Postdemokratija

SZS VIŠE NEMA SVRHE

Savez za Srbiju, pošto je zapečatio odluku o bojkotu, izgubio je smisao svog postojanja. Koalicije se prave radi izlaska na izbore, a za bojkot je dovoljan samo dogovor, mada ni to nije neophodno. Za izbornu koaliciju je potrebno usaglašavanje stavova i zajednički program, pri čemu svako mora na nešto da zažmuri i po nečeg da se odrekne, a u bojkot zajedno mogu stranke sa sasvim različitim, pa i suprotstavljenim programima. DS bi mogla i morala biti prva koja će to shvatiti i povući nogu. Za to će biti zaslužan i Boško Obradović, koji ju je naterao da se zamisli. Ovo tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu.Njegovo mišljenje ne deli nijedan urednik ni saradnik ovih novina, ali neka i on pokaže svoj trag.

Piše: Mile Isakov

Napadom na Dragoljuba Mićinovića, nadobudni Boško je održao pravu lekciju najvećoj i najuglednijoj članici i tako otvorio pitanje: Šta je i čemu služi Savez za Srbiju? Obradovićev gest je ukazao na trećerazrednu ulogu DS u Savezu, što govori i njemu i o njoj, ali i o opoziciji, pa i društvu u celini.

Ne znam zašto su svi graknuli na Anu Brnabić kad je N1 Televiziju proglasila najjačom opozicionom političkom strankom? Poznato je da ona ne razume politiku, za nju je i vlada koju vodi jedna politička stranka, pa tako može to biti i jedna televizija. Inače, ona je potpuno u pravu da je N1 najžešća opozicija, pošto ubedljivije i doslednije raskrinkava režim kojem Ana toči, Ana služi, od celokupne opzicije. Skoro kao magazin "Tabloid", čiji je urednik, Milovan Brkić, zvanično proglašen za idejnog vođu svih protivnika režima pa i opozicionih stranaka.

Tako to biva, u državi u kojoj nema demokratije i ne funkcionišu institucije, nema ni slobode, pa od vlasti nezavisni mediji moraju da se bore za to i prirodno, praktično u samoodbrani, postaju opozicija. A, pošto su opozicione stranke nemušte i kilave, Vučićeva vlast prepoznaje medije kao veću opasnost od političkih stranaka.

Kako po logici režima stranke postoje samo zato da bi se borile za vlast, medije koji potkopavaju njegovu vlast doživljava kao političke partije.

Ne znam da li je Boško Obradović hteo samo da disciplinuje ili i da ponizi Demokratsku stranku, da li je sam to smislio ili ga je neko nagovorio, ali znam da ju je time prozvao i da sad ona mora reagovati. Mora da presudi ili sebi ili Savezu za Srbiju. Dara je prevršila meru, omalovažena Demokratska stranka, koja uprkos gresima iz vremena svoje vladavine, objektivno ima najveći ugled zbog zasluga za demokratske promene u Srbiji, iz nje je nastao i gotovo ceo DOS, prosto ne sme dozvoliti da joj jedan politički žutokljunac, pa još sa krajnje desnice, javno deli lekcije o demokratiji.

Ali ne treba da se ljuti na Boška, naprotiv, treba da mu bude zahvalna što joj je šamarčinom pred svima pokazao u kakvom je položaju i gde joj je trenutno mesto u aktuelnim demokratskim procesima u zemlji.

Od čuvara demokratske vatre, dogurala je do uloge šerpasa u ekspediciji namrnoj da se popne na vrh Srbije. Ako to nije razlog da se osvesti i vrati sebi, onda više ne treba da postoji. I njen dostojanstven silazak sa scene, bio bi revolucionaran dogođaj dostojan tradicije Demokratske stranke, kao i kad je ponovo osnovana.

U svakom slučaju bolje i to nego da ovako tavori šlepajući se poslušno uz Đilasa, Jeremića i Obradovića, ljude bez pravih stranaka, bez političkog ugleda, poverenja i podrške građana. I bez autoriteta kakav je DS uvek imala, pa i kad joj je rejting bio manji od cenzusa. Njena reč se uvek slušala, slušaće se i sad ako bude smela da progovori. Ako ne sme, oni koji imaju petlju treba da je napuste, osnuju novu i povedu pravu opizicionu bitku za temeljne demokratske vrednosti, a ne samo za vlast.

Negde sredinom septembra 2016, povodom prvih pravih demokratskih izbora u Demokratskoj stranci, na kojima je za predsednika i njegove saradnike glasalo celokupno članstvo, na ovoj istoj stranici sam objavio tekst pod naslovom "DS protiv DS", uz konstataciju odmah u podnaslovu:

"Konačno izbori na kojima će sigurno pobediti neko iz DS, ali uprkos tome moguće je da ih DS izgubi. Svi su izgledi da će se na unutarstranačkim izborima raspasti i skraćenica DS, da će izbori biti pobeda Demokratije i poraz Stranke". U tom tekstu, upozorio sam da sudbina te stranke nije samo njen problem. "Jeste DS debelo zabrljala i tako omogućila da se crveno-crna koalicija vrati na vlast, ali ma šta ko o njoj danas mislio, ta je stranka ugrađena u same temelje demokratije u Srbiji i zajedno sa njom ugrožena je i demokratija. Moglo bi se čak reći da se stepen ugroženosti demokratije u Srbiji može meriti po stepenu degradacije DS, a ona je na ivici ambisa".

I šta se dogodilo? Na tim plebiscitarnim stranačkim izborima pobedio je Šutanovac i poveo DS, u skladu sa svojim narodnjačkim shvatanjem, pravo u provaliju na beogradskim izborima.

Posle katastrofe koju je na tim lokalnim izborima doživeo, Šutanovac je pao, a kao spasilac se pojavljuje bezlični Lutovac, koji ni ne pokušava da vodi stranku velike tradicije, nego je sakriva pod skute Saveza za Srbiju.

Zapravo , daje je u miraz toj koaliciji, prepuštajući je na milost i nemilost njenim otpadnicima Đilasu, Jeremiću i Borku Stefanoviću, čija je sudbina najbolja ilustracija o kakvim je političarima reč. Borko je, naime, u Savez ušao kao lider nepostojeće levice, a završio u tajkunskoj partiji Dragana Đilasa, koju je ovaj osnovao naknadno, samo zato što je već svima bilo smešno da tzv veliku opozicionu koaliciju predvodi čovek bez stranke.

Da ne bi bilo baš očigledno kako se njih trojica svete Demokratskoj stranci, ovi likovi bez lica su napujdali Boška Obradovića da na njoj iživljava svoje ambicije i frustracije pripitomljenog desničara.

Za povod je iskorišćena pojava lica, od najstarijih do najmlađih, Mićuna i demokratske omladine, koja žele da misle svojom glavom. Na mlade ne smeju da udare, jer kako god okreneš na njima sve ostaje, pa su odabrali Mićunovića, verujući da više nema ni ko da ga brani, pošto su svi njegovi ispisnici uveliko van igre.

Međutim, prevarili su se, jer njega brane neuništive demokratske vrednosti koje je, sa svojim saborcima, otkrio Srbiji.

Nije Boškić napao samo starinu Mićuna, nasrnuo je on time na tradiciju te stranke, koja je uvek bila poštovana od svih demokratski mislećih ljudi. Nikad nije bila ni najmasovnija, ni najpopularnija, ali je uvek bila uvažavana. I kad nije imala ni pet posto podrške, njena reč je imala posebnu specifičnu težinu. Sad već predugo ćuti, pokoravajući se svojim otpadnicima i njihovim minornim strankama. A sad još i ovo da doživi, da na njenu legendu i nju udari momak koji bi od njih morao još mnogo toga da nauči.

Ako to prećuti, ako pređe preko toga, Demokratska stranka više neće postojati. Ako u njoj sada ne pobede oni koje je to pogodilo, napustiće je. Ako oni ne preuzmu kormilo i okrenu taj uveliko izbušeni i posrnuli brod u sasvim drugom smeru, ta olupina će potonuti čak i u političkom plićaku koji dominira Srbijom.

Iz te, brojčano uvek nevelike stranke, do sad je nastalo desetak sličnih, a događalo se da je neke od njih i višestruko nadjačaju, kao DSS, na primer. Ne bilo nikakvo čudo da nastane još jedna, kao što nije čudo što sad mnogi od onih koji nisu uspeli bez nje sad žele da se vrate u Demokratsku stranku.

Demokratska stranka, dakle, ima obavezu da se preispita i odluči. Da li želi da i dalje vegetira ili da zaista postoji, bez obzira na trenutni rejting. Prvi korak ka povratku svojoj misiji je izlazak iz Saveza za Srbiju, kako bi sama, svojom svešću i savešću, mogla da se opredeli i da izabere svoj put za izlazak i debele krize, sopstvene i društva u celini. Možda se opredeli i za bojkot, ali samostalno. Može i da sarađuje sa drugima u bojkotu, ali Savez za bojkot nema više nikakvog smisla.

Zaista, od kad je bojkot zacementiran, nema više ni jednog razloga za postojanje koalicije Saveza za Srbiju. Koalicije se prave za izbore, ne bi li se sinergijom postigli bolji rezultati i sa većim brojem glasova, odnosno poslanika, promenila politička mapa i ostvario veći uticaj u Parlamentu. Potpuna je besmislica koalicija za ne izlazak na izbore.

Šta će ti koalicija za izbore koje ne priznaješ, na koje nemaš nameru da izađeš i koji, kako kažu u SZS, ni ne postoje? Čemu služi koalicija za bojkot? Samo da moćnije izgledaju umišljeni lideri, čije stranke pojedinačno ne mogu da dobace ni do cenzusa od tri procenta, koji se najavljuje.

Za razliku od predizbornih koalicija u kojima se moraju peglati razlike među strankama, kako bi ih birači lakše progutali zajedno, to kod bojkota nije potrebno. Naime, nije lako građanski opredeljenim glasačima da uz svoje favorite glasaju i za desničare nacionalističkih uverenja i obrnuto. Kada se iz protesta ne ulazi u izbornu trku, svaka stranka opredeljena za to može da poziva svoje pristalice na bojkot iz svojih razloga i sa svojim argumentima, a među njima ne mora da postoji ni minimalna saglasnost o programskim pitanjima. Dugoročni ciljevi mogu da im budu potpuno različiti, mada su jednako opredeljeni za bojkot. Ako im veruju njihove pristalice neće izaći na birališta, bez obzira na to ko će još učestvovati u tom bojkotu. Tako bi se, možda, mogao postići i veći efekat, jer neki birači se ne bi pridružili bojkotu kad ih u to ubeđuje, ili im se učini da ih prisiljava, neko sa druge strane političkog spektra.

Prema tome, DS se pre svega mora osloboditi jarma koji joj nameće SZS. Ima ona dovoljno svojih hipoteka, ne trebaju joj i njihove. Time bi se distancirala od svih stranaka i pojedinaca koji su za bojkot iz svojih ličnih i stranačkih interesa, a koji imaju potpuno drugačije viđenje političkog sistema i društvenog uređenja.

Kad se ide zajedno na izbore i te se stvari ponekad moraju ostaviti sa strane, ali kada se ne izlazi na izbore, nema nikakve potrebe ni smisla, sklanjati te razlike u stranu i dozvoljavati da tuđi stavovi, zablude i brljotine, narušavaju sopstveni imidž.

U bojkotu na istoj strani mogu da se nađu i oni koji su protiv Vučića zato što veruju da se kompromisnim rešenjem sprema da izda Kosovo, i oni koji su protiv njega zato što nije spreman na kompromis, a da nisu ni na koji način povezane.

A mogu i da sarađuju, da se dogovare o međusobnom nenapadanju, čak i zajedno da planaraju kampanju, da podele sfere uticaja u zavisnosti od toga gde ko ima više pristalica i bolju organizaciju, a da se pri tom ne poistovećuju i ni na koji način ne odriču svojih uverenja i programa.