U ispovednoj prozi „Tri diktatora..." opisao sam svoj životni i književni put pod diktaturom. U nastavku ove proze, „Izgubljenoj partiji", opisujem posledice tog puta. Kad se danas, na kraju puta, osvrnem unazad i pokušam da racionalno sagledam partiju svog života, ne mogu a da ne priznam sebi da je ona bila gubitnička. Literatura, vodilja mog života, kojoj sam sve dao, uzvratila mi je negacijom a ne afirmacijom tog puta. Diktatrski režimi učinili su mi život ružnim a ne lepim, koji nije mogla da ulepša ni estetika kojoj sam posvetio svoj život.
Ivan Ivanović
A onda je došla korona da sve preokrene. Svaki diktator priželjkuje poremećaj vasione da učvrsti svoju vlast. Korona je učvrstila morona! - Aleksandar Baljak.
Usred korone treći srpski diktator je raspisao jednopartijske izbore (opozicija nije izašla na njih, kao ni više od polovine građana). Diktator je dobio ono što je priželjkivao, apsolutnu vlast. U Srbiji se ostvario prauzor svake diktature: jedan narod, jedna partija, jedan vođa. Stanje u Republici Srbiji je danas takvo da treći diktator može da poništi Kopernikov sistem, njegova jednopartijska skupština će to da izglasa. Ako ovome dodamo još i crkvu koja u svemu podržava diktatora, dobijamo sliku Vlastine Estradije.
Da nastavimo da pratimo tok događaja. Samo što je uspostavljena stara-nova vlast, u Prokuplju je došlo do seče direktora. Svi direktori moraju biti naprednjaci, čak i ako su socijalisti! Darko Žarić je socijalista (recimo član okružnog odbora Dačićeve Socijalističke partije Srbije), svejedno, handžar ga nije mimoišao. Vučićev komesar odnosno poverenik za Toplicu ga je posekao na mostu na Toplici, kao Fočić Aleksu Nenadovića na Kolubari. Jednostavno, naprednjaci su smenili Darka, iako su svi u Prokuplju znali da je on uzoran direktor Muzeja, možda najbolji u njegovoj istoriji. Teško je reći zašto, pa oni su koalicija, zašto u Prokuplju crni udaraju na crvene? Obratio sam se eks direktoru da mi pojasni svoju smenu, pribojavao sam se da je to zbog mog predavanja. Evo kakav sam dobio odgovor:
„Poštovani Ivane Ivanoviću
Opet HVALA na lepim rečima. jesam počišćen u međupartijskim obračunima, ali ništa ne traje doveka pa ni njihovo, a za mene još ima vremena. Inače, ja strašno mrzim te međusrpske sukobe, obrenovićevci protiv karađorđevaca, partizani protiv četnika, levi protiv desnih, tzv patriote protiv tzv izdajnika i dr. Normalno da je da Vi u svoje ime možete da kažete istinu o svom ocu, srpskom patrioti, jer niko nikad nije mogao da napiše ni u jednoj knjizi ili članku da je on naredio ili nekoga ubio.
Svako dobro Darko Žarić."
Držim da je ovaj odgovor pravi, ili je bar meni dovoljan, rado bih ga potpisao. Ja sam u Tabloidu pisao o međusrpskim svađama, objavio sam i „Nestalog majora". Jedino što sumnjam da „još ima vremena", za mene nema svakako, kao što nije bilo ni za Desanku Maksimović, koja me je zdušno branila od Tita. U Srbiji se dosad niko nije vratio na scenu sa koje je sišao.
4
A onda su stigli neki Viktorovi mejlovi koji su pokazali da je moja sumnjičavost u pogledu legata osnovana. Bojim se da je „budućnost koja doprinosi daljem širenju zabrana" već stigla. Naime, u prvom mejlu mi je Viktor napisao da se ne slaže sa mojim pisanjem u Tabloidu i da se Adligat ograđuje od njega. Priznajem da sam bio šokiran, pa to mi se dosad nikad nije desilo, da mi izdavač određuje šta ću da pišem. To nisu radili ni sekretari komunističkih komiteta, ni komesari nacionalističkih odbora. Iako je za autora Ivana Ivanovića na korici knjige napisao da je „simbol borbe za slobodu pisane reči", Viktor mu je praktično zabranio slobodnu reč!
Otkud ovakav kopernikanski obrt? Razume se da me je kopkalo da rešim ovaj rebus, da otkrijem šta je pozadina Viktorovog salta?
Neki moji prijatelji počeli su da mi javljaju o ponašanju mog „zaštitnika". Viđaju ga na slikama sa naprednjacima, premijerka mu otvara izložbe u Muzeju knjige, valjda se negde slikao i sa Aleksandrom Vučićem, za koga sam ja rekao u eseju, od kojeg se Viktor Lazić ograđuje, da je „treći srpski diktator". Stigla je i vest da je Viktor Lazić poklonio ne znam koliko hiljada knjiga kovid bolnicama, zbog čega je od Vlade Srbije dobio priznanje „velikog darodavca".
No to nije bilo sve. Uskoro je stigao drugi mejl u kojem Viktor protestuje što sam u Magazinu Tabloidu „posumnjao" u orden koji je predsednik Republike Srbije dodelio austrijskom piscu Peteru Handkeu, koji je u međuvremenu postao nobelovac. Ja sam u tom tekstu samo naveo „kontroverze" koje prate Nobelovu nagradu ovom piscu, Vučićeva medalja ima dve strane. Ujedno sam i pročitao dve Handkeove knjige, od kojih jedna stoji u korelaciji sa „Crvenim kraljem". Ako sam slobodan da pišem, slobodan sam i da čitam. U tekstu sam izneo svoje mišljenje o njima, neće valjda da mi zabrane da mislim! A predsednik Republike je rekao, kad je Handkeu naknadno uručio odlikovanje, da ima „nekih kod nas koji drugačije misle o Handkeu". Ne znam da li je još neki srpski pisac pisao o Handkeu?
Više od toga, Viktor Lazić protestuje što sam pisao o Milovanu Vitezoviću, aktuelnom predsedniku UKS, koji je primio na čuvanje Handkeov orden. Navodno ga je zvao Vitezović i „pretio" mu da će da ga tuži zbog mog teksta. Opet nisam ništa razumeo. Da tuži njega zbog mene! Čekaj, pa Vitezović nije Alfred Žari, nije napisao „Kralja Ibija", nego lepe realističke komade iz srpske istorije. Da ga nije Viktor Lazić zamenio sa Dušanom Kovačevićem, on je pisao Kralja Ibija („Radovan Treći"). Kako može da tuži Viktora zbog mene? To ne može čak ni u pozorištu apsurda sa imenom Estradija. U stvari može, dok ovo pišem vidim da predsednik Srbije tuži samoga sebe, možda je on Kralj Ibi a mi Poljaci?
Na sreću, „Ibi" se nije desio. Viktor me je ponovo nazvao i saopštio mi da je stvar sa Vitezovićem izgladio, ubedio ga je da on nije pisao moje tekstove, neće biti tužen. Možemo mirno da spavamo!
Naravno, ovaj novi Viktor Lazić me je ozbiljno zabrinuo. Ne što je promenio mišljenje o meni, kao onaj Vučićević iz Informera, nego šta će biti sa mojim legatom? Hoće li uopšte da realizuje ono što je obećao na koricama „Ivanovog gambita" ?
Ipak, verujem da su i Dragan Vučićević i Viktor Lazić bili iskreni kad su u meni prepoznali znatnog pisca. Zašto su se onda preumili, zašto su svoje mišljenje zamenili tuđim? Ko je promenio njihovo mišljenje? Za prvog odgovor nemam, mada je odgovor on svm. Junak vremena zlog! Za drugog mi je pomogao Vladan Nikolić koji me je posetio posle moje operacije.
Vladan mi je pričao kroz kakve sve probleme prolaze Jovica Krtinić i Viktor Lazić u nastojanju da deluju van sistema (Biblioteka Milutin Bojić nije u sistemu Biblioteke grada Beograda). Viktor praktično sam izdržava Adligat, od države ima samo simboličnu pomoć (priznanje Veliki darodavac). Muzej mora da ima kustose, knjigovođe, čistače. Zgrada mora da se provetrava, zimi zagreva itd. Viktorova advokatska kancelarija ne može da podnese sve te troškove, bojati se da će Adligat da se ugasi ako ga država ne uključi u sistem. „Eto, on koji je svetski putnik, globtroter, morao je da se zaposli, da prihvati mesto direktora Muzeja pošte..."
Stoj, Vladane, ne treba više! Sve si mi rekao! Miloševo zvono! (Kad u nekom mestu nisu lupali u zvono prilikom Miloševe posete, ovaj ih je pitao zašto, a oni mu rekli da ima sto razloga. Koji je prvi? - pitao je Miloš. Nemamo zvono! Stoj! - uzviknuo je Miloš, ostalih 99 nisu važni...) Tek sad sam razumeo Viktorovo preumljenje, direktor Muzeja Pošte! Tu je čvor! Razume se da novi direktor ne želi više da podržava stare disidentima, jer ako to nastavi može da ostane bez novog radnog mesta.
Naravno, ovaj novi Viktor Lazić me je ozbiljno zabrinuo. Ne što je promenio mišljenje o meni, kao i onaj Vučićević iz Informera, nego šta će biti sa mojim legatom? Hoće li uopšte da realizuje ono što je obećao na koricama „Ivanovog gambita" ili...? Hoću da verujem u Viktorove dobre namere, kao što sam verovao i u Mašićeve, ali Mašić ne samo da nije promenio mišljenje o meni kad je na mene krenula država, nego me je branio do kraja, koristeći privatne kanale koje je imao (Borka Pavićević (ćerka Vuka Pavićevića), Boda Marković (zet sudije Slobodana Radakovića, predsednika Veća Vrhovnog suda Srbije koje me je oslobodilo optužbe države), i svakako je zaslužan što se naš slučaj završio hepiendom. Ne mogu a da ne postavim pitanje Viktoru Laziću šta će da uradi sa „poklonom" koji sam mu učinio? Ako ne otvori legat, onda će to biti poslednji ekser koji je moja država ukucala u moj posmrtni kovčeg pre kremiranja.
5
Da vidimo šta je bilo sa „knezovima" iz zavičaja, kako sam se proveo u rodnom Nišu.
Nišku epizodu ću da ispričam kroz pismo koje sam uputio Narodnom muzeju Niša. Pismo sam uputio 7. marta 2020. godine, posle mog gostovanja gradu rođenja. Naslovio sam ga sa PLAČI VOLjENA ZEMLjO - PISMO NARODNOM MUZEJU U NIŠU, direktoru Nenadu Spasiću, književnim kustosima Jovanu Mladenoviću (bivšem) i Jeleni Bogdanović (sadašnjem).
„Poštovani
Ovo pismo je nastalo kao rezultat nezvaničnog razgovora na otvaranju izložbe slikara Bože Ilića u Narodnom muzeju u Nišu. Ja sam tom prilikom, kako ste vi formulisali, održao „besedu" o slikaru. Za to sam imao dobar razlog: jedno, što duboko poštujem monumantalno delo ovog slikara, drugo, što me za njega vezuje i to što smo ponikli u istom selu, Žitnom Potoku. Kao što je poznato, ja sam o slikaru napisao dva rada, dramsku novelu (u formi scenarija za igrani film, nažalost nesnimljen) „Sondiranje terena u Žitnom Potoku" (objavljenu u Muzeju Toplice u Prokuplju pod naslovom „Boža") i esej „Zaboravljeni slikar". To me je, svakako, kvalifikovalo za pomenutu „besedu". Poseban razlog što sam bez honorara prihvatio da dođem u Niš (iako u poodmaklim godinama mi nije lako da putujem) bio je taj što smatram da je moje „istorijsko" mesto u Nišu, jedno što sam u tom gradu rođen, a drugo što moje delo u potpunosti pripada Južnoj Srbiji, čiji je Niš istorijski centar. Pre toga sam imao veoma uspešna gostovanja u Doljevcu i Merošini, uz pristojan honorar od 20.000 dinara.
Moje učešće na Drainčevim susretima u Prokuplju, kao i niška „beseda", učinili su da poverujem da je došlo vreme da se isprave neke nepravde prošlosti i da konačno zauzmem mesto u vašem regionu koje mi po književnom delu pripada. Niš hoće svoga pisca! (Kad je objavljen „Crveni kralj" a knjižare Južne Srbije nisu htele da ga prodaju, Milan Vlajčić je u Politici napisao Neće svoga pisca!)
U pomenutom razgovoru bilo je reči da Narodni muzej u Nišu pokrene inicijativu za objavljivanje mog dosad neobjavljenog romana „Tri pisca". Upoznao sam vas o čemu se radi u romanu, da je to komplementarna biografija tri velika srpska pisca Stevana Sremca, Radoja Domanovića i Borisava Stankovića (otud naslov), koji su, kao i njihov biograf, bili duboko vezani za Južnu Srbiju. Nema sumnje da je njihovoj „biografiji" apsolutno mesto u Južnoj Srbiji, odnosno u Narodnom muzeju u Nišu, kao i njihovom slikarskom pandanu Boži Iliću. Stekao sam utisak da direktor Nenad i kustos Jovan (Jelena nije prisustvovala) tu ideju zdušno podržavaju, pa sam po povratku u Beograd poslao rukopis Muzeju, sa željom da tu bude pohranjen, bez obzira na njegovo objavljivanje.
Odmah da vam kažem da mi je želja da roman „Tri pisca" bude objavljen u Nišu pre nego u Beogradu, jedno, što sam ja „niški pisac", iako u vašem gradu nisam živeo, i drugo, što pomenuti pisci mogu da čine samo čast vašoj regiji i vašem gradu. Razume se da mi neće biti nikakav problem da za taj roman nađem izdavača u Beogradu, ali, kao južnjaku, Niš mi više leži na srcu. Nadam se da prihvatate moje razloge.
Ako sam razumeo vaš mejl (koji mi je poslala Jelena), vi biste da štampate „Tri pisca", ali da mi umesto honorara ustupite deo tiraža da ga sam prodajem. Odmah da kažem da ja to ne mogu da prihvatim, jer sam pisac a ne trgovac. Bez obzira na nevolje kroz koje prolazimo, na sunovrat srpske kulture, vi morate da shvatite da je uloga pisca u istoriji isto što i uloga svetionika na moru i da se ponosite što su za vaš grad vezana ta tri „svetionika" srpske književnosti.
Roman o njima mora da bude adekvatno tretiran, što znači i da piscu mora da bude isplaćen honorar, inače bi to bilo ponižavanje književnosti. Da vam kažem da je Ivo Andrić odbijao da učestvuje na književnoj večeri na kojoj se ne plaća ulaznica. Ne zbog novca (zaboga, postao je Nobelovac) nego što besplatan ulaz unižava književnost. Pošto ja duže pamtim od vas, hoću da vam kažem da u komunizmu, protiv koga sam se zdušno borio, kad vam izdavač primi knjigu, odmah vam je isplaćivao polovinu honorara, drugu polovinu kad knjiga bude štampana. Tiraži su bili veliki (ja sam „prodao" „Arizane" i „Crvenog kralja" u po 50.000 primeraka), a autorski honorari su bili pristojni, 10% do 15% od cene knjige, od toga je autor mogao da živi kao samostalni umetnik. Danas, u opštem propadanju, došli smo do toga da negiramo intelektualni rad i da ga obescenimo (nijedne novine ne plaćaju honorar autorima). Ja na to ne pristajem, ne zato što sam štampao više od 40 knjiga, nego što branim profesiju. Pre svega dostojanstvo pisca kao tvorca svog sveta.
Vi svakako znate da sam ja skroman čovek i da se zadovoljavam malim. Priroda književnog posla, ali i političke prilike, učinili su da proživim ekonomski jevtin život, kao kaluđer. Samo tako je mogao da nastane moj književni opus od preko pedeset naslova. Ali, još je Engels rekao na Marksovom grobu, da čovek da bi filozofirao prvo mora da jede, što je bilo zapisano još u „Komunističkom manifestu". A šta znači ekonomski minimum ispod kojeg ne može da ide pisac, pokazaću vam na primeru štampanja moje knjige „Sondiranje terena u Žitnom Potoku" u kojoj su dve pomenute novele o Boži Iliću. Sa izdavačem (Dosije studio) sam načinio ovakav dogovor. Izdavač je objavio knjigu u 1000 primeraka (to je minimum ispod koga ne treba da se štampa), meni je isplatio honorar 1000 evra.
Na osnovu tih elemenata je formirao cenu knjige. Ja sam prihvatio da mi taj honorar isplaćuje u 12 rata, što znači po 10.000 dinara mesečno, što je on redovno činio. Tako je posao bio uspešan, izdavač je za godinu dana prodao tiraž, a ja uvećavao svoju inače veoma skromnu penziju. Niko nije bio na gubitku u ovom gubitničkom vremenu. Zašto sam vam ispričao ovu priču? Da li bismo mogli da primenimo ovaj model u vašem Muzeju?
Ako mi dozvolite, ja bih ovaj predlog malo modifikovao. Četiri grada u Južnoj Srbiji baštine naša „tri pisca" (o Homera se u Heladi otimalo sedam gradova!), dakle, Niš, Pirot, Vranje i Leskovac. To znači da četiri muzeja složno mogu da budu izdavač „Tri pisca" (pretpostavljam da u svakom od tih muzeja postoji odeljenje književne baštine, u Niškom muzeju ga vodi Jelena Bogdanović, u Leskovačkom Žika Tasić, za ostala dva muzeja ne znam). U tom slučaju bi četiri muzeja isplaćivali meni honorar, što znači po 2.500 dinara mesečno za dvanaest meseci. Razgolitio sam se kao da nisam pisac nego da sam car iz Andersenove bajke. Nemojte mi reći da je Južna Srbija siromašna regija i da je za nju ova suma preveliki i nepotreban trošak. Sa svoje strane, ja bih mogao da dođem u Niš i da u dva dana održim četiri književna susreta, „besede", u ta četiri grada, (Vi imate kola, to bi bilo izvodljivo), za sumu kao u Doljevcu i Merošini, znači svaki muzej po 5.000 dinara. Nemojte da tražite da prodajem knjige na ulici, kao što je to činio „divlji" pisac Stanoje Ćebić, koji je išao Knez Mihajlovom i rikao kao vo, jer mu se roman zvao „Kako sam u komunizmu postao vo", ili tako nekako. A ako kažete da sam vam suvišan i nepotreban, sa sve ta tri velika pisca, onda samo mogu da kažem poput Alena Patona, južnoafričkog pisca iz doba aparthejda, igranog u Beogradskom dramskom pozorištu na Crvenom krstu u vreme mojih studentskih dana, Plači voljena zemljo!" ? Ivan Ivanović ? Sremčica, 7. 3. 2020.
Nažalost, iz Niša nisam dobio nikakav odgovor, moguće da je direktor Muzeja „posečen" na mostu na Nišavi, kao što je prošao direktor Muzeja u Prokuplju na mostu na Toplici. A ova dva direktora su u Nišu, za vreme moje „besede" , potpisala „memorandum o saradnji"!
Tako je propao moj „povratak" u Niš. Ako se oko Adligata kolebam oko žrtve pešaka u „Ivanovom gambitu", u Nišu sam siguran da je žrtva propala. Izgubio sam ovu partiju Niškog gambita!
U međuvremenu je stiglo obaveštenje da je Viktor Lazić dobio legat Slobodana Mašića, to je neizračunljivo bogatstvo. Tako sam se sa Mašićem ponovo našao na književnom groblju, kao na početku karijere u vreme „Crvenog kralja" na fudbalskom igralištu. To neka mi bude uteha.
6
Onda mi je Vladan Nikolić poslao književni časopis Dometi, koji izlazi u Somboru i u kojem se nalazi Viktorov esej, koji ima veze sa našom pričom. (Ne znam da li je Viktor Lazić napisao još koji knjižvni esej, ili mu je ovo prvenac?)
Esej nosi naslov
Beseda Borislava Pekića za slobodu književnog izražavanja.
„U Legatu književnika Branislava Veljkovića u Muzeju srpske književnosti Udruženja Adligat može se pročitati izvanredno pismo Borislava Pekića kojim ovaj značajan pisac u veoma teškom vremenu, u egzilu, staje u odbranu književnika Ivana Ivanovića koji je nepravosnažno osuđen na dve godine zatvora zbog verbalnog delikta koji je navodno izvršio u svojoj knjizi „Crveni kralj". Iako je u pitanju pismo poslato upravi Udruženja književnika Srbije, adresirano na Petra Džadžića, po načinu izlaganja i gradiranju argumenata, pismo je zapravo izvanredan primer besede koja bi učinila jak utisak kada bi bila izgovorena pred publikom bilo kog vremena. Pismo sadrži čitav niz značajnih elemenata, kao što je spremnost Borislava Pekića da stane u odbranu čoveka kojeg „uopšte ne poznaje" radi principa odbrane slobode umetničkog izraza. Pekić dozvoljava izričito javnu upotrebu pisma, i time svesno sebe dodatno izlaže napadima ili, u najblažem slučaju, nelagodnosti, pošto staje na stranu već u medijima prokaženog čoveka. Samo zbog ta dva elementa, koja se ne vide iz glavnog pisma, već iz kratke propratne beleške upućene lično Petru Džadžiću, mogu se izvući pohvalni zaključci o Pekićevom karakteru.
Na samom početku Pekić nam saopštava da on posredno, preko lista Politika saznaje o ovom pravnom slučaju. Već u prvoj rečenici Pekić na kulturan način izvrgava ruglu ceo slučaj, jer Ivan Ivanović odgovara zbog krivičnih prestupa „koje je počinio njegov literarni junak", i Pekić, iznenađen nepravdom, odlučuje da stane na stranu nepravedno osuđenog čoveka. Pekić jasno, u nekoj vrsti spontane gradacije, objašnjava svoj stav koji je nepokolebljiv, ali i nemilosrdan prema onima koji bi da kontrolišu slobodu književnog izražavanja. Ističe da to nije ni prvi, niti jedini takav slučaj u Evropi, ali da je on uvek „bio iskupljen desolidarisanjem savremenika zdrave pameti", i time, zapravo, poziva sve kolege pisce da stanu u odbranu, ne samo jednog čoveka, već cele književnosti „od kriterijuma koji prete da je sasvim onemoguće".
„Ivan Ivanović će izdržati ovu nepravednu kaznu, i jednom biti rehabilitovan, u to sumnje nema. Ali, ko će nas rehabilitovati?" - možda je i najjača poruka svima koji se snebivaju da stanu na stranu pravde i istine, na stranu slobode. Dakle, ne samo što nije moguće „ravnodušno preći preko sudbine jednog našeg kolege", što takav odnos prema literaturi „čini n e m o g u ć i m svako umetničko delo" (pa reč nemogućim još istaknuta razmacima), što se sad pisci osećaju „kao lopovi koji obijaju jednu od mnogih društvenih kasa", već postoji i lična odgovornost da će mrlja ostati na svakome, ko takvu nepravdu mirno posmatra, ma koliko ga se, naizgled ne doticala. Tu se ne sudi Ivanu Ivanoviću, već kroz njega, „Srpskoj književnosti". Ali, nijedna vlast nema moć da takvu presudu sama donese. Zato Pekić ističe da bi ona postala stvarno izvršna „tek onda kada je kao normalnu kritičku proceduru prihvate umetnici koje je Ivan Ivanović u sudskom sporu predstavljao".
Da je ovakva beseda izgovorena tokom nekog sudskog postupka, bilo u staroj Atini ili u moderno doba, svakako bi ušla u anale sudskog besedništva. Argumentovana i stilski izuzetno uobličena odbrana koja pogađa u suštinu, koja ne pravi lažne kompromise, u kojoj se sve stvari jasno stavljaju na svoje mesto, ne ostavlja prostora bilo kakvim argumentima optužbe. Ona je toliko snažna koliko je i tačna, i zato je neoboriva. Svaka reč, svaka tačka i zarez tu su na pravom mestu, a naročiti efekat daju reči koje su istaknute, tj. napisane sa razmacima (presuda čini n e m o g u ć i m svako umetničko delo; udruženje treba da se z a u z m e, prema o v o m procesu; ko će n a s rehabilitovati?). Ova beseda je doprinela buđenju svesti da je neophodno da se Ivan Ivanović oslobodi i da se ovakve stvari više ne događaju. Bila je izgubljena, nepravedno skrajnuta značajna epizoda u istoriji borbe za slobodu reči i prava da se, barem u sferi književnosti, slobodno i bez straha iskaže svoje mišljenja u jednoj zemlji gde su vlasti oduvek na tu slobodu gledale sa najviše podozrenja. Ovo pismo je, zapravo prvorazredno napisan govor, u skladu sa najboljim primerima i pravilima besedništva, koji bi se morao naći u svim udžbenicima besedništva. Svaki put kada čitam ovo pismo, pred očima vidim Pekića za govornicom, kako sve nas, celu srpsku književnost, brani od imaginarne nemani koja preti da nas sve proguta. I, svojim blagim stasom ali nepokolebljivim rečima, jače nego bilo kojim mačem, on u tome uspeva." - Viktor Lazić