Preko pune linije

Zašto nema pobune?

Volovi jaram trpe, a ne ljudi

Kartel Aleksandra Vučića je okupirao, opljačkao i ponizio Srbiju. Sedam i po godina gazi Ustav i zakone, prisvojio je javne resurse, državne institucije koristi za odbranu sebe i svojih saradnika, kao i za progon političkih protivnika. Napravio je sistem u kome vlast proizvodi i krijumčari drogu i oružje, trguje belim robljem, otima firme i ljude, radi šta hoće, a sve to bez kazne, pa i bez ozbiljnijeg otpora. Opozicija raskrinkava afere vodećih naprednjačkih lopova i prevaranata, građani protestuju u Beogradu, ali nema organizovanog bunta i ustanka protiv diktature.

Predrag Popović

Vučić je vlastitom patologijom zarazio celu državu i društvo. Flagrantnim lažima i brutalnim nasiljem stvorio je uverenje da mu niko ništa ne može, da će vladati dok god hoće. Kolektivnom hipnozom, koju sprovodi preko strogo kontrolisanih medija, stvara utisak da on i stranka na čijem čelu se nalazi uživaju poverenje birača. Istovremeno, satanizacijom lidera prave opozicije i retkih slobodnih novinara i ostalih kritičara zastrašuje normalne ljude. U takvim okolnostima stvorena je fama o Vučićevoj nesavladivoj moći.

U grčkoj mitologiji Fama je čudovišna boginja, koja ima bezbroj očiju, ušiju i usta. Živi u palati koja ima hiljadu otvora, kroz koje dopiru i najtiši glasovi. Noću ciči lebdeći između neba i zemlje, a danju stoji na krovovima i posmatra svet, željna laži i vesti o tuđim nesrećama, koje kasnije po svojoj volji dopunjuje i uveličava, Fama je okružena Zabludom, Lažima i Strahom.

U grčkoj verziji Fama je pratilja Giganta, a u srpskoj praksi ona sledi jurodivog histerika, čija se jedina gigantska osobina svodi na pohlepu. Srpski gigant Vučić vešto koristi zablude, laži i strah, ciči i špijunira sve oko sebe, ali ne vlada zahvaljujući tome.

I mnogi tvrdi, iskreni i odlučni protivnici Vučića upali su u iluzionističku klopku, pa preuveličavaju njegove sposobnosti. Predstavljaju ga kao vrhunskog manipulanta, majstora medijskog i političkog marketinga, mudrog stratega, specijalizovanog za dnevnopolitičke spinove... Vučić je uspeo da izgradi takav imidž, ali u suštini on je običan primitivac, amoralni sociopata i politički parazit bez ikakve ideje. Realnost, u kojoj je takav bednik zaveo diktaturu, više govori o stanju u društvu, nego o njemu.

I dok je bio u dubokoj opoziciji, bez ikakve nade da će se popeti do vlasti, Vučić je bio isti ovakav, sitni hohštapler, bez talenta, znanja, energije i radne etike. Ipak, za uspon bile su dovoljne dve njegove endemske karakteristike: strpljenje s kojim je trpeo beskrajna poniženja, što je dokazao tokom petnaestogodišnje službe Vojislavu Šešelju, i, drugo, spremnost da sve državne i nacionalne interese podredi svojoj bestidnoj alavosti. Nedostatak elementarnog ljudskog dostojanstva i želja da, po svaku cenu, dođe na vlast bili su dovoljna preporuka stranim mešetarima, koji su ga instalirali na mesto kolonijalnog namesnika.

Vučić je prihvatio ponudu "Kosovo za vlast". Stranim gazdama dao je sve što je morao, a domaće podanike pretvorio je u taoce svojih mentalnih oboljenja.

Uz otvorenu podršku diplomata Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije, Nemačke, Rusije i Kine, Vučić je napravio kartel, koji je ostvario nekoliko uverljivih pobeda na predsedničkim, parlamentarnim i lokalnim izborima. Broj osvojenih glasova, koji mu je omogućio da postane ovo što jeste, ne prikazuje pravo stanje stvari.

S obzirom na izlaznost, tih pedesetak odsto, koliko osvaja Srpska napredna stranka, predstavlja samo 25 odsto ukupnog biračkog tela. Pritom, bar polovina nesrećnika koji glasaju za Vučića i njegovo zločinačko udruženje ne radi to iz uverenja, nego iz sitnosopstveničkih interesa ili prinude. Kao dinosaurus, SNS ima veliko telo i mali mozak. Tako će i proći, nestaće pri prvoj jačoj promeni političke klime.

Vučić je doprineo stvaranju ovako tragičnog stanja na političkoj sceni, ali on je samo mali deo tog crnog mozaika. On je izrastao iz pelcera koji su zasadile Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije potpisivanjem "Deklaracije o istorijskom poverenju".

Boris Tadić i Ivica Dačić su, takođe zarad vlastitih interesa, ukinuli ideologiju i politiku pretvorili u običan biznis. Odrekli su se svega što su simbolizovali Zoran Đinđić i Slobodan Milošević, kao što se kasnije Vučić odrekao Šešelja.

Posle ukidanja ideoloških razlika, stranke su postale deoničarska udruženja koja trguju voljom građana. Svako može sa svakim i protiv svakog, sve zavisi samo od toga kako će se podeliti plen. Plen je postao jedini zajednički imenitelj svih preletača, zainteresovanih isključivo za vlast i benefite koje ona nosi. U toj računici nema mesta za državne i nacionalne interese, pravdu, istinu, moral i slične tričarije.

Na tom talasu stigao je Vučić, a s njim i deviza "svi su isti". Vučić je na svoju političku deponiju privukao sve đubre s političke scene. Spojio je Aleksandra Vulina i Vuka Draškovića, Nenada Popovića i Muamera Zukorlića, Ivicu Dačića i Čedomira Jovanovića, Vojislava Šešelja i Nenada Čanka. Svako je dobio svoje parče kolača, uključujući i štetočine izmilele ispod suknje Mlađana Dinkića i Vojislava Koštunice.

Uz to, ima milion razloga za sumnju u iskrenost akteulnih lidera opozicije. Još nisu izbledeli hvalospevi kojima je Dragan Đilas podržao Vučićeve namere da počne sa izgradnjom "Beograda na vodi". Isti Đilas, dok je bio gradonačelnik Beograda, kršio je zakone i propise da bi činio usluge tadašnjim privatnim drugarima, danas javnim protivnicima. Da bi Dragan J. Vučićević mogao da u blizini svoje kuće sahrani oca Joleta, Đilas je otvorio žarkovačko groblje. Vučićević je to zaboravio, pa nemilosrdno preko Informera razvlači svog dobrotvora. O Željku Mitroviću ne treba ni govoriti, ličnim primerom je dokazao tačnost tvrdnje Aleksandra Tijanića da mu svaka nova vlast ugradi novi himen, kako bi Pink, razorna medijska trovačnica, dobio privid nevinosti. Kad im je bio koristan, Mitrović je bio dobar Miloševiću, Đinđiću, Tadiću kao sad Vučiću. S manjim uticajem, ali na isti način, s kolena na koleno vladari prenose Milomira Marića. Vuk Jeremić je, dok je bio šef diplomatije, u Ministarstvo spoljnih poslova zaposlio Tamaru Đukanović, koja nije imala nikakvih profesionalnih kvalifikacija, osim te što je bila devojka Aleksandra Vučića. Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj, čiji je osnivač i direktor Vuk Jeremić, u novembru 2015. godine, kad se već videlo koliko zlo Srbiji nanosi naprednjački kartel, objavio je studiju "Putokaz za razvoj obnovljivih izvora energije u Srbiji i okruženju", koju su napisale Ana Brnabić i Maja Turković. Ne samo što je tim postupkom Jeremić podržao izgradnju mini hidroelektrana i uništavanje reka, neko i Brnabićku, koju danas naziva "nepismenom huljom koja neće uspeti da pobegne od odgovornosi".

Već dva meseca traje politička hajka na Branka Stefanovića, glavnog junaka korupcionaške afere s prodajom oružja iz "Krušika". Otac ministra policije, pre nego što se istakao kao međunarodni trgovac naoružanjem, radio je u Telekomu. Tamo ga nije udenuo Vučić, a ni sin Nebojša, nego Branko Radujko, jedan od najbližih Tadićevih saradnika.

Isti proces transformacije prošli su krupni kriminalci, poput Zvonka Veselinovića, i svi lokalni moćnici, koji po potrebi menjaju stranke da bi zadržali funkcije. Što kaže jedan Vučićev novinar: "Oni su kao bića iz filma Gorštak, žive večno, a jedini način da ih se uništi jeste odsecanje glave". Srpskim političkim gorštacima, rasutim po državnim institucijama, opštinskim upravama i direktorskim foteljama nema ko da otfikari alave glave. Nijedna vlast nije gadljiva na njih i njihove usluge.

Među mnogim srpskim dvojnicima Dankana Meklauda trenutno pažnju javnosti privlači Radoš Milovanović, direktor lučanske fabrike "Milan Blagojević". Na čelo namenske industrije došao je 1983, sa sertifikatom političke podobnosti koju mu je izdao CK SKJ. Podobnost svakoj vlasti dokazuje do danas. Milovanović je otporan i na zakonsku obavezu da ode u penziju, što je trebalo da uradi još pre 15 godina, kao i na optužbu da je odgovoran za smrt trojice radnika u nesreći koja se dogodila u fabrici. Pred sudom u Ivanjici, gde se vodi prostupak, Milovanović dovodi preživele radnike da mu aplaudiraju i da, usput, vređaju porodicu Milomira Milojevića, jednog od poginulih proletera. Da ne bi ugrozili svoju egzistenciju, koja im zavisi od radnog mesta u "Namenskoj", radnici pljuju po grobu mrtvog kolege i po njegovim roditeljima. No, sva dubina moralne propasti ogleda se i u tome da su pokojni Milomir i njegov otac Milovan Milivojević, koji sad očajnički traži pravdu, godinama podržavali gorštaka - večnog direktora, čak i kad su u raznim nesrećama drugi radnici gubili glave.

Vučićeva kasta radi šta hoće, otima sve što joj se prohte, a niko ni ne pokušava da je zaustavi. Bez po muke, zloupotrebom političkog položaja, Vučić je oteo sto hektara najskupljeg građevinskog zemljišta u Beogradu, kako bi pokrenuo projekat "Beograd na vodi", najveću evropsku perionicu prljavog novca, stečenog švercom narkotika i oružja i drugim kriminalom. U prvo vreme, kad je Vučić leks specijalisom navodnim investitorima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata poklonio zemljište vredno milijardu evra, lagao je da će projekat biti završen do juna 2018, da će u njega biti uloženo više od tri milijarde evra i da će na gradilištu posao naći više od 20.000 radnika iz srpskih građevinskih preduzeća. Aktivisti inicijative "Ne davimo Beograd" organizovali su nekoliko protesta, ali to nije bilo dovoljno ni da uspori pljačkašku akciju naprednjačkih razbojnika. Dok su građani demonstrirali, Vučić je Beogradu oteo zgradu "Geozavoda", legat Luke Ćelovića, i poklonio "Igl Hilsu", da bi se tamo danas nalazio ekskluzivni restoran "Salon 1905", u kome diktator privodi specijalne goste iz sveta visoke politike i kriminala.

Kad mu je to prošlo bez većih problema, Vučić je nastavio da čerupa imovinu grada i državni budžet. Prošle godine je država za 16 miliona evra kupila kompaniju "Eurosalon" i poklonila ga arapskim vlasnicima "Beograda na vodi". "Igl Hils " je besplatno dobio zgradu Železničke stanice, hotel "Bristol" i šećeranu kod beogradskog Sajma. Uskoro će se na isti način završiti ceo Sajam i bolnica "Sveti Sava". Vučić uzima imovinu građana i ustupa je stranoj firmi. Naravno, čak ni on nije toliko lud da bilo kome bilo šta poklanja, osim ako preko "Beograda na vodi" i "Igl Hilsa" ne pere novac, koji kasnije završava u njegovim džepovima.

Diktatorov pljačkaški pohod građani gledaju nemo, bez otpora. Nesrećnici, koji se premišljaju da li imaju dovoljno novca da u "Maksiju" kupe plastične kese za tri dinara, ćutke posmatraju kako im Vučić uzima milijarde evra. Beograđani su platili 10 miliona evra za "kockanje" Gorana Vesića na Trgu Republike. Ne zna se ni koliko će ih koštati beskonačne rekonstrukcije centralnih gradskih ulica. Poneko psuje dok šljapka kroz blato i lokve, ali tiho, da vlast ne čuje.

Isti Vesić, večiti zamenik gradonačelnika Beograda, ove godine je iz gradskog budžeta potrošio 770.000 evra na renoviranje svog kabineta. Ni to nije zasmetalo sirotinji, koja balansira na ivici egzistencije, a može samo da mašta o tome da renovira zube, garderobu ili, kamo sreće, automobil.

Ana Brnabić je podnela zahtev za preseljenje u državnu rezidenciju. Naglasila je da joj je potrebna vila od minimum hiljadu kvadrata. Navikla je na veliki prostor, pošto se skućila u stanu od 328 kvadrata. S takvim navikama, kad padne s vlasti i kad Srbija postane pravna država, Brnabićka će se teško snaći u dobro zatvorenoj sobi dva s dva, s rešetkama na vratima.

Kod te premijerke po milost dolaze mučenici, koje su pogodile teške nesreće. Od fikusa, koji učestvuje u uništavanju države i naroda, spas su nedavno tražili i predstavnici udruženja "MS platforma Srbije", da je mole za pomoć u nabavci lekova za multiple sklerozu. U Srbiji trenutno ima oko 8.000 obolelih od te opake progresivne bolesti, a lekovi nisu dostupni za njih 90 odsto. Pacijenti su dobili verbalnu podršku, ali sve je stalo na tome. Novac za lečenje i dalje se prikuplja uplatama preko sms poruka. Vlast nema dovoljno novca da pomogne lečenje od multiple skleroze ili bilo koje druge bolesti, a ima 500 miliona evra za fudbalske stadione, 420 miliona dinara za gondolu nad Savom, jarbole sa zastavama, fontane i šestomesečne novogodišnje ukrase.

Pomoć traže i predstavnici Udružena roditelja nestalih beba. U Narodnoj skupštini, pre nekoliko dana, održano je javno slušanje diskusije o predlogu zakona o nestalim bebama, koje je otvorila Maja Gojković, predsednica Odbora za prava deteta. Vladimir Čičarević, predstavnik URNB, za govornicom je pocepao predlog zakona, koji se, kako je rekao, ne bavi problemima nestalih beba već problemima obeštećenja. Umesto da se donese zakon koji bi sprečio krađu beba, koja i danas traje, vlast roditeljima nudi obeštećenje od 10.000 evra. Po naprednjačkom cenovniku, jedno dete košta toliko, ni dinara više. Javnoj debati su prisustvovali predstavnici Ministarstva za rad i socijalna pitanja, u kome je zaposlen i Simo Spasić, Vučićev megafon, koji na ulici opozicionarima preti kako će njihovoj deci nabijati kolac u dupe.

To i ne čudi, s obzirom da je Srbija država u kojoj je prošle godine doneta presuda protiv lekara i osoblja beogradske Hitne pomoći, koji su odbijali da spasavaju životno ugrožene pacijente, kako bi od pogrebnih preduzeća dobili honorar od po 200 ili 300 evra. U morbidni biznis uključeni su i preprodavci grobnih mesta, što upotpunjuje horor u kome se nalazi srpsko društvo.

Braća Vučić, braća Mali, brat i sestra Brnabić, otac i sin Stefanović, kumovi Nikola Petrović, Slaviša Kokeza i Goran Veselinović, u rekordnom roku napravili su poslovne imperije i osvojili desetine hektara najskupljeg stambenog prostora. Dok se oni bogate, propadaju najugroženiji slojevi društva.

Pun ponosa, Aleksandar Vučić hvali javne izvršitelje, koji svake godine zaplene oko 3.700 stanova i kuća i prinudno naplate oko milijardu evra dugovanja za struju, komunalne usluge i sudske presude, koje donose poslušnici iz kriminalizovanog pravosuđa. Izmenama Zakona o obezbeđenju i izvršenju javni izvršitelji su dobili status službenih lica, koji uživaju posebnu zaštitu. Ko se usudi da opsuje ili uvredi izvršitelja, koji mu zakuca na vrata, biće kažnjen s do tri godine robije. Ako neko slučajno odgurne ili ošamari izvršitelja, završiće na robiji do pet godina, a ako otimaču nanese teže telesne povrede sledi mu 12 godina zatvora. Za efikasno sprovođenje ozakonjenih pljački izvršitelji angažuju kriminalce s međunarodnih poternica. Osim aktivista dva-tri udruženja, koji pokušavaju da spreče nezakonito otimanje nečije imovine, malo ko se solidariše s ugroženim građanima. Draško Darijević, načelnik Policijske uprave Čačak, pre šest meseci odbio je zahtev javnog izvršitelja da policija asistira prilikom preuzimanja Fabrike reznih alata na ime duga od 4,6 miliona dinara. Privredni sud u Čačku ekspresno je kaznio Darijevića sa 100.000 dinara. Usput, kažnjeno je i 48 radnika FRA s po 10.000 dinara jer su sprečavali plenidbu. S kažnjenim načelnikom nije se solidarisao nijedan policajac. Čačanski policajci, kao i njihove kolege širom Srbije, slepo izvršavaju naređenja vlasti, pa i javnih izvršitelja.

Poraženi i poniženi, građani pristaju na sve, jednako na gaženje državnih i nacionalnih interesa kao i na pojedinačno ugrožavanje ljudskih prava. Vučić otvoreno priprema konačnu prodaju Kosova i Metohije, a pomažu mu hiljade Srba poreklom s te "svete srpske zemlje". Udomljeni u raznim institucijama, sudovima, tužilaštvima, MUP-u, EPS-u i gde god, čak i ne ćute, već bestidno i agresivno jurišaju na svakoga ko se usudi da kritikuje njihovog vođu. Kosova se odriče i većina sveštenstva i vladika Srpske pravoslavne crkve, pa kako ne bi okoreli kriminalci i tajkuni, koji ljubav prema zavičaju iskazuju samo podnapiti, kad zaurlaju "Ko da mi iz duše uzme Kosovo".

Ni nacionalisti, koje je BIA rasporedila u nekoliko desničarskih stranaka, ne usuđuju se da kritikuju veleizdajničku vlast. Ne samo Kosovo, ne smeju da srpstvo, u koje se zaklinju, brane ni od maloumnih provokacija koje naprednjaci proturaju čak i u osnovne škole. U udžbeniku Istorije za sedmi razred (BIGZ-ovo izdanje 2019.) kao "pozitivna strana danka u krvi" navodi se: "Danak u krvi je omogućavao dečacima da napreduju na društvenoj lestvici, a oni su zauzvrat bili potpuno odani sultanu. Tako su mnogi od njih postali članovi važne i uticajne elite, povlašćenih slojeva u društvu Osmanskog carstva."

Po tom principu, koji su definisale autorke udžbenika Aleksandra Petrović, Vesna Lučić i Perunika Petrović, funkcioniše i današnja vlast sultana Aleksandra Vučića. Naprednjački kartel uzima danak u krvi pritiscima i pretnjama, kojima glasače ucenjuje da na izborima podrže svoje dželate. Od penzionera i radnika, nad kojima je izvršen tihi genocid, vlast traži ovlašćenje da nastavi s pljačkom. Penzioneri ćutke trpe, skriveni iza sramne krilatice "samo da ne bude gore", a proleteri, u pelenama, vredno obavljaju svoje radne zadatke kod stranih robovlasnika, koje su sami platili, sve u nadi da će dobiti platu od 250 evra, dovoljno taman da plate račune i kupe hleb i mleko. Roditelji s tužnim osmehom ispraćaju decu na put u inostranstvo, u jednom smeru, da se ne vrate. Žao im je što ih sudbina razdvaja, a srećni su jer bar imaju nadu da će im deca tamo negde daleko živeti kao slobodni ljudi, a ne taoci pomahnitalog diktatora.

Pod Vučićem, Srbija umire tiho, bez glasa. Retki sociolozi i amateri - analitičari pokušavaju da nađu objašnjenje te perverzne društvene paralize. Neki ukazuju na rajetinski mentalitet, stvaran vekovima. Drugi smatraju da je izostanak otpora izazvan strahom. Treći upozoravaju na pesimizam, koji je formatiran procenom da je Vučić suviše jak, ne može mu niko ništa. U svakom od tih stavova ima dobar deo istine, što pokazuje da se zaraza proširila od vrha do dna.

Srbija danas, zaista, izgleda jadno i bedno. Niko, pa ni članovi dvorske svite, ne veruju u Vučićeva obećanja. Kad on kaže da "srpska ekonomija raste četiri puta brže od ekonomija zemalja Evropske unije", čak i Željko Mitrović prasne u smeh.

- Slušaj ga šta priča, a meni kažu da sam narkoman - smejao se vlasnik Pinka dok je na svojoj televiziji gledao poslednji novembarski stend ap nastup vladara.

Vučić je mogao da dođe na vlast samo u ovakvim uslovima opšteg beznađa, siromaštva i svakodnevne borbe za preživljavanje, na koju je osuđena većina građana. Ipak, ma koliko bio poremećen, životinjski instinkt i kod njega širi strah od neizbežne propasti. Vučić zna da će u nekom trenutku puknuti trpilo, da će doći do svođenja računa. Do toga mora da dođe, nije bitno šta će poslužiti kao povod. Pobunu može da izazove ulično nasilje nekog od njegovih batinaških odreda, afera poput "Krušika" ili sukob unutar kartela. Što god bilo, kad pukne probušiće Vučićev prenaduvani balon.

Uslovljen jurodivim karakterom, Vučić ne vidi drugi način da produži boravak na vlasti, nego silu. Ne da mira ni sebi, ni drugima, pa progoni svakoga za koga proceni da predstavlja pretnju njegovoj diktaturi. Na udaru se nalaze njegovi najbliži saradnici, politički protivnici, nezavisni mediji i svaki građanin koji više veruje svojim očima, nego njegovim lažima. Protiv svakog aktuelnog ili potencijalnog protivnika vodi policijske, pravosudne i medijske hajke. Može sve što hoće i koliko hoće, ali ne i dokle hoće.

Klatno je krenulo na drugu stranu. Srbi su već nekoliko puta u istoriji pokazali da imaju snage i hrabrosti da se suprotstave neuporedivo jačim i ozbiljnijim okupatorima, nego što je to naprednjački kartel. Koliko god sad izgledao slomljen i apatičan, ovaj narod neće čekati da mu spas donesu strane diplomate, svoju sudbinu uzeće u svoje ruke. Samo na taj način može da dobije šansu da jednom zauvek prekine parazitski lanac u koji ga je uvezala kasta pohlepnih politikanata.

Na proslavi izborne pobede 2016. godine, u odabranom društvu, ushićeni Marko Đurić uporedio je Aleksandra Vučića s Aleksandrom Makedonskim. U njegovim vodnjikavim očima, iz klečeće perspektive, Vučić je zaista izgledao kao da je Veliki. Jadranka Joksimović, najobrazovanija u toj ekipi štetočina, kao pravi partibrejker, podsetila je da postoji ogromna razlika. Aleksandar Veliki je sahranjen s rukama koje su virile iz groba, da svi vide kako sa sobom na onaj svet nije mogao da ponese nikakvo materijalno dobro.

- Onda bi našeg Aleka trebalo da sahranimo tako da mu viri kurac, da svi vide koliko mali kurčić je silovao celu Srbiju - veselo je predložio kum Nikola Petrović.

Vučiću se nije svidela ta ideja, ali u njoj ipak ima simbolike. Nikad niko slabiji, jadniji i bedniji nije uspeo da zavede diktaturu u nekoj državi, kao on u Srbiji. Iskoristio je splet tragičnih okolnosti i postao ovo što jeste, ali uskoro će biti sveden na pravu meru.