Feljton
Pero Zlatar:
"Meta Pavelić - Živ ili
mrtav" (3)
Poglavnik s osmehom aligatora
Decenijama pre izlaska
knjige Pere Zlatara trajala su nagađanja i nedoumice čiji su hici pogodili
ustaškog poglavnika Antu Pavelića na ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod
zaštitom Huana Perona. Pavelić je atentat preživeo, ali je od posledica
ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da je iza svega stajala
jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila gospodar života i smrti svugde gde
su živeli jugoslovenski politički emigranti.
Tabloid prenosi obimne
izvode iz knjige Pere Zlatara, iz
koje saznajemo šta se i ko se iza
svega krio, kao i o vremenu
u kojem se sve dešavalo
Petar Rak je jedini put video Rahimu dok je jednog vetrovitog
poslepodneva čekala Petra kod meteorološkog sata, preko puta palate službe
na Zrinjevcu 7. Napojio ga je njen prikladan izgled, prozračno severnjačko
lice, labuđi vrat i tanani stas, koji se lomio u uskom struku, užem i od onoga
u Konavoke s turističkog plakata. Najuži koji je uočio. Kao da ga je mogla
utegnuti u prsten.
"Na kojoj li se lutriji ovom Petru posrećilo da izvuče glavni
zgoditak? Prekrasnu devojku, zlatnu jabuku..." - esteta Šiljo nije odoleo
a da ne nahvali Rahimu.
"Kupio me je na rasprodaji, upola cene!" - odgovorila mu je mostarski
otresito.
"Ne samo što mu je devojka savršeno zgodna, nego je i
doskočljiva" - Šiljo osmotri Petra, koji je šmrcao i upaljenih obraza
lomio se između nelagodnosti i miline.
"Ne žalim se zbog toga!" - zucnuo je.
Petar se nije poverio Rahimi da je putovao u Nemačku, Italiju, Austriju i
dvaput u Francusku u opasne misije, u ulozi tajnog operativca, ili tačnije
rečeno likvidatora koji puca u ime države. U UDB-i prethodno označene spodobe -
koje su se, na njihovu nesreću, rodile na suprotnoj strani i koje su izrešetala
zrna naciljana iz Petrovog lakog devetmilimetarskog pištolja SIG M-48 -
nemilostiva smrt je uzjahala na leđa i oterala ih tamo gde petli ne pevaju. I
ni za šta na svetu ni bilo kojom prilikom Petar se neće ispovediti Rahimi i
razgolititi joj to skriveno i vihorno poglavlje svog nenapisanog romana. U
kojem bi, bude li ga napisao, opisao svoje mladalački ubitačne avanture. Rahimi
je uverljivo prodavao žvaku da se tamo u inostranstvu takmičio na streljačkim
turnirima za boje čileanske reprezentacije.
Njen stidljivi i kao slika zgodan dečko Petar - čiji je profil uporedila s
likom Aleksandra Makedonskog iskovanim na zlatnicima - imponovao je Rahimi što
je sportski strelac, omladinski i seniorski prvak Čilea, vicešampion Južne
Amerike u gađanju iz pištolja i gotovo učesnik Olimpijskih igara u Helsinkiju.
I što nije isfolirana faca:
"Ako je neko lep, taj nema komplekse. A čim nema komplekse, nije
zao." Dok je majci strpljivo razlagala da je zavolela dražesnog Čileanca
bračkoga roda, Rahima se držala vlastitog pravila po kojem je cenila momke koji
bi joj se dopali.
Ali ona je znala jedino tu, polovičnu istinu o dvostrukom Petrovom životu.
Petar Rak je sve više vremena provodio u izolovanoj streljani u Šimunskoj
cesti. Naručio je četiri lutke napunjene slamom koje su visinom i obimom bile
jednake merama Ante Pavelića. Iz dana u dan pucao je u njih sa različitih
udaljenosti i bio zadovoljan učinkom. Da je u uzornoj i razornoj formi,
dokazivale su mu nebrojene rupe u glavi i telu poglavnika od slame.
Zagreb,
sreda, 20. jun 1956, 8 sati, kabinet Ivana Krajačića
Pukovnik Đuro Milić, koji je, posle
Krajačićevog onomađašnjeg uputstva da izmeni izgled od ponedeljka prestao da se
brije, najavio je kako mu je uvrh glave dovoljno oko pola godine da se kao
puška pripremi za Operaciju Pavelić.
"Prema tome, neka moj polazak u Buenos Ajres bude jedanaestog
decembra, koji pada u utorak... I još predlažem da Petar Rak otputuje nekoliko
dana pre mene i najpre ode svojima u Čile, porodično proslavi Božić, a potom
doleti u Buenos Ajres. Nas dvojica ćemo se dogovoriti kad ćemo se i gde naći.
Mislim da bi nam zbog manje upadljivosti, ali i troškova, umesto skupog
stanovanja u hotelu bilo uputnije, komotnije i diskretnije da u Buenos Ajresu
iznajmimo stan..." Iz duboke posude tamanio je ohlađene trešnje koje su
svakog od šestorice učesnika sastanka dočekale na stolu. Vlažne koštice
stavljao je između palca i kažiprsta i kao katapultom izbacivao kroz široko
otvoren prozor u vrt.
Stevo Krajačić se saglasio sa Šiljom:
"Jesi li se čuo s Grabovcem, amigo?" - pitao je
zatim Srećka Šimurmu.
"Jesam, druže Stevo, prekjuče. Sleteće u Zagreb 3. jula posle podne iz
Frankfurta. Prenoćiće u Palaceu i sutradan će večernjim letom u
Split."
"Nešto sam se setio..." - reče Stevo. "Smatram da je bolje
da ti, Srećko, dan ranije, 2. jula, odletiš u Frankfurt i sledećega jutra
sačekaš Grabovca. Dok čekate presedanje za Zagreb, imaćete nekoliko sati da
naširoko porazgovarate na aerodromu, a potom i u avionu. Smisli kako ćeš ga
upoznati zašto nam je potreban... Neka Grabovac otkaže sobu u Palaceu.
Kad sletite, dovezi ga u našu vilu, gore na Jabukovac i smesti ga. Čim odloži
stvari, okupa se i malo se odmori, s njime ćemo večerati u vili. Bolje nego u
restoranu, da neometani razmotrimo šta nam je planirati, preduzeti i učiniti.
Na tu večeru svakako treba da dođeš i ti, Šiljo, dok Veljku, Maljčiku i Petru
ostavljam na volju. Naravno, ako žele, dobro su došli."
Sva trojica su rekla da neće doći pošto nije "pod moranje".
Dogovor kod Krajačića potrajao je jedva dvadeset minuta. Kad su izašli,
Petar Rak obradovano reče pukovniku Miliću:
"Juče mi je bio rođendan. A vi ste me danas darivali najlepšim
rođendanskim poklonom koji sam mogao poželeti... Udesili ste mi da pre Buenos
Ajresa svratim u Valparaiso. I još na račun službe. Nisam mogao da
smislim bolju priču od te. Priznaću vam, druže pukovniče, odavno i sve
učestalije spopada me čežnja za Čileom..."
Posle takvog snažnog povoda pukovnik nije mogao odbiti Petrov poziv da ga
počasti užinom u Vinodolu.
Prijala im je vruća bela džigerica nakiselo. Glava zagnjurenih u prepune
tanjure srkali su tigrovskim apetitom i trpali zalogaje kao u korpu bez dna.
Kao da su tri dana gladovali. Šiljo, kome se učinilo da bi pokusao i ceo lavor,
otegnuto podrigujući i oblizujući čačkalicu u zubima upita mladog Raka:
"Nikako ne mogu da svarim, baćo, kako uz smok koji vapi za vinskom
podlogom umesto gemišta piješ tu jebenu zašećerenu cocktu?"
"Sportski život, druže pukovniče!" - podigne desnicu Petar kao da
mu se izvinjava zbog apstinencije. Iskrsla mu je slika trpezarije kod kuće u
Valparaisu, gde je trajala stalna revija očevih najprobranijih vina, zavisno od
posluženih jela. Roditelji i sestre popili bi čašu-dve, ali Petar nikad nije
nagnuo ni kapi...
Pukovnik Đuro Milić i Petar Rak ni sada u Vinodolu, baš kao i u
nedelju u Dubrovniku, nisu spomenuli Operaciju Pavelić. Poštovali
su sicilijansko pravilo da su razgovori o poslu neprilični za stolom. Čavrljali
su, naravno, o fudbalu i ženama.
Zagreb,
vila na Jabukovcu, utorak, 3. jul 1956, 20 sati
Istuširan, naškropljen mirisnom vodicom i latinski glatko začešljan, visoki
plavokosi prvi sekretar ambasade FNRJ u Argentini, tridesetdevetogodišnji Predrag
Grabovac izgledao je sveže i vedro. Delovao je kao naočiti fotomodel s
reklama za briljantine, losione i krema za brijanje. Kao da nije promenio
vremensku zonu i pomerio kazaljke šest sati unapred; kao da nije leteo
osamnaest sati od Buenos Ajresa do Frankfurta, sa spuštanjima u Sao Paulu,
Dakaru i Madridu; potom čekao pet sati u Frankfurtu i napokon se dva i po sata
drmusao do Zagreba. JAT-ov convair uleteo je u grmljavinu i oluju,
gurkao se s gromovima i munjama i uvaljan u oblake guste poput testa bio besno
bacan kao da je uzjahao mustanga.
Predrag Grabovac nije zatomio radost što je lično upoznao legendarne
drugove, generala Ivana Krajačića i pukovnika Đuru Milića, o kojima je mnogo
znao, ali do večeras samo po čuvenju. I pogotovu što je kao malo ko doživeo
povlasticu da im se, nakon njihovih insistiranja ubuduće drugarski obraća u
drugom licu i pri tom još blisko, nadimcima: Stevo i Šiljo. Nakon što su prešli
"na ti", rekao im je privrženo kako će zbog izuzetnog poštovanja
prema njima i neraskidivog partizanskog drugarstva koje ga godinama vezuje sa
Šimurinom ("Srećka volim kao brata!") zaboraviti na pravilo
lojalnosti prema Državnom sekretarijatu spoljnih poslova, na koje se u Beogradu
obvezao rečju i potpisom da ne sme ništa zatajiti. Pretpostavljenima neće
prijaviti šta je saznao od druga Srećka u restoranu tranzitne zone
frankfurtskog aerodroma i na letu do Zagreba. I sve ono što će večeras u vili
još saznati o Operaciji Pavelić.
"Zahvat je vredan divljenja i zato, drugovi, uvažavam vaš maksimalni
oprez. Provala Operacije Pavelić bila bi ne samo ljaga na službu
nego i šamar koji bi primila cela Jugoslavija. Neprijatelji naše zemlje, a njih
nije malo, i na Zapadu i na Istoku, likovali bi u nasladi zbog poniženja koje
bismo doživeli. Zato shvatam i bezrezervno prihvatam razlog što ste podigli
neprobojan zid trapističkog ćutanja. I vrlo sam počašćen što sam izabran da
služim kao sedmi u ovome krugu koji je upućen u tajnu o Paveliću. Radovao bih
se ako bih bio od pomoći. Odgovorno obećavam da ću, koliko god budem mogao, kao
rodoljubivi građanin i profesionalac, koji o sebi svakako neodmereno misli da
je strasni policijski zavisnik, svom snagom i znanjem pristupiti ovom uzvišenom
zadatku kako bih pridoneo da Operaciju Pavelić isteramo do pobedonosnog
završetka!" - Grabovac se nije libio da bira najsvečanije reči.
"Ovo veče mi, companeros" - reče Krajačić - "posle
Predragovog poletnog slova sada izgleda kao masonska inicijacija. Znate li da
članu kojeg uvode u svoj red slobodni zidari vežu oči, a on otkopča dugme na
košulji, zavrne desni rukav do lakta i levu nogavicu do kolena i potom se zakune?"
Predrag Grabovac, previjajući se od smeha, otkopča gornje dugme košulje i
krene da zavrće rukav. Ne stigavši do lakta, upita:
"Ali, drugovi, niste mi rekli jeste li se i vi zakleli kao
masoni?"
"Nismo. Čekali smo tebe da to zajednički učinimo. Mi ćemo, za razliku
od slobodnih zidara, umesto otkopčavanja dugmića i zavrtanja rukava i nogavica,
cugnuti malo viskija" - Stevo Krajačić ustane, dohvati načetu bocu
škotskog vata 69, izvuče iz frižidera aluminijsku posudu s ledom i bokal
vode i u četiri glomazne kristalne cilindrične čaše s teškim dnom natoči po dva
prsta.
"Da je ovde s nama, Petra Raka bismo isključili iz igre..." -
dobaci Šiljo.
"Ne razumem..." - zbunjeno ga pogleda Srećko dok je ubacivao led
u čašu.
"Zar ne znaš, baćo, da Petar nikada nije okvasio usta alkoholom?"
Slikopisni
žurnali
Te večeri Predrag Grabovac dobio je ulaznicu za ekskluzivni klub Šiljinih
obožavalaca. Pukovnik mu se dopao na prvi pogled.
Grabovac je pijuckajući ispričao neverovatan doživljaj, koji mu se dogodio
odmah po dolasku u Buenos Ajres, krajem oktobra 1953, nakon sedamnaestodnevne
plovidbe italijanskim brodom Julio Cesar, započete u Đenovi:
"Krenuo sam da pogledam grad kako bih ga što pre bolje upoznao. Toplog
prolećnog predvečerja ukrcao sam se u autobus koji Argentinci zovu colectivo
da se odvezem do poslednje stanice i potom vratim drugom linijom i drugim
smerom, do svog hotela Claridge, u ulici Tukuman. Na trećoj stanici ušla
su tri muškarca, jedan od njih, stariji, procenio sam da mu je šezdeseta,
šezdeset peta, otprilike, i dvojica, čvrsti kao kost, koji nisu prekoračili
dvadeset petu, nalik jedan drugom kao hleb presečen napola. U istoj ravni, levo
od mene, seli su na tapacirana sedišta. Delio nas je, dakle, prolaz po sredini,
jedva metar širok. Kad su progovorili hrvatski, koji je navlačio na
hercegovačko narečje - a raspravljali su o rokovima završetka trospratne
stambene zgrade - umrtvio sam se, toliko sam se bio skamenio. Učinilo mi se da
sam duboko uronio u san kad sam u najstarijem saputniku jasno prepoznao poglavnika
Antu Pavelića. Samo što se nisam počeo štipati da bih se uverio kako ne sanjam,
nego da je to ipak nemoguća java. Pre bih poverovao da mogu visoko poleteti kad
bih samo zamahao rukama nego da ću se, dok se čestito nisam ni raspakovao, u
Buenos Ajresu, u gradskom autobusu, voziti s ustaškim poglavnikom i s njim
razmeniti nekoliko rečenica. Bez sumnje, bio je to pljunuti on, vrag ga izija!
Najpre ga je odala boja glasa, koji kao da je izlazio iz prazne limenke i koji
sam razgovetno čuo. Upio sam ga još dok sam ga četrdeset prve i četrdeset druge
slušao s Hrvatskoga državnog krugovala i s endehazijskih slikopisnih žurnala. A
tek izgled! Ma to je on, glavom Pavelić, ukrućen kao panj i uspravan! Prsat,
rastresite stražnjice, čekinjaste brade, gustih obrva, slonovski prevelikih,
klempavih ušiju, širokih nozdrva, stisnutih mesnatih usana, hladnih i ujedno
depresivnih crnih očiju, koje su razorno šarale levo-desno, spremne da zaskoče
svakog ko mu se prišunja s leđa i napadne ga. Slika i prilika Pavelića, ali vidno
sedog, kratko ošišane, blago talasaste kose, visoko začešljane iznad čela. Bio
je u sivom odelu s prslukom i u beloj košulji, kravate na crveno-plave kose
pruge. Filcani tamni šešir od zečje dlake položio je na kolena. Ante Pavelić
poprilično urušen, za razliku od poglavnika s filmske trake iz 1942, koga sam
jedanaest godina mlađeg poslednji put gledao u bioskopu u Sinju, pre odlaska u
partizane. Unezvereni pogled kojim sam ih nesvesno okrznuo više je uznemirio
dvojicu pratilaca negoli Pavelića. Ne imajući kud i ne znajući šta bih sa
sobom, glupo sam im se nasmešio. Dok su mladići s njegove leve i desne strane
ostali jednako mrgodno ukočeni, Pavelić mi je uzvratio jedva primetnim osmehom,
dražesnim kao u aligatora. Ne sećam se jesam li ga ranije na fotografijama ili
na filmu video nasmešenijeg nego što je, makar nakratko, bio tada u autobusu...
Pitao sam se pretrnulo: šta sada, Predraže."
Jezičko
pitanje
"Slikovito rečeno, susret s njime doživeo sam kao sudar s tenkom. Srce
mi je zakucalo brže i nokti udrvenili koliko sam se bio prestravio. Kao da mi
je betonska gromada sela na prsa, a želudac se napunio razmahanim šišmišima.
Uzdao sam se u sreću da niko od te trojice u meni neće nanjušiti zemljaka. Ili,
na veću nevolju, možda prepoznati službenika jugoslovenske ambasade pa se zbog
toga unervoziti. Ne bih voleo da se vratim u hotel prebijenih ili prostreljenih
kolena, kostiju... Svakojake misli sjurile su mi se vijugavim stazama mozga.
Poput one da sam od prvog dana svoga života čovek apsurda zato što sam se rodio
na Dan mrtvih. Šta učiniti? Kako se postaviti prema Paveliću i pratiocima?
Odlučio sam se za varku koja mi je sinula i ako upali - upali. Bilo šta mu
milo, pa ma kako bilo! Moja poslednja slamka nade kad sam već došao do ruba
provalije, učinilo mi se... Znao sam da Pavelić tečno govori nemački,
italijanski i španski, ali da ne vlada dobro engleskim. Zato ću oponašati
izgovor radoznalog Amerikanca, koji nazalno govori kastiljanski kao da u ustima
valja vruć uštipak. Iznova sam im se nasmešio, ovaj put manje glupavo. I prenuo
ih kad sam im se obratio: Senores, oprostite što dosađujem i upadam vam
u reč, ali muči me jer ne mogu odgonetnuti na kom jeziku govorite? Je li to,
kao što nagađam, poljski? Možda ruski? Ili čehoslovački? Namerno sam rekao čehoslovački
kako bih zameo trag. Neka misle da ih je gnjavio lingvistički neobrazovani jenki.
Sva trojica su se tiho nasmejala. Mlađi pratilac, sa rupom na donjoj vilici i
od bolesti izjedenog lica, koji je, uprkos tome što je skrivao oči iza tamnih
naočara, izgledao zastrašujuće - a čuo sam Pavelića kad ga je zvao imenom
Miljenko - namrgođeno mi reče na školski ne baš uzornom španskom: No, senor,
jezik kojim govorimo nije poljski, a ni čehoslovački, kako vi kažete, nego
je hrvatski! Onda se Pavelić, dotle kiseo poput matrone, osvrnuo na mene i
uključio se u razgovor. Pitao me cesarski nadmeno, iskrivivši smežurani vrat,
ko sam i odakle sam. Najpre mi se misao zaglavila i nije mogla da smisli
nijedne valjane. A zatim jurnem da izmišljam sa dvesta na sat: Entonces,
ja sam distributer filmova za Južnu Ameriku, živim s porodicom u Kaliforniji, u
Santa Klari, kod Los Anđelesa, baka mi se doselila u States iz Poljske,
iz Vroclava, ali, eto, na moju sramotu i tugu, ne umem da beknem ni reči
poljskog. Nikad nisam video Evropu, pa, prema tome, ni bakinu domovinu
Poljsku."
Užasni
komunizam
"Pavelić podigne obrve i sumnjičavo se postavi kao učitelj koji je
izveo pred tablu ušeprtljanog đaka da ga ispita: Znate li, senor, gde je
Hrvatska? - Do grla zaglibljen u kolo laži odvažno sam nastavio. Odgovorio sam
mu da Jadransko more spaja Hrvatsku s italijanskom obalom i da je Dubrovnik na
hrvatskoj strani. Tu sam lekciju, rekoh još, svladao s proleća 1937. kad je
trebalo da s roditeljima otplovim na turističko krstarenje Sredozemljem, a u to
je bila uključena i poseta Dubrovniku. Ali smo zbog bakine smrti, nažalost,
odustali. Nisam dodao - kako sam najpre brzopleto hteo - da je Hrvatska bila u
Kraljevini Jugoslaviji. Ma, čemu bez potrebe prizivati nevolje, tako da sam se
zauzdao. Dvojica pratilaca, bolje reći gorila, smekšala su se i napetost im je
splasla. Odmakli su desnice raširenih prstiju od dubokih džepova, u kojima su
skrivali pištolje ili mi se tako priviđalo. Ante Pavelić mi se obratio
smirenije nego malopre. Poučio me s visoka da čehoslovački jezik ne postoji,
češki i slovački su različiti jezici. Kao što ne postoji srpskohrvatski jezik -
a takav krajnje neznalački idiotizam on pročita ponekad u argentinskim,
italijanskim i američkim novinama - nego je srpski jedan, a hrvatski sasvim
drugi jezik. Razlikuju se kao kastiljanski, galicijski i katalonski, primetio
je strogo. - Aha, velika vam hvala, gospodine, sada sam i to naučio
zahvaljujući vama! - rekoh ljigavog glasa: osećam se krivim pred sobom, ali
više pred spomenom na pokojnu baku zato što nisam naučio poljski, iako sam joj
se bio zarekao. Porazilo me nadmetanje s prokletim vremenom, u mladosti učenje,
a sada trka za poslovima, jurnjava za dolarom, nadam se da me shvatate... -
rekao sam i prosledio uz nedužan pogled: Vi ste, gospodo, zacelo čuli da
Argentinci kažu: No hay atajo, sin trabajo. - Zamislite, ali oni nisu
znali tu rasprostranjenu špansku izreku, najsličniju našoj: bez muke nema
nauke! Još sam izvalio kako planiram da sledećeg leta povedem ženu i kćerku na holiday
u Dubrovnik. Na to me je Pavelić mušičavo odvraćao neka ne idem u Dubrovnik sve
dok Hrvatskom vladaju komunisti: Naša porobljena zemlja, uperio je prst na sebe
i gorile, stenje pod srpskim jarmom. - Još jednom sam blentavo pogledao u njega
i gorile, tobož zgrožen: Ah, i u Dubrovniku je, dakle, komunizam kao i u
Rusiji! Užasno, užasno..."
Šta
bih još izbajao
"I toga ima u našem poslu, amigo. Da učiniš štagod korisno za službu,
katkada valja doskočiti neprijatelju tako što ćeš progutati ponos i pretvarati
se da si udaren mokrim obojkom po glavi. Neki put ćeš navući plišanu rukavicu
preko gvozdene šake pre nego što ga mlatneš. Moraš se praviti lud. Tonto,
rekli bi Španci" - dobaci Stevo. Predrag se složi zamahom glave i onda
zaokrugli dogodovštinu iz colectiva:
"Dovijao sam se šta bih još izbajao, ali oni su izašli iz autobusa na
stanici u San Hustu, poznatoj četvrti Buenos Ajresa. Pavelić je s tri prsta
lagano podigao šešir: Hasta luego, senor, muy agradable! - pozdravio me,
a gorile se nevoljno naklonile i bez reči izašle, jedan ispred, a drugi iza
njega. Otpozdravio sam veselo: Hasta la vista, senores! - Čuo sam onoga
koji je zakrilio leđa Paveliću: Ovaj smešni Amerikanac je neki naporan čovo,
poglavniče! - iako sam napeo uho, do mene nije doprlo je li mu išta uzvratio.
Brzo su mi nestali iz vidokruga..."
"Šta je bilo zatim?" - požurivao ga je Šiljo, a Grabovac produži,
ubrzanije dišući, jednako uzbuđen kao da se ovo o čemu pripoveda dogodilo dana
današnjeg:
"I još jedno zanosno otkriće, drugovi. Ispod sedišta gorile, onoga
šmokljana kojega je Pavelić oslovio Miljenko, ugledao sam zatvorenu omotnicu.
Podigao sam je i preleteo pogledom po adresama primaoca i pošiljaoca. Pismo bez
marke, naslovljeno je izvesnom Boži Livaiću, u gradu Rivera, u Urugvaju, a
šalje ga Miljenko Barbarić iz mesta Lomas de Palomar kod Buenos Ajresa, ulica
Mermoz broj 643. Tutnuo sam ga brzo u zadnji džep pantalona, iz bojazni da
Miljenko odnekud ne osvane i ulovi me kako čitam njegov list. Toga časa sam
verovao kako su sva čuda moguća, čak i u to da će taj tip sleteti pravo preda
me..."
Nastaviće se
Petar Rak je sve više
vremena provodio u izolovanoj streljani u Šimunskoj cesti. Naručio je četiri
lutke napunjene slamom koje su visinom i obimom bile jednake merama Ante
Pavelića. Iz dana u dan pucao je u njih sa različitih udaljenosti i bio
zadovoljan učinkom.
Učinilo mi se da sam duboko
uronio u san kad sam u najstarijem saputniku jasno prepoznao poglavnika Antu
Pavelića. Samo što se nisam počeo štipati da bih se uverio kako ne sanjam, nego
da je to ipak nemoguća java.