Francuske slučajnosti
Država odlikuje
pokorne građane
Čast je čast,
a vlast je vlast
Pored borbe takoreći prsa u
prsa između sindikata i vlade oko godina starosti za odlazak u penziju, ovih
dana u Parizu se mnogo piše i o trgovini vlasti i časti. A kad je trgovina u
pitanju, sva pitanja ostaju bez odgovora
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
Francuski ministar rada Erik Vort
(Eric Woerth), koji u parlamentu upravo gura iz sve snage novi predlog zakona o
penzijama, ima dve funkcije i jednu ženu, ali nema sreće. On radi kao ministar
rada, a kako se dobro razume u novac, usput je i blagajnik Sarkozijeve
partije.
Svaka partija živi od
dobrovoljnog prihoda raznih preduzeća ili bogataša, kao i od članarine svojih
članova. To je zakon. Ministar koji je po svaku cenu hteo da izbegne sudar
interesa nabio se u zid zakona i sada nikako ne može da objasni ovom ludom
svetu da je sve bilo samo slučajnost. Slučajnost ili sudbina. Kako je on uopšte
mogao da zna da će truli bogataš, gospodin Patris de Mestr (Patrice De
Maistre), kome je ministar Vort okačio medalju časti na prsa, i usput samo
pomenuo da mu gospođa traži posao, to shvatiti za ozbiljno i zaposliti mu ženu
u svojoj kancelariji. Poslić je skoro studentski, ništa teško.
Gospođa Vort treba da
se brine o milijardama neke izlapele bakice koja je od muža nasledila fabriku
parfema Loreal. Najbogatija Francuskinja je opet totalno uprskala stvar,
i zamislite šta je uradila?! Poklonila je neke silne čekove blagajniku
Sarkozijeve partije, za njega lično i njegovog gazdu, a da nije ni znala o kome
se radi niti da je to muž njene sekretarice. Eto šta sve čoveku može da se
dogodi, a da i ne sanja o tome.
Tako sada svi misle da
je Erik Vort, najpošteniji ministar na planeti Zemlji, nešto muvao, prodavao
medalje Legije časti za sitan ćar i koristio svoj položaj ministra da utera
lovu u Sarkozijevu kasu. Budi bog s nama. I lud vidi da je to samo slučajnost.
Čast je čast, a vlast je vlast, tu nema muvanja. Pa nije ovo banana republika!
Znaju li naši čitaoci šta je to orden Legije časti i kako se dobija ova značka?
O kakvim
se slučajnostima radi
Pre revolucije Francuska je bila monarhija
i sva priznanja su bila kraljevska, sve medalje sa cvetom ljiljana. Onda su
kralja skratili za glavu i nekoliko godina kasnije, nakon jednog vojnog puča,
na vlast je došao strašni Korzikanac, Napoleon Bonaparta. Čim je postao
prvi konzul on je (u maju 1802) ustanovio jedno novo i važno priznanje,
Republikanski nacionalni orden Legije časti, koji je trebalo da zameni
sve ranije dodeljene kraljevske medalje. Nova medalja puna časti i privilegija
od tada je dodeljivana svakom ko bi učinio nešto veliko za Francusku Republiku
na vojnom ili civilnom planu. Pa čak i strancu ili strankinji koji bi se
pokazali kao prijatelji Republike, bez obzira na njihovo poreklo, boju kože ili
veroispovest.
U Francuskoj su svi
ljudi isti, naravno, sem onih koji su drugačiji. Ne treba zaboraviti da je u to
vreme, taj isti Napoleon, pored medalje, obnovio i robnu trgovinu sa Amerikom.
Pod robnom trgovinom mi ovde sarkastično imenujemo sramnu trgovinu robljem.
Prodaju ljudi koju je revolucija najpre ukinula, a potom reaktivirala za još
pola veka. Napoleonu su trebale pare, a pare je izgleda najlakše zaraditi
prodajom ljudi, svuda i od vajkada. Ipak, vremena dok su jurili crnce po selima
Afrike, vatali ih i vezivali, bacali u brodske utrobe i vozili na pijac s one
strane Atlantika, zauvek su prošla.
Danas je prodaja ljudi
mnogo kulturnija i radnja se radi tajno, diskretno, ispod stola i na crno.
Danas se manje ljudi prodaje nego što se kupuje. Najlakše je kupiti slugu
poklonima, pogotovo ako država časti. Ali za to treba položaj, radno mesto koje
dozvoljava transakcije.
Na primer, te medalje
Legije časti. Nije baš najčasnije ali se vrlo često isplati. Ko uplati veću
članarinu vladajućoj partiji ili zaposli ženu ministra, može uvek da računa na
neku prodatu dušu koja će mu okačiti na junačke grudi ovo najveće priznanje u
Francuskoj.
Sam Napoleon je najpre
sebi dodelio Velikog orla Legije časti, a zatim je iz cuga podelio 50.000
medalja. Muškarci kao žene, civili kao i vojnici, bez obzira na rang, čin,
veroispovest ili mesto rođenja, mogu dobiti bilo koji orden od pet mogućih
koliko ima Legija časti. Najbolji je rezervisan za najvažnije. Za vreme
Konzulata i Prvog carstva, to je bio Napoleon, koji je ujedno bio i Veliki
majstor reda Legije časti. Danas je Veliki majstor njegova loša kopija, Nikola
Sarkozi.
Trenutno u Francuskoj
ima oko 400.000 nosilaca ove medalje i svake godine se dodeljuje 3.500 novih.
Kruži priča da polovina Francuske od sveg srca želi da dobije orden i članstvo
u Redu Legije časti, a da druga polovina već ima ovo priznanje. Ovo ne znači da
i Kurta i Murta mogu da dobiju po medalju. Samo onaj ko ima dobre kumove. Jer
medalja se ne traži, ona se zasluži, a kum treba da predloži. To je u principu.
Slučajnost kaže da se ona uglavnom traži i da se dosađivanjem lakše dobije.
Trampa je takođe moguća, zavisi šta se nudi i kome. Stranci takođe dobijaju
medalje, mada se bez francuske lične karte ne ulazi u spisak reda ove lože.
Slučajnost
je kao i sreća
Pre svega, medalju časti imaju veterani iz
dva svetska rata kao i oficiri iz drugih ratova koje je Francuska vodila po
kolonijama i ostalim vojnim operacijama u inostranstvu, ranjeni ili ubijeni u
Avganistanu, na primer, kao i poginuli policajci po predgrađima francuskih
gradova. Ali orden imaju jači sportisti, bogatiji modni kreatori, državnici
prijateljskih zemalja, glumci i režiseri, pisci i humanitarci.
Na primer, Legiju
časti je dobila autorka mnogo važnih i svetu neophodnih knjiga o Hariju Poteru,
gospođa Džoana Rouling, kao i japanski manga crtač Rijoko Ikeda, samo zato
što se u njegovom stripu radnja dešava tokom Francuske revolucije. Medalju je
dobio i agent CNN-a u Parizu, novinar Džim Biterman, u isto vreme
kad i Veran Matić. Za borbu i za nezavisnost i slobodu medija. Udovica Ružica
Đinđić je dobila iz drugih razloga, ali je dobila istu medalju koju je na
svoja prsa okačila engleska kraljica Elizabeta II i njena bolja polovina, princ
Filip.
Tu na spisku ima
nikada neprežaljenih likova, kao na primer Josip Broz, koji je 1956. čak
dobio Veliki krst. Miloje Milojević, dugogodišnji predsednik Saveza
ratnih vojnih invalida Jugoslavije, takođe je nosilac Legije časti komandantskog reda, kao i neki profesor Spasić, koji je
medalju ubo tako što je napisao na francuskom jednu studiju o Njegošu. I takva
medalja, koja obuhvata široko, od jednog nesrećno nastradalog
šofera ambulante Crvenog krsta do Putina i Dejvida Petreura,
komandanta američkih snaga u Iraku. Svi u istu vreću. Spilberg, Kurosava,
Kvinsi Džons, kreatori Đorđo
Armani i Valentino, Klint Istvud, Dejvid Linč, pevaljka Selin Dion,
Robert Parker, američki kritičar francuskih vina koji pali i žari na tom
biznis polju svetske šahovnice, kao i Ričard Dženret, bogati
bankar... itd.
Svi oni su prihvatili
čast, ali ima i onih koji
su odbili. I to ne baš najgori. Žan-Pol Sartr, Simon
de Bovoar,
Aragon, Prever, Marija i Pjer Kiri, Brasans,
Žan Fera. Pre
neki dan i pop Adams je protestovao
zbog izbacivanja Cigana iz Francuske
i vratio medalju koju mu je poslao Sarkozi. Mnogi to nikada neće učiniti i ostaće dekorisani
ko novogodišnje jelke. Spolja medalje i gladac, a unutra jadac i
beda. Zahvaljujući više onima koji su je odbili od onih koji su primili,
medalja časti je postavljena na svoje pravo mesto.
Nadamo se da će jednoga dana da stupi na snagu i jedan član zakona Legije
časti koji predviđa da se orden, kao i francusko
državljanstvo, mogu oduzeti svakome ko počini neko teško krivično delo.
Medalje Legije časti
ne dodeljuju se baš najčasnije, ali se vrlo često isplati. Ko uplati veću članarinu
vladajućoj partiji ili zaposli ženu ministra, može uvek da računa na neku
prodatu dušu koja će mu okačiti na junačke grudi ovo najveće priznanje u
Francuskoj.
Medalju je dobio i
agent CNN-a u Parizu, novinar Džim Biterman, u isto vreme kad i
Veran Matić. Za borbu i za nezavisnost i slobodu medija.