Uvodnik
(Pr)osudite sami
(Ne)zaboravljeni
Milovan Brkić
Kada je Ljiljana Smajlović pre dva meseca vraćena u
Politiku, na mesto glavnog urednika, promenivši gospodara, pogledao sam u impresum
lista. Interesovalo me ko su njeni izabranici, koji će uređivati ovu satrvenu
novinu, čije su najistinitije strane čitulje, zbog kojih, uostalom, poslednje
dve decenije i izlazi ovaj dnevnik
Mojoj pažnji nije promakla činjenica da u impresumu
novina više nema imena osnivača ovog, decenijama najuglednijeg lista na
Balkanu. Učinila je to, upravo, Ljiljana Smajlović, ljubitelj politike
Karadžića, a potom Koštunice, uz punu saradnju Sonje Liht. Kasnije su se Ljiljana i
Sonja podžapale, javno polemišući ko je kriv što je prodata Politika.
Bila je to odvratna polemika dve žene, koje su od života uzele sve što se uzeti
moglo, i čije bi, zvanične biografije, mogle da ih odvedu na smetlište.
U impresumu je uokvireno ime Tatjane Petrović, osnivačice
online izdanja Politike. Nešto me štrecnu i kolega mi nađe na pretraživaču da
je Tanja umrla u februaru ove godine, u 46. godini života. Iako se o mrtvima
uvek govori sve najlepše, ovom prilikom pomenuću njenu drugu stranu. Poznavao
sam pokoju Tanju, Bog da joj dušu prosti, i pamtim je, dok sam preko radio
talasa B 92 pozivao Beograđane da smaknu Slobodana Miloševića, donoseći Veranu
Matiću znatnu količinu novca, posle najsmelijih istupa dobijao sam izveštaje
koje je pokojnica, instalirana na ovom, u to vreme jednom od najznačajnijih
medija koji je bio otvoren za drugačija shvatanja, slala o mojim gostovanjima,
ko me podržava, izveštaje.
Posle pada Miloševićevog režima, Tatjana je u 34
godini postala gradski sekretar za kulturu! Posetio sam njene gazde sa
njenim dosijeom, ali su mi olako rekli da to sada nije važno! I tako u Politici
nema više Ribnikara, onih koji su osnovali ovaj list, ali će ostati, voljom
Ljiljane Smajlović, upisano ime Tatjane Petrović, koja nije znala ni pismo
majci da napiše!
Pre deset dana umro je veliki srpski pesnik Miladin
Kovačević, znan kao Jakov - Jaša Grobarov. Vest o njegovoj smrti nije
objavljena u Politici, za koju je godinama pisao najbolje priče, ni na
televiziji, ni u novinama. Nije, kao Tatjana, sahranjen na Novom groblju, jedva
su ga sahranili i na Bežanijskom, jer Udruženje književnika Srbije nema para za
sahranu ovog istinski velikog boema.
Decenijama su strane diplomate i znani gosti iz
inostranstva pamtili naš grad po Jaši Grobarovu i njegovim nastupima u Klubu
književnika i znamenitim kafanama. Dobar deo života Jaša je proveo
u Padinskoj skeli okopavajući kukuruz. Tako su poeziju shvatale prekršajne
sudije, dok nije došlo doba da se i sloboda proba. Umro je i Čude. Slobodan
Stojadinović, pesnik, intelektualac. Kolega Risto Kubura bio je Čudetov
najbolji drug. I Slavko Drinski, koji je njegovu smrt dočekao u Kanadi.
Čude je bio iz bogate porodice iz Niša, potomak
je vojvode Sinđelića. Njegovi su odlučili, da sve što su generacijama sticali,
marljivo radeći, daju sinu, da to Slobodan sve proćerda. Siromašan bi bio
Beograd da nije bilo Jaše, Čudeta...
Ambro Marošević je pogažen kod Sajma, otputovali su
Brana Petrović, Miodrag Bulatović. O, kakve smo mi imali boeme, pesnike,
intelektualce, ljude! Ostadoše samo šašavi šifranti i partijska murija koja
imitira pesnike. "...Bem ti život, i sve u svemu, kad ne znam
gde da stojim u njemu'' stih je koji je Čudeta učinio besmrtnim pesnikom,
kao i misao - ''...Razliku između pesnika i hajduka, poznaje
samo dželatova ruka''
Čovek umre kad ga zaborave, kažu. Verujem da ćemo
večno pamtiti one koji su to istinski zaslužili, a još za života prezreti
one koji su "odani svakoj vlasti, i krvoproliću, kad ih kao zver
privedu, jelu i piću".