(P)likovi

Veza koja je na proveri: Vučić i Dačić

Ako me ostavljaš, neka to ne bude u proleće

Svaki brak Aleksandra Vučića, privatni i politički, liči kao jaje jajetu. Tačnije, kao mućak mućku. U svaki je silom uteran, varao je i bio prevaren, udarao je i udaren je... I, svaki se završavao skandalima, onaj sa Ksenijom jednako kao sa Šešeljem, s Tamarom kao s Tomom. Tako će se okončati i dve i po decenije duga veza s Ivicom Dačićem, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, nekadašnji urednik dnevnih listova Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda, i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Sudbina ih je spojila, gde bi drugo, nego u WC-u! Prema legendi koju je razglasio tada mladi generalni sekretar Srpske radikalne stranke, do fatalnog susreta je došlo u skupštinskom toaletu. Muškom, navodno. Iscrpljeni politikantskim svađama u sali, mir su pronašli u intimnoj prostoriji iza restorana, opušteno se diveći svaki svom moćnom mlazu. U jednom trenutku pogledi su im se sreli. Ni reč nisu razmenili, čak ni osmehe. Ipak, strast je planula.

- Žao mi je što ga nisam zapišao - kukao je kasnije Vučić, prepričavajući anegdotu iz 1994, iz vremena najžešćeg sukoba socijalista i radikala.

Uglavnom, svaki je svog smokija vratio u gaće i nemo otišao svojim putem. No, poznanstvo, nastalo u mirisu amonijaka, obeležilo je političku scenu Srbije. Suština njihovog odnosa opisana je u aforizmu Duška Radovića: "...Kad se sretnu muškarac koji ne zna šta hoće i žena koja zna šta hoće, takav susret mora da se završi brakom". Dačić nije znao šta hoće i eto ga, robuje Vučiću, nadajući se da će postati politički udovac.

Što je propustio u skupštinskom wc-u, Vučić je sledeće dve decenije radio na svakom mestu, jednako u medijima kao i u privatnim razgovorima. U Dačiću je prepoznao konkurenta, po mnogo čemu superiornijeg. Dačić je bio sve što bi Vučić voleo, a ne da mu se.

S pozicije portparola SPS-a, mladi socijalista je odmah po ulasku u visoku politiku naučio da upotrebljava moć i uticaj. Režim Slobodana Miloševića je vodio Srbiju kroz ratove, inflaciju i uništenje privrede, ali i u najtežim uslovima, mudar i politički namazan, Dačić se nije zaletao, nije huškao na rat, vređao opoziciju i izazivao sukobe. Naprotiv, kad bi se danas izdvojile i pomešale, recimo, Mićunovićeve i Dačićeve izjave iz tog vremena, teško bi se uočile razlike u stavovima o svim bitnim pitanjima. S druge strane, Vučićeve parole, natopljene ličnom patologijom i tuđom krvlju, predstavljaju bisere srpskog beščašća.

Kolika je razlika između njih, autor ovog teksta se uverio u vreme njihovog zajedničkog učešća u vlasti, prilikom progona Slavka Ćuruvije, vlasnika „Dnevnog telegrafa". Tadašnji ministar protiv informisanja Aleksandar Vučić zloupotrebljavao je pravosuđe, policiju i medije u hajci na Ćuruviju. Javno mu je pretio osvetom, nazivao ga je stranim plaćenikom i domaćim izdajnikom, podnarednikom NATO agresora, a, u nastupu radikalskog besa, dva puta je fizički nasrtao na Ćuruviju.

Dačić je, naprotiv, nastupao mnogo normalnije. I posle zabrane rada „Dnevnog telegrafa" i plenidbe redakcijske imovine, Miloševićev portparol je pristojno prihvatao svaki Ćuruvijin telefonski poziv, dobronamerno ga savetujući da se strpi, da će se već naći način da se odnosi vrate u normalu. Uzalud, Vučićeva osvetnička opcija je odnela prevagu, Ćuruvija je izrešetan sa 18 metaka.

Petooktobarski poraz SPS-a i SRS-a nije zbližio njihove mlade jurišnike. Zajednički jezik našli su tek u noći 1. aprila 2001, kad su na beogradskom Trgu Republike protestovali zbog hapšenja Miloševića. I tada je među njima zjapio ogroman jaz. Vučić je strasnije i grlatije skandirao „Đinđića i Koštunicu, streljaćemo obojicu".

Godinu dana kasnije, upravo zbog tog agresivnog nerva, Vlajko Stojiljković, socijalistički šef policije, za posthumnog portparola izabrao je Vučića, Dačić mu je bio suviše mlak, mekan i normalan.

Ma koliko uživao u svojim ekstremističkim predstavama, Vučić je znao kako stvari zaista stoje. Stranački lideri, tajkuni, strane diplomate, pa i domaći mafijaši, svi su pokazivali da neuporedivo više poštuju Dačića.

Kao svaki ženskasti histerik, kad je shvatio da protivnika ne može da nadmaši uradio je ono što može - klevetao ga je, vređao i pljuvao mu pod prozor.

Smrt Slobodana Miloševića najteže je pogodila upravo Vučića. Iako se i tada, u svom lešinarskom stilu, nametnuo kao pogrebni konferensije, dok je javno udarao po režimu Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, koji nisu dozvolili da se bivši predsednik sahrani u Aleji velikana, Vučić je u potaji vodio privatni rat protiv Dačića.

- Debelom je upala sekira u med. Milošević nije osuđen, umro je na vreme. Glupani iz vlasti sprečili su normalnu sahranu, a s tim su od njega napravili heroja koji i mrtav plaši izdajnike. Socijalisti su se homogenizovali i dobili podršku svih patriota. Partiju i tu energiju, sve će uzeti, i kriv i dužan, Ivica Dačić. Sad ne vredi što ja pričam da se Dačić sastaje s američkim kriminalcem Montgomerijem i da prave plan kako da prepariraju SPS. Amerikanci od Dačića prave Sanadera. Kao što je Sanader, posle Tuđmanove smrti, promenio politiku HDZ-a i nacionalističku partiju pretvorio u prozapadnu liberalnu opciju, tako sad Dačić treba da uradi sa SPS-om. Kad se to desi, SPS će postati prihvatljiv za saradnju sa Demokratskom strankom, a to će Srbiju odvesti pravo u ponor - mudro je Vučić iznosio predikciju dešavanja.

U temelje tih, pokazalo se, tačnih političkih procena ugradio je ličnu zavist. Dačić je imao sreće, šef mu je umro u zatvorskoj ćeliji. Vučićev šef, Šešelj, u to vreme živahno je iz Haga manipulisao saradnicima iz vrha svoje stranke, držeći ih na kratkom povocu. Ipak, to nije sprečilo Vučića u nameri da krene Dačićevim stopama. Smenjivali su se na kanabeu u američkoj ambasadi, u Briselu i Strazburu, ali i kod Miškovića, Beka, Kostića...

Dačić je imao više sreće. I pameti. Posle tri godine tavorenja u opoziciji, uz podršku stranaca, nagodio se s Vojislavom Koštunicom i podržao njegovu prvu vladu. Nije dobio ministarska mesta, ali uspeo je da sačuva sebe i partiju od lustracije, dokazao je spremnost da bude faktor stabilnosti na srpskoj političkoj sceni i, što mu je najbitnije, svoje usluge je skupo naplatio.

Tapkajući njegovim tragom, Vučić je učinio sve da se približi Koštunici. Spajajući lepo i korisno, razbaškario se u čvrstom zagrljaju Aleksandra Nikitovića. Sa svake ritualne šetnje Dunavskim kejom, od „Šarana" do Ušća, vraćao se veseo kao tek zaprošena bugojanska odiva. Na konspirativnim sastancima nisu se samo raspredala strateška pitanja već i pikanterije o Dačiću.

- Debeli nije uspeo da reketira Koštunicu -s osmehom je pričao Vučić. - Od Zorana Živkovića je, ranije, za podršku tražio 50.000 evra mesečno. Koštunici je hteo da uzme 100.000, ali i to mu je propalo. Umesto para dobio je nekoliko jakih državnih firmi, da se preko njih namiri...

Posebnu Vučićevu pažnju privukla je afera „Kofer". Pozivajući se na Nikitovića, kao pouzdan izvor, analizirao je svaki detalj tog korupcionaškog skandala, koji je planuo 11. januara 2006, kad je policija uhapsila viceguvernera Dejana Simića i direktora SPS-a Vladimira Zagrađanina prilikom primopredaje kofera sa 100.000 evra. Vučić je iznosio informacije koje nisu postojale ni u medijima, a kamoli u sudskim spisima. Tvrdio je da u koferu nije bilo 100.000, nego 700.000 evra i da pare nisu namenjene Simiću, nego Dačiću. Vrlo precizno, od reči do reči, prepričavao je telefonske razgovore Dejana Mihajlova, koji je od ministra policije Dragana Jočića dobio nalog da iz Simićevog stana izmami Dačića, kako interventna jedinica ne bi uhapsila i njega. Vučić je znao ko je organizovao sastanak Simića i izraelskih bankara u Limasolu, kad je dogovoreno da se plati mito od dva miliona evra. Znao je kakvu ulogu je imao Dušan Lalić, zet Miroljuba Labusa. Znao je čak i ko je i zašto, mesec dana posle hapšenja, vozio beli „mercedes" koji je na Topčiderskoj zvezdi udario u „opel astru" guvernera Radovana Jelašića. Posebnu poslasticu predstavljali su transkripti presretnutih telefonskih razgovora osumnjičenih lica. Snimci domunđavanja Jelašića i Simića dokazivala su, tvrdio je Vučić, da su „sve dosmanlije obični razbojnici". Ipak, s posebnim uživanjem saradnicima je čitao, sve s dramskim elementima, stenograme slučajno zabeleženih vanbračnih čavrljanja Kazanove Zagrađanina i neke nestašne švalerke Jadranke.

- Pazi, ta nesrećnica mamlazu Zagrađaninu tepa „šećeru" - zacenio bi se Vučić od smeha. - Tako je Mira Marković zvala Ivicu, „šećerko". Možda obojica, kao Sloba, imaju šećernu bolest, pa ih zato tako ljubavnice zovu...

U maju 2010. ushićenje je zamenilo ogorčenje. Sudija Danko Lazović je odbacio optužnicu tužilaštva i utvrdio da nije izvršeno nikakvo krivično delo. Razjaren, Vučić je održao nekoliko konferencija za novinare na kojima je oslobađanje Dačića od odgovornosti etiketirao kao ''najsramniji sunovrat srpskog pravosuđa''.

Možda bi bio nežniji da između njih tikva nije pukla u junu 2008, kad je Dačić raskinuo koalicioni ugovor između SPS, SRS i DSS, kojim je utvrđeno da Vučić postane gradonačelnik Beograda. Dva meseca je Vučić živeo u uverenju da je ispunio svoju, do tada, najveću ambiciju. Tog jutra, kad je saznao da su mu snovi raspršeni, odjurio je u sedište SPS-a na Studentskom trgu, da bes iskali na izdajniku Dačiću.

Posle uzaludnih pokušaja da mu objasni politički rezon zbog koga nije mogao da na republičkom nivou učestvuje u vlasti s Demokratskom strankom, a u Beogradu sa radikalima, Dačić ga je, iznerviran, upitao: „I, šta sad da radim, da skočim sa četvrtog sprata?"

- Skoči! - odgovorio je Vučić.

Najprimitivniji i najbrutalniji prevarant u savremenoj istoriji Srbije nije opraštao prevaru u kojoj je on žrtva. Lažima i poluistinama satanizovao je Dačića gde god je mogao. Pored svih političkih i kriminalnih tema, Vučić je u nekrofilskom zanosu optuživao Dačića da je odgovoran za ubistvo Ranka Panića, radikala kome su policajci naneli smrtonosne povrede na mitingu SRS-a povodom hapšenja Radovana Karadžića.

Za desetak dana, koliko se Panić borio za život, Vučić nije našao vremena da ga poseti u bolnici. Igrao je šah i jurio sojke, pa nije stigao da se bavi nekim anonimnim samrtnikom. Međutim, kasnije je Panića koristio za kompromitaciju Dačića, tada na funkciji ministra policije. (Dolaskom na vlast, Vučić je pompezno slagao da je uhapšen žandar iz Niša osumnjičen za ubistvo Panića. Žandar Nikica Ristić je optužen samo za nanošenje teških telesnih povreda, a suđenje još traje.)

S istim ciljem, Vučić je Dačića optužio i da šuruje s braćom Šarić. Autor ovog teksta, tada na funkciji glavnog urednika dnevnog lista „Pravda", prvi put je za Šariće čuo 20. oktobra 2009. Od Vučića. Ujutru, oko 7 sati, Vučić me pozvao da mi saopšti intrigu koju je smislio.

- Cela Knez Mihailova je izlepljena plakatima o početku sezone u noćnom klubu „Vanila". Hitno pošalji fotoreportera da slika te plakate, pre nego što ih sklone. Vlasnici „Vanile" su braća Šarić, najopasniji kriminalci na Balkanu, a taj klub se nalazi u zgradi SPS-a na Studentskom trgu. Sinoć su Rusi obavestili Dačića da Medvedev ne želi da ga vidi zbog veze s narko-švercerima. Daj da slikamo te postere, pa da napišemo prigodan tekst o tome kako se ministar policije preko dana viđa s predsednikom Rusije, a uveče drogira sa svojim crnogorskim mafijašima - smislio je Vučić kako da napakosti Dačiću.

Imao je i lični motiv za osvetu.

- Dačić po gradu priča kako su Šarići moji poslovni partneri. Da, oni su od Caneta Subotića uzeli „Futuru plus", koja prodaje našu „Pravdu", ali ja nemam veze s njima. Sram ga bilo, on im izdaje prostor u sedištu SPS-a, a mene ogovara... - durio se Vučić. Do podne. Tada se javio s nečijim predlogom da ništa ne objavljujemo o Šariću i Dačiću.

Nekoliko meseci kasnije, na svoju ruku, ipak sam u „Pravdi" objavio tekst o tom slučaju, ilustrovan fotografijama i faksimilima ugovora kojim je preduzeće socijaliste Aleksandra Nikačevića od SPS-a uzelo u zakup prostor u sedištu SPS-a i, mimo propisa, dalo u podzakup jednoj od Šarićevih firmi. Nastao je lep haos. Do ponoći su se ređali Vučićevi i Dačićevi pozivi. Dačić je skrušeno molio da to maknem s naslovne strane, a Vučić je, po svom običaju, skičao od muke.

- Brate, Tadić je poludeo, traži da se makne taj tekst. Znaš šta ja mislim o tome, ali mi zavisimo od njega. Ako nam zbog tog teksta zaustavi reklame „Telekoma", nećemo imati za plate... - lagao je Vučić.

- Meni je sad Dačić rekao da te on pritisnuo...

- On! On je mala, debela sisa. Ako je to rekao, onda ostavi... - stideo se činjenice da Dačić ima moć da ga ucenjuje.

Naravno, dva minuta kasnije opet je zvao sa zahtevom da ipak izbacimo tekst.

U bolesnom nadgornjavanju Dačić je uspešnije kontrolisao nezadovoljstvo. Iako mu je Vučić svakodnevno davao povod za obračun, predsednik SPS-a je izbegavao zamke.

- Vučić nije normalan čovek - pričao je Dačić istinu. - U subotu smo, na poziv Tome Nikolića, otišli na večeru. Izgladili smo sve nesporazume i dogovorili se da zaustavimo napade. Lepo smo se rukovali, kao ljudi. U nedelju sam video da me na konferenciji za novinare opet napada zbog Panića i Šarića. Ludak! Ali, neka radi šta hoće, neka tera do kraja... Kad me preterano iznervira, zaboleće ga moj odgovor, mnogo će ga zaboleti. Stalno pominje kofer, a zna da imam dva kofera dokumentacije koja može ekspresno da ga spakuje u zatvor! Kad je počeo da proziva Ivicu Tončeva, on mi je rekao da pitam Mikija Rakića da utiče na Vučića, da mu zabrani da to radi. Pa, kako da pitam Mikija? Ja sam ih upoznao, preporučio sam im da sarađuju, a sad od Mikija treba da tražim da smiruje ludaka...

Rakića više nema, ali Vučićev i Dačićev perverzni odnos se ne menja. Kao što je Dačić imao Vučićev, tako i Vučić ima njegov dosije. To je javno potvrdio i sociolog Jovo Bakić, kome je aktuelni premijer pokazao dokumentaciju koja inkriminiše Dačića. Delove tog dosijea Vučić povremeno koristi da bi u medijima pod svojom kontrolom otkrivao njegove dilove sa mafijašem u bekstvu Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana, i sličnim tipovima s poternica.

Za sve vreme saučešća u vlasti Vučić je svoje kerbere puštao da provociraju Dačića. Pored političkih diskvalifikacija, gađali su ga niskim udarcima svake vrste. Hajde to što su tvrdili da je pijanac, ali od Dačića su napravili i seksualnu zver koja se švaleriše na sve strane, pa mu i to nije dosta, nego plaća prostitutke koje o tome pričaju u rijaliti šou programu Televizije „Hepi".

Vučić, majstor intriga i podvala, odskora širi glasinu da je Dačić teško bolestan, nema mu spasa, zato će uskoro napustiti politiku, a i ostalo. To je plasirano kako bi se Branko Ružić, navodni pretendent na mesto predsednika SPS-a, ohrabrio u nameri da izvrši puč i preuzme partiju. Istovremeno, tim tračem trebalo bi da se zastraše Dačićevi politički i poslovni partneri, pa da se na vreme prestroje u redove naprednjaka. Doduše, valja priznati, da je taj trend odavno počeo da se razvija. Za mnoge socijaliste, poput Aleksandra Antića, Dačić ne može sa sigurnošću da kaže da li je njegov ili Vučićev.

- Teško će gospodin Vučić uspeti da nas ubedi da opet u vlast uzmemo Dačića - nedavno je rekao Nebojša Stefanović, zaklinjući se u svoj doktorat.

Ta moralna i politička gromada odupreće se Vučićevom zahtevu jednako odlučno kao Vučić američkom ambasadoru Skotu, koji će, u skladu s neformalnim ovlašćenjima, odrediti sastav buduće vlade. Besprekornom poslušnošću Dačić je zapadnim mentorima dokazao upotrebnu vrednost i nema razloga za strepnju, može opušteno da čeka novu ministarsku funkciju. Kad bi postojala realna opasnost da ga vašingtonski i briselski mešetari puste niz vodu, Dačić bi se zaista razboleo i ne bi mu bilo spasa.

To zna i Vučić, zato ga straši najavama o saradnji sa Čedomirom Jovanovićem. Čeda priznaje da je spreman da preuzme ministarstvo za saradnju s Evropskom unijom. Ili bilo koje drugo, samo da se udomi, pa da umesto Dačićeve „Miljacke" himna srpske vlade postane njegov omiljeni hit „Nije život jedna vena".

Kakav god bio Ivica Dačić, za Srbiju bi bilo dobro da pukne njegova morbidno-romantična veza s Vučićem. U brakorazvodnoj parnici građani bi dobili priliku da saznaju ko ih je, kako i koliko pljačkao, varao i uništavao sve ove godine. I za Dačića bi bilo dobro da to uradi dok je na slobodi.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702