Do koske
Kosovo: Šta da se radi?
Posle rezolucije
nema revolucije
Iza korumpirane, kompromitovane, međusobno ucenjene i razjedinjene političke oligarhije jedne balkanske državice neće stati niko, jer je reč o najsiromašnijoj zemlji u Evropi čiji je uticaj, uglavnom na regionalne
tokove, samo remetilačke prirode
Nikola Vlahović
Kada Srbija
bude dobila ono što traži i
kada njena kandidatura za članstvo bude prosleđena
Evropskoj komisiji, a komisija u Beograd prosledi Upitnik o spremnosti za članstvo, te
među pitanjima budu i takva
poput "kolika je teritorija
Srbije?" i "koliko vaša zemlja ima
stanovnika?", a pogotovo
"s kojim državama se vaša zemlja graniči,
da li imate
graničnih problema, kao ih rešavate
i u kojoj su fazi dogovori
oko eventualnih sporova?", kako će glasiti odgovori?
Ovu dilemu
pred srpsku državnu elitu nedavno
je izneo britanski ambasador u Srbiji Stiven Vordstvort,
u predvečerje donošenja "redigovane" rezolucije koju je 10. septembra 2010. godine Generalna skupština UN usvojila aklamacijom.
Vordsvort je, u stvari, poručio Srbiji da od
ulaska u Evropsku uniju neće biti ništa dok
god je Kosovo u Ustavu definisano
kao sastavni deo celokupne državne
teritorije. I ne samo to nego je u duhu nekadašnjeg generala
a sadašnjeg haškog optuženika Ratka Mladića, koji je imao običaj
da kaže: "Priznajem samo faktičko stanje na terenu", i sam stavio
do znanja da niko od takozvanih
zapadnih saveznika neće imati razumevanja za bilo kakvo
"pridruživanje" u slučaju
da to tako i ostane u Ustavu
Srbije.
Šta
u takvim okolnostima mora da čini
ova, još uvek važeća politička koalicija, i šta
će u vezi s tim činiti neka sledeća,
ako je jasan stav najmoćnijih
zemalja Zapada da je od dela
državne teritorije Srbije napravljena i priznata nova država pod imenom Kosovo?
Nema nikakve
sumnje da Srbija treba, ako
ne zbog ideje ulaska u Evropsku uniju, a ono zbog
sebe, svoje budućnosti i
legitimne pripadnosti porodici evropskih naroda, učiniti sve kako bi usvojila
i sprovela u delo savremene državno-pravne tekovine te zajednice. Ali da, sa druge
strane, ne prihvati ništa od
onoga što se sukobljava sa njenim strateškim interesima, makar čekanje na
pravdu potrajalo i jedan vek.
Jer, ne treba zaboraviti, Srbija ima izlaza, njoj
su sva vrata
ka snažno rastućoj ruskoj ekonomskoj
sili otvorena, pa shodno tome i vrata
svih njenih zemalja saveznica, u kojima se danas nalaze najveći
resursi ove planete i gde
je privredna perspektiva takva da je pravo
čudo što je vlastodršci u Beogradu ne koriste u punom kapacitetu. Mada je jasno da srpska
pljačkaška tranzicija i njeni faraoni
ne gledaju u pravcu Moskve (jer je Putinova administracija doktorirala na lopovima takvog i znatno većeg kalibra), svaka
dolazeća politička koalicija, ukoliko ne bude igrala u istom
kolu kao i sadašnja,
morala bi da potraži saveznika u ovoj moćnoj velesili
i njenom ogromnom tržištu.
Reč i
misao Stivena Vordsvorta, ambasadora Velike Britanije u Srbiji, treba da
urazumi i opomene: Srbija nema i neće imati
nikakvih prijatelja tamo gde sede
provereni albanski prijatelji i zaštitnici. Čak i
kad bi Srbija u Ustavu izbrisala Kosovo kao deo svoje
državne teritorije, pitanje je da li
bi udovoljila bilo kome u Londonu, Briselu, Parizu i drugde. Kome
treba jedna mala kontinentalna država, sa ovakvom reputacijom
i u ovakvom položaju? Nije li nemačka kancelarka
Angela Merkel u više navrata zagovarala ideju "zatvaranja" procesa proširenja Evropske unije? Nije li
ministar spoljnih poslova Nemačke Gvido Vestervele nedavno dolazio u Srbiju da njenim
političkim vođama objasni do kojih južnih granica se Srbija prostire?
Konačno, zašto
je u ovoj stvari upadljivo ćutanje Rusije, ako ne zbog činjenice da je rekla svoje:
da će podržati svaku odluku Srbije
koja je u njenom interesu. Nažalost, drugo je pitanje kakve je odluke državno rukovodstvo Srbije donosilo u vezi sa Kosovom
poslednjih godina, koliko je bilo nedosledno i u kojoj meri pojedeno
unutrašnjim obračunima oko podele novca i
vlasti.
Iza korumpirane,
kompromitovane, međusobno ucenjene i razjedinjene
političke oligarhije jedne balkanske državice neće stati niko.
Upravo zato
je danas vidljivo, kao nikada ranije,
da je Srbija u nekoj vrsti neformalne
izolacije u kojoj je naizgled sve slobodno,
počev od slobode kretanja do slobodnog protoka robe, ljudi i kapitala.
Na svaki drugi pogled, jasno je da se radi o najsiromašnijoj zemlji u Evropi čiji je uticaj, uglavnom na regionalne tokove,
samo remetilačke prirode.
Zbog toga su promene prema
spolja preko potrebne, kako prema onima koji
su pomogli otcepljenju Kosova, tako i prema
onima koji ga, zbog "autokefalne" srpske politike, nisu mogli sprečiti.
O promenama
unutar države tek treba napisati
manifest, u kome će sve biti izloženo reviziji.
Od shvatanja kulture i morala
do načina sticanja kapitala.