Druga strana
Rat za polni organ:
šta se to dogodilo sa pederima, i jednima i drugima
10/10/10
Ivan Molotok
Bila je parada ponosa. I prošla. Ostaće činjenica
da je ova demokratska vlast, sa strukturom, organizacijom, unutrašnjim i
spoljnim vezama i preporukama stečenim za prethodnih deset
godina neometanog pa i kabadahijskog vladanja, neočekivano
i neplanirano ali definitivno, na primeru koji je trebalo da bude dokaz njene
otvorenosti, sposobnosti i snage, pokazala da joj je već uveliko istekao rok upotrebe, da je trula do srži i da opstaje isključivo
zahvaljujući snagama i sredstvima prinude, koja su, opet, sa svoje strane, pokazala da
u takvom truležu ni na koji način ne mogu da funkcionišu
kao da je sve u redu.
Svaki segment i subjekt u analizi nasilja i ponašanja svih učesnika
u događanjima od 10/10/10 (kako su mašine sebi svojstvenom numeričkom
logikom složile taj datum - 10. oktobar 2010) pokazuju da se i ovo "rimsko
carstvo" nepovratno urušilo, istina - rekordno brzo, ali je to samo dokaz
da je padu bilo sklono te da i nije predstavljalo iole ozbiljnu konstrukciju
nego pre poroznu skalameriju od slame i blata. Toliko su, naime, aktuelni
vlastodršci i samozvani demokratski geniji znali, mogli i - uspeli. I u to su
proćerdali sve milijarde koje su dobili i svu narodnu energiju koju su protekle
decenije oteli.
LGBT populacija, ili kolokvijalno "pederi", ući će u
lokalnu istoriju kao manjinska grupa koja se na ovaj način
konačno izborila za - svoju štetu. Nije ovde od značaja
činjenica da uspehom, pobedom, civilizacijskim i demokratskim dostignućem smatraju bizarnu, gotovo morbidnu promenadu između
policijskih kordona, što je mnoge podsetilo na ponosno (više
parodiranje nego) paradiranje u nekom konclogoru od hangara do
krematorijuma. Ostaće zapisano da je neki "pederski" DOS procenio da je svaka
društvena kob, sve potencijalne i najavljivane žrtve, svi nemiri i tragedije,
maltene građanski rat u izgledu... sve to nije ništa niti je važno u odnosu na priliku
da oni čak ne ostvare nego samo demonstriraju svoje pravo na seksualnu posebnost.
Logika prema kojoj to pravo (iako čak i na globalnom planu ne
sasvim nesumnjivo, nego više i češće problematično
ili neprihvatljivo) nema cenu, i veće je i značajnije
od svake tuđe žrtve i nevine glave koja će u to ime da padne, govori
u prilog tome da, možda, po moralnim pa čak i političkim
parametrima, i ne treba da se poštuje. U borbi za svoje seksualno pravo ponosni
paraderi su se, u stvari, poneli kao beskrupulozni, egoistični,
egocentrični i bezosećajni bilmezi koji su olako i s radošću, pod svojim šarenim balončićima
i sve držeći se za ručice, zaklali celo stado volova, i to ne zbog kile mesa nego samo zbog
mirisa tolike količine pečenja. Čak i kada su iz svog slavljeničkog geta maricama
evakuisani na sigurnu lokaciju (ni tada to ne doživljavajući
kao poniženje nego kao šarmantno podilaženje i ustupak pobeđene
vlasti), nije iz njihovih redova zabeležen ni jedan jedini izraz
žaljenja makar zbog gotovo dve stotine povređenih policajaca koji su
vlastitom krvlju zaštitili njihovo pravo na seksualnu različitost,
a o drugim, bezvrednim i uzgrednim heteroseksualcima, slučajnim
i nevinim žrtvama "antipederskog" pogroma da se i ne govori. Zbog
toga je, i bez toga, bio u pravu gradonačelnik Đilas
kada je gledajući šta mu je ostalo od grada zaključio da će
posle te "parade" homofobija kod Srbalja biti neuporedivo veća.
Svojom neuviđavnošću i jednostranošću iskazanom na i povodom ove parade, LGBT populacija za dugo vreme nije se
izborila za promociju i mesto pod svetlima reflektora, već za još dublju
ilegalu - ako već misle da su do sada bili u ilegali.
Na razne načine,
različitim mehanizmima i sa različitih nivoa, Srpska pravoslavna crkva
bila je značajan i očigledan motor i motivacioni faktor, moglo bi se čak
reći podstrekač i organizator grupa beskrupuloznih mladih huligana u navodnoj borbi protiv
moralnog i seksualnog izopačenja, a za čistunstvo
i vrednosti koje nude Crkva i njeni visokomoralni kadrovi. Svojim demantijem,
tu je činjenicu ni od koga prozvan potvrdio i vikarni episkop Atanasije
hvostanski. Možda se Crkvi ne bi moglo zameriti na seksualnom angažmanu
da i u tom "sektoru" i sama ne ide iz afere u aferu - od pederastije,
pedofilije, silovanja i klasične pornografije do brakolomstva,
mnogoženstva i redovnog, svakodnevnog kurvaluka crkvenih velikodostojnika. O
drugim javnim manifestacijama hedonizma, srebroljublja pa i otvorenog
kriminala, na čemu bi crkvenim moralnim vertikalama mogli da pozavide i dobrostojeći
mafijaški klanovi, ne treba trošiti ni reči, jer su očigledne
i već se ubrajaju u notorne činjenice.
Šta je doprinelo tome i kako je uopšte
bilo moguće da nekoliko stotina golobradih mladića, svrstanih u razularene
horde, naprave širom Beograda veći haos, veću materijalnu štetu i više žrtava nego 100-150 hiljada demonstranata,
policija i vojska 9. marta 1991, i više nego nekoliko stotina hiljada
motivisanih i egzaltiranih ljudi 5. oktobra 2000. godine tek će
se analizirati. Za maksimalno ozbiljnu analizu, urgentnu do granice opstanka
države, jeste pitanje kako je to ova vlast, zajedno s istovrsnim dosovskim
prethodnikom, kojim katastrofalnim sistemskim potezima, kojim merama i nečinjenjima
uspela da nivo društvenog, socijalnog nasilja podigne za nekoliko kopalja iznad
pomenutih, do sada najradikalnijih poznatih mirnodopskih slučajeva.
Kojim je to primerima svog katastrofalnog ponašanja doslovno iznedrila takvu
generaciju faktički još maloletnih hamasovaca i na tuđu nesreću
neosetljive borbene dece, čiji maniri više
podsećaju na bombaše-samoubice s kamenjem i metalnim polugama u rukama nego na
povodljive navijačke, makar i radikalne grupe.
Iako su pojedini učesnici u pogromaškim anti-gej demonstracijama i sami objavili da su demonstracije u konačnom
zbiru bile antirežimske, a ne "antipederske", sled i epilog
događanja ukazuje na postojanje formalne i usvojene ideologije pod kojom
se kretalo u krstaški rat, ali ne prevashodno protiv seksualnih nevernika nego
protiv onih koji su im omogućili da budu ono što
jesu, dakle protiv države i njene organizovane sile, a pre svega, protiv
Demokratske stranke kao okosnice takve države. Čak i površno
testiranje sinhronizovanosti pojedinih događaja, na prvi pogled
nepovezanih, govori o relativno ozbiljnoj organizaciji maksimalno ozbiljnih
antirežimskih akcija koje uključuju i nediranje same gej povorke i
nekih objekata (poput ambasada ili Mekdonaldsa), koji su u sličnim
ranijim slučajevima bili prvi na listi prioriteta za uništavanje. Ako se pokazalo da je
to baš tako, a histerija oko parade ponosa traje već
tri meseca, postavlja se pitanje šta su za to vreme radile one brojne
bezbednosne službe, civilne i vojne, čiji se lideri kite brojnim
funkcijama i ordenjem i kako je moguće da ih, bar kada je
njihova zadnjica u pitanju, šokira sneg u januaru. Umesto šoka
i iznenađenja, biće da je reč o klasičnom bezbednosnom podrivačkom sindromu odnosno apstinenciji u
odnosu na sve ono što bi produžilo agoniju države kojoj su dani odbrojani.
Takav manir izučava se na početnim kursevima bezbednosnih akademija i na Zapadu i na Istoku.
Pre svake detaljnije analize svega što se dešavalo 10/10/10 valja
predvideti samo jednu sitnicu: ako ova vlast, od prvog do poslednjeg šrafčića,
demonstracije povodom gej-parade počne da minimizuje i ne
shvati ih kao sudbinski ozbiljnu poruku, kao onu koju donosi smrt kad zakuca na
vrata, značiće to da su im zaista, praktično i neumitno, pred vratima
gosti s kojima treba da odu. Zauvek.