Propadanje

Život i propaganda u Vojvodini: koliko je preduzeća uništeno a koliko radnika otpušteno

 

Zidanje Skadra na Bojanu

 

Predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić, uveren u svoja nesaglediva dela, krenuo je nanovo u kampanju za osnivanje već stvorenog mita o sebi, rekavši nedavno kako je tokom njegovog mandata pokrajina doživela do sada nezapamćen razvoj i isto takve investicije. Šta je tu stvarno istina, koga u Vojvodini ima više, sitih ili gladnih, i kakvi su to nezapamćeni događaji u Vojvodini, istraživao je Tabloid

 

Arpad Nađ

 

Stereotip o bogatoj i zadovoljnoj Vojvodini je mrtav. Sahranile su ga takozvane demokratske vlasti najgorim modelom privatizacije u celoj Istočnoj Evropi. Da je to tako, govore činjenice o broju uništenih preduzeća i otpuštenih radnika, o odsustvu socijalne brige i korumpiranim lokalnim samoupravama. Propadanje većine i uspon povlašćene manjine, to je ukratko epilog tranzicione decenije u Vojvodini.

 

Decenija subotičke besposlice

 

Otkako je "demokratski preobražaj" zahvatio i Suboticu, u ovoj varoši, najbližoj Evropskoj uniji, otpušteno je ni manje ni više nego 10.000 radnika i ugašeno je približno toliko radnih mesta! Takav pomor radništva na severu Bačke nije zapamćen ni u vremenima najteže ekonomske izolacije u protekloj deceniji.

Prilikom tog suočavanja sa strašnim licem srpske tranzicije u Subotici se doslovno snalazio kako je ko znao. Istina, bilo je otvaranja STR i pokušaja samozapošljavanja uz pomoć države, ali je reč o malom broju ljudi.

 Hronika je zastrašujuća. Počevši od Azotare, odakle je otpušteno više od 550 radnika, Zorke, gde je otpušteno 600 ljudi, pa preko slavnog 29. novembra, gde je otpušteno, takođe, 600 zaposlenih, do Integrala koji je otpustio više od 400 radnika, broj nezaposlenih se širio kao požar. Firma Partizan je ugašena, a upošljavala je 300 radnika, Bratstvo je otpustilo blizu 600 radnika, iz Mladosti, Železničara i tekstilne industrije otišlo je više od 500 ljudi, Agrokombinat je otpustio 600, Hemos više od 500, iz Vet-zavoda je, takođe, otišao veliki broj radnika, iz Solida 500, Livnice 150, Sever je posle privatizacije, takođe, samo otpuštao, a za poslednjih pet godina sa 2.700, broj radnika se sveo na manje od 800!

Osamdesetih godina prošlog veka evidentirano je 53.000 zaposlenih Subotičana, a veća preduzeća poput 29. novembra imala su u svom lancu kooperanate preko kojih su upošljavala i po sedam, osam hiljada ljudi.

Demokratski scenario za gaženje privrednih tekovina izgleda krajnje jednostavno: novi vlasnici se zadužuju, uzimaju kredite i stavljaju hipoteku na imovinu firme, novac odatle ekspresno iznose na druge račune ili na račune otvorene u inostranstvu. Slučaj stečaja Fidelinke najbolji je primer takvog "modela" poslovanja.

U Subotici barem 20.000 ljudi nema posao, niti sredstva za život, a 30.000 penzionera praktično izdržavaju svoju decu koja su izgubila posao.

Najviše je propala hemijska, tekstilna i prehrambena industrija u gradu. Posledice su nemerljive, a sad je na redu i trgovina zemljom, koja ide sporo, jer neki čekaju da hektar, koji su platili deset puta manje, na tržištu dobije cenu od desetak hiljada evra.

 

Sremačko je sve nestalo

 

Sremska Mitrovica se nekada ubrajala u jedan od vodećih centara prehrambene, drvnoprerađivačke industrije i industrije celuloze i papira, a danas je grad uništene privrede sa skoro 12.000 nezaposlenih.

Novi vlasnici kupljenih preduzeća nisu poštovali obaveze iz kupoprodajnih ugovora, a prvi korak uvek im je bio otpuštanje radnika i obustavljanje proizvodnje.

Mitrovica je među prvim gradovima u Srbiji započela sa privatizacijom državnih preduzeća, kada je MIV, kao najveći izvoznik ventila u zemlji 2003. godine prodat Jucitu, generalnom uvozniku Citroena za Srbiju po ceni od jednog dolara (!), koji ga je ubrzo gurnuo u stečaj, a onda ga "iz stečaja" kupuje drugi vlasnik, pa potom preprodaje trećem koji pune dve godine nije našao vremena da obiđe fabriku.

Međutim, nijedan nije pokrenuo proizvodnju, niti zaposlio radnike, a ogromne hale od 7.200 kvadrata s upravnom zgradom i 12 hektara zemljišta ostale su prazne.

Tragikomedija mitrovačke privatizacije najočitija je u slučajevima poput prodaje već prodate fabrike unutrašnje dekoracije i nameštaja 1. novembar.

Preduzeće je 2004. godine prodato nemačkoj firmi Ashaus da bi ga Trgovinski sud u Sremskoj Mitrovici, zbog nepoštovanja investicionog programa, ponovo prodao srpsko-američkoj firmi Kalera, a Vrhovni sud u Beogradu tu prodaju poništio.

Među kupcima mitrovičkih preduzeća bio je i jedan mitrovički majstor za bicikle koji je kupio građevinsku firmu, zubar koji je kupio sinu dimničarsko preduzeće (u međuvremenu propalo), preduzetnik iz Rume koji je kupio preduzeće za proizvodnju stočne hrane, pa ga je, takođe, upropastio.

Preduzeće Srem-ekspres kupljeno je još 2006. godine i odmah je bilo opterećeno sa 42 lizinga, od čega samo 10 otpada na autobuse, jer su uglavnom uzimani traktori i kosačice za poljoprivredna dobra u vlasništvu sada već bivšeg gazde.

 

Ko je stavio tačku na Bačku

 

 Domaća poljoprivredna radna snaga organizovano se izvozi iz Bačke, što do sada ovde nije bio slučaj. I u Baču su zaposleni počeli da ostaju bez posla. Otpustio ih je novi gazda tamošnje šećerane, Sunoko (Nordzuker + MK grupa), koji je danas najmoćniji vlasnik u industriji vojvođanskog šećera.

Na insistiranje suvlasnika ove firme Miodraga Kostića ipak nije obustavljen rad šećerane u njegovom rodnom Vrbasu.

 Konfekcijska proizvodnja u Baču ugašena je planski i namerno gašenjem tamošnje tekstilne industrije Slavija.

U opštini Kula je nedostatak investicija i razvojne politike doveo do svojevrsnog "komunalnog separatizma". Stanovnici Crvenke i stanovnici Ruskog Krstura žele da se odvoje od opštine Kula u posebne opštine, verujući da će tako lakše doći do neophodnih investicija.

 Crvenkina šećerana je prestala sa radom i otpustila zaposlene. I Apatin, čija se privreda do početka godine dobro držala, oseća krizu. Viđena je likvidacija preduzeća Vukica Mitrović, Luksor, Istra, Ideal, Apateks i Marko Orešković...

Trgopromet iz Sonte je likvidiran. Vrbaski Bačkatrans i Sontaprometom takođe su likvidirani. Pošto je firma Invej postala vlasnik vrbaske uljare, došlo je do otpuštanja skoro hiljadu radnika.

 

Dno u Banatu

 

Pokrajinsko preduzeće Vojvodinavode nemilosrdno pritiska zrenjaninsku opštinu da plati novosadskoj birokratiji harač za otrovnu vodu koju koriste stanovnici Zrenjanina i okoline.

Izgradnja fabrike vode u Srednjem Banatu sada je praktično onemogućena za dugo vremena. Vojvodinavode su opšti problem vojvođanskih samouprava. Čak i uspešna sremska opština Inđija muči muku s pokrajinskom "vodnom" birokratijom. Retko ko zna da je pre Drugog svetskog rata Banat imao razvijeno, decentralizovano, komunalno organizovano vodno zadrugarstvo, u čiji rad se na štetan način nisu mešali ni Novi Sad ni Beograd.

I dalje traje sukob lokalnih poljoprivrednika sa Petrom Matijevićem, tajkunom za kojeg seljaci tvrde da je ilegalno zakupio velike površine zemljišta koja je u javnom vlasništvu. Njegova kompanija Matijević je, navodno "ilegalnom promenom uslova plaćanja", na licitaciji prigrabila sebi pravo zakupa zemljišta AD Jedinstvo.

Formiranje latifundija u Vojvodini je opštepoznata činjenica, a proteklih osam godina opsesivne privatizacije uvelo je vojvođansku poljoprivredu u regresivno stanje po meri austrougarske spahijske privrede.

U Vršcu je likvidirana klanica Graničar. U Beloj Crkvi jedan zakupac nije bio sposoban da obradi ono što je uzeo u arendu. Reč je o parcelama u državnom vlasništvu koje je uzalud zakupila firma Eko agri.

U kovinsku lokalnu vlast ušla je stranka Jedinstvena Srbija Dragana Markovića Palme. Ovo je bila višednevna atrakcija medija. Nažalost, javnost Vojvodine je slabo obraćala pažnju na činjenicu da je propao projekat gasifikacije sela u opštini Kovin, koji je do sada seljake koštao dvesta miliona dinara. Direktor kovinskog JP Kovin gas, utrošio je, navodno, ovaj novac za kupovinu gasa od firme Te-kontrols, čiji je vlasnik.

Titel brend, preduzeće za preradu povrća, štrajkovalo je još pred Novu godinu, pošto poslodavac nije izvršavao obaveze prema zaposlenima. U opštini Bačka Palanka sudski je prodata Užarija, čelarevski TK Dunav i fabrika trikotaže Marina. Bez posla je ostalo preko pet hiljada Palančana.

 Novosadski Albus je još ranije otpustio zaposlene koji su proglašeni tehnološkim viškom.

Od januara do novembra 2008. godine, u Vojvodini je 33.000 radnika ostalo bez posla, a taj broj je za dve godine skoro dvostruko povećan.

Novi gradonačelnik Zrenjanina Mileta Mihajlov nastavio je politiku obećavanja novih investicija, ali ovog puta obećanja nisu mogla da budu konkretna. Jedna od ranijih, konkretnih investicija trebalo je da bude ulaganje mađarske firme Arkad u izgradnju poslovnog centra u Zrenjaninu i austrijske firme Supernova, zainteresovane da podigne šoping mol.

 Ipak, sve ove obećane investicije ne predstavljaju ulaganja u proizvodnu privredu Zrenjanina, već u potrošnju građana. Beogradska firma In Med nije u stanju da završi započetu zgradu.

 Naravno, uvek se završi nekom od naših "evropesama", iako se po stoti put videlo da smo za sva naša "evroočekivanja" dobili još jedno obećanje tipa "suv put preko vode i radosna briga". U ova obećanja očajno se sve više veruje, iako se ništa konkretno ne dešava, a naročito se ne ulaže u proizvodnju.

 

Oproštaj od socijalističke zaostavštine

 

Od 21.000 nezaposlenih u srednjobanatskom okrugu, 13.000 ih je u opštini Zrenjanin. Treba znati da su, prema rigorozno restriktivnim zakonskim propisima o evidenciji nezaposlenih, u ovoj kategoriji samo oni koji aktivno traže zaposlenje, redovno se javljaju Nacionalnoj službi za zapošljavanje i ne odbijaju poslove koje im ponudi.

Rad na crno je ponovo postao uobičajena pojava u Zrenjaninu. Međutim, baš kao što su među "onima koji ne rade", samo neki "nezaposleni", tako i među zaposlenima Srednjobanatskog okruga (78.000 žitelja) ima skoro šest hiljada onih koji nemaju zdravstveno osiguranje. Više od pet hiljada radnika je iz zrenjaninske opštine, među kojima su radnici Naftagas montaže, firme u stečaju. Nekada čuvena zrenjaninska trgovinska firma Gvožđar, koja još uvek postoji, nema čime da plati svoje radnike. Ovim sirotim ljudima firma duguje trideset plata, jer ne ostvaruje dobit. Fabrika za preradu kukuruza IPOK, pored svojih brojnih hroničnih problema, svaki čas šalje zaposlene (njih tridesetak) "da rade kod kuće", kako to kažu u Zrenjaninu. Sve je baš poput devedesetih godina.

BEK (industrija mesa) i IPOK (prerada kukuruza) su pred bankrotom pošto podnosioci plana reorganizacije nisu u stanju da ispune ni ono što su sami zacrtali posle "ponositog marša" na Beograd gde im je udovoljeno.

Trgovinsko preduzeće Banat, nekadašnja firma koja je snabdevala Zrenjanin i okolinu, danas ima tek trideset radnika koji "valjda rade, ali ne primaju platu" od 2003. godine. U stečaj ide i fabrika čarapa Udarnik, koju smo ranije pominjali, a u kojoj više od 160 zaposlenih "radi, ali ne prima platu", doduše, "samo" od početka ove godine. Suviše su stari da bi ih primio neki drugi poslodavac, a premladi su za penziju. Likvidacija će pogoditi i sečanjsko preduzeće Vojvodina. U  Zrenjaninu će biti likvidirana i neka preduzeća koja potiču još iz Titovog doba, a nekim čudom su opstala do danas. Opraštamo se s ostacima Radničkog univerziteta, Zite, Emone i Aranžera. Ova preduzeća su mnoge hranila dok su mogla.

Opštine Žitište, Srpska Crnja, a verovatno i Zrenjanin mogu lako da se nađu pred bankrotom. Zrenjaninci bi se opet mogli naći u situaciji da posetiocima, koji čuju kreketanje hiljada žaba iz mrtvaja usred grada, opet objašnjavaju kako "ovo nije mrtav grad".

 

Zaista nezapamćena slika

 

Završetak sportske hale, koju su zidali "gladni radnici" GIK Banata, skupo je koštao Zrenjanince. Naime, izgleda da je ona sazidana preusmerenim sredstvima Pokrajinskog investicionog fonda, koja su prvobitno bila namenjena za konačno regulisanje ogromne baruštine u centru Zrenjanina (tzv. Jezero 2 begejske petlje). Izgradnja nove hale bila je "top prioritet". Javnost Zrenjanina morala bi da bude svesna kako je cena regulisanja ovog dvodecenijskog izvora zaraze tek nešto viša (166 miliona dinara) od iznosa kamata Vojvodinavodama, kojima Zrenjaninci "napasaju" nagojenu novosadsku birokratiju. Predsednik Izvršnog veća bio je na otvaranju hale i vratio se u Novi Sad, ostavljajući Zrenjanince da bez njega slušaju kreketanje "barskih slavuja" u centru grada koji "nije mrtav grad". Za to vreme će plaćati novosadsku minakvu, koja je (gle čuda!) tek nešto jeftinija od svih ostalih voda, dok uzaludno čekaju da se i u Zrenjaninu izgradi fabrika vode. Tisa je otrovana udruženim zagađenjem iz Evrope i naše zemlje, stanje Begeja je mnogo gore, a voda iz zrenjaninskog vodovoda je zabranjena za piće.

Posle pada Miloševića borba za privredni oporavak grada i privrednog regiona, vodila se u lošim uslovima. Investiciona i razvojna politika se najvećim delom sastojala u obećanjima na svim nivoima. Lokalne, pokrajinske, republičke vlasti, ali i nadležna tela EU nisu uspele da obnove privredu ni blizu onom obimu koji je postojao pre 1991. godine. Naročito malo ulaganja bilo je u proizvodnu privredu. A ono što se smatra uspesima grinfild stranih ulaganja u zrenjaninsku tekstilnu industriju, direktno ili indirektno je u vezi s propadanjem društvenih preduzeća.

Od republičke vlasti malo ima pomoći. Pomoć Pokrajinskog investicionog fonda je tek simbolična, a odustajanjem od regulacije Begeja, doprineo je završetku nove sportske hale. Grad je i bez toga u velikim finansijskim problemima, jer je prethodna vlast vodila čudnu politiku neplaćanja računa Vojvodinavodama kako bi srednji Banat novosadske vlasti pritisnule napumpanim dugovima, koji su za to vreme kamate već premašile.

Najveći deo velikih, reformističkih obećanja, ostao je neostvaren, kao i konačna izgradnja fabrike vode. Nekako je ispalo da je baš ovaj slučaj simbolička slika i prilika propale vojvođanske privrede, čija ružna slika danas stoji u senci hvalisavog Bojana Pajtića i njegovih priča o "nezapamćenim" investicijama.