Tabloid istražuje
EKSKLUZIVNO: Uloga nemačke obaveštajne službe u nastajanju kosovske narko države (2)
Skupili se anđeli i oteli Srbiji pakao
Teroristička OVK uspela je da preko pojedinaca iz organizovanog kriminala formira
jake kontakte s američkim i nemačkim političarima na vlasti, preko
kojih je uspela da dobije prvu mafijašku državu u Evropi. A sve je to plaćano novcem zarađenim od trgovine drogom i prostitucije
Milan
Malenović
Kada je reč o organizovanju i vođenju
tzv. OVK u njenim prvim danima i dalje postoje određene kontroverze. Između
ostalog, francuski Monde Diplomatique, kao i niz drugih autora (na
primer, Christopher Deliso u svojoj studiji The Coming Balkan Caliphate,
Westport: Praeger Security International, 2007) smatraju da je nemačka
tajna služba BND još 1996. godine započela s obukom albanskih terorista u planinama severne Albanije. Neki drugi
autori, međutim, ukazuju na izuzetan uticaj ne samo američke
administracije već konkretno CIA u komandnim strukturama OVK, te smatraju da je ovu terorističku
organizaciju osnovala i vodila CIA. Istina je, kao i obično,
negde između.
Ne
prezaju ni od čega
Bari Sil (Barry Seal, pravo ime Adler Berriman Seal), agent CIA,
uhvaćen je 1985. godine u švercu kokaina i postaje glavni svedok na suđenju vođama
tzv. medelinskog kartela. Ubijen je već sledeće
godine pod još uvek nerasvetljenim okolnostima. Zvanično se smatra da je prošvercovao
drogu vrednu više od pet milijardi dolara. Njegov biograf Teri Rid
(Terry Read) u svojoj knjizi "Compromised: Clinton, Bush, and the
C.I.A." navodi kako je Sil bio u posedu velikog broja dokumenata koji su
potvrđivali da su mu zaštitu u poslovima sa drogom pružali Ronald Regan,
Džordž Buš stariji, guverner Arkanzasa Bil Klinton, CIA, FBI, DEA i
IRS.
Tradicija
da CIA svoje operacije finansira trgovinom narkotika potiče
još iz pedesetih godina prošlog veka, a svoj vrhunac je doživela
za vreme Vijetnamskog rata. Već skoro zaboravljena Iran-kontra
afera (nazvana i Irangejt) javnosti je za mandata američkog
predsednika Ronalda Regana ponovo pokazala da američke
službe ne prezaju ni od čega kada je u pitanju ostvarivanje njihovih ciljeva.
Glavni
albanski lobista u američkoj administraciji bio je Džo Diogardi (Joe DioGuardi), koji se pominje u nastavku Irangejt afere. Njegov
zamenik je izvesni Džozef Trafikant mlađi (Josef Traficant jun), koji je niko drugi do sin Džozefa Trafikanta starijeg, poznatog mafijaškog
bosa. Mlađi Trafikant je 1999. godine uhvaćen u švercu
oružja i proteran iz Albanije.
U
svom izveštaju iz marta 2008. godine Odeljenje za drogu i kriminal Ujedinjenih
nacija navodi kako su od sredine devedesetih godine prošlog veka albanske
kriminalne grupe iz posla sa drogom u Evropi potisnule turske i kurdske bande i
nametnule se kao glavni narko dileri. Albanci su i jedina nacija koja se
poimence pominje u Evropolovoj (Interpol za Evropu) publikaciji The Threat from
Organized Crime
iz 2006. godine.
Amerikanci i Velika Albanija
Iz ovoga postaje jasno
da su i sve aktivnosti albanskih političkih i paravojnih grupa bile plaćene
novcem od trgovine heroinom. Odatle potiče i novac za Diogardija i ostale
lobiste u Americi, mada je verovatno i da je deo para dolazio od italijanske
mafije u Americi, kojoj je pripadao Diogardijev zamenik Trafikant, budući da je
ona od sredine devedesetih godina prošlog veka albanske bande koristila za
ubistva protivnika.
Viznera tako treba
smatrati odgovornim za organizovanje finansiranja OVK u njenim ranim danima.
Kao što je poznato, CIA je novac za OVK uplaćivala preko tzv. Kosovskog biroa u
Ženevi, i ta sredstva su išla mimo BND-a. Od američkih obaveštajnih službi OVK
je dobila elektronsku opremu koja je NATO satelitima pomagala da otkriju
pokrete jugoslovenskih trupa.
Sve to se, međutim,
dešavalo krajem devedesetih godina prošlog veka, tako da ostaje pitanje ko je
nekoliko godina ranije pomogao Albancima da stvore svoju terorističku formaciju
nazvanu OVK. Odgovor bi mogao da da nemački publicista Jirgen
Elzeser (Jurgen Elsasser). U svojoj knjizi How the Jihad Came to Europe Elzeser
objašnjava kako su udruženo, prvo Nemci, a zatim i Amerikanci, gurali projekat
Velike Albanije. Isto to nalazimo i kod drugih autora, na primer, Michel
Chossudovsky: UCK vom organisierten Verbrechen finanziert, i svi se oni
pozivaju na izveštaje organizacije Gopolitical Drug Watch.
Berišina
epoha
Nemački
uticaj na OVK je direktno zavisio od sudbine Salija Beriše, albanskog
predsednika od 1992. do 1997. godine i sadašnjeg premijera. Preko
stvorenih piramidalnih štedionica u Albaniji - za čije je postojanje on zaslužan - pran je novac od
ilegalnih poslova albanske mafije. Kada je 1997. godine došlo
do kraha piramidalnih banaka u Albaniji i do pobune ojađenih
štediša, Beriša se povukao u svoj rodni kraj, Tropoju na severu Albanije, gde je formirao
klasični feud potpuno nezavisan od vlasti u Tirani.
Na
tom prostoru, koji nikakva vlast osim privatne Berišine nije kontrolisala, bili
su oformljeni logori za obuku OVK, tvrdi Kristofer Delizo (Christopher Deliso) u knjizi The Coming Balkan Caliphate. Nemačka
vlada je u Beriši očigledno imala veoma vernog i značajnog saveznika, budući
da je po zvaničnim podacima nemačka pomoć Albaniji u vreme Berišine vlasti dosegla 300 miliona maraka,
a to je bila suma koja je prevazilazila celokupnu pomoć
svim drugim balkanskim državama. Nemačke kompanije poput Preussag investirale su, takođe,
u Albaniju u to vreme.
I
uoči Berišinog pada Nemačka je s Albanijom potpisala ugovor vredan 87 miliona maraka za obnovu
aerodroma u Tirani. Najzanimljivije je, međutim, da su Nemci u svoj IFOR
kontingent preuzeli grupu od 40 albanskih vojnika, proglasivši
to početkom vojne saradnje dve zemlje (Peter Schubert: Zündstoff im
Konfliktbereich des Balkan: Die albanische Frage, Nomos Verlag,
Baden-Baden 1997, str. 50 i 57).
Padom Berišinog režima politička situacija u
Albaniji se promenila u korist Amerikanaca, koji su zatim morali da priteknu u
pomoć svojim saveznicima, Nemcima. To je period 1997-1998, kada na čelo OVK
dolazi Hašim Tači, ličnost s izuzetnim vezama u CIA. Istovremeno u
strukturama OVK u Nemačkoj, Švajcarskoj i Albaniji dolazi do serije
nerasvetljenih atentata na vođe te organizacije. U tim neobjašnjenim i
"zaboravljenim" atentatima ginu samo oni kadrovi koji su pod
kontrolom BND, a kontrolu nad organizacionom mrežom OVK (najčešće identičnom s
organizacionim strukturama narko mafije u albanskoj dijaspori) preuzima CIA.
Tako OVK za nekoliko meseci od nelegalne terorističke i kriminalne organizacije
postaje vojni saveznik američke armije u agresiji na Jugoslaviju (videti:
Pavluško, Poreklo organizovanog kriminala na Balkanu, Wordpress 10. 8.
2008).
U periodu dok je BND kontrolisala OVK dolazi do
zanimljive simbioze politički potpuno različitih albanskih grupacija. U OVK
ulazi 12 ilegalnih organizacija kosovskih Albanaca, od kojih je čak osam imalo
maoistička opredeljenja. S druge strane, njihov veliki zaštitnik u Albaniji,
Sali Beriša, važio je za liberalnog političara. Maoista i uopšte komunistički
orijentisanih političkih grupacija na Kosovu danas skoro da uopšte nema. Njihov
ulazak u terorističku OVK istovremeno je značio i njihovu političku smrt.
Komanda u Tropoji
Pad nemačkog saveznika
Beriše usledio je posle delimičnog ukidanja međunarodnih sankcija SR
Jugoslaviji. Sankcije su uvedene Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih
nacija 757 od 30. maja 1992, a
proširivane i pooštravane Rezolucijom 787 od 16. novembra 1992, i
naročito, Rezolucijom 820 od 17. aprila 1993,
ublažavane (delimično obustavljane) rezolucijama: 943 od 23. septembra
1994, 970 od 12. januara 1995. i 988 od 21. aprila 1995. godine. Konkretan
povod za uvođenje sankcija bio je rat u Bosni i Hercegovini (BiH), pošto je
Savet bezbednosti UN ocenio da je SR Jugoslavija neposredno umešana u ovaj
sukob. Po sveobuhvatnosti i oštrini, uz izuzimanje vojne intervencije,
bile su to najteže kaznene mere koje su
UN ikada preduzele protiv jedne zemlje. Sankcije uvedene navedenim rezolucijama
ukinute su praktično (obustavljene na neodređeno vreme) Rezolucijom 1022 od 22.
novembra 1995, dan posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, a formalno
Rezolucijom 1074 od 2. oktobra 1996 (neposredno posle potvrđivanja rezultata
izbora u Bosni i Hercegovini).
Iz svog feuda Tropoje u
blizini granice sa Srbijom Beriša je uz pomoć bandi kosovskih Albanaca faktički
kontrolisao šverc goriva, ali i drugih proizvoda u SR Jugoslaviju. Ukidanjem
embarga prestala je potreba za švercom, tako da je taj izvor finansija OVK
presušio. Ono što je preostalo bio je novac od prodaje droge, a to je, kao što
smo videli, specijalnost CIA, a ne nemačkog BND-a.
Ne treba smetnuti s uma
ni to da je početkom marta 1998. godine - pre nego što su Amerikanci preuzeli
OVK - u Beograd došao Klintonov specijalni izaslanik Robert Gelbard i
javno objavio da USA smatraju Kosovo unutrašnjim pitanjem Srbije, a OVK
terorističkom organizacijom, te da režim Slobodana Miloševića ima američku
podršku da policijskom represijom likvidira OVK i "pacifikuje"
Kosovo. Danas neki analitičari veruju da je to bila američka provokacija
usmerena ka zaoštravanju stanja na Kosovu, što će kasnije biti iskorišćeno kao
izgovor za NATO agresiju na Jugoslaviju.
O promeni mentora u OVK
svedoči i naglo interesovanje nemačkog BKA za ilegalne poslove Albanaca u
Evropi. Nemački magazin Špigl (Spiegel) od 28. juna 1999. godine citira
analizu BKA, u kojoj se kriminalitet Albanaca s Kosova tretira kao
"problem koji treba ozbiljno shvatiti". U to vreme su javno na
opasnost od OVK ukazivali i neki nemački političari, kao što je poslanica
Zelenih u Bundestagu Antje Folmer (Antje Vollmer) ili glasnogovornik
poslaničkog klupa SPD-a Diter Vifelspic (Dieter Wiefelspütz). I Zeleni i
SPD su tada činili vladajuću većinu u nemačkom parlamentu, istu onu koja je
zdušno podržala NATO agresiju na Jugoslaviju.
Zar posle svega
O povezanosti OVK i
albanskih mafijaša s nemačkim političarima postoje brojni dokazi. Publicista Jirgen
Rot (Jurgen Roth) 2006. godine objavljuje kako su ispostave BKA u Bavarskoj
i Donjoj Saksoniji 2005. godine tražile od centrale da se na saveznom nivou
osnuje posebno odeljenje samo za praćenje delatnosti članova OVK. Isti takav
zahtev uputila je i austrijska BKA, kao i italijanska policija, ali je nemačko
ministarstvo unutrašnjih poslova odbilo ove predloge, tvrdi se u jednom
poverljivom izveštaju austrijskog BKA (više o tome videti na sajtu: german-foreign-policy.com).
Tadašnji ministar
unutrašnjih poslova vlade u Berlinu bio je Oto Šili (Otto Schily),
nekadašnji osnivač stranke Zelenih, a kasniji poslanik SPD-a. Isti taj
političar je 2005. bio upetljan u aferu izdavanja viza kosovskim Albancima,
koji su zatim u nemačkoj obavljali poslove za albansku mafiju. Potpredsednik
BKA, Bernhard Falk, pred odborom Bundestaga koji je trebalo da ispita tu
aferu, 22. juna 2005. godine, potvrđuje da je liberalizacija viznog režima za
kosovske Albance nanela štetu Nemačkoj i dodaje kako je BKA blagovremeno
upozorila ministarstvo unutrašnjih poslova na to (albania.de).
U februaru 2005, uoči izbijanja afere sa vizama, Šili je javno
tvrdio kako u praksi nemačkih konzularnih predstavništava nema neregularnosti,
iako mu je od 2001. godine bilo poznato da se vize kosovskim Albancima dele bez
uobičajenih provera. Ovo proizlazi iz više njegovih pisama ministru spoljnih
poslova Nemačke Joški Fišeru (Joschka Fischer), objavljenih u nemačkoj
štampi u vreme rada pomenutog odbora.
Ako je Jirgen Elzeser u
pravu kada tvrdi da su u to vreme patronat nad albanskim političarima
proisteklim iz OVK Amerikanci preuzeli od Nemaca, onda ovi postupci Šilija i
Fišera nikako ne mogu da imaju osnovu u eventualnim političkim interesima
Nemačke. Pre će biti da se interes zasnivao na parama
dobijenih od albanske mafije.
Na
to upućuje i Rot u napred pomenutom izveštaju kada obrađuje
jedan albanski klan sa severa Nemačke koji je u velikoj meri
finansirao OVK novcem zarađenim od ilegalnih poslova. Po istraživanjima
KFOR-a na koje se Rot poziva, ovaj klan je blisko sarađivao
sa grupom koja je sarađivala sa Ramušem
Haradinajom, s kojim je kontaktirao osobe iz tadašnje
nemačke vlasti. U Rotovom izveštaju doslovno se navodi: "Nemački
ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel sreo se 1998. sa vođom
klana iz grada na severu Nemačke, a kasnije je isto to učinio
i šef BND-a Avgust Haning (August Hanning)".
Motivisani
novcem dobijenim od albanskih mafijaša, nemački
političari su se oglušivali i o izveštaje sopstvenih službi. Tako nemačka vladina agencija AA, 12. januara 1999, dakle samo dva meseca pred početak
agresije na Jugoslaviju, izveštava Upravni sud u Triru da Albanci
nigde na teritoriji tadašnje SR Jugoslavije, računajući i Kosovo, nisu
progonjeni samo zbog svoje etničke pripadnosti. Na isti taj izveštaj
pozivao se i Savezni biro za priznanje stranih izbeglica u Cirndorfu i 17.
marta 1999, nedelju dana pred početak bombardovanja, u svom
rešenju pod brojem 2433787-138 na strani 3. navodi:
"Kosovski
Albanci pri svom povratku u otadžbinu nisu izloženi progonu... Od oko 50.000
izbeglica koji su se krili po brdima i šumama (uglavnom u blizini svojih sela)
skoro svi su se vratili svojim kućama posle povlačenja
(srpskih) snaga bezbednosti... Pojedinačno dolazi do oružanih
sukoba. Pri tome se najviše radi o napadima OVK i njenog okruženja koje koristi terorističke
metode, na koje jugoslovenska država ciljano reaguje."
I
pored tih izveštaja, koji su morali da mu budu poznati, Joška Fišer je bio
jedan od najagilnijih zagovornika agresije na Jugoslaviju. Na mestu ministra
spoljnih poslova on je nasledio Klausa Kinkela, a sa funkcijom je od ovoga, očigledno,
preuzeo i kontakte s albanskom mafijom. Samo tako može
da se objasni njegovo ignorisanje informacija vladine agencije AA da na Kosovu
faktički nema izbeglica, osim u slučajevima oružanih
sukoba između terorističke OVK i regularnih jugoslovenskih snaga.
Milijarda za Kosovo
Novinska agencija AP je 28.
juna 1999. godine citirala izveštaj BKA: "Analizom
nekoliko stotina istražnih postupaka protiv
Albanaca sa Kosova došlo se do zaključka da oni formiraju bande koje se na severu Nemačke uglavnom bave krađama, a na jugu trgovinom
droge." To je potvrdio glasnogovornik BKA Jirgen Stoltentov na
jednoj konferenciji za štampu u sedištu organizacije u Vizbadenu.
U to vreme u nemačkom magazinu Report citirana je anonimna sagovornica iz Saveznog
odeljenja za kontrolu kreditnih poslova po kojoj Albanci iz Nemačke na Kosovo godišnje pošalju približno milijardu maraka. Magazin zatim citira Mari-Žanin Čalić iz Fondacije za nauku i politiku u Ebenhauzenu: "OVK poslednjih godina
najveći deo svojih prihoda dobija iz inostranstva, delimično od kriminalnih poslova kao što je šverc droge ili oružja".
Nemački savezni koordinator obaveštajnih službi Ernst Urlau u izjavi Reportu juna 1999. smatra da će OVK zbog svojih veza s organizovanim kriminalom izgubiti priliku da
postane prihvaćena politička snaga.
Ima ih svugde
U martu 2005. godine u nemačkom magazinu Špigl objavljen je podatak da od
50.000 prostitutki u Italiji, njih 30.000 dolazi iz inostranstva, od kojih dve
trećine potiče iz Albanije. U jesen
2004. godine časopis Junge Welt
citira Krisa Svekera (Chris Swecker), šefa odeljenja za
organizovani kriminal u FBI, koji tvrdi da u redovima mafije u Americi više od
1.000 Albanaca zauzima istaknuta mesta.
Posle akcije Buttondown
sprovedene u saradnji sa FBI američko pravosuđe je privelo 100 vođa i oko 600 saradnika
mafijaške organizacije Koza nostra, posle čega je ovako obezglavljena italijanska organizacija svoje vodeće mesto u podzemlju prepustila Albancima, tvrdi Sveker.
Agim Gaši iz Prištine navodi se kao kum.
Krajem marta 2001. godine nemački Welt am Sonntag o
njemu piše: "Važio je za kralja droge u Milanu, tvrdi jedan italijanski diplomata. Kada je
uhapšen 1998. kod njega su pronađeni brojni dokumenati o isporukama oružja na Kosovo. Kada je Amarildo
Vrioni uhapšen u luci Brindizi priznao je istražiocima da je oružje za kosovske Albance
kupovano za heroin. Najveći uspeh bilo je hapšenje osobe sa nadimkom Princ Doboši u njegovom stanu u Pragu,
u Češkoj. On je kontrolisao
celokupnu trgovinu heroina u Srednjoj Evropi. Sa njegovih računa za potrebe OVK prebacivani su milioni evra."
Značenje korišćenih skraćenica
BKA - nemačko Savezno kriminološko odeljenje
BND - nemačka Savezna obaveštajna služba
CIA - američka služba za obaveštajni rad u
inostranstvu
DEA - američka agencija za suzbijanje trgovine narkoticima
IRS - američka agencija za finansijsku kontrolu
FBI - agencija SAD za
suzbijanje svakog, posebno organizovanog kriminala
AA - odeljenje za
inostranstvo u nemačkom Ministarstvu spoljnjih
poslova, zaduženo za prikupljanje informacija
o drugim državama