Pogled iz Amerike Pogled iz Amerike

O čemu govore učestali masakri u američkim školama

Orlovi rano pucaju

Pucnjave odjekuju bezmalo jednom nedeljno širom američkih škola. Nekada je to bio ređi događaj, ali danas to nije slučaj i čini se kao da je Amerika oguglala. Neki pucnji bili su samoubilački, neki nisu nikoga povredili, ali neke pucnjave rezultirale su velikim brojem usmrćenih. U utorak 23. januara pucnjava se odigrala u jednom manjem gradu u državi Kentaki. Dan pre toga, u ponedeljak, pucalo se u školskoj trpezariji u predgrađu Dalasa, istog dana dogodilo se na parkingu jedne škole u Nju Orleansu. Pre toga u školskom autobusu u Ajovi, univerzitetskom centru u Južnoj Kaliforniji, u srednjoj školi u Sietlu. Od početka godine do spomenutog 23. januara odigrale su se jedanaest pucnjava u američkim školskim institucijama. Oduvek je na tim mestima bilo pucnjave kada se radilo o sukobima mladalačkih bandi, nesuglasica između nastavnika i učenika, a i drugih ličnih sukoba.U poslednjih nekoliko decenija je masovno pucanje bez razloga i bez biranja žrtava, zaključuje istraživač Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

U gradiću Benton, u Kentakiju, ubijeno je dvoje petnaestogodišnjih đaka i još 19 je ranjeno, od kojih su pet bili u kritičnom stanju. Na njih je pucao učenik istih godina koji je kasnije uhapšen na ulici bez pružanja otpora. Ubijena je jedna devojčica koja je izdahnula na licu mesta, a druga kobna žrtva bio je dečak koji je preminuo u bolnici od posledica rana. Ne toliko daleko od Bentona pre nekih dvadeset godina odigrala se druga smrtonosna pucnjava u kojoj je troje mladih poginulo kada je jedan učenik otvorio vatru na prisutne u „molitvenom krugu". Tom prilikom je ranjeno još petoro.

U Kentakiju prošle godine državni zakonodavci su razmatrali, ali predlog zakona nije izglasan, da se dozvoli da svi koji imaju dozvolu za prikriveno nošenje oružja mogu da ga unose na školske posede. Ideja je bila da bi vlasnici tog oružja mogli da se odbrane od napada masovnog ubice. Inače, u nekim američkim državama svi koji imaju dozvolu za posedovanje oružja mogu i da ga nose sa sobom dok god to oružje nije prikriveno, dok god svi mogu da ga vide. Sličan predlog zakona, ali ograničen na univerzitete i određene vladine zgrade, izglasan je ove godine. Rano je da se proceni da li bi ubistva i ranjavanja iz Bentona mogla da promeni odluku zakonodavaca i da se uvede zakon o nošenju oružja u osnovne i srednje škole. Zakon se ne bi odnosio samo na nastavni kadar i zaposlene u školama, već i na đake koji poseduju dozvole.

Masovna ubistva su nova realnost s kojom škole, nastavnici i školska administracija moraju da se suoče. Čak i roditelji gledaju na načine kako da zaštite svoju decu kupujući pancir table koje uguraju u školske rančeve za „zlu ne trebalo". Prošle godine bilo je 318 masovnih pucnjava u Americi, a od 2012. bilo je 160 pucnjava po školama. Federalne agencije preporučuju tri stepena spasavanja od napada naoružanih manijaka: bežanje, sakrivanje i borba. To fizičko suprotstavljanje naoružanom agresoru odnosi se samo na odrasle u školama i preporučuje se kao poslednje sredstvo.

Fizička akcija odbrane može biti odvlačenje pažnje napadaču, gađanje knjigama ili nečim težim ili grupni napad, nešto kao taktika koja se koristi u američkom fudbalu kad svi krenu na jednog sa loptom. Mnoge škole, osnovne, srednje, više i fakulteti učestvuju u programima za snalaženje u slučaju napada. Jedan masakr u osnovnoj školi u Severnoj Kalifornije osujećen je brzom reakcijom nastavnika. Napadač je pokušao da uđe u školu na pomoćna vrata, ali su ona već bila zaključana čim je opasnost prepoznata. Frustriran revolveraš počeo je da puca na prozore i zidove zgrade, ali su se deca pod vođstvom učitelja već sakrila ispod školskih klupa. Jedan metak ipak je pogodio i ranio jednog đaka, ali zbog uvežbane akcije prevencije nije bilo na desetine mrtvih.

Inače, oružani napadi u školama, bilo vatrenim oružjem bilo hladnim, događaju se širom sveta. Međutim, u Americi, u poređenju sa ostalim zemljama sveta ima ih daleko više. Porast tokom prethodnih decenija očigledan je u napadima bez diskriminacije, ne bira se žrtva već ko god naleti. Agresori su obično muškog roda, ili belci ili Azijati, iz srednje ili više klase. Teško je proceniti zašto je to tako, ali je trend prepoznatljiv. Trend koji postoji u Americi, a u drugim zemljama ne. Jedan od razloga za takvo stanje, tvrde stručnjaci, je i činjenica da je američki mentalni zdravstveni sistem urušen i sveo se na volontersku odluku da li će neko sa poremećajem otiči kod lekara, psihologa ili psihijatra. Cifre takođe govore da u toj zemlji postoji sve veći broj ljudi sa mentalnim problemima.

Bukvalno, Amerikanci su u proseku luđi neko ljudi većine drugih zemalja. Primera radi, u državi Vašington od 21 do 23,6 odsto odraslih ljudi imaju mentalne poremećaje. U Americi 4,4 odsto građana ima bipolarni poremećaj, a u svetu ta cifra se kreće oko 2,4 odsto, a u Japanu nije više od 0,7 odsto. Nisu svi ljudi koji imaju mentalne poremećaje opasni po druge. Najrasprostranjeniji mentalni problem u Americi je Nedostatak koncentracije i hiper-aktivnost (ADHD) i depresija. ADHD mnogo puta se ispoljava impulsivnim odlukama. Depresija može do vodi do samoubistva, između ostalog.

Amerika je oduvek imala neproporcionalno više masovnih ubistava nego ostatak sveta. Od 1900. do 2014. Amerika je proizvela 2.625 serijskih ubica. Ako se to uporedi sa 142 koliko je takvih bilo u sledećoj zemlji na listi, Engleskoj, to samo po sebi govori. Svake decenije tokom tog perioda, osim između 1940. do 1950, Amerika je imala više serijskih ubica nego ostatak sveta kombinovano. Neki stručnjaci smatraju da takva situacija ima dosta da vidi sa srednjom i višom klasom anglo-američke kulture. Druge rase u Americi mogu da imaju više kriminala i veće siromaštvo, ali nemaju ni približno toliko serijskih ubica. Takođe, beli Amerikanci su usamljeni. Od 1985. do 2004. socijalni krugovi u Americi se sužavaju. U 1985. Nekih 58,7 odsto Amerikanaca imalo je najmanje tri prijatelja, a samo 10 odsto nisu imali bliske drugove. U 2004. To se smanjilo na 37,1 odsto i sa prosečno 24,6 odsto koji nisu imali bliske prijatelje. Amerikanci u proseku imaju manje prijatelja nego ljudi u drugim zemljama, a neki psiholozi primetili su povećanu težnju da se prikriju i potisnu emocije. Svi se prave da je „sve u redu" u anglo-američkoj kulturi. U Americi svi će na pitanje „kako si" odgovoriti da su veoma dobro čak i kad je očigledno da to nije slučaj. Ako neko odgovori da je „OK", sledi komentar u stilu „samo OK?".

Sva ta kretanja u generalnoj populaciji ogledaju se i kod mladih ljudi, kod školaraca. Tako podaci o 123 pucnjave u školama govore da su 93,5 odsto agresora bili osobe muškog pola; pet učenika je koristilo po dva vatrena oružja, mada su neki nosili veći broj ali ih nisu upotrebili; 26,8 odsto revolveraša izvršila su samoubistvo; 69,1 odsto su nekog ubili, a od tih 15,6 odsto ubilo je veći broj ljudi. Praćenjem prvih 160 napada do 2013. godine, u osnovnoj i srednjoj školi izvršeno je 84 agresije, a 76 su se dogodile na višim školama i fakultetima. Tajna služba je pokušala, ali nije joj uspelo, da sastavi korisni profil školskog revolveraša, ipak su neki podaci koje je Tajna služba predočila sami po sebi korisni. Takođe, često je pucnjava po školama izvršena oružjem koje je napadač poneo od kuće. Obično je napadač maloletnik koji je poneo očevo ili napunjeno oružje nekog rođaka. U većini nesreća to je bio slučaj, ali deca su u stanju da nabave oružje i iz drugih izvora. Mogu da ga kupe, na primer, i to na legalnom ili ilegalnom tržištu. S druge strane, nisu svi napadači maloletni i nisu svi učenici škole koju su napali, ili bilo koje druge škole. U nekim slučajevima radi se o ljudima srednjih godina koji krenu u školu da reše neke nesuglasice sa nekim koji je tamo zaposlen.

Iako su velika većina napadača muškarci, neka masovna ubistva po školama izvrše i osobe ženskog pola. Takođe, mnogi napadi izvršeni su dok je agresor bio pod nekim od lekova za mentalne probleme. Za razliku od muškaraca, žene više koriste hladno oružje. U državi Vašington oktobra meseca 2011. jedna petnaestogodišnja devojka u jednoj srednjoj školi, a pre početka časova, izbola je drugaricu nožem 25 puta. Potom je izbola i drugu devojku koja je prišla da ukaže pomoć napadnutoj. Pre napada agresorka je uzimala neke lekove, a i posećivala je psihijatra koji ju je lečio od depresije. Nekoliko godina pre toga u Teksasu jedna sedamnaestogodišnja devojka vratila se u svoju bivšu srednju školu i izbola jednog mladića, a potom i direktora škole. Ona je takođe uzimala lekove protiv depresije. Pre toga je marta meseca 2001. četrnaest godina stara devojka, koja je takođe uzimala lek protiv depresije, poznati i popularni Prozak, iz pištolja ubila jednog mladića i ranila drugog. Napadaći po školama nisu uvek deca. Tako je u Ilinoisu žena stara 30 godina uletela u drugi razred osnovne škole, nosila je tri pištolja i počela je da puca na decu. Ubila je jedno dete staro osam godina i ranila još petoro pre nego što je pobegla. Potom je ušla u jednu kuću i pre nego što je izvršila samoubistvo ubila je jednog momka starog 20 godina. Ona je takođe posećivala psihijatra i uzimala je lekove protiv depresije.

Jedna od pucnjave u školi posebno privlači pažnju u Americi pre svega zato što su kasniji revolveraši, masovne ubice, kopirali aktere ove pucnjave. U državi Koloradu, u gradu Litlton, u srednjoj školi Kolumbajn 20. aprila 1999. dvojica tinejdžera ubila su 13 osoba i ranili više od 20 pre nego što su izvršili samoubistvo. Taj kriminal je bio najgori u istoriji pucnjave u srednjim školama Amerike. Erik Haris, 18 godina star, i Dilan Klibold, 17, izvršili su taj masakr, veruje se, jer su ih u školi šikanirali. Bili su članovi grupe „socijalnih odmetnika" koji su bili fascinirani Gotskom kulturom. Takođe su bili pod uticajem nasilnih video igara i muzikom, ipak, ni jedna od ovih teorija nije potvrđena. Policija je kasnije utvrdila da su njih dvojica stigli do škole u odvojenim automobilima, potom su ušli u školsku trpezariju gde su postavili dve propan bombe tempirane da eksplodiraju desetak minuta kasnije. Izašli su na parking čekajući da bombe eksplodiraju, ali kad se to nije dogodilo iz gepeka svojim automobila izvadili su oružje i počeli da pucaju. Policija je pronašla da su njih dvojica u svojim ličnim dnevnicima godinama pripremali bombardovanje škole slično onom koje je izvedeno1995. u Oklahoma Sitiju. Prodavac koji je prodao pušku Harisu i koji je za njega kupio sto metaka dan pre masakra osuđen je na šest godina zatvora.

Bez obzira što su pucnjave u školama samo manji deo američke realnosti ubistava, pucnjave u školama zauzimaju, jer se radi o deci žrtvama, visoko mesto na listi zločina. U poređenju sa ostalim ubistvima, malo je šansi da neko pogine u školi. Naravno, to nije nikakva uteha. Inače, ubistva u Americi ima sedam puta više nego u bilo kojoj drugoj zemlji sa sličnim životnim standardom. Ubista iz vatrenog oružja su 25,2 puta mnogobrojnija nego bilo gde u svetu, tvrdi jedna studija iz 2016. koju je objavio Američki žurnal medecine. U svakom slučaju, sećanja na masovna ubistva u školama polako blede da bi bila zamenjena vestima o novim masakrima. To je tako kod svih koji nisu direktno afektirani. Ko se još seća mlekadžije iz Pensilvanije? Čarls Karl Roberts, vozač kamiona sa mlekom pobio je decu u malo amiškoj školi u gradiću Bart. Ušao je u školu koja se sastojala od jedne učionice i naredio dečacima da izađu, kao i jednoj ženi u drugom stanju i troje roditelja sa bebama. Ostale devojčice poređao je uza zid. Dve sestre, od 13 i 11 godina tražile su da njih prvo ubije i da pusti ostale od kojih neke devojčice nisu bile starije od šest godina. Roberts je ubio stariju devojčicu i ranio mlađu, a takođe je pogodio osam od deset preostalih. Umrle su pet. Onda je ubica izvršio samoubistvo. Motivi masakra nisu poznati.

U jednom indijanskom rezervatu u državi Minesota šesnaestogodišnji momak je prvo ubio svog dedu koji je bio policajac u rezervatu i njegovu devojku. Potom je uzeo njegovo službeno oružje, municiju i pancir prsluk i otišao u srednju školu gde je ubio sedmoro i ranio još pet. Izvršio je samoubistvo u učionici nakon što se na kratko prepucavao sa policijom. Poznat je masakr koji se nije odigrao u indijanskom rezervatu, ali su učestvovali Indijanci. To se dogodilo 26. Jula 1794. kada su četiri Indijanca ušli u jednu doseljeničku školu u Delaveru gde su ubili upravnika škole i devetoro dece. Upucani su i skalpirani.

Dvoje dece su preživela masakr, a četvoro su odvedena kao zatvorenici. Adamu Peteru Lanzi, star 20 godina, pripisuje se masakr sa najmanje smisla u američkoj istoriji pucnjave u školama. U decembru 2012. u gradu Njutaun u državi Konektiket Lanza je ušao u osnovnu školu i ubio 26 osoba i ranio dve. Večina žrtava bila su deca od pet do deset godina starosti. Pre toga je ubio svoju majku. Na kraju svoje „misije" izvršio je samoubistvo. Ovaj zločin i dalje je prekriven velom misterije jer niko ne zna ni koji su bili njegovi motivi, niti šta ga je pokrenulo jer je ostavljao utisak sasvim normalnog mladića. U slučaju starijeg studenta Politehničkog instituta u državi Virdžinija koji je ubio 32 osobe i ranio još 25 zna se da je on, Sung-Hu Čo, bio mentalno bolestan. Taj masakr ostao je poznat po najvećem broju ubijenih u školskim pucnjavama.

Teško je sastaviti zajednički profil masovnog ubice jer se čini da je svako od njih poseban na svoj način. Neki su bili pod uticajem lekova zbog mentalnih tegoba, neko od njih je bio sasvim zdrav, a neko samo dosta frustriran sopstvenim životom i to po ličnim kriterijuma. Mlađe masovne ubice često su inspirisane sa delovanjem prethodnih revolveraša. Oni tipično fantaziraju o tome kako bi hteli da i oni urade isto. Tokom vremena te fantazije se pojačavaju tokom godina pre nego što se odluče da krenu u akciju. Fantaziranje je normalno za decu i veoma korisno, to je jedna vrsta psihičke higijene, osim kad je destruktivno. Intervjui FBI sa zatvorenim masovnim ubicama pokazali su da destruktivno fantaziranje tokom vremena zauzimaju veći deo „psihičkog prostora". Te fantazije mutiraju u opsesije. S vremenom opasno destruktivne vizije dominiraju mislima i zahtevaju destruktivno delovanje. Škole su prirodna meta jer mladi mozak je sve u životu povezao sa školom i sve loše iz svog života uglavnom identifikuje sa školskim okruženjem. Zamišljaju sebe kako ispred škole stoje obučen u kišni mantil ispod koga su prikrivene mašinske puške i kako počinju da pucaju na masu svojih vršnjaka. Jednom rečju, kako su ona dvojica iz Kolumbajn škole, ona dvojica koji su ostali kao glavni uzor budućim mladim ubicama.

Jedno je sigurno: da vatreno oružje u Americi nije praktično na dohvat ruke svakome, pa i maloletnicima sa psihičkim problemima, ne bi bilo toliko žrtava masovnih ubistava po školama. Ali, većinu masovnih ubica izvode punoletne osobe koje mogu da legalno i bez ikakvog problema kupe poluatomatsko oružje. Očekivati da će se vatreno oružje zabraniti u Americi je iluzorno. Zabranjene su automatske puške i pištolji, ali i do njih može da se dođe na jedan ili drugi način. Zaključak stručnjaka je da stvari stoje kako stoje i da se određenim koracima i akcijama može sprečiti veći broj masovnih ubistava, ali da se ona ne mogu iskoreniti.

A 1. Najveći, a zaboravljeni masakr

Većina Amerikanaca, da se ne govori o ostatku sveta, ne zna da se najmasovnije školsko ubistvo dogodilo još 1927. godine. Bilo je to 18. maja u maleckom gradiću po imenu Bat u državi Mičigen. Sedmoro odraslih i 37 dece poginulo je tog dana. Ubio ih je čovek po imenu Andru Kehu koji je bio ljut zbog poreza koji je trebalo da plati. Mesto Bat nije imalo više od 300 stanovnika i svi su se poznavali međusobno, a kružilo je mišljenje da je Kehu, koji je bio 55 godina star, donekle čudak.

Kehu je mrzeo poreze. Gradski porezi su bili povećani da bi mogla da bi se izgradila nova škola. Osim toga, banka je poslala notu da će mu oduzeti kuću ukoliko ne plati mesečnu sumu hipoteke. Budući da je bio veoma dobar električar počeo je da radi za školu i počeo je da priprema svoje planove za osvetu. U podrumu škole postavio je par stotina kila dinamita koji je posuo većom količinom baruta i sve žicama povezao za bateriju i budilnik koji je bio namešten na 8 i 45. Sledećeg jutra pola školske zgrade odletelo je u vazduh.

Takođe je bacio u vazduh i svoju kuću. Kada su obe zgrade gorele, on je seo u svoja kola i odvezao se do škole. Kolima se dovezao do mase ljudi koji su u šoku stajali ispred škole i tada je aktivirao dinamit u svojim kolima. Ubio je sebe i još nekoliko ljudi. Ispod dela školske zgrade koji nije srušen kasnije su pronađena burad sa benzinom koja se na sreću nisu aktivirala. Istraga je zaključila da je ubica manijak. Tada u Americi nisu rađene duboke analize o motivima masovnih ubica. Bilo je dovoljno proglasiti ga manijakom i time dati do znanja da se takve stvari ne mogu ni predvideti ni zaustaviti.

Ali možda je Kehu mislio drugačije. Na ogradi njegovoh ranča, na širokoj drvenoj dasci stajalo je da je „kriminalac stvoren, a ne rođen". Očigledno je da je Kehu mrzeo poreze, sistem koji je propisivao poreze i ko zna šta još. Dovoljno je mrzeo da bi pobio gomilu školske dece. Ipak je bio, jednostavno, manijak, a njih je nemoguće zaustaviti.