Uvodnik
(Pr)osudite sami
Miris
baruta
Milovan
Brkić
Na katolički Božić, prošlog meseca, navršila se druga
decenija od kada su, barem po službenom izveštaju, streljani bračni par Elena i
Nikolae Čaušesku. Ostatak priče je otišao u istoriju...
Ujutru 21. decembra te 1989. godine, Nikolae Čaušesku,
tadašnji predsednik Rumunije, izašao je na balkon zgrade Centralnog komiteta, smeštene u centru Bukurešta, i obratio se narodu - uglavnom radničkoj klasi, koja
bi, po običaju, na dati znak aplaudirala predsedniku. Čaušesku je, nema sumnje,
uživao podršku građana Rumunije. Njegova država je otplatila sve spoljne
dugove... Opozicija u Rumuniji je bila slaba i nemoćna.
Kontramiting je organizovan u znak podrške predsedniku
Čaušeskuu, povodom tadašnjih demonstracija građana u pograničnom Temišvaru.
Ali nešto je "krenulo naopako". Začuo se
uzvik iz mase: Te-mi-švar", "Te-mi-švar". Potom je usledio
sudbonosni poziv, od jednog ili dvojice ljudi: "Dole Čaušesku!"
Naravno, obojica su bili provokatori.
General
Viktor Stankulesku, ministar odbrane, decembra 1989. čovek je koji je nagovorio
Čaušeskuove da pobegnu helihopterom iz Bukurešta, bio je potom glavni
organizator prekog suda u Trgovištu i streljanja bračnog para.
Odluka o
smaknuću diktatora Čaušeskua, svedoči general Stankulesku u svojoj knjizi "Istina, konačno", doneta je nakon
što je je sovjetski predsednik Gorbačov neuspešno te godine pokušao da nagovori
Čaušeskua da ode s vlasti. General tvrdi i da se sa Mihailom Gorbačovim
dogovorio o prevratu, uz punu saradnju sa zapadnim službama.
Danas
general Stankulesku izdržava kaznu zatvora od 15 godina, na koju je osuđen zbog
navodnog izdavanja naređenja da se puca na građane Temišvara decembra meseca te
kobne godine! I svi članovi sudskog veća koje je bračni par osudio na smrt,
iznenada su (iz)gubili živote!
Nakon
streljanja, građanima Rumunije pokazivana je "raskoš" bračnog para i
njihovog sina Nika. Oni su, za razliku od naših sadašnjih vlastodržaca i
diktatora, bili puki siromasi! O nekom raskošu nije bilo ni govora.
Ali, kada
se u centrima moći donese odluka o smaknuću, spasa nema.
U nedelju,
3. januara 2010, došao sam u redakciju da napišem preostale tekstove. Pola sata
nakon mog dolaska, u praznu redakciju je došao jedan mladić, sa punim velikim
belim kovertom. "Ovo je za vas", rekao je i žurno otišao. Bio sam
očigledno praćen i tokom novogodišnjih praznika.
U kovertu,
koji sam nevoljno otvorio, bilo je nekoliko CD-a. Pomislio sam da su to
uobičajene pošiljke od naših insajdera, mada nenajavljene, i u
nevreme.
Pošiljka je
sadržala podatke o imovini deset najuticajnijih političara, sa navođenjem
računa i u kojoj banci, sefova, imena ljudi kod kojih i preko kojih čuvaju
novac, i opet u kojoj banci, spisak njihovih firmi čiji su stvarni vlasnici,
kontakti sa ljudima u inostranstvu...
Osećao sam
se kao ošamućen, mada sam bio uveren u njihovu pljačku, ali baš toliku - to
nisam mogao ni pretpostaviti.
Osećam
miris baruta. U ovoj godini neko od naših diktatora će platiti glavom. A možda
i oni, poput generala Stankuleskua, koji svoje partijske drugove izvedu pred
preki ili sud "svoje partije".
Ipak,
siguran sam da se to neće desiti na pravoslavni Božić.