Pogled iz Moskve

Da li Kinezi imaju poverenja u svoju budućnost?

Realnost i perspektive Kine

U 2020. Kina ulazi sa velikim planovima i nadama, sa aktivnom spoljnom politikom. Prirodno, nama je važno da znamo i razumemo kako živi Kina - naš sused i prva svetska ekonomija? I šta je razlog za poverenje Kineza u svoju budućnost? Pritom je važno ne oslanjati se na mitove, površne stereotipe, tendenciozno izabrane istorijske podatke i pristrasne ideološke interpretacije kineskog modela, jer oni mogu da predodrede pogrešne spoljnopolitičke odluke.

Piše: Viktor Piroženko

Jedinstvenost kineske civilizacije stare gotovo 5000 godina je u tome što je od svih civilizacija drevnog sveta ona jedina čije trajanje može bez prekida da se prati kroz vekove, sve do najranijih arheoloških kultura u srednjem toku Jangcea i Žute reke. Taj kontinuitet je sačuvan i za vreme mandžurske dinastije Ćing koja je osvojila Peking 1644. godine. Počevši od cara Šeng Cua (1662-1722), carevi dinastije Ćing govorili su kineski, a mandžurski režim se ubrzano asimilovao.

Mandžurci su u potpunosti sačuvali sistem upravljanja dinastije Ming, postavili su kineske naučnike na državne funkcije i usvojili razvijeniju kinesku kulturu. Rezultat toga je bio da nestane neprijateljstvo prema osvajačima, jer su asimilacijom prestali da budu Mandžurci. Kasnije je ukinuta i zabrana mešovitih brakova.

Savremeni Mandžurci žive u severoistočnom delu Kine, ima ih oko 10 miliona, govore kineski i identifikuju se sa Han Kinezima.

Svest o drevnosti i kontinuitetu kineske civilizacije predstavlja jedan od faktora nacionalnog identiteta savremenih Kineza koji podržava i istorijska nauka u Kini: svaka vlast na teritoriji Kine, odakle god da došla, pripada kineskoj istoriji, ako je doprinela očuvanju i širenju Kine i njenom savremenom procvatu.

Savremeni ekonomski i inovaciono-tehnološki proboj u Kini nije počeo od nule. U uslovima geopolitičkih izazova u Kini krajem 19. pa sve do sredine 20. veka, koji su dolazili od strane Zapada i Japana, tradicionalna konfucijanska „radna etika" i vrednosti „pragmatizma", „razvoja", „samokontrole", „harmonije", postali su podsticaj za socijalne i ekonomske inovacije. Isti stav prema iskustvu i praktičnoj koristi podstakao je ideologa savremenih kineskih reformi Deng Sjaopinga da se udalji od klasičnog, mada se nije dokazao u smislu praktičnih koristi marksizma-lenjinizma - „nije važno koje boje je mačka, važno je da lovi miševe".

Buran ekonomskih rast i naučno-tehnološki razvoj savremene Kine je rezultat toga što je KP Kine pravilno uskladila uticaj na tradicionalne kulturne vrednosti Kineza sa savremenim društveno-političkim modelima i tehnologijama upravljanja. Današnje društveno-političko uređenje u Kini može se okarakterisati kao državni kapitalizam („socijalizam sa kineskim specifičnostima", prema zvaničnoj terminologiji).

U kineskoj ekonomiji zasnovanoj na tržišnim principima prožimaju se državne i privatne strukture čiji cilj je, kao i u kapitalističkim preduzećima, ostvarivanje profita. U državnoj svojini se nalazi bazična industrija (grupa „A"), ukupna energetska i saobraćajna infrastruktura, kao i gotovo ceo bankarski sistem.

Kroz kompanije sa okosnicom u državnom vlasništvu država određuje strategiju razvoja industrije i utiče na formiranje cena. Takva struktura omogućava državi da sprovodi fleksibilnu makroregulaciju ekonomije i da daje državne subvencije za proizvodnju duž celog lanca proizvodnje, utičući da proizvodi budu jeftiniji.

U oblasti političkog sistema, Kina je kreativno razvila sovjetski model, stvorivši svoju „socijalističku konsultativnu demokratiju". Osim vladajuće Komunističke partije Kine, tu je još sedam partija. Specifičnost ovog sistema je naglasak na saradnji i usaglašavanju interesa (putem konsultacija) partija i društvenih grupa, a ne na političkoj konkurenciji, kao u zapadnom modelu. Takav politički model dozvoljava da se spoljnom i unutrašnjom politikom upravlja na osnovu pažljivo proverenihi racionalnih odluka koje nisu pod uticajem izbornog populizma.

Rezultat toga je da kineski društvenopolitički model kombinuje različite forme vlasništva i ekonomsku konkurenciju sa monopolom Komunističke partije Kine na državnu vlast.

Efikasan i pritom ne zapadni (neoliberalni) političko-ekonomski model Kine ne da mira SAD-u, a američki potpredsednik Pens naziva Kinu „egzistencijalnom pretnjom" Zapadu.

Valjalo bi se setiti porekla kineskog modela. On objektivno predstavlja kreativan razvoj ideja i prakse sovjetskog NEP-a, u čije pozitivne (uz sve ograde) rezultate se „otac" kineskih reformi Deng Sjaoping uverio u stvarnosti, tokom studiranja u Moskvi, na univerzitetu Sun Jat Sen, dvadesetih godina 20. veka.

Partijsko-državno rukovodstvo Kine, generalno, za sada, veoma uspešno kontroliše delovanje tržišnih faktora u društvu, formira sistem podsticaja za kontinuirane naučne i tehnološke inovacije, i pritom obezbeđuje stabilnost i vlasništvo nad društvenim procesima.

Zvanično, kineska budućnost se tumači teorijsko-ideološkim pojmovima socijalističke teorije.

Osnovne ideološke postavke KPK proističu iz tradicionalne kineske filozofije - konfucijanstva, budizma, taoizma i niza filozofskih učenja. To su principi „zlatne sredine" koji je aktuelizovao Deng Sjaoping, „ideja tri zamisli" Đang Cemina i „naučni koncept razvoja" Hu Đintaoa - svi oni su u različito vreme bili na čelu KPK i NR Kine.

To stanovništvu približava „socijalističke" ideološke postavke KP Kine, jer gradi čvrste linije kontinuiteta između tradicionalne i savremene - inovativne i tržišne - kulture Kine.

Glavni cilj i smisao kineskih reformi je u realnom i uspešnom ostvarenju specifičnog kineskog modela sveobuhvatne modernizacije kineskog društva i izgradnja do 2050. godine „društva sveopšteg blagostanja".

S tim u vezi interensantna je društveno-ekonomska situacija u Kini koju karakteriše prelazak na drugačiji kvalitet rasta i formiranje u nizu oblasti „nove normalnosti". To se tiče stope rasta kineskog BDP-a, koji se usporio, ali samo u odnosu na sopstvene ultravisoke stope rasta BDP-a od 10-12% godišnje s kraja 90-ih i početka 2000-ih. Zasićenost tržišta robom i zadovoljavanje osnovne potražnje, stvaraju novu normu stope rasta BDP-a.

Generalno, BDP Kine po paritetu kupovne moći 2018. prevazišao je isti pokazatelj u SAD i zauzima prvo mesto na svetu. Pritom, godišnji rast BDP-a od čak 3-3,5% se smatra u razvijenim zemljama visokim, jer omogućava rešavanje socijalno-ekonomskih problema i razvoj.

Stopa rasta kineskog BDP-a i danas umnogome nadmašuje prosečni svetski ekonomski rast: 2018. bio je 6,6% (prosečni svetski - 3,9%); 2019. se očekuje rast od 6,2% (prosečni svetski 3,2%).

Uzimajući u obzir ogromne razmere kineske ekonomije ovakve stope rasta omogućavaju finansiranje svih planova društveno-ekonomskog razvoja i borbu protiv siromaštva.

Održavanje ekonomskog rasta planira se, u velikoj meri, zahvaljujući izgradnji infrastrukturnih objekata i rasta domaće potrošnje, uz održanje izvoza na nivou koji ne bi bio niži od trenutnog.

Investiciona politika kineske vlade uz obilje novca i radne snage, dovela je do impresivnih rezultata koji su u potpunosti izmenili izgled Kine. Cela zemlja je pokrivena širokom mrežom brzih železnica (do 2019. njihova dužina bila je 35.000 km), savremenim aerodromima i železničkim stanicama, kvalitetnim autoputevima, uređenim gradovima sa visokotehnološkom gradskom sredinom i lepom savremenom arhitekturom, složenim inženjerskim poduhvatima, kao što je most Hongkong-Žuhai-Makao dug 55 km preko zaliva Lingding (delta Biserne reke).

Problem za kinesku ekonomiju predstavlja zaduženost, ali ni nju ne treba precenjivati. U značajnoj meri to je unutrašnja zaduženost gradova, provincija i preduzeća kod državnih banaka. Odnosno, figurativno govoreći, zaduženost „jednog državnog džepa" pred drugim.

Ova zaduženost se rešava lakše nego u okvirima liberalnog modela i unekoliko drugačijim metodama. U krajnjem slučaju, država će jednostavno otpisati i/ili restrukturisati dugove preduzeća sistemski važnih za određenu granu industrije ili za određenu provinciju i lokalnih banaka i dozvoliće kontrolisani bankrot drugih po važnosti.

Makroekonomska regulacija u kineskom modelu je mnogo fleksibilnija, što omogućava Kini da tokom nekoliko decenija izbegava opštu kapitalističku ekonomsku krizu. Kineska Narodna banka i četiri sistemske državne banke sprovode usaglašenu politiku akumuliranja deviznih rezervi, što usled stimulisanja izvoza, privlačenja stranih investicija i širenja domaće potrošnje, neutrališe uticaj krize na kinesku ekonomiju.

Trgovinski konflikt sa SAD u uslovima dužničkog rizika, usložnjava makroekonomsko regulisanje, ali generalno situacija u Kini je za sada pod potpunom kontrolom vlade.

Trenutno usporavanje rasta ekonomije prate aktivni napori za poboljšanje njenog kvaliteta u smislu automatizacije i robotizacije procesa proizvodnje.

S tim ciljem se za sada uspešno realizuje program „Proizvedeno u Kini 2025", čiji je glavni zadatak da se bitno poveća udeo visokotehnološke i inovativne proizvodnje u BDP-u, i ostvari potpuna tehnološka nezavisnost od Zapada.

Povećana produktivnost rada po ovom osnovu vidi se u Kini kao jedno od sredstava za rešavanje problema smanjenja radno sposobnog stanovništva. Ovo smanjenje takođe predstavlja „novu normalnost", karakterističnu za sve industrijski razvijene zemlje, u koju spadaju: niske stope rasta stanovništva uz visok nivo prihoda, kvalitet zdravstvenih usluga i produžen životni vek.

Vreme je pokazalo ispravnost politike kontrole rađanja. Za vreme burnog ekonomskog rasta prihodi stanovništva su sustigli opadajuće stope rasta, a zatim ih pretekli. Politika „jednog deteta" je do 2016. ispunila svoj zadatak - usporavanje stope rasta siromašnog stanovništva - pa je ublažena na „dvoje dece". Pritom, kod nacionalnih manjina (Ujguri i dr) natalitet uopšte nije kontrolisan.

Rezultat ekonomskog buma i kontrole rađanja je srednja klasa koja ubrzano raste i već čini više od 30% stanovnika Kine.

Pritom, natalitet u Kini, kao i stopa rasta stanovništva, i dalje su među najvišima među razvijenim zemljama. Godine 2018. rodilo se 15,23 miliona ljudi, a stopa nataliteta iznosila je 10,94 na hiljadu ljudi; umrlo je 9,93 miliona ljudi, a stopa smrtnosti bila je 7,13 na hiljadu ljudi. To znači da je prirodni priraštaj stanovništva iznosio 3,81 na hiljadu ljudi.

Analitički biro pri Državnom savetu Kine očekuje da će broj stanovnika dostići vrhunac 2029. sa 1,44 milijarde ljudi, posle čega će doći do opadanja broja stanovnika na 1,36 milijardi do 2050, odnosno vratiće se na nivo iz perioda 2016-2018, što predstavlja postizanje (za vlasti) željenog stanja ravnoteže broja rođenih i umrlih.

Urbanizacija i industrijalizacija su ozbiljno promenile tradicionalni način života Kineza, kao što se to ranije dogodilo u Evropi, SSSR-u, SAD-u i drugim zemljama.

Mlada generacija ulaže mnogo novca i vremena u lični razvoj i karijeru, što se ponekad pogrešno tumači kao egoizam. Pritom, Kinezi su u velikoj meri patriote. Oni imaju jasnu predstavu o mestu i značaju svoje domovine u svetu, ponose se dostignućima Kine.

Mladi Kinezi, ako imaju decu, ne ulažu toliko u njihov broj, koliko u kvalitet njihovog ukupnog razvoja. A po kvalitetu školskog obrazovanja Kina umnogome prednjači u odnosu na ceo Zapad, što je direktno povezano sa aktuelnim, u savremenom kineskom društvu, konfucijanskim kultom obrazovanja i Učitelja (starijih, generalno).

Vodeća pozicija Kine u obrazovanju vidi se i po rezultatima PISA testova za 2018. godinu - reč je o jednom o tri glavna (zajedno sa TIMSS i PIRLS) svetska redovna reprezentativna istraživanja prosečnog nivoa znanja starijih učenika kojim se procenjuje funkcionalna (čitalačka) pismenost, znanje iz prirodnih nauka i matematike. Kineski učenici su zauzeli prvo mesto u sve tri oblasti.

Visoki prosečni nivo obrazovanja i univerzitetskog obrazovanja u Kini logično se preliva u napredna naučna dostignuća i visokotehnološko istraživanje i razvoj. Tako je, po broju međunarodnih patenata za 2018. Kina zauzela drugo mesto (više od 53,3 hiljade) približivši se prvoplasiranoj SAD (više od 56,1 hiljada patenata). Od najnovijih svetskih naučnih dostignuća Kine, izdvaja se sletanje bespilotne letelice Čange-4 na tamnu stranu Meseca u januaru 2019, prvi put u svetskoj istoriji.

Velike mogućnosti za bogaćenje, napredovanje u karijeri i realizaciju kreativnosti u Kini objašnjavaju odsustvo interesovanja kineskih građana za selidbu u Rusiju, što potvrđuje i statistika ruskog ministarstva spoljnih poslova.

Za poslednjih 10 godina migracioni rast građana Kine iznosio je oko 20 hiljada ljudi, a Kineza koji su u periodu 2010-2019. dobili rusko državljanstvo, odnosno pravo da zauvek ostanu, ne prelazi hiljadu ljudi. Prema poslednjem popisu iz 2010. godine u Rusiji je živelo samo 28,3 hiljade ruskih građana kineskog porekla, što je manje nego što je bilo 2002. godine (34,6 hiljada).

Drugu stranu radikalnih promena u kineskoj ekonomiji i društvu predstavlja pojava disproporcija. Neke smo već pomenuli. Takođe, kineske vlasti brine veliko imovinsko raslojavanje društva i nesklad u nivou ekonomskog razvoja između bogatih primorskih provincija i centralno-zapadnog dela zemlje. Postoji i problem viška proizvodnih kapaciteta i stare nerentabilne industrijske baze na severoistoku zemlje.

Veliki nesklad, od 30 miliona, postoji između broja muškaraca i žena, u korist muškaraca, što stvara problem porodične neisgurnosti koja se nepovoljno odražava na natalitet i na odnose polova u društvu. A porodica i deca, i dalje su najveće vrednosti za Kineze.

Sve navedeno - problemi rasta, očigledno će se rešavati složenim sredstvima kineskog političko-ekonomskog modela. Zaključak o „zalasku Kine" zato ne može da izdrži sudar sa činjenicama.