAD.
Uzgred, Amerikanci koji su sve ovo i isprovocirali, spremni su da prime samo dve hiljade izbeglica. Kao da nemaju nikakve veze sa onim što se događa. To mnogo govori o osećanju moralne odgovornosti Vašingtona za posledice njegovih geopolitičkih vežbi, zar ne?
Neki evropski eksperti već sumnjaju da neko igra prljavu igru i da u pomenutoj statistici nešto, najblaže rečeno, nije kako treba.
„Ja sam jednostavno iznenađen takvim napadom neverovatne otvorenosti", kaže Nando Sigona, profesor Birmingemskog univerziteta u Engleskoj, koji se bavi problemom migracije. „Jednostavno me zbunjuje što je Fronteks odjednom objavio tako osetljivu informaciju o sopstvenim greškama. Posebno na fonu panike koja je zahvatila celu Evropu i političkih debata o problemu migranata."
Možda su pograničnoj agenciji „došapnuli" da objavi svoje „greške u brojanju" i da ne ističe svoju „nepotrebnu objektivnost" tamo gde nije neophodno? Ko će se sad tu snaći. Pritom, sve tri važne institucije priznaju da njihovi podaci ne uključuju izbeglice koje su u EU ušle nelegalno i bez bilo kakvog brojanja. Takvih može da bude od 30 do 150 hiljada ili čak do 300 hiljada. „Postoje tri vrste laži: laž, notorna laž i statistika" - ima još onih koji ne veruju u ovu izreku, da li Marka Tvena, da li britanskog premijera Bendžamina Dizraelija.
Nemačke novine upozoravaju da će do kraja godine u EU ući 1,3, 1,4 ili čak 1,5 miliona izbeglica. A u naredne dve-tri godine skoro 2,5 ili čak i 3 miliona. Svake novine imaju svoj metod brojanja. Pritom, čak i veoma obrazovan čovek teško može da otkrije aritmetičke i statističke tajne sličnih kalkulacija, a da ga ne zaboli glava.
Ali, ako se uzme aritmetička sredina od pomenutih brojki, ispada da će do kraja godine u EU, u svakom slučaju, doći do milion izbeglica. To će možda obradovati demografe i poslodavce, jer se broj radno sposobnog stanovništva u Starom svetu stalno smanjuje. Ali, socijalna, moralna, verska, rasna i svakodnevna pitanja evropskog društva, to je sasvim druga stvar. Izbeglički čir na površini ovih društava - to je veoma loš sindrom za političko zdravlje ovih država. I još je lošije okruženje za izbore, posebno i zato što se, ne jednom su istakli nemački novinari, Angela Merkel sprema da se kanduje i za četvrti mandat.
Zato se ona i „zamislila" nad svojim greškama na temu „otvorenih vrata" za sirijske izbeglice. Sada je došlo vreme gotovo grozničavih aktivnosti na ispravljanju grešaka.
Nagovoriti Amerikance da preuzmu na sebe odgovornost u skladu sa doprinosom koji su imali na stvaranje problema? Na to frau Merkel ne može da računa. Zato je kancelarka u nedelju, 18. oktobra, otišla u, po hitnom postpku organizovanu, posetu Turskoj i srela se sa predsednikom Režepom Taipom Erdoganom i premijerom Ahmetom Davutogluom. Osnovne teme razgovara, po rečima njene pres službe, bile su „zajednička borba protiv terorizma, stanje u Siriji i traženje izlaza iz krizne situacije sa izbeglicama". U principu, sva ta pitanja mogla bi da stanu u jedno - kriza sa izbeglicama.
Ono što Merkelova traži od Erdogana je poznato. Turska treba da bolje zatvori svoju granicu za nekontrolisan priliv izbeglica, da razmisli o stvaranju „zona bezbednosti" za izbeglice na severu Sirije i dodatnih izbegličkih logora na teritoriji pograničnih turskih oblasti.
Zauzvrat bi Turska dobili veću pomoć od EU i dodatno finansiranje njihovih napora za rešenje krize.
I pored svega ovoga, kako su krajem oktobra pisale sve evropske novine, EU je razradila nekakav tajni plan za vraćanje 400 hiljada izbeglica. Ali, gde i na koji način će ih vraćati, niko ne govori. Merkelova je testirala raspoloženje Turske za prihvat bar jednog dela tih „povratnika" . Da je reč o stvarnom planu, o realnom dokumentu, a ne o legendi, potvrđuje jednostavna činjenica. Prva je o tome za londonski Tajms govorila ministarka unutrašnjih poslova Velike Britanije, Tereza Mej.
Teško je reći na šta tačno Merkelova računa. U Turskoj, prema zvaničnim podacima, trenutno ima približno oko 1,8 do 2 miliona sirijskih izbeglica. Više od toga ona nije u stanju da primi. Posebno imajući u vidu trenutno unutarpolitčko stanje. Nevolja je u tome što su u Turskoj i parlament, i vlada, „privremeni". Na poslednjim, junskim izborima, predsednikova Partija pravde i razvoja, nije uspela da skupi neophodnu većinu glasova. Za 1. novembar su zakazani vanredni parlamentarni izbori. Male su šanse da na njima Erdoganova partija osvoji većinu. Takođe, malo je verovatno da sadašnji predsednik uoči izbora počne da „talasa" i daje bilo kakva obećanja arogantnim Nemcima. Istim onim Nemcima koji već dugo godina blokiraju ulazak Turske u EU. Može se probati, ali da li će i uspeti?
Ovde treba primetiti: očigledno se „njuh" promenio čak i tako opreznom i obazrivom politčaru kao što je Merkel, prva žena-premijer u istoriji Nemačke. Uostalom, ona je treći put u fotelji nemačkog kancelara. Za to vreme, dobila je nadimke kao što su „tevtonska Margaret Tačer", „čelični kancelar", pa čak i „mutti" ili „mamica" svih Nemaca, a američki časopis Forbs 11 puta ju je nazvao najuticajnijom političarkom na svetu. Imala je i zbog čega da se spotakne i pogreši. Što se zapravo i desilo i odmah dobilo razmere krize.
Još početkom septembra gospođa kancelarka je izjavila da Nemačka treba da pokaže izbeglicama „svoje dobro lice" i da će ih sve primiti. Nakon toga je broj izbeglica višestruko porastao. Evropa je zastenjala. Stvar je sad došla dotle da je nedavno čak i predsednik EU, bivši poljski premijer Donald Tusk „zamerio" Merkelovoj.
Govoreći u Evropskom parlamentu, Tusk se na najneetičniji način podsmevao nemačkoj kancelarki - što je samo po sebi već uvreda: Poljak u EU se javno podsmeva nemačkom lideru. Rekao je da su sve reči Angele Merkel „prelepi moralni gest", koji nije ni na čemu zasnovan i ničim potkrepljen. Prevedeno na običan jezik to znači da su njene reči „pi ar bez smisla i značenja". Potom je Tusk okrivio Merkelovu za to da je svojim nepromišljenim izjavama stvorila „magnet" za izbeglice, „milione Avganistanaca i Pakistanaca" i sada mora da traži ozbiljno rešenje problema.
Za Merkel, razvijao je dalje svoje loše misli, cela kriza sa izbeglicama sada će postati „ispit političke odgovornosti". I u zaključku je upozorio: EU će morati da potroši milione ili milijarde evra za obezbeđivanje svojih spoljašnjih granica, u suprotnom će cela šengenska bezvizna zona postati „izvor panike za Evropljane i srušiti se". Nešto se ne sećam da su „mlađi partneri" EU, koji su tu ušli upravo zahvaljujući pokroviteljstvu nemačkog kancelara, imali smelosti da u ovakvom tonu grde lidera glavne države EU.
Čak i partijski prijatelji Merkelove, unija CDU/CSU, okrenuli su se protiv nje po ovom pitanju. Frakcija CDU na zasedanju pre par nedelja izjavila je da politika otvorenih vrata ne odgovara Nemačkoj.
Mlađa bavarska sestra partijskog tandema, CSU, zatražila je od kancelarke da prekine sa izigravanjem „dobre domaćice", da isfiltrira pristigle izbeglice i da odluči ko je od njih zaista izbegao iz političkih, a ko iz ekonomskih razloga. Ove druge odmah treba vratiti u njihove zemlje, a na granice Nemačke treba uvesti privremenu kontrolu, bez obzira na pravila Šengena.
To je i bilo urađeno. Kontrola će delovati do 1. novembra. Zato Merkelova i žuri da se bar o nečemu dogovori sa Erdoganom. Privremena kontrola se,po zakonima EU, uvodi na rok ne duži od deset dana, sa mogućnosti da se produži najviše još 20 dana.
U samoj Nemačkoj, za veliki broj Nemaca, Merkelova više nije „mamica". Oganizacija osnovana u oktobru 2014. godine, Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada ili PEGIDA (skraćenica od prvih slova reči partije na nemačkom), gotovo svake nedelje održava manifestacije u nemačkim gradovima kojima prisustvuje više hiljada ljudi. Nedavno su u Drezdenu članovi PEGIDE prošli ulicama skandirajući „Merkelovu u Sibir, Putina u Berlin". A najveći nemački tv kanal ARD prikazao je foto-montažu Merkelove obučene u hidžab, kako stoji ispred Rajhstaga, oko koga se uzdižu minareti džamija. Ovo je izazvalo skandal.
Što se tiče drugih „odraslih" članova EU, oni nemaju problem da kritikuju „tevtonske gestove". Evo, na primer, šta piše kolumnista londonskog konzervativnog Dejli ekspresa (ovo je samo nekoliko kratkih izvoda iz desetine njegovih članaka na ovu temu): „Posle dva krvava svetska rata u prvoj polovini 20. veka, pokrenuta zbog nepopustljivih teritorijalnih ambicija Nemačke i njenih manijakalnih lidera, oci osnivači EU su smatrali da će najbolje smiriti nemačku i kontrolisati tevtonsku agresivnost stvaranjem superfederalne države. Ali,kao i sve što se radi u EU, tako su i ovu ideju protraćili..."
„Sada je EU, u suštini, organizacija pod potpunom nemačkom kontrolom, u kojoj nemački lideri diktiraju sudbinu kontinenta sa takvom lakoćom sa kakvom su nekad upravljali okupacionim snagama. Kancelarka Angela Merkel - to je prava carica tog carstva, sposobna da poruši cela evropska društva jednom rečju koja siđe sa njenih hladnih usana. Poznata uloga za Nemačku. Od kada je osnovana 1871. godine, uvek je bila pretnja miru i stabilnosti u Evropi."
„Svi ćemo mi sada platiti užasnu cenu za nemačku aroganciju... Nemačka je već potkopala evropsku ekonomiju i demokratiju. Sada ona to isto radi sa našim nasleđem i identitetom. Merkelova možda sebe predstavalja kao opreznog demokratu, ali sudeći po posledicama njenih rušilačkih dejstava, ona ide stopama Bizmarka, kajzera i Hitlera."
Neprijatno je, naravno, čitati o sebi ovakve reči. Ali, šta da se radi.
Ono što je najzanimljivije, sa gornjih spratova EU, ne govoreći samo o Nemačkoj, ne čuje se nijedna kritika „druga Baraka" i njegovih prethodnika, koji su i zapalili sve te „arapske revolucije", ostvarujući „izvoz demokratije" putem bombardovanja i faktičkog uništavanja državnosti Avganistana, Iraka, Libije, a sada i Sirije.