Moj spor sa istriografima Južne Srbije (5)

Obračun sa dahijama

Obično se kaže da Južna Srbija (oblast Južne Morave) nije dala doprinos stvaranju nove Srpske države u prvoj polovini XIX veka. Istoričari to često tumače „rajinskim mentalitetom" starosbijanaca, Moravaca, koji nisu bili spremni na samožrtvovanje za novu državu. To, jednostavno, nije tačno. Moravci su dali svoj doprinos novoj srpskoj državi u meri koliko im je to istorija dozvolila. Kao odgovor na ovu zabludu srpske istoriografije nastao je moj roman „Vojvoda od Leskovca" 1994. godine. Tekstovi koje nudim čitaocima Tabloida su egzegeza ovog romana. Izgovorio sam ih na nekim tribinama u Južnoj Srbiji, kao dopunu romanu.

Ivan Ivanović

Da se vratim toku priče i predstavim vam srpsku revoluciju, kako je nazvao Leopold Ranke ustanak u Beogradskom pašaluku. Ovoga puta u istoriju tih događanja uvešću srpske istoričare, pre svih Vuka Karadžića, koji je kao jezički reformator trasirao novi put srpske misli i okrenuo ga u smeru kojim mi danas idemo. Pomalo je zaboravljeno da je Vuk isto tako bio i značajan istoričar srpskih buna početkom Devetnaestog veka. Izvesno je da Nemac Leopold Ranke ne bi napisao "Srpsku revoluciju" da ga nije na to naveo Srbin Vuk Karadžić.

Od ne manjeg značaja je rad pisca i istoričara Milana Đ. Milićevića, koji je u svom "Pomeniku..." oživeo događaje i ljude iz vremena ustanaka. O Vuku Karadžiću je mnogo pisano, o Milanu Đ. Milićeviću malo. Ne samo da nije vrednovano njegovo književno delo, nego nije analiziran ni njegov istorijski rad.

Stoga, dozvolićete mi da vam predstavim pisca "Pomenika...", "Kneževine Srbije", "Kraljevine Srbije", što su sve kapitalna dela srpske kulture, tim pre što sam se drznuo da ovog istraživača srpske istorije uključim u svoj roman "Vojvoda od Leskovca", kao junaka romana koji je pripovedač radnje.

Milan Đ. Milićević rodio se u Ripnju, u Kneževini Srbiji, 4. juna 1831. godine, a umro u Beogradu, u Kraljevini Srbiji, 17. novembra 1908. godine. Završio je Bogosloviju u Beogradu i radio kao učitelj osnovne škole najpre u Lešnici a potom u Topoli. Kasnije je kao pisac i naučnik doživeo velika priznanja i postao član nekoliko akademija. Nas ovde interesuje njegov rad na "Pomeniku znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba".

Milićević je još u Topoli 1850. godine počeo da sakuplja građu o znamenitim Srbima toga vremena. Imao je sreću da je u Topoli živeo starešina Karađorđeve garde, momaka, kako se onda govorilo, bimbaša (pukovnik) Petar Jokić, od koga je iz prve ruke čuo o događanjima u vreme ustanaka.

Milićević je "Pomenik..." pečatao (objavio) 1888. godine i u njega uključio i Južnu Srbiju, što je za nas ovde izuzetno značajno, jer smo se preko ovog pisca upisali u istoriju Nove Srbije, koja je započela oslobađanjem ovih krajeva 1878. godine.

Razume se da sam se i dalje držao Filipa Višnjića, koji nije bio samo pesnik Srpske revolucije, nego i njen hroničar i istoričar. Neverovatno je koliko je ovaj slepac jasno i precizno sagledao događaje čiji je bio učesnik. Njegov opis bojeva gotovo da se ne razlikuje od saznanja istorijske nauke.

Eto, ukazao sam vam na izvore mojih predavanja.

Govorio sam o vojnom puču koji su dahije izvele u Beogradskom garnizonu i preuzele vlast od paše i spahija. Upozorio sam na probleme koje je imala turska centralna vlast da uguši ovu pobunu. Da se još jednom pozovem na Leoploda Rankea.

Spuštajući se prema Dunavu i Savi, Severna Srbija (Beogradski pašaluk) se deli na tri velika područja: zapadno oko reke Kolubare, središno na levoj obali Velike Morave, zbog brda nazvanog Šumadija, i istočno, na desnoj obali ove reke, Pomoravlje. U svakom od ovih područja počeo je ustanak pod drugim vođama.

Najpre su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara, Đorđe Petrović, od Turaka nazvan Karađorđe, Janko Katić i Vasa Čarapić. Prvi, Karađorđe, iz sela Topole u centralnoj Šumadiji, pobegao je Turcima u trenutku kad su hteli da ga uhvate i poseku u seči knezova. Već ranije je bio hajduk i smatran je jednim od najpreduzimljivijih i najsposobnijih ljudi u Srbiji. Drugi, Katić, iz sela Rogače pod Kosmajem, bio je buljukbaša protiv Pazvan-Oglua i mogao je da sakupi ljude iz svoje okoline. Treći, Vasa Čarapić, iz Belog Potoka pod Avalom, želeo je da se osveti dahijama za smrt svog brata Marka, koji je bio među prvima posečen. Oni su se složili da ne čekaju da ih dahijski dželati i konjušari vežu i pobiju, nego da radije potraže smrt sami kao slobodni ljudi. Uskoro su se oko njih okupili mnogi ljudi, ponajpre hajduci, od kojih su najčuveniji bili Stanoje Glavaš i Veljko Petrović. Hajduci su napali selo Sibnicu, zapalili subašinu kuću i pobili Turke u hanu.

Na vest šta se desilo u Šumadiji digla se Kolubara. Kao organizator najviše se istakao Jakov Nenadović, koga je pred seču zakleo brat Aleksi na mostu na Kolubari da ga osveti. U sličnoj situaciji je bio i sveštenik iz Šapca pop Luka Lazarević, čijeg brata Ranka su ubili Turci u Šapcu. Njima se pridružio hajduk Đorđije Ćurčija, s kojim će se Jakov vrlo brzo sukobiti i na kraju ga likvidirati.

U Pomoravlju, oko Mlave i Peka, takođe je došlo do bune. Milenko Stojković iz Kličevca, čovek mirne naravi, tipičan domaćin, shvatio je kolika mu opasnost preti od dahija zbog ugleda u narodu i bogatstva. Odlučio je da pobije ustanički barjak, a pridružio mu se Petar Teodorović Dobrnjac (iz Dobrnje), koji će kasnije braniti južni front na Deligradu.

Dignuta je buna protiv dahija.

Kao što svaka kuća mora da ima svog starešinu, tako i narod mora znati koga treba da sluša. Na slavi kneza Teodosija Marićevića iz Orašca ustanici iz Šumadije su se okupili da izaberu sebi vođu. Izašli su u Marićevića jarugu. Predlog je bio da to bude Stanoje Glavaš, kao najagilniji u proterivanju Turaka, ali ovaj to odbije s motivacijom da je on hajduk, koji nema ni kuću, ni njivu, niti ima šta da izgubi, pa mu narod neće verovati. Onda predlog padne da to bude Teodosije Marićević, kao ugledan domaćin i knez. Ali i ovaj odbije, rekne: „Bog s vama, šta vam pada na um!

Hajduku mogu knezovi da izdejstvuju slobodu; a ko će se zauzeti za knezove ako se Turci vrate?" Pošto tako hajduci, što je svakako bilo tačno, nisu uživali dovoljno poverenja, niti su knezovi hteli da stavljaju na kocku svoj ugled mirnih ljudi, morali su naći nekoga ko je bio i hajduk i bavio se mirnim poslom, kao što je i vojska bila sastavljena od hajduka i mirnih seljaka. Takav je bio Karađorđe, njega je predložio Teodosije. Isprva se Karađorđe nećkao, govoreći da je on strog, da neće hteti mnogo da priča nego će odmah da ubija za neposlušnost, ali su ga knezovi uverili da im baš takav treba. Kasnije će Karađorđe da proširi vlast i na druge krajeve, ali to je priča za sebe.

Ovako je bilo po Vuku, što je preneo i Leopold Ranke u svojoj knjizi. No Milan Đ. Milićević je u Topoli 1851. godine od Petra Jokića čuo nešto drugačiju priču. Napominjem da je Jokić bio uz Karađorđa od prvog dana i da je učestvovao na skupu u Marićevića jaruzi u Orašcu. Na tom skupu, po Vuku 14. februara 1804. godine a po Jokiću ranije, okupljeni narod (oko 300 ljudi) jednim glasom poviče: "Oćemo Đorđa da nam je starešina!", a Karađorđe im reče da biraju nekoga drugoga, no narod ne hte ni da čuje za to. "Kojekude", reče Karađorđe, "ja oću s vama, ali samo neću pred vama. To zato što vi niste naučili vojevati, nego ćete se posle nekoliko dana predati Turcima, pa onda znate šta mene čeka." "Ne, ne", grakne sav narod. "Ti pred nama, a mi za tobom, pa u vodu - u vodu, u vatru - u vatru. Samo tek neka si ti starešina." Onda im Karađorđe kaže da je on preke naravi i da oće da ubije, obesi, koga i u najmanjoj izdaji uvati. "Oćemo mi to, oćemo!" vikne narod. "Oćete li?" rekne Karađorđe. "Oćemo, oćemo, oćemo!" Onda Karađorđe rekne: "I ja oću vas!" Zatim prota bukovički blagosilja ustanak i zakune ustanike na vernost Karađorđu. "Ja vam sa suzama blagosiljam ustanak vaš i novog poglavara vašeg. Da Bog dv svuda srećni pod njim budete i dušmane iz otečestva našeg proterate."

Kad su dahije uvidele da raja nije šala nego je gradovima glava, pokušale su da se izmire sa ustanicima. Izaslali su najmirnijeg između sebe Aganliju da pregovara sa ustanicima, ali na pregovorima u Drlupi dođe do novog sukoba i od mira ne bude ništa. Vođa dahija, Fočić Memed-aga, koji se je svakako pokajao što nije poslušao svog babajka, pošalje iz Beograda mitropolita Leontija, hrišćanskog crkvenog poglavara, inače Grka, da nagovori Srbe na mir, ali srpske starešine, koje su mrzele Grka koliko i Turke, odgovore po ovome da od mira nema ništa dok se dahije ne predaju. Fočić onda primi u Beograd krdžalije (najamnike koji su ratovali za novac), na čijem čelu je bio Alija Gušanac, i ovi se ulogore na Vračaru.

U isto vreme sultan naredi bosanskom paši Bećir-begu da uguši pobunu dahija. Ovaj dođe s vojskom pod Beograd, gde ga Srbi na Belim vodama dočekaju sa svim počastima. Bećir nije imao kud nego sklopi sporazum sa ustanicima, iako je video da oni nisu nikakva poslušna raja nego ratnička vojska spremna na svaki otpor.

Kad dahije vide da je Bećir angažovao Srbe protiv njih i da je jedan paša, kao ranije Mustafa, sklopio savez sa rajom, odluče da sa blagom pobegnu na jednoj šajci niz Dunav Pazvan-Oglu u Vidin. Njihov najamnik Alija Gušanac odluči da pređe na pašinu stranu i da Bećira pusti u grad, iako je po odlasku dahija zavladao celom varoši i tvrđavom. Pošto je Bećir uvideo da se Srbi neće smiriti bez dahijskih glava, naredio je komandantu ostrva Adakale, dokle su dahije stigle i tu zakonačile, da razjarenim Srbima preda sultanove neprijatelje. Zapovednik ostrva je pustio Milenka Stojkovića sa momcima u tvrđavu i pokazao mu gde su dahije zakonačile. Posle kraće borbe Milenko je nadvladao dahije i na obalu se vratio sa njihovim glavama. Milićević kaže u „Pomeniku" da je Milenko odneo dahijske glave Bećir-paši u Beograd da ih nabije na kolac. Samo je Ciganin, koji je krvave glave prao na Dunavu, ispustio Aganlijunu glavu u vodu, te je otišla niz Dunav i nije se mogla odneti u Beograd. Navodno je Bećir na to rekao da je sad učinjeno sve što se moglo poželeti; neka Srbi opet idu kućama, ka svojim plugovima i stadima. Višnjićeva pesma kaže da se to nije desilo. To kaže i istorija.

Da vidimo šta kaže poezija.

Filip Višnjić je opevao ovaj ustanak u pesmi "Početak bune protiv dahija". Svojoj najboljoj tvorevini Višnjić je dao veličanstven istorijski okvir, izuzetan u našem narodnom pesništvu.

Buni malog naroda prethode nemiri u vasioni. Preko nebeskog svoda, u stravičnom kovitlanju, prelazi potavneo mesec, krvava zvezdana repatica, zimska munja, pocrnelo sunce. Zemlja se potresla. Znamo da Višnjić nije izmišljao nebeske prilike. Zahvaljujući sačuvanim zapisima vidimo da su se one dogodile: i pomračenje meseca, i pojava komete, i grmljavina u januaru, i pomračenje sunca. Neverovatno je kako je slepi pevač, koji te pojave, dabome, nije mogao da vidi, transformisao stvarnost u umetnički iskaz: Višnjić je potpuno vladao svojim unutarnjim viđenjem vasionskog nemira. Mi slutimo da se ono godinama prelamalo iza očnih jama, u neprekidnoj noći našeg pevača.

Originalnost Višnjićeva ogleda se u shvatanju da se sve te nebeske prilike dešavaju da bi se Srbi digli na ustanak. Da se Srblji na oružje dižu, / al se Srblji dignut ne smjedoše. Slepi pevač ovde duboko razmišlja o sudbini čoveka i naroda: kosmička je pravda da su svi ljudi i narodi jednaki pred Vasionom (u religioznoj verziji pred Bogom), da imaju pravo na svoju slobodu i samobitnost i da je opravdano da se protiv svojih tlačitelja i porobljivača dignu na oružje. Slepi Višnjić nije znao filozofiju ali je bio filozof; razmišljao je kao Aristotel, Dekart, Monteskije. Ne znam delo sa tako jakim uvodnim nabojem!

Uz ovaj veličanstveni uvod Višnjić je priljubio tri prizora sa dahijama. (Pesnik govori o buni kroz prizmu nasilnika, što pesmi daje posebnu psihološku dimenziju.)

Prvi prizor se dešava na Stambol-kapiji gde Turci, sa svih sedam dahija, posmatraju nebeska čuda. Dahije, koji su kao svi silnici u osnovi kukavice, plaču od straha, jer slute da to po njih neće dobro biti. U istoriji, dahije je mučilo sultanovo upozorenje da će protiv njih poslati vojsku, ali ne tursku. Koja to može druga vojska biti do srpska? Dahije su verovale da će sultan ovlastiti Derviš-bega (sina ubijenog Mustafa-paše) da opet predvodi Srbe pod njihovim knezovima i ratnim glavarima, kao protiv Pazvan-Oglua. Stoga su odlučile da to preduhitre, da pođu u nahije i pobiju sve koji bi im mogli biti opasni.

Drugi prizor se odigrava na Nebojši kuli kraj Dunava. Dahije, budući veoma religiozni, nemoćni da shvate nebeske prikike, zahvataju noću vodu iz Dunava u staklenoj tepsiji i naginju se nad nju da bi dobili odgovor na pitanje šta će s njima biti do pošljetka. U ogledalu vode iz Dunava oni će videti zvezde i svoja tela bez glava! To je već bilo alarmantno, sujeverne dahije su verovale u predskazanja. Telo bez glave značilo je skoru smrt. Dahije razbijaju staklenu tepsiju i odlučuju da se obrate svojim teološkim mudracima i propovednicima.

Treći prizor se odvija u kavi velikoj. Pred dahijama, posedalim u krug, sa najstarijim od njih, starcom Fočom (koji je bio ranije kadija!) u začelju, muslimanski sveštenici (hodže i vaizi) donose svete knjige (indžijele), u stvari Kuran, i pokušavaju da iz njih vide šta čeka odmetnike od sultana. Dok govore dahijama sudbinu i sami plaču. Ovde se Višnjić pokazuje kao mislilac, kao filozof istorije. On najpre uspostavlja vezu sa događajem na Kosovu kad je ubijen turski car Murat, pionir osvajanja Evrope od strane azijskih Turaka. U svetim knjigama Murat se javlja kao propovednik. (Višnjić, svakako, idealizuje Murata, kao što će malo dalje učiniti i sa starcem Fočom. Tako je Tešan Podrugović idealizovao Musu Kesedžiju ili Turkinju koja je ranjenom Vukašinu bacila krpu platna i izbavila ga iz vode Marice. Starac Milija je slično postupio sa starim Dervišem.) Murat propoveda pravičnu upravu nad nemuslimanima (rajom): da vam carstvo dugovječno bude, / vi nemojte raji gorki biti. Što je njega Miloš rasporio, to je vojnička sreća donela: Ne može se carstvo zadobiti / na dušeku sve duvan pušeći. Sa samrtničke postelje Murat poručuje svojim nastavljačima da će njihovo carstvo biti dugovečno samo ako izbegne unutrašnje nemire. Ako l mene to ne poslušate, / već počnete zulum činit raji, / vi ćet onda izgubiti carstvo.

Propovednici dalje saopštavaju dahijama da su Muratovi nastavljači radili sve suprotno od Muratovog amaneta: podigli su veliki zulum, pogazili su veru nemuslimana, na raju su navalili globe i poreze, dirnuli su u čast i poštenje potčinjenih. Nema sumnje da se ove reči odnose na dahije. Ono što propovednici dalje kažu dahije svakako i same znaju. Ne treba da se plaše nijednog kralja (ni austrijskog, ni ruskog), ali im preti opasnost od Srba, tačnije od sirotinje raje, koja više ne može da plaća globu, ni da trpi turski zulum. (To što Višnjić stavlja u usta vaizima istorijski je utemeljeno i sadržano je u sultanovoj poruci dahijama. Među Srbima se to svakako pričalo, kad je slepi Filip za to znao.) Poruka svetih knjiga i njihovih tumača dahijama je strašna: njihove kuće će pogoreti, oni će izgubiti glave. Turska će izgubiti Srbiju! Drumovi će poželjet Turaka, / a Turaka nigde biti neće!

Dahije su šokirane proročanstvom, s knjigom niko ne zna besjediti, / ni kako će knjizi otkazati. Čak ni najiskusniji i najpametniji među njima, starac Fočo, ne zna s knjigom besediti, nego je podavio bradu i grizao je zubima. Ali nije ponikao njegov sin, zapovednik vojnog garnizona, glavni organizator puča i ubistva zakonitog paše, Fočić Memed-aga. Ne poniče, već junak pokliče.

Ako je u dosadašnjem toku pesme Filip Višnjić izrazio svoje shvatanje filozofije i istorije, u govoru mladog Fočića i replici njegovog oca je predstavio svoje shvatanje politike. Šta je politika do nasilje nad istorijom i filozofijom, a Fočić je glavni reprezentant političkog mišljenja. Kao i svi nasilnici nad istorijom, mladi Fočić veruje u silu i moć. Njegov govor je čist politički projekt nasilja nad životom. On veruje u silu i blago, a ima i jedno i drugo: sile se dočepao pučem, a blaga pljačkom. Onaj ko to poseduje pravi je gospodar istorije. Muslimanski fanatik odbacuje čak i svoga Boga i svete knjige, koji ne propovedaju nasilje, uzda se samo u silu.

Kakav je projekat mladog Fočića? Pošto dahijama preti glavna opasnost od Srba, koje Porta može da angažuje protiv njih kao u Kočinoj krajini, treba se najpre obračunati sa njima. Kako? Jednostavno: uništiti njihove predvodnike, ostaviti samo politički nesvesne seljake navikle na pokornost Turcima. Isjeć ćemo sve srpske knezove, / sve knezove srpske poglavice, / i kmetove što su za potrebe, / i popove srpske učitelje, / samo ludu đecu ostaviti, / ludu đecu od sedam godina, / pak će ono prava biti raja / i dobro će Turke poslužiti.

Zatim mladi Fočić izlaže dahijama koga sve treba da pogube. Ovde Višnjićeva pesma prelazi u hroniku i istorijski je verodostojna i dragocena kao izvor saznanja o srpskim vođama. Ja neću ovde da navodim sve srpske starešine koje je Fočić nameran da pogubi, to ćete naći u pesmi. Ali ću da apostrofiram dvojicu, što je učinio i Filip Višnjić: Aleksu Nenadovića iz Valjeva i Đorđa Petrovića iz Topole.

Zašto se je Fočić okomio na ovu dvojicu znamenitih Srba? Razlog je dosta jednostavan, obojica su bili u frajkoru, što znači da su bili obučeni u ratovanju i da su imali dobre veze u Austriji. Na Nenadovića je bacio krivicu zbog jednog pisma poslatog u Austriju u kojem je pisao o nepodnošljivoj nevolji u Srbiji i tražio pomoć u oružju. Za Petrovića je znao da je najbogatiji i najmoćniji Šumadinac i da je kadar da podbuni ovaj nemirni kraj. Kad je mladi Fočić završio svoj govor, dahije su se povratile iz šoka. Sve dahije na noge skočiše, / Memed-agi svi se pokloniše: / „Fala, joldaš, Fočić-Memed-aga! / Tvoja pamet pašovati može, / mi ćemo te pašom učiniti, / tebe ćemo svagde poslušati". Ali, s ovim se ne slaže otac govornikov, stari Fočo. Njegova replika (koju je smislio Filip Višnjić, dabome) predstavlja duboku istorijsku misao, kakvu će posle Filipa Višnjića negovati još samo Petar Petrović Njegoš.

Bivši kadija dobro zna da se ne postaje paša bez volje Porte i sultana i da samoproglašenje njegovog sina nema uporište u turskim zakonima. S kojom rječi na pašaluk sjede! Mudri starac je protivnik bezumne zamisli o seči srpskih knezova. Dahije mogu da sakupe vojsku, mogu da zađu kroz nahije, mogu na veru da domame i poseku neke knezove. Ali njihova prevara će se brzo otkriti, Srbi će izbeći u šume, proročanstvo će se ostvariti. Jednog posjeć, a dva će uteći, / dva posjeci, četiri odoše; / oni će vam kuće popaliti, / vi dahije od njih izginutu. Starac Fočo odbacuje radikalnu ideju svog sina i traži povratak na Muratov zavet. Samo u kooperaciji sa Srbima dahije mogu da opstanu! Razume se da je mladić odbacio savet starca, da sin nije poslušao oca. U idejnim sukobima po pravilu pobeđuju radikalni elementi! Moj babajko, ne slušam te, stari! (Koliko je poznato, u stvarnosti se sukob desio između Kučuk-Alije i starog Foča-Oglu; Višnjić je taj konflikt prebacio na oca i sina, čime je veoma dobio na dramatici. Kao da je slepi pevač bio školovani dramaturg a ne seljački guslar!)

Tako smo u epopeji slepog srpskog guslara dobili kvintensenciju ljudske istorije: sukob generacija; razlaz sina i oca; mladost protiv iskustva; plahovitost protiv mudrosti; obest protiv pomirljivosti, rat protiv mira.

Posle razlaza sa ocem, mladi Fočić kreće u akciju, organizuje i izvršava seču knezova. Filip Višnjić nabraja koje su sve srpske prvake pogubili Turci, podaci su uglavnom verodostojni, tu se nećemo zadržavati. Ipak, fiksiraćemo epizode sa ona dva junaka koja sam već pomenuo, pogubljenje Alekse Nenadovića u Valjevu i otpor Karađorđa Petrovića u Topoli. Tek tu se u pesmi Srbi javljaju kao književni junaci, nosioci radnje. Radi se o dve izvanredne minijature, epizode dostojne najvećih svetskih majstora pera.

Kad je izrekao presudu srpskim prvacima, Fočić Mehmed-aga je odmah odjurio u Valjevo da kaštiguje Aleksu Nenadovića. Fočić je pravilno procenio otkud dahijama preti opasnost: Aleksa sa svojim bratom Jakovom bio je vojnik u frajkoru i imao je čin kapetana. Kad su se zavadili turski car i austrijski ćesar, Nenadovići su stali na stranu ćesara i popalili mnoge turske palanke.

Kad su se car i ćesar pomirili, oni su se predali caru (sultanu) i dobili titule knezova. Fočić zna da su Nenadovići sa Kolubarcima kadri da dignu ustanak protiv dahija. Turčin je uspeo da Aleksu domami na veru, Jakov srećom nije bio u Brankovini. Domamio je još Birčanin Iliju, kneza sa Medvednika. Višnjić je oborkneza Iliju u izvanrednoj skici prikazao kao velikog junaka pred kojim drhti i svm silnik Fočić. Kad Ilija donese porezu, Memed-aga se ne usuđuje ni da je broji, jer Srbin drži desnu ruku na jataganu a levom pruža porezu Turčinu. „Memed-aga, eto ti poreze, / sirotinja te je pozdravila: / više tebi davati ne može." Fočić ih je obojicu posekao na mostu na Kolubari. Aleksa je pred smrt uputio poruku svom bratu Jakovu da ne veruje Turcima nego da se sa njima bije gde god stigne. Jakov je tu poruku dobro shvatio i sa Aleksinim sinom protom Matejom i ostalim prvacima digao Kolubaru na noge.

Dahije su se posebno okomile na srpske sveštenike koji znadu zlato rastapati / i sa njima sitne knjige pisat, / nas dahije caru opadati. Arhimandrit manastira Rača, Hadži Melentije, koga u govoru mladi Fočić tereti da je od sultana dobio ferman i novce da obnovi manastir, a on nabavio džebanu i navukao topove, ostao je van domašaja Turaka. Ali su Turci posekli Hadži Đeru i Hadži Ruvima. Ovaj drugi je bio starešina manastiora Bogovađa i posle onog Aleksinog pisma bio je pobegao u Austriju, ali se u Srbiju vratio u zao čas. Njega je uhvatio Aganlija i Turci su ga najpre mučili u Beogradskoj tvrđavi da bi ga prisilili da oda rad narodnih starešina, što ovaj nije učinio, a onda ga ubili.

Kad je Fočić Memed-aga video da je njegov otac bio u pravu, odmah pozna da gore uradi, / i odmah se bješe pokajao, ali je bilo kasno. Shvatio je da nije ubijen onaj od koga je on najviše zazirao i koga je u govoru proglasio glavnim neprijateljem dahija, Đorđe Petrović iz Topole, koja nije bila njegov reon.

Dok pogubim Crnoga Đorđija / iz Topole, sela ponosita, / koji s bečkim trguje ćesarom; / on je kadar svu džebanu kupit / od bijela grada Varadina, / i oružje što je za potrebe, / on je kadar na nas zavojštiti, - / on caruje, a ja subašujem. Fočić je odmah poslao svog čoveka Uzuna Memeda da ubije Đorđa, ali taj plan mu se izjalovio. Đorđe je na vreme osetio opasnost i sa svojim svinjarima (bio je sakupio veliki transport svinja za Austriju, što je onda bio najunosniji posao) postavio zasedu i razbio Fočićeve razbojnike. Po Filipu Višnjiću to je bio početak velike narodne bune, Prvog srpskog ustanka.

U pesmi se dalje govori kako se razvijao ustanak. Đorđe je najpre pobunio Topolu (Namah Đorđe viknu po Topoli, / te sakupi jošte više društva), a zatim je zapalio turski han u selu Sibnici ispod Kosmaja, gde su se bili sklonili preživeli članovi Uzunove potere. Tu je pobunio Sibničane, a zatim se pismom (knjigom) obratio svim nahijama (Višnjić pogrešno kaže da je Pašaluk sadržao sedamnaest nahija, bilo ih je dvanaest) i pozvao starešine i narod na ustanak. „Svaki svoga ubijte subašu; / žene, đecu u zbjegove krijte!" Pošto su srpske poglavice poslušale Karađorđa, srpski ustanak je postao realnost.

Držim da je taj deo pesme gde se izlaže razvoj ustanka najslabiji, kao da ga je Višnjić ispevao za potrebe ustanika a ne u korist svoje književne vizije. Karađorđe najpre osvaja sela, onda palanke, konačno gradove. Prvo je to ustanak protiv zulumćara, a onda protiv svih Turaka. Pevač je prikazao nasilje koja čine ustanici nad Turcima (civilima) koji su im se predali. Što bi Turak za sječe, isječe / za predaje što bi, to predade, / za krštenje što bi to iskrsti.

Zatim Višnjić napušta hronologiju i radnju pomera nekoliko godina unapred, u godinu 1810. kad je bio na Loznici gde se prenelo težište ustanka i gde se branila Srbija. Pored lokalnih vojvoda, u toj bitki učestvuje Karađorđe. Višnjić kaže da je Đorđe Srbijom već zavladao i sad se okreće Bosni, pevačevoj postojbini: „Drino vodo, plemenita međo / izmeđ Bosne i izmeđ Srbije, / naskoro će i to vreme doći / kada ću ja i tebeka preći / i čestitu Bosnu polaziti!"