Italija
Vatikanska banka, kriminalni poslovi,
biskupi biznismeni i nedodirljive pape
Pljačka Svetog Duha
Italijom više ne vladaju legitimno
izabrani narodni predstavnici, već skriveni bankari i ostali vlasnici krupnog
kapitala koji ne samo da postavljaju predsednike republike i premijere, već
učestvuju i u smenama papa, do juče neprikosnovenih poglavara Katoličke crkve,
danas upletene u mnogobrojne finansijske afere. Talas mahinacije nije zaobišao
ni bivše jugoslovenske republike pa je tako zbog skandala sa ljubljanskim i
mariborskim nadbiskupom Anton Stresom i Marjanom Turšekom, zbog toga što
su potrošili ravno 800 miliona evra vatikanskih para "u lancu propalih
poslova". Papa Franja im je 1. avgusta 2013. godine, bez reči prihvatio
njihove ostavke (i dugove).
Bernardo Vitulano
(dopisnik iz Rima)
U Italiji postoji izreka kako ta zemlja
funkcioniše uprkos vladi. Stalne političke krize, posebno iz osamdesetih
godina, malo su uticale na privredni razvoj, a nisu poremetile ni stabilnost
države. Privreda je vremenom naučila da radi i kada nema vlade ili su one
nestabilne, a dodatno regulatorno telo bila je veoma uticajna Katolička crkva
čije je sedište u delu Rima, Vatikanu.
Danas su pravi gospodari Italije
bankari koji kontrolišu ne samo privredu, već i Katoličku crkvu.
Nedavno je bivši italijanski
premijer Silvio Berluskoni pravnosnažno osuđen na zatvorsku kaznu u
trajanju od četiri godine, programom za amnestiju automatski smenjenu na godinu
dana. On je tako ušao u malobrojnu grupu političara koji su tokom aktivne
karijere osuđeni za neko krivično delo iz oblasti finansija.
Iako zbog starosti neće morati da ide u
zatvor, za Berluskonija ova kazna predstavlja kraj njegove političke karijere,
jer mu je sud, istina u ovom slučaju još nepravnosnažno, izrekao i zabranu
bavljenja politikom narednih pet godina.
Pozadina ovog slučaja nalazi se
upravo u činjenici kako je Berluskoni, za razliku od svog naslednika Marija
Montija, odbijao da se povinuje diktatu banaka i smanji javnu potrošnju.
Logikom da su same banke krive što su Italiji olako odobravale kredite, pa tako
trebaju i da trpe deo nastale štete, Berluskoni je planu štednje za ukus
bankara pristupao i previše oprezno.
Sklon populizmu, Berluskoni je
veoma brzo shvatio šta birači žele i na poslednjim izborima je bukvalno vaskrsao.
Njegova politika pregovora sa Evropskom unijom, Centralnom evropskom bankom
i Međunarodnim monetarnim fondom na bazi ravnopravnih sagovornika mogla
bi u najskorijoj budućnosti da dobije saveznika u evroskeptičnom pokretu Pet
zvezda, nekadašnjeg kabaretiste Bepea Grila. Zbog toga je Berluskoni
morao da bude sklonjen sa političke scene dok je još bilo vreme.
Italija jeste jedna od prezaduženih
zemalja Evropske unije, ali je njena pozicija daleko povoljnija od one u kojoj
se nalaze Grčka ili Portugalija, jer ima, osim uslužnih delatnosti, i veoma
razvijenu industriju. Zbog toga je Berluskoni smatrao da njegova zemlja uz malu
pomoć EU i malu štednju može da se izvuče iz minusa. Bankarima, koji su novi
centar svetske moći, nije išlo u prilog da se stvori presedan u samom srcu
Evrope kako je neka zemlja sposobna da se sama izvuče iz krize koju su osmislile
banke, pa je Berluskoni uklonjen.
Katolička crkva je jedan od
najvažnijih stubova na koje se oslanjaju ne samo italijansko društvo i država,
već to čine i mnoge druge zemlje. Ova institucija je najpoznatija po svom
verskom radu, ali je daleko aktivnija u bankama nego u hramovima. Vatikan ne
samo da ima sopstvenu banku, Vatikansku banku, već poseduje
značajne pakete akcija u drugim najvećim svetskim bankama. Kuriozitet je da je
Crkva koja se zalaže za mir i čovekoljublje najveći pojedinačni akcionar
fabrike lakog naoružanja - Berete.
Kada se prethodni papa Benedikt XVI
povukao sa trona Svetog Petra, dobro upoznati sa prilikama iza vatikanskih
zidina su to odmah doveli u vezu sa aferom "Sobar". Paolo
Gabrijele, lični papin sobar, uhvaćen je i osuđen jer je u javnost pustio
deo Benediktove poverljive korespodencije. U kući Gabrijelea pronađeno je više
od hiljadu dokumenata, od kojih su neki nosili papin potpis i napomenu da
ih treba uništiti.
Posle skandalozno niske kazne na
koju je Gabrijele osuđen, procurelo je u javnost da je on u posedu nekih
dokumenata koji bi teško kompromitovali papu i da je u zamenu za ćutanje
faktički oslobođen krivice. U početku su svi mislili da se radi o "gresima
iz mladosti", odnosno o istopolnim vezama u koje se upuštao Jozef Alojzije
Racinger (kako glasi svetovno ime Benedikta XVI). Međutim, ti su događaji
ležali u davnoj prošlosti i malo je verovatno da su bili predmet dopisivanja od
pre samo nekoliko godina, a i bili su već poznati dobro obaveštenim krugovima
oko Vatikana.
Tek su nedavni događaji vezani za Vatikansku
banku pokazali o čemu se zapravo radilo kod neočekivanog povlačenja Benedikta
XVI.
Banka, čiji je zvanični naziv Institut
za verske radove (Istituto per le Opere di Religione - IOR) uhvaćena
je u pranju novca za pojedine svoje klijente. "Postoji veliki rizik da
način na koji posluje IOR, bez preciznog navođenja pravih klijenata, može biti
upotrebljen kao paravan za prikrivanje nezakonitih transakcija", napisali
su tužioci u dokumentu koji je objavio dnevnik Korijere dela sera. Cela
afera je tek nedavno isplivala na videlo, a dosadašnje jedine žrtve su samo
pojedini visoki funkcioneri, kao što su direktor Paolo Ćiprijani i
njegov zamenik Masimo Tuli. Sama banka nije pretrpela nikakve posledice.
Tužioci su do afere došli prateći
transfer od 23 miliona evra iz Vatikanske banke italijanskoj kreditnoj
kompaniji Kredito artiđano u septembru 2010. Tri miliona evra zatim su
prebačena u Banku del fućino, a 20 miliona u JP Morgan u
Frankfurtu. U pomenuto vreme Benedikt je još uvek bio papa.
JP Morgan je jedna od
najvećih i najuticajnijih američkih finansijskih institucija sa pipcima po
celom svetu, tako da uopšte nije čudno što se u Nemačkoj nije mnogo radilo na
pomenutom slučaju. Sa druge strane, papa je očigledno do podataka o aferi došao
još pre tužilaštva i javnosti, što proizilazi iz dokumentacije do koje je došao
Paolo Gabrijele i nije bio spreman da saučestvuje u ovom kriminalu.
Međutim, njegova moć nije bila dovoljna da se ućutkaju krvopije iz bankarskog
sektora, pa mu je diskretno sugerisano da je bolje da neokaljana obraza napusti
Vatikan, nego da nastavi da kopa po aferi i rizikuje da se odjednom pojave
"svedoci" koji bi se posle mnogo decenija "setili" kako ih
je Racinger pipao po genitalijama.
Pametnom čoveku je dovoljno jednom
reći.
Ko još uvek ne veruje da Italijom,
faktički, upravljaju bankari i vlasnici krupnog kapitala, a ne od naroda
legalno izabrani predstavnici, neka samo obrati pažnju na činjenicu kako je Centralna
banka Italije (Banca d'Italia - BI) odavno u privatnim rukama. BI je
izdala ukupno 300.000 akcija, od kojih banka Intesa Sanpaolo ima
91.035, UniCredit banka 66.342, a Assicurazioni Generali (osiguravajući
zavod Đenerali, delimično u posedu banke Inteza) 19.000.
Pomenuta trojka poseduje oko 60 odsto
akcija nacionalne banke Italije, dok sama Intesa zbog umreženog kapitala
i vlasničkih deonica sa Generali osiguranjem ima više od trećine akcija
BI.
Isti ti vlasnici krupnog kapitala stoje i
iza bezobzirne privatizacije javnih preduzeća u Italiji. Nekada su Elektro-distribucija
i javna komunalna preduzeća, kao i Telekom Italije bili u većinskom
državnom vlasništvu. U to vreme su neuredne platiše struje tek posle dva meseca
dobijale podsetnicu da duguju, a posle narednih mesec dana i opomenu pred
isključenje i pokretanje sudskog postupka za prinudnu naplatu. Posle
privatizacije, struja ne samo da je drastično poskupela, već se sada opomena
dobija sedam dana po isticanju roka za redovnu uplatu. Onome ko ni tada ne
reaguje ubrzo se smanji napon, a zatim i potpuno isključi struja.
Isto to čeka i Srbiju, ako pristane da se
povinuje bankarima i Evropskoj uniji i dozvoli privatizaciju EPS-a. Pametni uče
na tuđim greškama, a glupi ponavljaju sopstvene. Još ima vremena da Srbija
razmisli o tome u čije kandže srlja.
A 1.
Italijani hoće, Nemci ne daju
Poslednji izbori u Italiji, održani
početkom godine, dobro su pokazali kako misli većina birača. Bepe Grilo, koji
je sa 25,55 odsto glasova za svoju stranku Pet zvezda osvojio 108
mandata u Predstavničkom domu, zahtevajući minimalnu platu za sve Italijane od
1.000 evra, referendum o izlasku Italije iz evro-zone i oproštaj dugova
državnog budžeta. U Italiji se smatra da je za mere štednje i povećanje poreza
odgovorna nemačka kancelarka Angela Merkel. I konzervativni Berluskoni
je svoje birače uveravao da je Merkel diktirala reforme tehnokratskom premijeru
Mariju Montiju. Berluskoni je prebacivao Nemcima sebičnu politiku kod
spasavanja evra i zahtevao jeftine kredite od Evropske centralne banke.
Kada se saberu procenti koje je
dobio Grilo sa onim osvojenim od strane Berluskonija, dolazi se do natpolovične
većine od skoro 55 odsto birača koji smatraju da je za krizu u Italiji kriva
Evropska unija, odnosno njena najjača članica - Nemačka.