Pogled iz Moskve

Mračne prognoze svetskih rejting agencija u vezi sa našom ekonomijom nisu se ostvarile

Ni ključna kamatna stopa neće zaustaviti rast...

Početkom ove godine Svetska banka (SB) ponovo je povećala prognozu rasta ruske ekonomije za 2024. godinu. Istina, i dalje je to skromnih 1,3% (iste ocene drže se i proamerički analitičari UN). I MMF je blizu sa svojim procenama. Ali onda predviđaju potpuno slabljenje ruske ekonomije, već do 2027-2028. godine.

Piše: Jurij Aleksejev

Međutim, međunarodni analitičari imaju izgovor, za svaki slučaj: mnogi pokazatelji ruske ekonomije koji su do početka specijalne operacije bili javni, sada su postali nedostupni. Zbog toga procene onoga što čeka našu zemlju dolaze na osnovu sopstvenih predstava, koje se mogu pokazati pogrešnim.

Niko nije pretpostavljao da će ruska ekonomija, čiji se doprinos globalnom BDP-u procenjuje na samo 3%, moći da utiče na tok međunarodne trgovine, i da razveje mitove o moći i nepotopivosti zapadnih elita.

Komesari EU otvoreno priznaju da zabrane nametnute ruskom biznisu imaju negativan uticaj na svetsku ekonomiju. Međunarodnim finansijskim institucijama, koje se smatraju pouzdanim bastionom globalizacije, sve više zemalja prestaje da veruje.

Principi slobodne trgovine su pogaženi, uobičajene poslovne veze se ruše, trpe logistika i proizvodnja, roba proizvedena na Zapadu poskupljuje, a tražnja za njom se smanjuje na međunarodnim tržištima, kapital odlazi iz Evrope, ostavljajući bez posla stotine hiljada radnika. Tržišta su u groznici, cene rastu, preduzeća odlaze u stečaj - sve ovo ne sluti na dobro za nekada jaku i prosperitetnu Evropu. Uobičajeni tržišni mehanizmi ne funkcionišu, njihovo mesto zauzimaju nepopularne mere sa smanjenjem socijalnih davanja i subvencija za poljoprivrednike.

Pa ipak, uprkos ozbiljnim greškama u procenama, otkrića stručnjaka MMF-a i SB-a se i dalje slušaju. Prošle godine, „globalne računovođe", kao uostalom i naša Centralna banka, morali su više puta da menjaju svoje predstave o radnoj aktivnosti države i biznisa pod sankcijama. U početku su sa negativnih vrednosti za rusku ekonomiju prešli na jedva primetan rast BDP-a, zatim su ga nekoliko puta povećali, a do kraja godine njihove prognoze su daleko premašile početne brojke.

Zapadni eksperti morali su da se slože s tim da se ruska ekonomija oseća samouvereno, da je ostavila iza sebe Nemačku, Francusku, Italiju i druge države koje stagniraju, a koje se, za razliku od naše zemlje, ne nalaze pod sankcijama.

Analitičari globalističkih struktura polaze od toga da će, prema njihovim zamislima, tempo ekonomskog razvoja Rusije u narednim godinama biti znatno niži od svetskog proseka. To bi značilo i da će pozicije Rusije u svetskoj ekonomiji slabiti. Istina, za Nemačku su prognoze još gore. Ali to i nije tako važno. Sva pažnja usmerena je ka Rusiji, našu zemlju prate kao boksera u ringu za koga su opklade neverovatno visoke.

Početkom prošle godine niko nije mogao da zamisli da će rast ruske ekonomije biti 3,5%, što je, uzgred, značajno više od svetskog (2,9%). Ali, ton koji je podesio Zapad može i da se promeni ako, kao i 2022. godine, vlast preuzmu državotvorci (pristalice države kao najvišeg oblika društvene organizacije stanovništva), a liberale zamole da se povuku i ne mešaju. Uostalom, Ministarstvo za ekonomski razvoj RF već sada, za razliku od zapadnih analitičara, u osnovni scenario za 2024. uključuje pozitivniju prognozu, predviđajući rast BDP-a od 2,3%. A Centralna banka, kako vidimo, još uvek je pod uticajem MMF-a, pa snižava granicu rasta ruske ekonomije na 1,5% i generalno, očekuje usporavanje ekonomskog razvoja. Ali čak i takve, veoma uzdržane prognoze zvaničnih struktura, izgledaju prilično optimistično u poređenju sa onim što o ruskoj ekonomiji govori naša Analitička agencija za kreditni rejting (AKRA) - oni pretpostavljaju da će BDP ove godine porasti samo za 0,5-1,3%, to jest ne izlaze iz okvira koje su zacrtali UN i Svetska banka.

Dakle, na koje brojeve biste želeli da se fokusiraju učesnici na tržištu i preduzeća koja se bave proizvodnjom koja zamjenjuje uvoz, ako oni koji se bave predviđanjem ne mogu da se slože oko zajedničkog pristupa proceni domaće ekonomije? Nesklad u prognozama ne doprinosi optimističkom raspoloženju, koje je danas toliko neophodno u prevazilaženju teškoća rasta. I, o kakvim perspektivama se može govoriti ako se ministarstvo odgovorno za ekonomski razvoj, na stari način, ne bavi pravim, već indikativnim (preporučenim) planiranjem, koje je ograničeno na savete stranaca. Rukovodioci ovog ministarstva kao da sa strane posmatraju šta se dešava, ne želeći da se mešaju u tržišne procese.

Ipak, uprkos pesimističkom raspoloženju nametnutom iz inostranstva, sve više ekonomista je sklono verovanju da će u najskorijem periodu naš BDP biti znatno veći od prognoze Centralne banke, te da će rublja početi da jača.

Povećanje od 1,5, pa čak i 2,5%, o kojem govori Ministarstvo za ekonomski razvoj, ne pravi nikakvu razliku. To je premalo, ubeđen je ekspert Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI) Mihail Beljajev. Jer, da bi se zemlja razvijala, privredni rast mora da bude minimum 4%. Sve ispod toga, obezbeđuje „samo stabilnost, ali ne i rast".

Međutim, uslovi za ubrzani rast ekonomije pritisnute sankcijama, suprotno željama naših neprijatelja, prilično su povoljni. Anatolij Aksakov, predsednik Odbora za finansijsko tržište Državne dume, uverava da će uskoro „pritisak na potrošačko tržište splasnuti, da će inflacija početi da se vraća na zadatu normu, posle čega će Centralna banka postepeno, najverovatnije od drugog kvartala, početi da smanjuje ključnu kamatnu stopu, nakon čega će se smanjiti troškovi kredita". Priliv novca u privredu planira se uz pomoć individualnih investicionih računa trećeg tipa. Odnosno, svako može postati investitor, čak i penzioner, ako uloži svoj novac u određeni projekat. Takva mogućnost je postojala i ranije, ali sada će, u slučaju bankrota učesnika projekta preko kojeg je investitor radio, biti moguće vratiti do 1,4 miliona uloženih rubalja. Novac će osigurati država, kao i depoziti u bankama. Dakle, možete bezbedno ulagati novac u projekte koje je predložila država i računati na povećanje vašeg, čak i malog, kapitala.

Koliko god se neprijatelji Rusije trudili da udave našu ekonomiju, uglavnom im ništa ne polazi za rukom. Prema podacima Rosstata, ruske kompanije su prošle godine ostvarile neto dobit od 11,3 triliona rubalja.

Štaviše, kako je nedavno izjavio generalni direktor Ruskog fonda za direktne investicije Kiril Dmitrijev, sporazum OPEK+ doneo je buždetu RF dodatnih 30 triliona rubalja, što je više od svih u inostranstvu zamrznutih ruskih sredstava. Cenovni šok na energetskom tržištu omogućio je zemlji da poveća svoje solidne prihode od sirovina u kratkom vremenskom periodu. Raduje još jedna novost: prikupljeni porezi su za četiri triliona rubalja veći nego prošle godine. Taj novac, valja primetiti, nije se slio u budžet od prodaje nafte i gasa, već iz nesirovinskog sektora. Da li to znači da se skidamo sa naftno-gasne „igle"? Međunarodna analitička agencija S&P, koja ne gaji simpatije prema našoj zemlji, morala je da prizna da je aktivnost u ruskom proizvodnom sektoru u decembru rastao najbržim tempom za gotovo sedam godina. Pritom, prema istraživanju, stope inflacije se smanjuju.

Prilikom postavljanja mračnih prognoza, naši neprijatelji nisu shvatili glavno - u našoj zemlji postavljaju se temelji za budućnost. Rekordnim tempom odvijaju se rekonstrukcija i izgradnja federalnih, regionalnih i lokalnih puteva. Samo federalna trasa M-12 „Istok", koja je ove godine spremna za produženje do Jekaterinburga, a 2025. do Tjumena, doprineće jačanju veza među regionima, povećaće njihovu saobraćajnu dostupnost i promovisati razvoj turizma. Savremena saobraćajna infrastruktura, kao što je poznato, povećava investicionu privlačnost teritorije. Duž puteva se zidaju stambene zgrade, otvaraju nova preduzeća, nova radna mesta.

Ne treba zaboraviti da ni ove godine neće oslabiti pritisak sankcijama na našu zemlju. Kao i ranije, stavljaće nam klipove u točkove, zastrašivati one koji trguju sa Rusijom, koji su uključeni u zajedničke poslove sa Rusijom.

Zapad je započeo lov na tankersku flotu „iz senke". SAD nameravaju da zaustave ruski projekat „Arktik LNG-2", zapretivši njegovim učesnicima najoštrijim merama. A naša privreda ima više nego dovoljno unutrašnjih problema: manjak opreme za industriju prerade nafte raste, uvozni avionski motori su na izdisaju, a elektronika se sve češće kvari u putničkim automobilima uvezenim paralelnim uvozom (uvoz iz „sive zone"). Mi možemo da se nosimo sa svim izazovima, ali to zahteva mnogo truda i trošenje ogromnih sredstava. Našoj ekonomiji očajnički su potrebne napredne tehnologije, savremena oprema i savremene kompetencije - pristup njima je, u uslovima sankcija, otežan. Zbog sankcija su propali planovi za izgradnju civilnih aviona, automobilska industrija usporava, traktori su znatno poskupeli. Ali sve ove nevolje nisu razlog za malodušnost. Rusija nije jednom preživela teška vremena, ali ma kako da nas napadao kolektivni Zapad, u odlučujućem trenuktu možemo se ujediniti i odbiti svakog neprijatelja. Preorijentacija sa Zapada na Istok daje Rusiji šansu da se koncentriše na razvoj unutrašnjeg (domaćeg) tržišta, povezujući celokupnu infrastrukturu za učešće u mnogim projektima azijskih i bliskoistočnih zemalja.

Mišustinovoj vladi neretko zameraju zbog toga što do sada još nije stvorena jedinstvena sveobuhvatna strategija razvoja zemlje za mnogo godina unapred. Ali to uopšte ne znači da plutamo na talasima tržišne privrede bez kormila i jedara. Održava se glavna smernica za suverenizaciju koju je postavio predsednik.

A planovi za budućnost, zacrtani u nacionalnim projektima i državnim programima, se ostvaruju. Važno nam je da stvorimo zemlju u kojoj neće biti jaza između aglomeracija (velikih gradova) i provincija. Zato se okretanje prema Istoku smatra i zaokretom prema dubini Rusije, prema ubrzanom razvoju Urala i Sibira. Ujedinjavanje centralnog i istočnog Sibira smanjiće će međuregionalnu nejednakost koja raste iz godine u godinu.

Ne treba zaboraviti da je Rusija samodovoljna, samoodrživa zemlja. U mogućnosti smo da izgradimo „ekonomiju snabdevanja", koja će nam omogućiti da u budućnosti eliminišemo povećanje cena za pojedinačnu robu. Samo treba dobro da iskoristimo ono što imamo. Stvorili smo preduslove za prelazak na novi model razvoja. Napravljeni su važni koraci na putu ka nezavisnom finansijskom sistemu. Udeo rublje u međunarodnom platnom prometu RF udvostručio se za dve godine i sada je 35%, a zajedno sa valutama prijateljskih zemalja, on dostiže 75%. Spoljni dug Rusije smanjen je za oko trećinu. „MIR" kartice (MIR je nacionalni platni sistem RF) prihvaćene su već u deset zemalja sveta, raste izvoz naše proizvodnje na tržišta u Aziji, na Bliskom istoku, u Latinskoj Americi i Africi.

Možemo da se ponosimo time što su u nizu industrija (npr. u odbrambenoj industriji, nuklearnoj energetici i proizvodnji aviona) naša dostignuća među najnaprednijima u svetu. Ali ne smemo zaboraviti da u većini kritičnih i perspektivnih oblasti, poput mikroelektronike, mašinogradnje, automobilske industrije i drugih, moramo da nadoknadimo propušteo, da bismo se adekvatno uklopili u šestu tehnološku revoluciju. Dok naučnici stvaraju novi ekonomski model, diskutuju o tržišnoj i planskoj ekonomiji, Mišustinova vlada deluje. U zoni posebne pažnje je ubrzani razvoj kritičnih industrija - mikroelektronike, farmacije, industrije alatnih mašina, bespilotnih vozila, industrije koja proizvodi transportna sredstva i opremu (za sve vrste saobraćaja), one koja proizvodi dizel motore, zatim medicinsku opremu i još mnogo toga - izdvojenih u posebne programe. Za svaku granu industrije identifikovan je proizvodni lanac specifičnih preduzeća. Za svako preduzeće uzimaju se u obzir njegove proizvodne mogućnosti, perspektive za modernizaciju, potražnja za proizvodima i prodajna tržišta. Jasno su definisani izvori finansiranja, tako da niko neće morati da uzima kredite.

Posebno je važno da država kroz direktne državne nabavke i narudžbine državnih preduzeća obezbeđuje zagarantovanu prodaju proizvedenih dobara za nekoliko godina unapred. Uspostavljena je stroga državna kontrola nad ispunjavanjem preuzetih obaveza.

Takav pristup se sa sigurnošću može nazvati praksom državnog planiranja, koja danas, kao i u sovjetsko vreme, obezbeđuje pouzdanost, stabilnost, predvidljivost ekonomije i stvara realne preduslove za njeno ubrzanje.

?Ma koliko Centralna banka povećavala ključnu kamatnu stopu, ona ne može da uspori unapred planirani rast u ključnim industrijama. To nisu uzeli u obzir autori prognoza i pogrešno su izračunali.

Na zasedanju Saveta za strateški razvoj i nacionalne projekte, predsednik RF je naložio da se obezbedi dovoljna ponuda robe na domaćem tržištu, uključujući i potrošački sektor. On je stvaranje ekonomije kvalifikovanih kadrova i pristojnih plata nazvao ključem za oslobađanje od siromaštva.

Nivo siromaštva u Rusiji je 2023. godine dostigao istorijski minimum, i njega je, kako je istakao šef države, potrebno približiti nuli. U vladi odlično razumeju da sadašnji ekonomski model, izgrađen na zastarelim ekonomskim teorijama i principima, nije sposoban da postavi zemlju u prvi plan. Ako se državno planiranje proširi ne samo na prioritetne industrijske grane, već i na celu ekonomiju, onda će zadatak koji je postavio predsednik, već u bliskoj budućnosti biti rešen.

2

Ukrajina

Amerikancima u stvari nije potrebna pobeda Kijeva

Pravi ciljevi SAD

„Rat u Ukrajini nije bio usmeren na pobedu protiv Rusije", takav, za Zapad paradoksalan pogled izneo je nedavno poznati italijanski političar, bivši ambasador Rima u Pekingu i Teheranu, Alberto Bradanini.

Piše: Igor Veremejev

U članku objavljenom na italijanskom portalu „Antidiplomatico"Alberto Bradanini piše: „Malo je verovatno da su SAD stvarno misilile da Ukrajina (43 miliona stanovnika, danas deset miliona manje) može da pobedi Rusiju (143 miliona stanovnika, država koja ima veliku vojsku sa šest hiljada nuklearnih bojevih glava)." SAD su imale sasvim druge ciljeve, smatra on.

Bradanini smatra da je Vašington započeo taj rat pre svega da bi „konačno porobio Evropu i izvukao iz nje sva bogatstva u korist imperije SAD".

Konflikt na teritoriji Ukrajine, smatra on, održava visok kurs dolara, koji se u poslednje vreme nalazi u očiglednim problemima, doprinosi povećanju profita američkih energetskih i kompanija koje proizvode oružje, drži Rusiju dalje od EU i omogućava SAD „da ne budu marginalizovane na drugoj strani Atlantika".

Ovaj rat je izuzetno koristan i za NATO. Sa ukrajinskim ratom, smatra italijanski političar, NATO je „dobio drugi život". „Treba razumeti", piše on, „da je NATO skupina evropskih armija u ponižavajućem „kavezu" komandovanja po naređenju Amerike, a ne evropskih vlada. Alijansa je trebalo da se raspadne 1991. godine, zajedno sa Varšavskim dogovorom, i od tada su mogli da se izbegnu naredni ratovi, uključujući i rat u Ukrajini."

U stvaru, govoreći o situaciji do početka konflikta, SAD su se suočile sa ozbiljnom alternativom, da prepuste Rusiju Kini ili Evropu Rusiji (dva pola koji se privlače kao magneti). SAD su izabrale manje, kako oni smatraju, zlo, smatrajući da mogu da pobede i Rusiju i Kinu, istovremeno. Treba reći, smatra italijanski političar, da je takva pozicija Vašingtona „rezultat hegemonističke patologije koja huška na rat i koja se mora napustiti ako želimo da sačuvamo život na ovoj planeti".

U pomenutom članku Bradanini je podvrgnuo oštroj kritici vladajuću klasu u Evropi. Zašto je nestala evropska vladajuća klasa? Gde se kriju elite stare Evrope koje treba da zaštite osnovne interese svojih zemalja i celog kontinenta? Odgovarajući na ova pitanja, Bradanini ističe da „evropska vladajuća klasa kao takva (to jest ujedinjena kohezijom koja prevazilazi individualne nacionalne interese) nikada nije ni postojala".

Umesto toga, piše on, postoje „klase evropskog menadžmenta" u vidu Nemačke i Francuske, sa pratećim glasovima kao što je Italija, što je bio „rezultat poraza Evrope u Drugom svetskom ratu".

„Da li iko može da nam kaže", pita Bradanini, „koliko još vekova treba da prođe pre nego što evropske zemlje uspeju da obnove svoju nezavisnost, najvažniju karakteristiku svake državnosti koja poštuje sebe?"

Ali, status potčinjenosti SAD, tvrdi on, ne tiče se samo Nemačke i Italije, bivših nacističkih i fašističkih zemalja, već i svih ostalih evropskih država, uključujući i Francusku, koja je samo formalno pobedila u ratu. Treba reći da Francuska nema na svojoj teritoriji vojsku drugih zemalja i zato bar na papiru zadržava izvestan prostor autonomije. U stvari, samo je povodac na kome je drže malo duži, a SAD-NATO vlast je raširena i na Francusku. Odavno su prošla vremena generala De Gola, kada je 1966. on proterao NATO iz Pariza.

Da bi objasnio osnovni razlog za eutanaziju evropske vladajuće klase, Bradanini citira Makijavelija, prema kojem „država ne može zaista sebe da nazove suverenom ako se na njenoj teritoriji nalazi vojska drugih zemalja i ako ne vlada njome i nema svoju valutu". Zato je za Evropu kazna nemilosrdna.

„Protektorat SAD, pod kojim se nalazi i Nemačka, objašnjava zašto ona nije odreagovala na teroristički akt (rušenje jednog od za nju najvažnijih logističkih infrastruknih objekta - Severnog toka), koji su učinili njeni atlantski saveznici protiv nemačkih interesa. Kako je rekao Kisindžer: „Biti neprijatelj Sjedinjenih Država je opasno, a biti prijatelj Sjedinjenih Država je pogubno", citira Bradanini reči američkog političara.

On podseća da je, u početku, mašinerija za lažne informacije odgovornost za ovu diverziju pripisala Rusiji, „koja bi to, naravno, uradila u ime zadovoljstva samouništenja, uništavanja izvanrednog izvora sopstvenih prihoda, a da joj je to bilo potrebno, Rusija je jednostavno mogla da zavrne slavinu".

Bradanini smatra da na Zapadu vlasti manipulišu medijima, a novinarstvo je lišeno elementarne etike i profesionalizma. Što se tiče razvoja konflikta u Ukrajini, piše on, „postoje brda alternativnih knjiga i ideja na koje, po inerciji i prećutnoj saglasnosti, na Zapadu malo ko obraća pažnju". Prema njegovim rečima, kada je reč o dešavanjima u Ukrajini i o palestinskoj tragediji, treba izbegavati novine i isključiti TV, „držati se podalje čak i od tzv. stručnjaka ili geopolitičkih gurua koji, ako se malo „zakopa" , gotovo uvek primaju platu od „starijeg brata".

„Ako potčinjavanje američkoj hegemoniji definitivno nije u najboljem interesu Evrope, šta evropske vladajuće klase tera da se klanjaju pred američkim saveznikom-gazdom", pita se italijanski političar. „Pred namerom SAD da uz pomoć konflikta u Ukrajini rasparča Rusiju, da bi dobila ogromne resurse kojima ona raspolaže, inertna Evropa je predala gospodarima sveta (finansijerima Volstrita i Sitija) ključeve svog blagostanja i budućnosti. Rezultat toga je da se evropske zemlje deindustrijalizuju, da postaju zavisne od nafte i gasa koji se uvoze iz SAD", tvrdi Bradanini.

Analiza poznatog američkog ekonomiste Džefrija Saksa, zaključuje Bradanini, izgleda ubedljivije sa ove tačke gledišta: SAD treba shvatiti kao oligarhiju na vlasti, a ne 335 miliona njenih građana, koji su potlačeni kao i drugi narodi...

Oni moraju da se odreknu arogancije vlasti i bogatstva, pristajući da koegzistiraju sa ostatkom sveta na osnovu jednakosti i međusobnog poštovanja, postajući normalna nacija. Ali takve radikalne promene za sada se ne primećuju u američkom društvu.

Ono što će biti važno je pojava novog sveta koji čini sve veći broj zemalja sa rastućom ekonomijom, koje više nisu spremne da se odreknu svoje slobode i suvereniteta.

„U Evropi, u zamenu za „padanje ničice", vladajuće klase su se pretvorile u zombije, koji brinu samo o svojim počastima, karijerama i beneficijama. Pa ipak, mnogo više od materijalnih interesa, živimo od snova i ideala. Dostojanstven život - a to se odnosi i na pojedince i na narode - može se živeti samo bez klečanja", zaključuje Alberto Bradanini.