KiM

Iza Vučićeve vladavine ostalo je mnogo smrti i krvi

Prizva atentate, a drugi ostaje bez glave

Ubiti predsednika Vučića nije dozvoljeno, ne treba ni da bude sve dok u državi funkcioniše pravosuđe koje rešava probleme frapantnog kršenja zakona, izdaje zemlje i porodičnu privatizaciju kriminala od strane vlasti. Čak površno prikazane prilike koje vladaju u Vučićevoj Srbiji, pružaju ni malo prijatno saznanje da živimo u državi u kojoj svako može biti ubijen i to potpuno nekažnjeno.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Sa druge strane, običan građanin ne može da se pohvali istim stepenom zaštitie, upravo je suprotno. Čak površno prikazane prilike koje vladaju u Vučićevoj Srbiji, pružaju ni malo prijatno saznanje da živimo u državi u kojoj svako može biti ubijen. I to potpuno nekažnjeno.

Tako živimo ironiju u kojoj je Vučićev režim najglasniji zagovornik mira, a za sobom ima najveći broj žrtava u odnosu na bilo koju drugu vlast u Srbiji, tokom čijeg trajanja nismo bili u ratu. Ovde ćemo pomenuti tek neke od njih.

A da u Srbiji postoje i ljudi za koje ni jedno pravilo ni zakon ne važi, nedavno smo imali priliku da se još jednom uverimo u slučaju Vesne Pešić koja je rekla, tačnije napisala na Tviteru, da kod smene vlasti ne pomaže bojkot već "cev u glavu". To je bio podsticaj da malo više razmislimo i o sopstvenom položaju.

Na Pešićkin tvit režimski mediji su svojim izveštajima divljački kidisali iako su unapred znali da je to sve što mogu. Za detalje njihovog ispoljavanja slepe odanosti Vođi pod parolom "majku dajem, Vučića ne dajem", nisu morali da se čitaju svi režimski listovi, barem ko iole drži do mentalne higijene, naročito ne "Informer", "Srpski telegraf", portal "Srbijadanas.com" i slični... Mada, teško se može polemisati o njihovom idolopoklonstvu s obzirom da im majka nije dala ni približno koliko Vučić jeste, a verovatno nije ni tražila sve ono što oni daju za uzvrat svom idolu.

Dovoljno je bilo ispratiti ono što je nekada moglo da se zove vodećim medijima u Srbiji. Ni oni nisu imali puno posla. Pešićeva je sutradan otišla u policiju i nakon desetak minuta izašla slobodna iz stanice. Drugi nisu bili te sreće.

Očekivano, bilo je i pokušaja da se dodatno izlude i nadraže obmanuti poštovaoci pretpostavljenog lika i dela Aleksandra Vučića, na primeru nekada cenjenog lista "Večernjih novosti" a danas tek još jedne u nizu srozanih vrednosti Srbije pod Vučićem. "Novosti" nakon paljbe iz pištolja mlitave cevi osute po Pešićevoj, redom su nabrajale "pretnje" Predsedniku države, odnosno mahom kritičke objave koje su mogle da ogole, u državama sa ozbiljnijem poretkom i da obore, medijskim lažima našminkanu fukaru od vlasti.

Igrom slučaja (čitaj igrom interesa) Milorad Vučelić, koji danas krmaniše redakcijom ovog lista a kod koga je svaka vrednost i ideja koju je zastupao, od komunizma, revolucionarskih dana, preko levičara do novinara - tek šatro, izuzetno je uspešan trgovac iako sa jednim jedinim proizvodom na svom rafu - sobom. To je roba koju uvek i svakome može da proda. U jednom svom autorskom tekstu, još pre gotovo deset godina, Vučelić opravdano kritikuje izvesno poverenje dela srpske inteligencije u patriotske crte politike Borisa Tadića i piše da i "silom prilika i sam učestvuje" u "pogrešnom, jalovom i zakasnelom poslu" razvrstavanja "nacionalne inteligencije u kritici vlasti". Dodaje i to da se "ništa prethodno ne broji, nego se, kao da ništa nije bilo, uvodi nov i apsolutni kriterijum!" u kritikovanju vlasti koji više i nije kritika.

Da li proročki il' intuitivno ali to je napisao čovek koji "od '68 pa naovamo"nije propustio ni jednu oblast ni događaj društvenog života a da u njima ne učestvuje ili ih ne "omiriše" i to "uvek u stvaralačkom, dinamičnom konfliktusa svetom oko sebe, istovremeno debelo zahvatajući iz njega. Ako je to revolcija - onda revolcija, ako je to kultura, onda kultura, ako je rat - onda rat" (Vreme, br. 1296.)

Redakcija "Večernjih novosti" se ne razlikuje od ostalih režimskih i antinacionalnih medija koji kada, na primer, dođe do napada na Srbe na Eosovu i Metohiji za izvor uvek uzimaju osobe bliske režimu kako ne bi poremetili narečeni "autoritet" Vođe svojim izveštavanjem. Ni malo nije bitno što takvim javljanjem ne postižu ili ništa, ili čine stanje gorim pokazujući ekstremistima nemoć srpske vlasti. A to ona i želi jer ne zaštitom Srba već uvećanjem problema će jedino moći da opravda planiranu i, sada vidimo, definitivnu izdaju Eosova i Metohije i to ne kao konačnu već prvu u nizu nezaustavljivih razgradnji i drugih delova Srbije.

Tako neminovno dolazimo do tačke preseka koja nam pokazuje kako su jedino bitni ekonomski interesi a ključ od sefa nalazi se u rukama Vođe što je sve postalo potpuno ogoljeno. Eako bi Vučelić rekao - uveden je nov i apsolutni kriterijum - s tom razlikom da vreme vlasti Aleksandra Vučića, mada proces nije počeo sa njim, predstavlja vreme apsolutnog propadanja svih vrednosti pre nego postojanja bilo kakvog kriterijuma.

Budući da se našao i učestvuje u medijskom brlogu vlasti krcatoj kadrovima bez obrazovanja, lažnih diploma i sirovog prostakluka, Vučelić je nehotice postao jedan od simbola propadanja svih vrednosti ali to, kako reče, "silom prilika".

A kako su ga na sluganstvo silile prilike, koje nikako nije propuštao u životu, za Magazin Tabloid sažeto pojašnjava jedan od ljudi iz njegovog bliskog okruženja koji za najveću "uslugu" smatra to što nije bio primoran da sa njim ostvari ma kakvu saradnju ili kontakt.

"Danas glavni urednik Novosti, Milorad Vučelić, stari je mračnjak, kriminalac i pljačkaš, koji je bio podoban i u vreme Broza, i Miloševića, i Đinđića, pa i Koštunice. A podoban je i sada u vreme diktatora Vučića pa je sasvim jasno s kakvim prljavim čovekom imamo posla. Jedan detalj o njemu mnogo nagoveštava, on je svoju decu školovao na najskupljem fakultetu u Švajcarskoj gde godišnja školarina staje nešto više od 100.000 evra, na njoj se uglavnom školuju deca krunisanih glava i važila je dugo za "školu kraljeva"... i to nisu svi troškovi... Pa, kada izračunamo 4-5 godina školovanja puta dva studenta, koliko je to koštalo? Odakle mu taj novac? Od tetke iz Kanade?..." pita se naš sagovornik ironično i upozoravajući dodaje:

"Zato, tu protuvu i ljudskog izroda, inače veoma obrazovanu i inteligentnu osobu, kada bi mogli najbolje bi bilo da mimoiđemo. U širokom krugu. Sa takvima kao što su on, ili pokojni Aleksandar Tijanić, svim silama sam se trudio da nikada nemam i nisam imao posla" kaže naš sagovornik sa jezom u glasu kao što se sa prehlađenim Kinezom razgovara o Koronavirusu.

Podsećanje na Tijanića dobra je paralela i most koji povezuje RTS, Tanjug, Studio B,Novosti, Politiku... sa drugim interesno "privatizovanim" medijima poput Pinka, Hepi televizije, već pomenutu štampu a koji pokazuje medijsku scenu Srbije na kojoj su svi u istom frontu, sa istim ciljem iako naizgled drugačije uređivačke politike.

Tako su novi "kriterijumi" u stvari brisani prostor na kome su eliminisane sve vrednosti i moralne norme a njihovo mesto je ispunio isplivali društveno-intelektualni talog. To nije samo zaštitilo režim, i samog Aleksandra Vučića kao njegovog nosioca, u činjenju nepočinstava, pljačke i izdaje, već je kroz to aktiviralo i patološke mehanizme, koji su pojačali opresiju tj., brutalnost, bezobzirnost i okrutnost nad građanima.

Pogođeni nepravdom od strane vlasti koja u rukama drži sve mehanizme kontrole i zloupotrebljava ih protiv najbrojnijeg i nezaštićenog sloja ljudi, građani su se našli u stanju teške opterećenosti, uznemirenosti, neprestanog straha i neizvesnosti koja se putem ovakvih medija pojačava izmišljanjem opasnosti koja preti Aleksandru Vučiću, glavnom krivcu za takvo stanje i još traži podrška od žrtve (građana) kako bi Vođa nastavio da radi to što radi.

Izloženi nesigurnosti i ranjivosti naspram sve okrutnije diktature Aleksandra Vučića, u stanju teškog očaja i bede kako u fizičkom tako i u psihičkom smislu, građani sve češće pribegavaju ekstremnim vidovima ispoljavanja ogorčenja, poput raznih oblika destruktivnog ponašanja pa čak ubistava ili samoubistava. Ne retko bivaju i ubijeni, mnogo češće nego ranije.

Kada su u pitanju obični građani onda je to mahom raspusnim ponašnjem vladajuće kaste, koja je svesna svoje superiornosti u odnosu čak i na zakonodavstvo. Tada stupa na scenu onaj resor medija predviđen da bude patron vlasti u prljavim poslovima. Upravo zato diktatorski režim Aleksandra Vučića nikada neće javnosti otkriti krivca za ubistvo Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi kod Doljevca odakle su netragom nestali snimci sa sigurnosnih kamera što je, inače, apsolutno nezamislivo!

Podsećanja radi, Stanika je žrtva saobraćajne nesreće u kojoj je stradala kada je automobil u kome se ona nalazila, udarilo vozilo kojim je putovao narodni poslanik i visoki SNS funkcioner, Zoran Babić. Brzo se pročulo da je upravo on bio vozač ali se vlast svim silama trudila da to sakrije. Da nije bio, sigurno bi smo videli snimak.

To nije jedini snimak koji se krije od javnosti. Početkom ove godine Srbiju je potresla vest da se Kragujevčanin N.S. (41) zaklao na ulici nakon navodnog incidenta koji je izbio u jednom marketu. Već prve vesti donele su "saznanja" prema kojima se "nezvanično" ali radi o mentalno oboleloj osobi, da je jurio prodavačicu u marketu nožem jer je došao na kasu a nije hteo da plati, zatim je izjurio napolje i nakon kraćeg bekstva, ispred policajaca se zaklao. Nekoliko ljudi je to snimilo svojim telefonom.

Međutim, kako je sa lica mesta i Magazin Tabloid utvrdio, nesrećnik zapravo nije imao čime da plati što ga je duboko potreslo a onda istrčao na ulicu i počinio samoubistvo. Po načinu kako je to urađeno, nesrećnik nije želeo samo da se ubije već je više puta ponovljenim rezanjem svog vrata ispoljio jasan oblik dubokog ogorčenja i frustracije usled koje je došlo do samopovređivanja.

Psihologija kaže da samopovređivanje ne poznaje teže oblike a gotovo nikada, ili vrlo retko, suicid to jest, samoubistvo.

Optužbe režimskih medija i vodećih glasila da je za samoubistvo krivo mentalno stanje žrtve, kao i očigledna laž da je nožem jurio prodavačicu marketa što vidimo iz činjenice da video snimak nikada nije prikazan javnosti niti je prodavačica to potvrdila bilo kakvom izjavom, takođe govore da su uzrok pre svega siromaštvo i beda u koje nas je gurnuo Aleksandar Vučić sistematskim slabljenjem ekonomski moći građana.

Na ovom primeru, dakle, konkretno vidimo svu žestinu kojom su razoreni država i narod. U stanju potpunog bezizlaza, koje se na televiziji i u štampi predstavlja sasvim suprotno, često kao istorijski uspeh, psihološki pritisak na običnog čoveka je kulminirao. Sve češće žitelji Vučićeve Srbije "izlaz" nalaze u smrti.

Nedugo nakon slučaja u Kragujevcu, dogodilo se još jednom samoubistvo koje je potreslo javnost. Ovaj put na stepenicama Doma Narodne skupštine, muškarac V.Š. (42) pucao je sebi u usta i ostavio oproštajno pismo. Takođe je primetna težnja da se već u prvim vestima razdvoje mesto i sami događaj. Kasnije je javljeno da je razlog ubistva bio lične prirode, dugovi zelenašima. Međutim, činjenica da sadržaj oproštajnog pisma nije objavljen javnosti i da se strogo krije, snažno upućuje na zaključak da je velikim delom i za ovu smrt kriva Vlada i aktuelna socijalna i unutranjšnja politika Aleksandra Vučića. Da nije tako, objavljivanje tog pisma bi najbolje uklonilo svaku pomisao o povezanosti slučaja sa mestom, odnosno vlašću, i vrtelo bi se do besomučnosti u svim sredstvima informisanja.

Međutim, Vlada ni vladini mediji, nisu neosetljivi na smrt. To nikako! Ali samo onda kada se sa njom u vezu, najčešće na sasvim volšeban način, može dovesti sam Vučić. Naročito nerazuman i podanički slučaj predstavlja pritvaranje Radoša Mićevića (67) i to zbog nedvosmisleno satirične objave na njegovom Fejsbuk profilu!

Ona glasi:

Umro je naš Vučić

"Dragi naš Vučiću, neka te anđeli večno čuvaju u supmornom jezeru".

Ožalošćeni:

Mi mudri i pametni SNS sendvičari iz Centralne ljubavne uprave"

Sve to ispisano belim slovima na crnoj pozadini. Iako više nego očigledno da se radi o šali, bez ikakve pretnje bilo kome, sudija Višeg suda u Beogradu, Marina Anđelković, odredila je Mićeviću pritvor i pokrenula krivični postupak protiv njega!

Nije pomoglo ni to što za razliku od ranijih izlaganja lika Aleksandra Vučića satiri, kada se žalio da "oni" nađu neku fotografiju na kojoj je ružno ispao pa dopišu neki tekst..., ovu objavu krasi izuzetno vedra fotografija Predsednika, gde je on nasmejan i radostan i ni po čemu se ne može reći da se zbog nečega oseća loše ili da je Mićević imao neku "ozbiljnu" nameru.

Možemo samo da pretpostavljamo pravi razlog medijske podrške represiji nad građanima, da li servilnost ili uputstvo da se ućutka svaki protivnički glas da se ne bi dodatno poljuljala Vučićeva pozicija na vlasti, možda oba...

U svakom slučaju, Vučićev režim ne oprašta ono što nije on napisao.

To nam je predočeno još 2016. godine kada je u svom dvorištu pretučen profesor engleskog jezika gimnazije „Mihajlo Pupin" u Kovačici, Goran Herling. On je ukazivao na brojne nepravilnosti rada organa škole i direktorke - koju je inače na tom mestu postavila lokalna vlast koju čini SNS sa svojim koalicionim partnerima. Svoje primedbe Herling je objavljivao takođe na Fejsbuku, i dokumentovao ih zvaničnim zapisnicima i odlukama organa škole.

Herlinga je grupa muškaraca udararala oštrim metalnim predmetom po glavi, telu, rukama, prstima... nedvosmisleno mu pokazujući da ga kažnjavaju zbog onoga što piše!

Umesto pravde i zaštite usledio je sinhronizovani nastavak torture i psihički linč nad Goranom putem medijskih izveštaja.

"Ono što me u ovom trenutku boli više i od sopstvene glave i šaka (delova tela potrebnih za razmišljanje i pisanje), spada orkestrirano i simultano ispiranje mozga širokim narodnim masama.

U mom slučaju, neke medijske kuće, umesto da istraživačkim novinarskim radom pruže objektivnu sliku o događaju, prosto se utrkuju koja će da plasira više senzacionalizma.

Kakav je to monstruozni um smislio da sam nekoga u zbornici, u kojoj je u tom trenutku boravilo dosta kolega, nazvao narkomankom!?! U zapaljivoj atmosferi kakva vlada u njoj poslednjih par meseci, posle načina na koji je škola preuzeta, pažljivo se odmerava svaka reč.

Kako je moguće da je informacija plasirana bez provere i saslušanja i druge strane?

Na ovaj način je, umesto da neko istraži navode mog pisanja, zaprepašćujućom brzinom doneto saopštenje koje je preplavilo medije. Da li je to učinjeno samo zato da bi se što hitnije smirila javnost, zgrožena brutalnim i krvavim nasrtajem na ljudski život?" izjavio je nekoliko dana kasnije Goran povodom medijskih laži koje su preplavile sve režimske biltene smišljeno menjajući razloge i ublažavajući ceo događaj, odnosno, skrivajući istinu od javnosti jer je pretučen zato što je digao glas protiv nelegalnih odluka lokalne vlasti koju čini Srpska napredna stranka a to javnost nije smela ni da pomisli.

U jednom od tekstova zbog kojih je pretučen, profesor piše:

„Moje ime je Goran Herling. Moj poziv je profesor, a moje opredeljenje je slobodan čovek. To znači da mojim bićem ne vlada strah".

Nije isključivo da je baš ova rečenica inicirala ako ne napad ono toliku brutalnost kod nalogodavca. Činjenica da se nekim ne može vladati strahom je ono što parališe Vučićevu vlast. Ako ne mogu da potkupe novcem ni vlašću, onda ga kontrolišu ucenama, to jest - strahom. Ako to ne mogu onda postaju jako nesigurni i osećaju se ranjivo...

Iz tog razloga i uredniku Magazina Tabloid, Milovanu Brkiću, nakon brojnih pokušaja da ga zastraše, ucene ili tehnički i ekonomski onemoguće u radu i objavljivanju dokumentovane istine o kriminalnim aktivnostima kako Aleksandra tako i njegovog brata Andreja Vučića i ljudi iz njihovog okruženja, preostalo je samo jedno... A to je sadržano u grafitima u centru Beograda kroz razne pretnje među kojima je i ona direktna: "Milovan Brkić proćiće kao Ćuruvija".

Kako su ispisane identičnim rukopisom ali i rečnikom istovetnim sa stilom prozivki kojim Aleksandar Vučić paranoično gađa Brkića na konferencijama za štampu pred svojim novinarima, to ostaje mnogo prostora za uverenost da je nalogodavac upravo Vučić. Ako nije on - zašto nije uhapšen izgrednik, što nije teško jer je centar grada iz svih uglova prekriven bezbednosnim kamerama? Ili, zašto nije pokrenuta ni jedna policijska akcija kao što je to bio slučaj kada su identičnu pretnju navijači uputili novinarki "Insajdera" Brankici Stanković?

Na kraju, zašto mediji ćute o javnoj pretnji smrću njihovom kolegi!? Objašnjenje su možda neki "apsolutno novi kriterijumi" o čijem uvođenju nismo obavešteni?

Mada, da podvučem, Brkić i nije kolega ogromnoj većini novinara u Srbiji jer za razliku od njih on svoj novinarski posao obavlja časno i profesionalno. Upravo zato i jeste na meti kriminalnog režima srpskog diktatora, on i većina novinara Magazina Tabloid.

Hoće li najgore uslediti to ne znamo, nadajmo se da neće. Ali budimo oprezni naročito ako dođe do nekog događaja koji bi okupirao svu pažnju domaće javnosti kao što je to bio slučaj sa taksama od 100% koje su albanski separatisti, i koalicioni partneri Vučićeve "Srpske liste", uveli 21. novembra 2018. godine na sve proizvode koji na Kosovo i Metohiju stižu iz centralne Srbije i BiH.

Tih dana počinjena su tri ubistva, povezana činjenicom da se radilo o osuđenicima na zatvorske kazne.

Već 26. novembra u Nišu je ubijen zatvorenik Ivan Ilić, pripadnik jagodinskog narko klana. Ubistvo se dogodilo u 13.30 dok je Ilić sa ostalim zatvorenicima radio na uređenju zelene površine u gradu. Na njega je pucano iz automobila u pokretu a od zadobijenih povreda izdahnuo je na licu mesta. Automobil kojim je ubistvo počinjeno kasnije je nađen nedaleko odatle, spaljen kako bi se sakrili tragovi.

Zapanjujuća sličnost u načinu izvršenja ovog i ubistva Olivera Ivanovića januara te godine a za koje su već osumnjčeni i optuženi upravo Vučićevi ljudi "od poverenja", odnosno kriminalne strukture na Kosovu i Metohiji, tačnije Milan Radoičić, koga vlasti albanskih separatista sumnjiče za taj zločin. Vučić se poprilično potrudio da ubedi domaću javnost da ne postoji umešanost ali izgleda da nije imao dovoljno snažne argumente da u to ubedi međunarodnu zajednicu ili svoje koalicione partnere u albanskoj vlasti na KiM i tako svom saradniku obezbedi slobodu.

Istog dana popodne došlo je do još jednog ubistva u valjevskom zatvoru kada je maloletni osuđenik E.J. (17) ubio drugog zatvorenika B.D. (83) koji se sa njim nalazio na stacionarnom lečenju. Kao najverovatniji uzrok navedena je sklonost ka povređivanju drugih ljudi, odnosno nasumični napad.

Nekoliko sati kasnije, na Bežanijskoj Kosi u Beogradu, izvršen je pokušaj ubistva takođe iz auta u pokretu. Pucano je na crnogorskog državljanina D.B (20) koji je u teškom stanju prebačen u bolnicu.

Pre kraja tog dana, pola sata pre ponoći, u sačekuši u Pirotu ubijen je Srđan Aleksić (38) za koga se u medijima snažno potenciralo da je bivši zatvorenik.

Obuzeti taksama, mediji su mahom o njima izveštavali a javnost neprestano u iščekivanju novih informacija gotovo da nije ni registrovala ova ubistva.

Za ovo vreme karakteristična je još jedna pojava koju prati internet sajt www.crnaknjiga.rs a sa ciljem da se ukaže na njenu učestalost i činjenicu da je bezbednost građana ugrožena jer do obračuna neretko dolazi u sred dana i na javnim mestima.

Od 2015. do 2019. godine počinjena su 157 ubistva sa odlikama mafijaških likvidacija, od tog broja pravosnažno je rešeno tek 13, dok su počinioci nepoznati u čak 92 slučaja.

Sve ovo, kako to Vučić voli da kaže, desilo se za vreme "njihove", odnosno u slučaju ovih ubistava, za vreme njegove vlasti. Ako policija može da za sat ili manje nađe "prekršioca" koji na društvenim mrežama opsuje Vučića ili nekog člana njegove porodice, kako to da je ovoliki broj ubistava nerešen a da su istovremeno svi vodeći ljudi mafijaških klanova oslobođeni?

Mediji se analizom tih okolnosti neće baviti. Nije u skladu sa "apsolutno novim kriterijumima".

Naravno, ovo je još jedan u nizu istorijskih Vučićevih rezultata ali više od toga je signal da narod ne sme da pristane na to da živi u klanici, i u položaju stalno dostupnog za mučenje, prebijanje, pljačkanje i torturu od strane vlasti. Trenutak je da se kolektivno prenemo iz sna, onako kako to čine Srbi u Crnoj Gori.

Dosta smo nosili i trpeli jaram koji nam je nametnuo Vučić, ovo postaje nerazumno i ponižavajuće. Čekanje neće popraviti ništa, naprotiv, zato moramo sami da se izborimo za ono što nam pripada - sloboda, dostojanstvo, bezbednost. Režim koji nije u stanju da to obezbedi građanima čiju podršku tvrdi da ima, mora da bude svrgnut ali i da trpi pravne posledice zbog toga što je omanuo u svojoj osnovnoj funkciji. I to krajnje ozbiljne posledice.