Cenu nafte, gasa i zlata ne formira tržište, već dogovor moćnika

Zlato i “crno zlato” podjednako važni

Najvažniji energenti su nafta i prirodni gas koji pokreću skoro celokupnu svetsku privredu. Najvažniji plemeniti metal je zlato, koje je podloga ne samo za najvažnije svetske rezervne valute (dolar i evro), već i obračunski orijentir na mnogim svetskim berzama. Ni vrednost nafte, kao ni zlata, uprkos ustaljenom mišljenju, ne formira se na berzama i slobodnim tržištima, već u dogovoru moćnika. Na taj način, manje od 30 kompanija, banaka i finansijskih instituta upravlja svetskom privredom i svetskim finansijama.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Nafta i prirodni gas su još uvek najvažniji energenti na svetu. U širu upotrebu su počeli da ulaze još u prvoj polovini 19. veka, ali su do Drugog svetskog rata bili u senci čvrstih goriva.

Rat mašinerija Sila osovine, kao i ona Saveznika trošila je enormne količine nafte. Svetska proizvodnja je u kratkom roku multiplicirana u odnosu na stanje pre 1. septembra 1939., jer su hiljade tenkova, desetine hiljada raznih drugih vozila, plovila i letelica koristili naftu i njene derivate za kretanje i obračun sa neprijateljem.

Najveći svetski proizvođač nafte u to vreme bile su Sjedinjene Američke Države koje su pune dve godine, od početka sukoba u Evropi do napada Japana na Perl Harbur, bile neutralne, ali su drastično povećale svoje zalihe i proizvodnju u očekivanju neminovnog ulaska zemlje u svetski rat.

Proizvođači u Americi, ali i na Bliskom Istoku (prvenstveno u današnjem Iraku i Iranu) imali su pune ruke posla da obezbede dovoljno goriva za ratnu mašineriju Zapadnih saveznika. Drastično je povećana i proizvodnja nafte u tadašnjem Sovjetskom Savezu.

Rat se završio 1945. i tada je prestala povećana potražnja nafte i derivata, iako je ostala na veoma visokom nivou u odnosu na predratno stanje, zbog obnove ratom zahvaćenih područja. Ipak, civilni sektor, ma koliko radio, nije ni izbliza mogao da potroši onoliko goriva koliko vojske u vreme rata. Padom prodaje, došlo je i do pada prihoda naftnih proizvođača.

Svetskim tržištem u to vreme je dominiralo sedam velikih kompanija, kasnije nazvanih „Sedam sestara". Skoro celokupna svetska proizvodnja i prerada nafte bila je u njihovim rukama - izuzetak su bile samo Rusija i Kina (od tadašnjih velikih proizvođača).

„Sedam sestara" su tada činile sledeće kompanije: Standard Oil of New Jersey (Esso) - kasnije fuzijom sa Mobil-om postaje ExxonMobil (i danas ubedljivo najveći privatni proizvođač nafte); Royal Dutch Shell; Anglo-Persian Oil Company (APOC) - kasnije Anglo-Iranian Oil Company (AIOC), onda British Petroleum i konačno BP Amoco po preuzimanju Amoco-a (ranije Standard Oil of Indiana), danas nastupa pod skraćenicoml BP; Standard Oil Co. of New York (Socony) - posle Mobil odnosno. ExxonMobil; Standard Oil of California (Socal) - posle uzeo naziv Chevron, posle fuzije ChevronTexaco, danas opet samo Chevron; Gulf Oil - podeljen 1984. između Chevron-a, BP-a i Cumberland Farms-a; i Texaco - fuzionisao se sa Chevron-om. Od prvobitnih Sedam, danas su ostale samo još „Četiri sestre".

Pedesetih godina prošlog veka, pošto je potražnja bila i dalje značajno niža od one u vreme rata, prihodi ovih giganata su naglo opadali, pa se pribeglo jednom lukavstvu, kako bi se veštačkim putem odglumila naftna kriza, koje realno nije bilo.

Američki geolog Hubert King dobio je nalog da na sastanku Američkog instituta za naftu 1956. preda studiju u proceni ukupnih svetskih zaliha nafte, pa da uzimajući u obzir povećanje potražnje izračuna kada će se doseći takozvani „vrhunac proizvodnje nafte" („Peak Oil"), posle koga dolazi do pada raspoloživih zaliha u zemljinoj kori. King je u to vreme radio za Sheell Oil u Hjustonu (SAD).

o On je pošao od pretpostavke (koja naučno ni do danas nije potvrđena) kako su nafta i prirodni gas fosilnog porekla i da su pod određenim uslovima nastajali u zemljinoj kori u toku perioda od više desetina miliona godina. Zbog toga su njihove rezerve takoreći neobnovljive i svet raspolaže ograničenim zalihama.

Po Kingovoj proceni, najveći tadašnji svetski proizođać nafte i prirodnog gasa, Sjedinjene Američke Države će „Peak Oil" doživeti već početkom sedamdesetih godina.

Moćni naftni kartel, kao i banke koje su stajale iza njega, odmah su krenuli u kampanju širenja ove laži, kako bi velike potrošaće ubedili da povećaju svoje zalihe, budući da će naftna kriza stići za manje od deceniju i po. Trik je upalio, potražnja je porasla, a time i cene.

Naftna kriza se zaista dogodila početkom sedamdesetih prošlog veka, ali ne zbog pada proizvodnje, već zbog embarga na izvoz koje su arapske zemlje u znak protesta zbog takozvanog „Jon Kipu rata" i okupacije Sinaja, Golana i Zapadne Obale uvele državama koje su podržavale Izrael, a koje su u to vreme bile najveći potrošači nafte. Iako se situacija brzo stabilizovala, cene su nastavile da rastu, jer je naftni kartel nastavio da ubeđuje svet kako „Peak Oil" samo što nije nastupio, iako se datum stalno pomerao u budućnost.

Kartel „Sedam sestara" se surovo obračunavao sa svakim ko bi pokušao da ugrozi njegov monopolistički položaj, ali i da dovede u pitanje Kingovu teoriju o ograničenim zalihama nafte. Jedna od najpoznatijih žrtava bio je Enriko Matei.

Matei je tokom rata bio član italijanskog pokreta otpora, a 1945. postavljen je na čelo Agip-a, naftne kompanije Italije koju su osnovali fašisti. Njegov zadatak je bio da firmu rasformira i prepusti kartelu „Sestara". Umesto toga, on ju je reorganizovao, postavio na noge i izveo na berzu. Kasnije je osnovao Ente Nazionale Idrocarburi, poznatiju pod skraćenicom Eni, gde je Agip sastavni deo i upravlja benzinskim pumpama.

Matei je prvi sa Zapada koji je ušao u ozbiljne pregovore sa Sovjetima u vezi kupovine njihove nafte, a podržavao je i alžirski pokret otpora protiv kolonizatora (Francuske) i zauzvrat tražio i dobio pravo da crpi naftu sa njihovih naftnih polja. U to vreme je Eni postao ozbiljan konkurent gigantima kao što su Esso ili Shell. Matei je i prvi koji je naftni kartel nazvao „Sedam sestara".

Poginuo je prilikom pada aviona kompanije Eni 1962. koji je odmah proglašen nesrećnim slučajem izazvanim kvarom, tako da nikada nije sprovedena prava istraga. Italijanski novinar Mauro De Mauro je 1970. započeo istraživanje o pogibiji Mateia i na Siciliji pronašao magnetofonsku traku sa njegovim govorom nastalim nekoliko dana pre pogibije. Danima je studirao snimak, a onda je osmog dana nestao bez traga i do danas nije pronađen.

Pokajnik iz redova Mafije Đaspare Mutolo je 1994. svedočio kako je Mauro u njegovoj kući otela Koza Nostra i istog dana likvidirala. Svi službenici policije ili tužilaštva koji su pokušavali da rasvetle Maurov nestanak bili su ubijani, među njima i čuveni general Karlo Alberto Dela Kieza.

Pokajnik i svedok saradnik Tomaso Busketa potvrdio je istražnom sudiji Đovaniju Falkoneu kako je Maura ubila mafija, ali ne iz sopstvenog interesa, već po nečijem nalogu. Kasniji direktor italijanske obaveštajne službe SISMI, admiral Fulvio Martini izjavio je kako je Mateiev avion oboren projektilom sa zemlje.

U međuvremenu „Sedam sestara" (danas „Četiri sestre") nije ostao jedini kartel koji kontroliše svetsku proizvodnju nafte i diktira cenu iznoseći, po potrebi, laž o predstojećem „Peak Oil"-u. Njima značajnu konkurenciju predstavljaju kompanije u rukama država proizvođača nafte. Na prvom mestu je Aramco, saudijski državni gigant sa procenjenom vrednođću od preko 800 milijardi dolara, ruski Gazprom sa svojim naftnim blizancem Lukoilom (poseduje najveće rezerve nafte na svetu), kineski državni CNPC, iranski NIOC (nedavno otkrio u južnom Iranu najveće nalazište prirodnog gasa na svetu), PDVSA, odnosno Petroleos de Venezuela i još najmanje pet drugih državnih ili firmi u većinskom vlasništvu države, odnosno neke vladarske porodice.

Treći kartel, koji sve više gubi na značaju, je OPEC, organizacija proizvođača nafte. Sva tri kartela, međutim, iz sopstvenih i interesa svojih vlasnika kriju naučno dokazanu istinu, do koje su još pedesetih godina prošlog veka došli sovjetski naučnici, a to je da je nafta mineralnog, a ne fosilnog porekla i da se ona neprestano stvara u Zemljinoj kori. Zbog hlađenja jezgra naše planete uslovi za stvaranje nafte i prirodnog gasa nalaze se na sve većim dubinama.

Laž o predstojećem „Peak Oil"-u služi ne samo naftnim gigantima da sebi obezbeđuju visoke prihode, već i kao opravdanje za vojne intervencije širom sveta.

Jedan od razloga koji je administracija Buša mlađeg navodila kako bi u javnosti opravdala agresiju na Irak, bilo je i to da ova zalivska zemlja raspolaže navodno poslednjim velikim neiskorišćenim zalihama nafte i gasa, a da je energetska stabilnost SAD i celog sveta američki nacionalni interes, zbog koga neprijateljski režim Sadama Huseima mora da bude uništen.

Slično se govorilo i prilikom agresije na Libiju i ubistva Moamera Gadafija, a danas je to izgovor za sve jače sankcije prema Iranu.

Bez obzira na sve veću potrošnju nafte i prirodnog gasa (Kina je od velikog izvoznika nafte postala jedan od najvećih uvoznika zahvaljujući privrednom rastu) i, navodnog, presušivanja nalazišta, cena ovih energenata su konstantno niske, a deponovane zalihe sve veće. Stalno se otkrivaju nova nalazišta i to veća od onih ranijih. Upravo je ovih dana u decenijama iscrpljivanom basenu Teksas-Arizona otkriveno novo nalazište nafte sa procenjenim zalihama dovoljnim za eksploataciju narednih 100 godina.

Nafta i prirodni gas se, dakle, obnavljaju i svetu ne preti njihova nestašica, posebno jer se sve više koriste drugi izvori energije koje, međutim, karteli i banke koje iza njih stoje, ne mogu da kontrolišu i monopolišu. Zbog toga se nastavlja zavera ćutanja i potenciranja „Peak Oil"-a.

Priča o nafti i monopolu nad njom i drugim najvažnijim energentima, usko je vezana za najveće svetske finansijske institucije koji su, pored akcionara naftnih giganata, najveći profiteri od zarade od nafte i prirodnog gasa.Svetske finansije zavise od cena energenata koje koristi privreda, ali i od najznačajnije svetske obračunske jedinice - zlata. Ovaj plemeniti metal je najvažnija podloga papirnim valutama, na prvom mestu dolaru i evru, dvema vodećim rezervnim valutama u svetu.

Sve centralne banke evrozone, plus Evropska centralna banka imaju ukupno skoro 11.000 tona zlata u sefovima, što je daleko više od zlatnih rezervi Sjedinjenih Američkih Država koje iznose 8.133,5 tona. Ako posmatramo po pojedinačnim državama, iza SAD sledi Nemačka, čija centralna banka ima 3.368,8 tona, zatim idu Italija sa 2,451.8 tona, Francuska (2,436.), Rusija (2,241.9) i Kina (1,948.3).

Velika Britanija, država u kojoj je pre više od dva veka počelo moderno berzansko trgovanje zlatom i čija je valuta dugo vremena bila najvažnija rezervna valuta sveta, u novembru 2019. imala je u sefovima centralne banke, Bank of England, samo skromnih 310,3 tone zlata.

Od međunarodnih finansijskih institucija, najviše zlata ima Međunarodni monetarni fond (2.814 tona), a sledi Evropska centralna banka (504,8 tona).

Većina ljudi je ubeđena kako se cena zlata određuje na berzama od kojih su najznačajnije one u Njujorku, Cirihu i Hong Kongu (gde se trguje zlatnim polugama), odnosno (za berzanske derivate, kao što su „Futures" ili „Options") Njujork, Čikago, Tokio, Istanbul... Cena zlata se, međutim već sto godina određuje vanberzanski na takozvanom London Bullion Market-u (engleski, bullion: plemeniti metali koji nisu pretvoreni u novčiće).

Značajnija trgovina zlatom u Londonu počela je tek 1671. kada se iz Amsterdama doselio trgovac zlatom i dijamantima Mozes Mokata, koji 1684. osniva banku Mocatta & Goldsmid (Bank of England je počela da posluje tek 10 godina kasnije). Već 1717. zlato postaje najvažniji plemeniti metal u Engleskoj, umesto do tada dominantnog srebra. N.M. Rotschild & Sons sa trgovinom zlatnim polugama i novčićima počinje 1809. godine.

Osnivač ove banke, Natan Rotšild svoje enormno bogatstvo je stekao švercujući zlatnike preko Lamanša kako bi se plaćali engleski i vojnici ostalih članica anti-napoleonovske koalicije. Svoje bogatstvo je udvostručio u samo jednom danu, 18. juna 1815. godine kada se odigrala čuvena bitka kod Vaterloa. Rotšild je zahvaljujući golubima pismonošama već istog dana saznao za pravi ishod ove bitke, ali je namerno proturio vest o strahovitom porazu engleske vojske.

U Londonu je nastala panika, cena zlata je naglo pala, a promoćurni Rotšild je otkupio sve što se nudilo po ceni daleko ispod one koja je važila samo dan ranije.

Od 1897. u Londonu se na svakodnevnom sastanku zatvorenog drštva koje čine najvažniji trgovci srebrom (na početku su to bili:N M Rothschild & Sons, Mocatta & Goldsmid, Samuel Montagu & Co., Pixley & Abell kao i Sharps & Wilkins) određuje svetska cena srebra (takozvani Silver fixing). N M Rothschild & Sons 12. septembra 1919. okuplja najvažnije trgovce zlatnim polugama koji se od onda na svakodnevnim sastancima dogovaraju o ceni zlata (Gold fixing). Članovi su bili istikao i kod Silver fixinga, sa tom razlikom da je banka Rotšildovih bila stalni predsedavajući sve do svog povlačenja iz trgovine plemenitim metalima.

Od svih osnivača, jedino je nezavistan ostao N M Rothschild & Sons, koji se povukao 2004. iz Gold fixinga. U međuvremenu su kroz fuziju i promene na tržištu članovi, koji se od 7. juna 2006. dnevno dva puta sastaju (u međuvremenu su uvedene telefonske konferencije) u prostorijama Barcleys Bank u Londonu još: Bank of Nova Scotia-ScotiaMocatta, Barclays Bank, HSBC Bank (SAD), Société Générale, Goldman Sachs International i UBS. Od 2018. se broj direktnih učesnika aukcije povećao i danas su tu , između ostalih Bank of China i Industrial and Commercial Bank of China (Kina), kao i JP Morgan Chase ank (SAD) i The Toronto Dominion Bank (Kanada). Zanimljivo je da nikada nije bilo predstavnika banaka iz nekih od zemalja najvećih proizvođača zlata, kao što su Rusija, Australija ili Južna Afrika.

Predstavnici banaka i finansijskih instituta koji smeju da učestvuju na "Gold Fixingu" sastaju se svakog radnog dana u 10 i 30 (srednjeevropsko vreme: 11 i 30) i posle podne u 15 časova (srednjeevropsko vreme: 16 časova). Pre podne se određuje cena koja će biti dominantna na evropskim berzama, a poslepodne ona koja će važiti za tržišta u Americi i na dalekom istoku (sledećeg dana).

Procedura je uvek ista, već 100 godina. Svi ponuđači moraju da imaju zlatne poluge čistoće 99,5 odsto deponovane u nekom od sefova odobrenih od nadzornog organa London Bullion Market Association (LBMA). Na početku sastanka se utvrđuje početna cena, zatim učesnici iznose svoje ponude za prodaju ili kupovinu. Kada se utvrdi cena koja odgovara i jednima i drugima, simbolično se sklanjaju britanske zastavice sa stola ispred učesnika, a zatim se o ceni obaveštavaju najvažnije svetske berze.

Po pravilu ovi sastanci ne traju duže od 10 minuta. Najduži Fixing je trajao dva sata i 15 minuta, 19. oktobra 1987, jer je tog dana indeks njujorške berze, Dow Jones, izgubio čak 22,6 odsto svoje ranije vrednosti. Ovako određena cena teoretski nije obavezujuća za učesnike trgovine na pravim berzama, ali se oni nje ipak pridržavaju. Čak se i berzanska trgovina nekim derivatima akcija vezuje za Gold Fixing kao orijentir. Od 1919. do 1968. Gold Fixing se izražavao isključivo u britanskim funtama, od tada i u američkom dolaru, a od 1999. i u evru.

U danu kada je nastao ovaj članak kilogram čisstog zlata u polugama koštao je 47.089,59 dolara, odnosno 42.722,56 evra. Tek od nedavno i to sa zakašnjenjem od mesec dana LBMA objavljuje zapisnike sa Gold Fixing sastanaka na kojima je formirana cena. Ranije se nije znalo ko je koliko nudio, a ko koliko tražio zlata i kako se utvrdila zajednička cena. Međutim, ni ovi zapisnici ne otkrivaju mnogo, jer u svetlu činjenice da se dogovor postiže po pravilu za najviše 10 minuta jasno je da postoje prethodni tajni sporazumi koji se na sastanku samo javno potvrđuju. Tako, ukupno 12 učesnika direktne licitacije određuje svetsku cenu zlata.

Od toga, samo pet banaka se smatra "market mejkerima", odnosno onima koji usmeravaju tržiše. Među njima je i Barcleys Bank koja je 2012. i 2014. od strane vlasti uhvaćena kako manipuliše cenom zlata.

Od 1993. na berzanskim tržištima zlatom primećena su uvek ista dešavanja, odnosno nagle promene cena, i to u 14 i 20 (srednjeevropsko vreme), odnosno neposredno pred otvaranje NYMEX-a (njujorška berza rudama) i pre 16 časova (srednjeevropsko vreme) kada se u Londonu određuje poslepodnevni Gold Fixing.

Upućeni smatraju kako iza ovoga stoje američke federalne rezerve (FED), američka vlada, učesnici Gold Fixing sastanaka (takozvane Bullion Banks) i Međunarodni monetarni fond. Oni, očigledno, unapred znaju ishod Gold Fixinga i manipulišu tržištem na isti način kao svojevremeno Natan Rotšild posle bitke kod Vaterloa.

Bart Čilton, komesar CFTC-a (Commodity Futures Trading Commission, nezavisna američka agencija za kontrolu i regulisanje berzanskih trgovina) javno je 2010. izjavio: "Bilo je pokušaja da se prevarom odredi cena i da se ista kontroliše na nelegalan način". Uprkos tome, nikakva zvanična istraga nije pokrenuta, a svetska cena zlata se i dalje određuje u uskom krugu najmoćnijih. Na taj način, tuce učesnika direktnih aukcija na Gold Fixingu usmerava kompletne svetske finansije koje su vezane za ovaj plemeniti metal.

A:

Kinezi najviše kopaju zlatnu rudu

Najviše zlata iskopaju kineske firme, ukupno oko 450 tona godišnje, što je više nego što zajedno iskopaju kompanije država na drugom i trećem mestu, Australije (270t) i Rusije (245t). Ne potiče svo "kinesko" zlato iz same Kine, već i iz drugih zemalja u kojima kopaju kineske kompanije (pa tako i iz Srbije).

Kina se ovom "hiper-produkcijom" trudi da postane najvažniji član Gold Fixinga (upravlja sa procenjenim rezervama od oko 3.000 tona, od čega je oko polovine deponovano kao podloga za juan, odnosno kao devizne rezerve). Poređenja radi: nedeljna prosečna vrednost trgovine zlatom na London Bullion Marketu u novembru 2019. iznosila je 179 miliona unci (jedna unca je 0,028.349.5 kilograma). Kina u ovom trenutku, u slobodnim rezervama ima, po procenama, više od 54 miliona unci, odnosno trećinu vrednosti nedeljne trgovine na LBM-u.

Ako se nastavi sa niskom cenom nafte, čiji je Kina veliki uvoznik, i sa ekspanzijom kineskih rudarskih kompanija u drugim zemljama, iz kojih bezobzirno izvlače zlato, ova dalekoistočna država će pre sredine ovog veka biti najvažnija finansijska sila na svetu.