Druga strana
Neznanje i glupost na visokoj ceni: pare ne odnosi samo kriminal
Zajedno smo kraći
Čak i kad poverujemo
da neko nije imao nameru da nas opljačka, ostaje pitanje da li je zbog toga lud
ili glup
Ivan Molotok
Onda kad čujemo da se neki bahati ministar bacio sa
dvadesetog sprata zbog njegove greške ili procene koja je poreske
obveznike (u predizbornim kampanjama simpatično oslovljavane sa "mooooj
naaaaarode" ili "draaaagi građani") koštala više stotina miliona
evra, ili da je neki mafiozo iz neke državne agencije streljan rano u zoru zbog
nemara koji je državu koštao ukupnog petogodišnjeg izdvajanja za sve
narodne kuhinje u zemlji i njihovih 50.000 abonenata, biće jasno da ova zemlja
ima šanse. Ovako, svaka basnoslovno skupa finansijska bljuvotina, koju načine
stručnjaci kojima je čuvanje državnog trezora ili određivanje strategije
finansijskih ulaganja ne samo prvo radno mesto nego i prvo ozbiljnije
zaduženje u životu, nije ništa drugo do društvena igra "Monopol",
u kojoj podjednake šanse imaju i maheri i poluidioti.
Bez obzira na to što su posledice identične, pri svemu
tome, iz ovog konteksta isključuju se svesne, namerne kriminalne mahinacije ili
zloupotrebe položaja, koje imaju svoju kriminalnu logiku i za koje u konačnom
zbiru nisu zaduženi pedagozi i treneri, nego policija, sudovi i dželati.
Kako, dakle, drugačije do neznanjem i nesposobnošću
(jer bi planirani kriminal pod tolikim reflektorima bio jednostavno
nelogičan) objasniti sve što se događa sa Fijatom u Srbiji. Ovih dana
saznali smo da je u budžetu Srbije za iduću godinu na četiri pozicije planiran
novac za finansiranje angažovanja privatnog Fijata u ukupnoj vrednosti od 104,5 miliona evra (od čega
195 miliona dinara, odnosno oko dva
miliona evra samo za "upravljanje
projektom i konsultantske usluge"). Sa onih 300 miliona evra, koliko je država (čitaj: neki idiot) iz neznanja i gluposti
"obećala" ako Fijat uloži svojih 800 miliona evra (plus "besplatna" bescarinska zona, koja je faktički Fijatu poklonjena ovih dana), to znači da je glupa,
nesposobna "država" uložila vrednost jednog NIS-a, RTB Bor ili DIN-a samo
u odobrovoljavanje lažljivog Latina Fijata da potpiše ugovor, posle kojeg se ionako ne zna šta će da bude.
Pre samo mesec dana svedočili smo kulminaciji
preliminarnog izveštaja Državne revizorske institucije o trošenju državnog
budžeta tokom 2008. godine, iz kojeg izviru desetine i stotine miliona nestalih
ili očigledno prokockanih evra. Sudbinom tih evra trebalo bi da se bave
ozbiljne institucije ove zemlje, ali su tokom nedavnih naklapanja načinu
trošenja državnog novca na svetlo dana isplivali imbecili, kojima je teško i
zameriti što su tako trošili tuđe pare, jer ih nisu trošili sa
predumišljajem?! Može li pljačka da bude kolateralna posledica normalnog
raspolaganja tuđim novcem?!
I
Tabloid je podsetio na
činjenicu da je Grad
Beograd kraj 2009. godine dočekao u strahu od blokade ukoliko
moronsko-fantomska izraelsko-panamska
of šor kompanija "Electronical and automation corp. Inc" odluči da naplati
štetu od deset miliona
evra i 1,24 miliona dolara, koliko joj je sud
odredio posle spora sa Gradom.
Radi se o sad već čuvenoj koncesiji za upravljanje beogradskim parking-sistemom iz 1992. godine, koja je potpisana uprkos notornim nelogičnostima i čak glupostima i
koja je osuđena na propast još
tokom potpisivanja ugovora. Čak i
ako se pretpostavi da je poneki činovnik
u tadašnjoj beogradskoj nomenklaturi bio podmićen, ostaje pitanje hipnotisanosti čitave bulumente genija i supervizora
koji očiglednu prevaru jednostavno nisu bili u stanju da vide.
Ili, kako uz sve presije i socijalnu težinu trenutka, laički
i zdravorazumski iz ponašanja "kupca" RTB Bor, rumunskog Kuproma,
u čije se ruke prodajom RTB-a stavlja sudbina ne samo kompanije nego i
politički cele regije i njenog stanovništva, ne videti da - nema ni
prebijene pare. Štaviše, kada se ispostavilo da Kuprom namerava da
prodaje imovinu RTB-a da bi platio RTB, zapravo je samo neverovatan pritisak
laičke i stručne javnosti prisilio srpsku vlast da iz neznanja i
nesposobnosti ne ode u kriminal i veleizdaju pristajući i na takvu varijantu, koju
su maheri iz rumunske firme pripremili idiotskim srpskim agencijašima. Sve to
uz dobronamernu pretpostavku da slučaj nije namešten radi nečije provizije.
Mlađanu Dinkiću pripisuje se nesposobnost,
neposedovanje ekonomske vizije, u slučaju pokušaja prodaje JAT-a. Nakon što je,
navodno za JAT 2007. godine nuđeno 200 miliona evra, pod uslovom da tender bude
završen do leta 2008, što je odbijeno, JAT više nikad nije dobio ponudu ni
slične visine. Najviše je ponudio ruski Aeroflot, oko 140 miliona evra, ali se
taj kupac nije svideo opet Dinkiću. A onda je došla kriza, koju Dinkić takođe
nije video ni kad mu je zaigrala pred nosom.
Šta reći za višegodišnje bauljanje više
vlada sa konzorcijumom Alpina - Por, koncesionarom za gradnju srpskog
Skadra na Bojani, autoputa Horgoš-Požega. Prvo su jedne budale nekoj firmi iz Austrije dale da
naplaćuje i onaj deo puta koji su gradili građani Srbije, skrivajući po
kojekakvim aneksima istinu od tih građana, čak i pre nego što je ova zabola i
jednu lopatu u zemlju, a onda su neke druge budale ostatak vremena provele na
sudu vadeći štetu i usput najavljujući da će država sama graditi auto-put iako
nema ni za osnovne socijalne izdatke, penzije i sl. I sve tako redom.