Kontranapad

Tužni dani "najvažnije sporedne stvari na svetu"

Zbogom fudbalu, adio Francuska!

Titula šampiona sveta koju su osvojili omladinci Srbije na Novom Zelandu ne može da ublaži teške promašaje seniorske reprezentacije na međunarodnoj sceni. Pošteno, ona ne može da uliva nadu u bolju budućnost srpskog fudbala. Talenat mladih fudbalera je u više navrata i u dužem nizu godina pokazao da nije dovoljan da bi se izašlo iz žabokrečine u kojoj se davi fudbalska organizacija Srbije, zaključuje Miroslav Vislavski, Tabloidov urednik sporta

Miroslav Vislavski

U protekloj deceniji, kao i pre nje, srpske selekcije mlađih kategorija su dokazale svoje potencijale osvajajući evropske naslove i igrajući u završnicama najznačajnijih zvaničnih takmičenja. Pokazalo se da to nisu garancije boljih dana seniorskog nacionalnog tima, a sa njime ni našeg fudbala u celini.

Predstojeće Evropsko prvenstvo u Francuskoj, pratićemo mirno, bez strasti kao što je slučaj bio sa minulim Mondijalom u Brazilu 2014 ili kontinentalnim šampionatom u Poljskoj i Ukrajini 2012 na kojima nije bilo naše selekcije. Nakon Svetskog prvenstva u Južnoj Africi 2010 u kojoj je naša selekcija imala poslednji nastup na zvaničnim velikim takmičenjima, ovo je najsušniji period srpskog fudbala. Početkom septembra, kada je objavljena poslednja rang lista FIFE, Srbija se našla na 66 mestu, što predstavlja najgori plasman od osamostaljenja Srbije!

Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Francuskoj 2016 su najslabiji plasman koji je ostvarila naša nacionalna selekcija. Predzadnje mesto u grupi sa svega četiri osvojena boda u konkurenciji Portugala, Albanaca, Danaca i Jermena u kojoj su van konkurencije nastupali i domaćini prvenstva, selekcija Francuske, je neuspeh koji nema opravdanje. Pogotovo što će predstojeći kontinentalni šampionat okupiti do sada najveći broj učesnika. Čak 24 selekcije će se takmičiti za titulu prvaka Starog kontinenta, što u dosadašnjoj 55 godina dugoj istoriji šampionata nikada nije bio slučaj. Ako u relativno slabijoj grupi nismo izborili ni pravo da sa treće pozicije igramo baraž, onda je to surovi pokazatelj slabe organizacije i politike koju je vodio Fudbalski savez Srbije.

Reprezentaciju već dugi niz godina čine igrači koji nastupaju za inostrane klubove.

Ponekad nerealno cenimo, čak glorifikujemo vrednosti naših internacionalaca. Ali taj nekritički stav ne znači da ovi igrači ne zaslužuju učešće na završnom nadmetanju Evropskog šampionata. Naprotiv, naš sastav je izvesno kvalitetniji i vredniji od Albanaca, Jermena, verovatno i od Danaca. Šta je onda problem i koji su razlozi podbačaja Orlova i njihove nemoći da se domognu takmičenja kome streme fudbaleri Evrope?

U fudbalskoj Srbiji nema ili se ne vidi dugoročna, smišljena, jasna politika i ciljevi oko kojih postoji jedinstvo svih institucija i činilaca. Živi se u korupciji, lažima, licemerstvu, prevarama, podmetanjima...Nema iskrenog i poštenog dijaloga i odnosa. Oni koji drugačije pokušavaju, nestaju sa pozornice. To je situacija i stanje u klubovima, organizacijama i savezima od najnižeg do najvišeg nivoa organizovanja srpskog fudbala.

Umesto da je Fudbalski savez Srbije najšira platforma za objedinjavanje interesa i ciljeva koji obezbeđuju uslove za uspešniji razvoj klubova i fudbalskog sporta u celini, on je odavno pretvoren u poprište ličnih sukoba kvaziautoriteta i novokomponovanih fudbalskih znalaca bliskih diktatorskom režimu koji je okovao Srbiju u svim političkim izdanjima i poligon u kome se zadovoljavaju sitnosopstvenički interesi kojekavih lobija koji privatizuju najširu fudbalsku asocijaciju u Srbiji. Osim kontinuirane hronične borbe za vlast, tamo se malo šta dobro po fudbal dešava.

Niti se planira, niti polažu bilo kome računi za neispunjene planove i ciljeve. Sve je „pokriveno" velikim delima koje oličavaju sagrađeni objekti Nacionalne kuće fudbala i reflektori koji su postavljeni na više stadiona, a kamuflirano takmičarskim rezultatima u mlađim reprezentativnim selekcijama. Što se tiče nacionalnog tima koji je argument za sve dobro, ali i za sve loše u našem fudbalu, položaja klubova, o amaterskim da ne govorimo, niskom kvalitetu fudbala na domaćim terenima, negativnostima u takmičenjima na različitim nivoima, promašenim kadrovskim i drugim investicijama nema priče, nema analiza, pitanja je bezbroj, a pravih odgovora ni od kuda. Svaki promašaj se relativizira. Mnogi verbalno ističu svoju odgovornost, a u suštini nema odgovornosti.

Setimo se kako su čelnici FSS predvođeni Tomislavom Karadžićem povlačili poteze prilikom postavljanja novih selektora, a nakon obaranja poslednjeg koji je umeo da zatalasa naciju i podigne kult reprezentacije na najviši nivo kod igrača, u organizaciji i kod ljubitelja fudbala, kakav je bio Radomir Antić. Džaba je Karadžić hvalio Pižona Petrovića kao rešenje koje će naš tim odvesti na Evropsko prvenstvo u Ukrajinu i Poljsku, pa Sinišu Mihajlovića koji će „sigurno" predvoditi selekciju Srbije na Mundijalu u Brazilu...

Kada su kola krenula nizbrdo, Mihajlović dobija primarni zadatak da „podmladi" reprezentaciju i priprema tim za Evropsko prvenstvo u Francuskoj! Miha je radio po svom, bez da je od njega zahtevano povinovanje politici organizacije. Šta je uradio, već je više puta sažeto u jednu reč - ništa! Onda se nepotrebno čekalo više meseci da bi u zadnjem trenutku bio angažovan Holanđanin Dik Advokat, koji je u prvom pojavljivanju pred javnošću „autoritativno" saopštio: "Jedina opcija koju ima reprezentacija je plasman na Evropsko prvenstvo. Moramo da se kvalifikujemo, to je jedina opcija koju imamo, druga ne postoji tako moramo i da se ponašamo"

Već na samom startu kvalifikacija nakon nerešenog rezultata (1:1) u Jerevanu, prekida sa Albanijom u Beogradu kod 0:0, a u konačnom 0:3 za Albaniju (par forfe) odlukom UEFE i posle debakla u trećem kolu u Beogradu protiv Danske (1:3), bilo je jasno da je Francuska 2016 nedostižna za Srbiju, da smo Francuzima rekli ZBOGOM! Fudbalski moćnici, a sa njima vrlo neubedljivo i igrači pokušavali su ipak da nam uliju lažnu nadu da će "orlovi" nadoknaditi propušteno i pobedama u Portugalu i u Danskoj, vratiti nas u igru. Razumnim fudbalskim ljudima je bilo jasno da sejači iluzija, na taj način nastoje da umire situaciju koja je bila pred pucanjem. Porazi 2:1 u Lisabonu i 2:0 u Kopenhagenu su bili potvrda našeg definitivnog oproštaja i od trećeg uzastopnog velikog takmičenja. Pobede nad Jermenijom u Beogradu i Albanijom u Elbasanu od po 2:0 u slabim izdanjima su bili samo mala uteha naciji i novi šlagvort sejačima iluzija, čelnicima Saveza i selektoru da je "ovo tim koji je na dobrom putu", s obzirom da je tri dana nakon "istorijske" pobede nad Albancima usledio novi poraz u Beogradu od Portugala 1:2. Usledilo je izbor za koji bi narod rekao: "S konja, na magarca!" Posle "velikog" evropskog imena Advokata, reprezentacija je poverena u međunarodnim okvirima malo poznatom Radovanu Ćurčiću!

Sve je govorilo da je reč o iznuđenom rešenju i da su se i sami čelnici Saveza predali, da ne veruju u čuda. Doduše, nije jasno zašto je odluka pala na Ćurčića, a ne na Ljubinka Drulovića koji je vodio selekciju na tri utakmice u kojima smo zabeležili dve pobede (u Grčkoj 0:2 i Azerbejdžanu 1:4) uz poraz u kvalifikacionoj utakmici u Lisabonu od Portugala 1:2. I jedan i drugi su imali dobre rezultate sa omladinskom reprezentacijom koju je Drulović doveo do naslova šampiona Evrope! Kao treneri nisu imali velikih ostvarenja, ali je Drulović znatno veće igračko ime kao reprezentativac, internacionalac i šampion naše zemlje, pa je utisak da je imao više šanse da uspostavi autoritet kod igrača nacionalnog tima. Radovan Ćurčić važi za izuzetno skromnu ličnost, marljivog radnika i lojalnog službenika svoje organizacije FSS koji izvršava zadatke i poslove koji se traže od njega. Veliko je pitanje realnosti njegovog ugovora da vodi nacionalni tim do 2016 i Svetskog prvenstva u Rusiji. Ako je suditi po igrama u minulim kvalifikacijama, Ćurčić teško može da vlada situacijom i igračima sa kojima raspolaže.

Nije sramota kada se ne ostvari plasman na Evropsko prvenstvo. Konačno u Francuskoj neće biti nekadašnjih Evropskih prvaka Holandije i Grčke. Nije "smak sveta" ako se na putu do elitnog takmičenja ispreči jaka konkurencija. Ali, bruka je da već šest godina zbog unutrašnjih slabosti, nesposobnosti rukovodstva Saveza, izostajemo sa najvećih smotri evropskog i svetskog fudbala, a imamo kvalitet igrački i stručni da budemo deo najznačajnijih fudbalskih samita. Pri tome niko ne snosi odgovornost za neuspeh, izuzev što se menja selektor, a sa njime i pojedini igrači koji nisu po ukusu sledbenika. Tragikomične su izjave odlazećih selektora Mihajlovića i Advokata da "svu odgovornost za neuspeh, preuzimaju na sebe"! Kako se manifestuje njihova odgovornost? Da li su vratili uloženi novac koji su dobijali za svoj neuspeh? Šta je ostavila njihova "odgovornost" kao kompenzaciju za promašaj?

Sa druge, suštinske strane nisu nikada usledili odgovori od onih koji realno imaju odgovornost za ukupno stanje u našem fudbalu. Promašaji prilikom postavljanja selektora nakon obaranja Radomira Antića, kao da nisu plod volje i odluke rukovodstva na čelu sa Karadžićem. Selektori su postavljani bez konsultacije sa stručnjacima ili su "konsultovani" oni koji misle Toletovim glavom. Tole nikada nije rekao da je njegova odgovornost za neuspehe na takmičarskom planu, a on je bio odlučujući u poveravanju ili uskraćivanju stručnih poslova u Savezu. Njegova odbrana pred napadima protivnika se svodi u rečenicu: "Ne živim od fudbala, nisam ništa ukrao, mirna mi je savest". Previđa da mnogi drugi žive od fudbala I da taj život zavisi od kvaliteta rada i rezultata koji su u ovom periodu posledica loših odluka i poteza oko reprezentacije.

Hoće li struka u Srbiji imati obraza, karaktera i morala da se organizovano suprotstavi manipulacijama rukovodstva fudbalske organizacije? Teško je to poverovati! Zato će pitanja o kojima bi ona morala da se izjasni kao što su izbor kandidata za nacionalni tim, slaba i neuverljiva igra, dobri pojedinci, a nepostojanje tima, nedisciplina profesionalaca koji su podlegali atmosferi na pojedinim utakmicama i dozvoljavali sebi da budu disciplinski kažnjavani pa na utakmici bez takmičarskog značaja dvojica kapitena bivaju isključeni(!) po svemu sudeći ostati neispričana istorija.

Jedan mladi trener Milan Rastavac, o kome se priča kao stručnjaku za budućnost srpskog fudbala, koji sa niškim Radničkim stupa na veliku scenu, a u čijem formiranju kao ličnosti sam imao priliku delimično da učestvujem kao predsednik Komisije za omladinski fudbal FK Vojvodina, širom priznate kao dobrom modelu rada sa mlađim kategorijama na prostorima nekadašnje Jugoslavije, ovih dana je izjavio: "Stanje u našem fudbalu ne može da promeni ni FIFA, ni UEFA, niti Evropska Unija, nego jedino mi sami. Treneri treba da se bore da njihovi igrači odigraju što bolje, da se ne valjaju po terenu, a deca (sakupljači lopti) treba brže da dodaju loptu. Sudije na isti način treba da se potrude i stvari menjaju u svom domenu, kao i funkcioneri saveza. Od priče kako neko i nešto ne valja, nemamo ništa, poenta je da svi krenemo od sebe samih I sebe učinimo kvalitetnijim fudbalskim radnicima". Da li tu leži istina ili iluzija?

Naša stvarnost govori da se umesto odgovora, naciji poturaju kukavičja jaja. Tako je pobeda nad Albanijom slavljena kao da se radilo o trijumfu nad najkvalitetnijom fudbalskom selekcijom. Do toga se išlo da je odmah po povratku, reprezentaciju posetio niko drugi do sam predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić. Tom prilikom je uputio reči zahvalnosti i "istorijske" poruke: "Želim da vam se zahvalim jer ste bili ozbiljni i odgovorni i pošteno se borili. To smo od vas tražili. Tražili smo samo da se borite i to ste uradili". I eto, kad je predsednik Vlade "zadovoljan" onda treba i cela nacija da bude zadovoljna! Važno je da smo pobedili Albance, a to što oni idu direktno sa druge pozicije u Francusku, a mi ostajemo u papučama kraj malih ekrana, može biti samo doprinos Vučićevim reformama štednje!