Feljton

Psihopolitika: priručnik za ispiranje mozga (2)

Održavanje ravnoteže između proždrljivosti i potrebe

Predgovor srpskom izdanju napisao je urednik Aleksandar Dramićanin, radi boljeg razumevanja pitanja koje pokreće ovaj spis, koji je na srpski jezik prevo Dušan D. Stojanović

Piter Sedžvik

Ovaj provokativni spis, pretencioznog naslova i mutne autentičnosti, neka je vrsta priručnika mentalne manipulacije, ali i zavere protiv kapitalističkog poretka. Da bismo čitaoca, koji se prvi put upoznaje sa ovim materijalom, uveli u njegovu problematiku, potrebno je da rasvetlimo nekoliko važnih momenata. Kao prvi, postoji nerazjašnjeno pitanje ko je stvarni autor ove knjige? Naime, ona se pojavljuje u Američkoj kongresnoj biblioteci, Međunarodnom bibliografskom institutu, zatim u klasičnim i internet knjižarama potpisana imenom Pitera Sedžvika (Peter Sedgwick), britanskog komunističkog aktiviste, kao navodnog autora, a isti podatak može se naći i u njegovoj zvaničnoj bibliografiji, kao i na veb stranici Marksističke arhive. I pored svega toga, po našem mišljenju, u pitanju je vrlo sumnjivo autorstvo.

Naime, u poslednjih dvadeset godina pojavili su se, takođe, i autori koji su u svojim studijama pokušali da dokažu da je stvarni pisac ove knjige L. Ron Habard (L. Ron Hubbard), iako njegova zvanična bibliografija ne podržava takvo gledište. U pitanju su autori i dela poput Benta Koridona (Bent Corydon) L. Ron Hubbard: Messiah or Madman, L. Ron Habarda Jr. (L. Ron Hubbard Jr.) Quotes from Brain-Washing, zatim Rasela Milera (Russell Miller) Bare-Faced Messiah: The True Story of L. Ron Hubbard i drugi.

Svi oni svoje dokaze grade na Habardovom spisu Brain-Washing, čije postavke su vrlo slične postavkama iznetim u Psihopolitici. Međutim, činjenica koja dovodi u ozbiljnu sumnju stavove ovih autora jeste opšte poznata, brižljivo utemeljena poslovnost kako Habarda tako i njegove Sajentološke crkve, koja striktno vodi računa o zaštiti pripadne intelektualne svojine i autorskih prava.

Naše skromno mišljenje o tom problemu je da jedan tako značajan spis ne bi ostao pravno nezaštićen imajući u vidu činjenicu da se on pojavio na engleskom jeziku davne 1955. godine, a Ron Habard je bio aktivan sve do 1986., dok je Sajentološka crkva osnovana 1953. godine

.....

Poglavlje 3 - Čovek kao ekonomski organizam

Čovek se pokorava izvesnim željama i potrebama koje su isto toliko prirodne za njegovo biće kao što su i za ma koju drugu životinju. Međutim, čovek ima tu osobenost da preteruje u nekima od njih preko granica razuma. Ovo postaje očigledno ukoliko posmatramo rast dokoličarske klase, pseudo-intelektualnih grupa, sitne buržoazije, kapitalizma i drugih društvenih bolesti.

Sasvim ispravno je rečeno da deseti deo života čovek provede baveći se politikom, a ostalih devet desetina ekonomijom. Bez hrane, pojedinac je osuđen na smrt. Bez odeće se smrzava. Bez kuće i naoružanja postaje plen izgladnelih vukova. Sticanje dovoljne količine životnih potrepština da bi zadovoljio potrebu za hranom, odećom i skloništem je, razumno gledano, prirodno pravo člana jedne prosvećene države. Preterana količina takvih stvari, međutim, izaziva uznemirenost i nervozu. Prisustvo luksuznih predmeta i materijala, te veštačko izazivanje i podsticanje apetita, kao u kapitalističkim reklamama, sasvim sigurno ističu one nepoželjne odlike čoveka.

Pojedinac predstavlja ekonomski organizam utoliko što mu je neophodna izvesna količina hrane, izvesna količina vode i što mora da zadrži u sebi izvesnu količinu toplote kako bi se održavao u životu. Kada ima više hrane nego što može da pojede, više odeće nego što mu je potrebno da se zaštiti, on se prepušta nekoj vrsti besposlice koja uspavljuje njegovu pamet i pozornost, i čini ga žrtvom teškoća koje bi, u zdravijem stanju, bio u stanju da predvidi i izbegne. Prema tome, prezasićenost predstavlja opasnost za pojedinca.

Isto je i kada se radi o grupi. Tamo gde jedna grupa stekne previše, njeno svesno reagovanje na sopstvene pripadnike, kao i na okruženje, posustaje, a efikasnost grupe u celini nestaje.

Održavanje ravnoteže između proždrljivosti i potrebe je pravo područje ekonomije, i predstavlja odgovarajući predmet i interes komunističke države.

Želja i potreba predstavljaju određena stanja uma. Pojedinci mogu biti naučeni da žele više i da imaju veće potrebe nego što ikada mogu da ih podmire i takvi pojedinci su nesrećni. Najveći deo samovolje kojom se odlikuju kapitalisti potiče isključivo od pohlepe. On eksploatiše radnika daleko više od onoga što mu je, kao kapitalisti, potrebno.

U jednom narodu u kome nema kontrole ekonomske ravnoteže, apetit pojedinca se bez ikakvog opravdanog razloga podstiče očaravajućim izletima mašte koji ga navode da želi što više, iz čega se razvija jedna vrsta neuračunljivosti koja svakog pojedinca nagoni da poseduje više nego što može da iskoristi, pa čak i da poseduje na uštrb svojih bližnjih.

No, u ekonomskoj računici postoji i druga strana. Prevelika i preduga oskudica može da dovede do nezdravih želja, koje se pod uticajem levičarske propagande nagomilavaju daleko preko onoga što pojedinac uopšte može da iskoristi. Siromaštvo, koje tako pažljivo neguju u kapitalističkim državama, može da dovede do velikih poremećaja u tražnji. Kao što vakuum uvlači u sebe široke mase, u zemlji gde je dopušteno da narodne mase žive u prinudnoj oskudici i gde se želja za posedovanjem veštački podstiče, potreba se pretvara u pohlepu, tako da je u takvim zemljama lako uočiti da je ogromna većina izložena eksploataciji radi koristi nekolicine.

Ukoliko bi neko, pomoću tehnologija psihopolitike, umrtvio neumerenu pohlepu nekolicine, radnik bi bio slobodan da potraži prirodniju ravnotežu.

Ovde imamo dve krajnosti. Bilo koja od njih je vrsta duševne bolesti. Ukoliko želimo da je izazovemo, potrebno je samo da jednu osobu dovoljno dugo izložimo prezasićenju ili oskudici, dok ne prekoračimo granice njene izdržljivosti, i imaćemo mentalni poremećaj. Jednostavan primer za ovo je smenjivanje suviše niskog sa suviše visokim pritiskom u baričnoj komori, što je inače odličan psihopolitički postupak. Brze promene pritiska donose haos u kome pojedinac ne može da deluje, i gde volje drugih prinudno preuzimaju kontrolu.

U suštini, neophodno je u celoj zemlji ukloniti pohlepne kakva god sredstva bila potrebna, a onda stvoriti i održavati stanje delimične oskudice kod najširih masa kako bi mogli da komandujemo i potpuno kontrolišemo ceo narod.

Neprestana nada u dalji napredak mora biti usađena u mase uz mnoštvo snova i vizija materijalnog izobilja, i ta nada mora da bude suprotstavljena realnom životu u oskudici, kao i neprestanom strahu od gubitka svih ekonomskih činilaca u slučaju izneverene lojalnosti prema državi, kako bi se suzbio razvoj individualne volje među masama.

U zemljama koje tek treba da osvojimo, kao što je Amerika, naš spor i neprimetan pristup treba samo da iskoristi naizmenične cikluse ekonomskog buma i kriza koji su svojstveni kapitalističkim narodima, kako bi osigurao sve jaču kontrolu nad voljom pojedinaca. Za naše ciljeve period ekonomskog buma je isto tako povoljan kao i period krize, jer tokom prosperiteta naša propaganda mora samo uporno da ukazuje na bogatstvo koje taj period donosi nekolicini odabranih, i oni će izgubiti kontrolu nad državom. Tokom krize dovoljno je isticati da je nastupila kao posledica tvrdičluka nekolicine bogatih, kao i opšte političke nesposobnosti državnih vođa.

Upravljanje ekonomskom propagandom nije u pravom smislu reči polje psihopolitike, ali psihopolitičar mora da razume ekonomske mere, kao i komunističke ciljeve koji su sa njima povezani.

Mase na kraju moraju da poveruju da jedino žestoko oporezivanje bogatih može da ih oslobodi „nepodnošljivog tereta dokoličarske klase", i na taj način mogu biti ubeđeni da prihvate predlog kao što je porez na dohodak, jedan čisto marksistički princip koji se glatko uklopio u okvir kapitalističkog društva, 1909-1913 u Sjedinjenim Američkim Državama. I to uprkos činjenici da ga je zabranjivao Ustav Sjedinjenih Država, a da je komunizam u to vreme bio tek nekoliko godina aktivan u Americi. Uspeh kao što je Porez na dohodak, da su ga pratile i ostale potrebne mere, mogao je da izbaci Sjedinjene Države a ne Rusiju na svetsku scenu kao prvu komunističku zemlju. Ali muškost i zdrav razum ruskog naroda je odneo pobedu. Lako može da se dogodi da Sjedinjene Države ne pređu potpuno u komunizam do duboko unutar druge polovine ovog veka, ali kada se to najzad bude dogodilo, biće usled našeg superiornijeg shvatanja ekonomije i psihopolitike.

Komunistički agent koji je vičan ekonomiji ima zadatak da podriva poreske ustanove i njihov personal kako bi stvorio maksimalne poremećaje i haos, kao i da donošenje novih zakona bude u skladu sa našim ciljevima, i njemu moramo da prepustimo ovaj zadatak. Psihopolitički operator igra izrazito drugačiju ulogu u ovoj drami.

Bogataši, finansijski stručnjaci kao i dobro obavešteni ljudi iz vladinih krugova predstavljaju posebno značajne individualne mete za psihopolitičara. Njegova uloga je da ukloni sa scene one pojedince koji bi zaustavili ili pokvarili ekonomske programe na komunističkim osnovama. Otuda svaki bogataš, svaki državnik, svaka osoba koja se kreće u dobro obaveštenim krugovima i/ili ima uticaj u vladi, mora da ima kraj sebe psihopolitičkog operativca kao osobu od najvećeg poverenja.

Porodice takvih osoba su često poremećene usled dokolice i prezasićenosti, i ta situacija se mora iskoristiti, pa čak i veštački izazvati. Uobičajeno dobro zdravlje i razuzdanost bogataškog sina moraju biti preokrenuti i izopačeni, zašta treba okriviti neurozu, a onda, uz pomoć pravovremenog ubacivanja droga ili nasilja, preokrenuto u kriminal ili mentalni poremećaj. Ovo će odmah dovesti nekoga ko se bavi „mentalnim lečenjem" u poverljivi kontakt sa porodicom, i od tog trenutka ovaj kontakt mora biti korišćen do maksimuma.

Komunizam bi imao najbolje šanse za uspeh ukoliko bi pokraj svakog bogataša ili uticajne osobe mogao da se postavi psihopolitički operativac, nesumnjivi autoritet na polju „mentalnog lečenja" koji bi onda mogao, svojim savetima ili posredstvom supruge ili ćerke, da sugeriše i usmerava na takav način da zapetlja ili poremeti ekonomsku politiku zemlje, a kada nastupi čas, da zauvek ukloni bogatog i uticajnog čoveka, da upotrebi odgovarajuću drogu ili terapiju kako bi doveo do njegove smrti u bolničkoj ustanovi gde se leči, ili ga navede na samoubistvo.

Ubačen pored najmoćnijih ličnosti, psihopolitički operativac može i da usmerava druge grane politike tako da pospeše našu borbu.

Kapitalista ne zna definiciju rata. On misli da je rat napad vojnom silom koju čine vojnici i mašine. On ne sluti da se efikasniji, mada duži rat može voditi hlebom, ili, u našem slučaju, drogama i mudrošću naše veštine. Kapitalista nikada i nije odneo pobedu u pravom ratu. Psihopolitičar će bez mnogo napora pobediti u svom.

Poglavlje 4 - Ciljevi države u pogledu pojedinca i širokih masa

Kao što bismo otkrili bolest kod pojedinca kod koga svaki organ ima drugačiji cilj od ostalih, tako ćemo otkriti da su bolesni i pojedinci i država tamo gde ciljevi nisu jasno određeni i gde se svim sredstvima ne podstiče njihovo ispunjenje.

Postoje oni koji su, u manje prosvetljenim vremenima, navodili čoveka da veruje kako svako treba da traži i odredi sopstvene ciljeve, i da sav čovekov podsticaj ka nečemu višem proizilazi iz slobode. Moramo da zapamtimo da su isti narodi koji su prihvatili ovu filozofiju održavali i mit o duhovnom postojanju.

Svi ciljevi proističu iz prinude. Život je neprestano bekstvo. Bez sile i pretnje ne može da bude ni težnje. Bez bola ne može biti želje da se pobegne od bola. Bez pretnje kaznom ne može biti nikakvog uspeha ili dobitka. Bez prinude i komande ne mogu se uskladiti sve telesne funkcije. Bez rigorozne i neskrivene kontrole ne mogu biti ostvareni ciljevi države.

Država je ta koja bi trebala da formuliše svoje ciljeve radi pokornosti i opšte saglasnosti pojedinaca unutar nje. Država bez ciljeva formulisanih na takav način je bolesna država. Država bez sile i neskrivene želje da ostvari svoje ciljeve je bolesna država.

Kada se dogodi da naređenje koje je izdala komunistička država ne bude sprovedeno, pokazaće se da sledi bolesno stanje celog društva. Tamo gde pokornost podbaci, najširi slojevi ispaštaju.

Uspeh ciljeva koje država postavi zavisi od lojalnosti i pokornosti. Kada naiđemo na neko tumačenje državnog cilja, neizbežno otkrivamo da je u njega ubačena nečija samovolja, pohlepa, besposlica, ili sirovi individualizam i sebična inicijativa. Kada se dogodi da cilj države nije ispunjen, otkrićemo da je za to odgovorna osoba čije su nelojalnost i nepokornost direktna posledica njene sopstvene neusklađenosti sa životom.

Nije uvek neophodno ukloniti pojedinca. Može se ukloniti njegova sklonost da ispoljava samovolju kada se radi o dostizanju postavljenih ciljeva i opštoj dobrobiti. Tehnologije psihopolitike su rangirane na skali koja počinje nešto iznad uklanjanja samog pojedinca, i nastavlja naviše ka uklanjanju samo onih sklonosti koje ga čine nekooperativnim.

Država se ne zadovoljava samo time da postavlja ciljeve. Kada se ovi ciljevi jednom istaknu, njihovo ispunjavanje zavisi od lojalnosti i pokornosti radnika. Kako su uglavnom zauzeti napornim radom, retko imaju vremena za dokono špekulisanje, što je dobro. Ali iznad njih, na žalost, moraju da stoje poslovođe na raznim položajima, a neki od njih bi mogao da bude dovoljno zaludan i fizički neangažovan da pokaže nezavisnost u svom ponašanju i odnosu prema drugima.

Psihopolitika otklanja ovakve sklonosti ka otuđenju kada se dogodi da uobičajena ubeđivanja neposrednih pretpostavljenih nisu dovoljna za osobu koja je u pitanju.

Poglavlje 5 - Provera lojalnosti

Ako je lojalnost od takvog značaja za ekonomsku i društvenu strukturu, onda je neophodno da se podrobnije pozabavimo njom.

Na planu psihopolitike lojalnost jednostavno znači ‚usklađivanje'. Potpunije, to znači usklađivanje sa ciljevima komunističke države. Nelojalnost znači potpuno odsustvo sklada, a šire, neusklađenost sa ciljevima komunističke države.

Kada razmislimo o tome da su ciljevi komunističke države najbolje moguće rešenje za široke mase, vidimo da nelojalnost, kao pojam, može da obuhvati i usklađenost sa građanskom demokratijom. Lojalnost prema osobama koje nisu usvojile komunističku doktrinu bi sasvim očigledno bila neusklađenost.

Lek za nelojalnost je u potpunosti obuhvaćen principima usklađivanja. Sve što je neophodno uraditi, kada se nelojalnost ispreči, jeste da se interesi pojedinca usklade sa ciljevima komunizma, i pokazaće se da će najveći deo gadnih stvari u njegovom životu jednostavno nestati.

Srce ili bubreg koji se pobune protiv ostatka organizma uskraćuju celom organizmu svoju lojalnost. Sve što je potrebno da bismo izlečili srce ili bubreg jeste da uskladimo njegove aktivnosti sa ostatkom organizma.

Tehnologije psihopolitike na pravi način pokazuju kako se to može izvesti. Blagi električni šok može, i najčešće uspeva, da ponovo uspostavi saradnju ‚pobunjenog' organa sa ostatkom tela. U hirurgiji, šok i patnja operacije uglavnom postižu ponovno usklađivanje otuđenog dela tela, a ne sam hirurški zahvat. Bombardovanje X-zracima, mnogo više od njihovog lekovitog dejstva, prisiljava otuđeni organ da usmeri pažnju na potpomaganje celom organizmu.

Iako do sada nije dokazano da električni šok ima ma kakvu isceliteljsku vrednost sam po sebi, s obzirom da pojedincu može da vrati zdrav razum, zaključujemo da će njegovo svojstvo ‚kažnjavanja' prinuditi pacijenta da bude mnogo spremniji na saradnju. Ne postoje statistički podaci koji bi preporučili hirurške zahvate na mozgu osim uklanjanja uticaja pacijentove ličnosti na veze među organima koji su bili sprečeni da sarađuju. Za ova dva metoda razvijena u Rusiji se nikada nije tvrdilo da mogu da izmene mentalno zdravlje. Oni su efikasni i deluju samo utoliko što osobu izlažu odgovarajućem mehanizmu ‚kažnjavanja' da bi je naterali da odustane od ustaljenih obrazaca ponašanja, kao i egoističkih sklonosti same anatomije. Samo nasilni čin koga vrši električni šok, odnosno hirurški zahvat, koristi se da bi potčinio nepokornu osobu, koja predstavlja jedinu pravu prepreku na putu najširih masa, odnosno države. Ponekad se ispostavi da uklanjanje nepokorne ličnosti putem elektro-šokova i hirurgije omogućava ponovni rast i uspostavljanje normalnih funkcija organa koji su se bili pobunili protiv organizma. Šta upotreba električnih šokova i hirurških zahvata na mozgu mogu da postignu jasno se pokazuje u činjenici da se dobro uređena država ne sastoji od zasebnih ličnosti, već zasebnih organizama.

Promena osećaja lojalnosti se postiže, na prvom mestu, uklanjanjem postojećih lojalnosti. To se može postići na dva načina. Prvi je pokazivanjem da su prethodne lojalnosti dovodile pojedinca u fizički opasne situacije, kao što su zatvor, inferioran društveni položaj, prinuda ili oskudica, dok drugi predstavlja brisanje same ličnosti.

Prvi se postiže upornom i neprestanom indoktrinacijom pojedinca da poveruje da je do tada bio lojalan pogrešnoj strani. Jedan od najvažnijih primera ovakvog postupka je stvaranje novih okolnosti koje su očigledno povezane sa onima za koje je vezana lojalnost pojedinca, a koje treba da izazovu njegov otpor. Deo toga se sastoji u stvaranju određenog mentalnog stanja kod pojedinca izlažući ga nekoj vrsti prinude, i onda mu pružiti lažne dokaze koji pokazuju da upravo strana kojoj je do tada ukazivao lojalnost stoji iza prinude kojoj je podvrgnut. Drugi deo istog metoda se sastoji u klevetanju ili degradiranju pojedinca čiju lojalnost treba preusmeriti na pretpostavljene ili na državnu vlast, i to u meri da oni kojima je do tada ukazivao lojalnost počnu da gledaju na njega sa prezirom, te da ga na taj način odbiju od sebe i uvere ga da je svoju lojalnost ukazao pogrešnoj strani. Postoje i nešto blaži metodi, koji su se pokazali izuzetno efikasnim. Najveći nedostatak u njihovom korišćenju je u tome što zahtevaju dosta vremena i koncentracije, proizvodnju lažnih dokaza i neposredno angažovanje psihopolitičkog operatora.

Kada je u pitanju hitan slučaj, a takvih je mnogo, ličnost može biti izmenjena šokom, hirurškim zahvatom, prinudom, oskudicom, a naročito najboljom od svih psihopolitičkih tehnika, direktnim usađivanjem, koje se oslanja na tehnologiju neo-hipnotizma. Prinuda ovakve vrste mora da sadrži u svom prvom delu klevetu koja erodira dotadašnju lojalnost, a u drugom usađivanje nove lojalnosti. Dobar i iskusan psihopolitički operator koji radi pod najpovoljnijim uslovima može, upotrebom psihopolitičkih tehnologija, tako vešto da preusmeri lojalnost pojedinca da njegovo sopstveno okruženje uopšte ne posumnja da se ma šta promenilo. Međutim, to zahteva znatno suptilniji pristup nego što situacija obično zahteva. Masovni neo-hipnotizam može da postigne manje-više isti rezultat kada ga usmerava iskusan psihopolitički operator. Krajnji cilj u takvoj proceduri bio bi preusmeravanje lojalnosti celog jednog naroda za kratko vreme upotrebom masovnog neo-hipnotizma - tehnike koja je sa uspehom korišćena u nestabilnijim državama Rusije.* *(Autor misli na države nekadašnjeg SSSR-a. Nap. urednika.)

Nepobitno je dokazano da lojalnost u potpunosti isključuje to mitsko svojstvo koje je poznato kao ‚duhovnost.' Lojalnost se u potpunosti svodi na zavisnost, ekonomsku ili mentalnu, i može se promeniti primenom najgrubljih metoda. Posmatranje radnika u njihovim fabrikama ili na njivama pokazuje da mogu lako da vežu svoju lojalnost za poslovođu ili za ženu, a da je onda brzo odbace i zamene sa nekim drugim, istovremeno pokazujući odvratnost prema osobi za koju ih je lojalnost prethodno vezivala. Za krhku nesigurnost najširih masa u kapitalističkim zemljama ovo je uobičajenije nego u jednoj prosvećenoj državi kao što je Rusija. U kapitalističkim državama zavisnost pojedinca je uzrok takvom kukavičluku, dok su želje i oskudica toliko preuveličani da je lojalnost lišena svakog moralnog osnova i postoji jedino u relacijama međusobne zavisnosti, prinude ili potražnje.

Srećna okolnost je da se komunizam zaista približio idealnom mentalnom stanju, jer ono uveliko olakšava ma kakvu promenu lojalnosti, pošto sve druge filozofije koje postoje i koje se upražnjavaju na Zemlji deluju degradirano i prizemno u poređenju sa komunizmom. Otuda i psihopolitički operator radi sa određenim samopouzdanjem, jer zna da je u stanju da preusmeri lojalnost pojedinca na idealniji nivo isključivo na osnovu razuma, i jedino oskudica u vremenu može da učini neophodnim upotrebu raznih lukavstava iz arsenala psihopolitičkih tehnologija. Ma koji čovek koga je nemoguće ubediti u argumente komunizma na svaki način se mora smatrati nerazumnim, pa je stoga potpuno opravdana upotreba tehnika koje su namenjene mentalno poremećenim osobama, kao i kada su u pitanju svi oni koji ne prihvataju komunizam.

Da bismo preusmerili lojalnost neophodno je da prvo ustanovimo za koga je pojedinac već vezan lojalnošću. Zadatak uopšte nije komplikovan imajući u vidu činjenicu da kapitalističke i fašističke zemlje ionako nemaju naročito poverenje u lojalnost svojih podanika. A može se pokazati i da su postojeće lojalnosti subjekata, kako nazivamo ma koju osobu koju treba podvrgnuti psihopolitičkim tehnologijama, već toliko slabe da nije ni potrebno nikakvo brisanje. Po pravilu, sve što je potrebno su razumno ubeđivanje i nadmoćna logika komunizma da jedna osoba poveri svoju lojalnost ruskoj državi. Ipak, u zavisnosti od značaja subjekta, ne bi trebalo trošiti mnogo vremena na samo jednu osobu, već bi trebalo pribeći emocionalnoj prinudi, elektro-šokovima ili hirurškom zahvatu na mozgu ukoliko ubeđivanje u komunističku propagandu ne uspe. U slučaju da se radi o nekoj izuzetno značajnoj osobi, može se pokazati neophodnom upotreba suptilnijih tehnologija psihopolitike tako da ni sama osoba ni ma ko povezan s njom nemaju pojma o operaciji koja je u toku. U ovom slučaju se koristi jednostavno ‚usađivanje' koje će izložiti subjekta najjačoj prinudi i omogućiti da mu se zapoveda.

Jedino bi najveštijeg psihopolitičkog operatora trebalo koristiti u takvom projektu, kao što je slučaj sa izuzetno značajnom osobom, jer bi svako šeprtljanje moglo da otkrije manipulacije sa njegovim mentalnim procesima. Daleko je preporučljivije, ukoliko postoji ma kakva sumnja u pogledu uspeha operacije protiv jedne značajne osobe, da se kao meta psihopolitičkog postupka odabere neko iz njene blizine, za koga je prava meta (značajna ličnost) emotivno vezana. Njegova supruga ili deca po pravilu predstavljaju najbolje mete, i protiv njih se mogu koristiti sve potrebne mere bez ikakvog ograničenja. Da bi se obezbedila lojalnost veoma značajne osobe, neophodno je da se pored nje neprestano nalazi neko ko brani komunističke doktrine, i ko, igrajući na kartu seksualnih ili porodičnih veza, stvara situacije povoljne za postizanje komunističkih ciljeva. Možda nije uvek neophodno da njegova supruga ili deca, ili bar jedno od njih, postanu komunisti, ali bi se moglo pokazati korisnim ako se u tome uspe. Međutim, u nekim situacijama to jednostavno nije izvodljivo.

U ovom savremenom dobu, psihopolitika je savršeno u stanju da upotrebom raznih droga vrlo lako izazove stanje akutne neuroze ili mentalne poremećenosti kod supruge ili dece, i da tako pruži izgovor da ih, uz pristanak značajne osobe, kao i vlade u kojoj ima položaj, ili ustanove za koju radi, preda u ruke psihopolitičkog operatora koji onda u svojoj laboratoriji, bez ikakvih ograničenja, ili straha od istrage, ili nekakvog cenzora, može pomoću elektro-šokova, hirurške operacije, seksualnog zlostavljanja, droga ili drugih efikasnih sredstava da degradira ili potpuno promeni ličnost člana porodice, i da u njemu/njoj stvori roba u psihopolitičkom smislu, koji će na komandu ili određeni signal izvršiti nečuvene stvari, diskreditujući značajnu osobu u očima javnosti i pretpostavljenih, ili će zahtevati od značajne osobe, na nešto suptilnijem nivou, da preduzme izvesne mere koje će, naravno, diktirati psihopolitički operator.

Po pravilu, u slučajevima kada partija nema pravi interes za aktivnosti ili odluke značajne osobe, već jednostavno želi da je ukloni sa uticajnog položaja, pažnja psihopolitičkog operatora ne mora da bude toliko intenzivna, a osobu treba samo prebaciti u ruke nekog nesvesnog mentalnog manipulatora, koji će je po direktivama psihopolitičkih operatora dovesti u dovoljno neugodnu situaciju.

Kada lojalnost pojedinca ni na koji način ne može biti preusmerena, i kada se njegovo mišljenje, društveni uticaj ili efikasnost ispreče kao nezaobilazna prepreka na putu ka ostvarenju ciljeva komunizma, obično je najbolje da se izazove blaža neuroza kod takve osobe ma kojim sredstvima koja su na raspolaganju, i da se onda, pošto joj se pažljivo predoči istorija mentalne bolesti koju navodno ima, navede da izvrši samoubistvo, ili da bude smaknuta na način koji će izgledati kao samoubistvo. Psihopolitički operatori su spretno izlazili na kraj sa takvim situacijama desetine hiljada puta, kako u Rusiji tako i van nje.

Obavezni princip psihopolitike je da osoba koju treba uništiti mora biti neposredno ili bar posredno osumnjičena za neuračunljivost, i da mora biti dovedena u kontakt sa psihopolitičkim operatorima ili osobama koje su oni obučili, uz najveću moguću galamu i publicitet. Ljaga koju donosi sumnja u zdrav razum se istura ispred javne reputacije takvih ličnosti, i uporno održava izazivanjem iracionalnih postupaka, bilo od strane ciljne osobe ili njenog neposrednog okruženja. Takva aktivnost se može smatrati delimičnim uništavanjem dotadašnje usklađenosti ciljne osobe, i ako se ovo uništavanje dovede do krajnje tačke, može se smatrati da je izvršeno potpuno raskidanje veza subjekta sa svim pređašnjim lojalnostima, i da se može bezbedno pristupiti njegovom usklađivanju sa novim. Uzrokovanje mentalnog poremećaja, ili čak i samoubistva supruge neke politički značajne ličnosti, obično obezbeđuje dovoljan podsticaj da se izvrši zaokret u njenim ličnim stavovima. A to, ukoliko se svim silama dalje razvija, uz pomoć psihopolitičkog usađivanja drugačijih ideja, predstavlja početak ponovne izgradnje lojalnosti, ovog puta u drugačijem i povoljnijem smeru.

Drugi razlog za povezivanje psihopolitičkih aktivnosti sa mentalnim poremećajem je u tome što on sam po sebi predstavlja ponižavajuće stanje koje izaziva društveni prezir, i sve što je u ma kakvoj vezi s njim se razmatra krajnje površno. Otuda psihopolitički operator, koji radi u neposrednoj blizini neuračunljive osobe, može da odbaci i opovrgne ma kakve optužbe na svoj račun, dokazujući da je i njena porodica „obeležena" mentalnom neuravnoteženošću. Ovo je iznenađujuće efikasno u kapitalističkim zemljama gde se mentalnih poremećaja toliko pribojavaju da nikome ne bi palo na pamet da se upusti u ispitivanje okolnosti iz neposrednog okruženja. Psihopolitička propaganda radi neprestano; ona mora tako da radi kako bi stvorila i uvećala ovaj misteriozni oreol koji okružuje poremećeni razum, i mora da stavi akcenat na užas do koga on dovodi kao izgovor za postupke koji se preduzimaju protiv poremećene osobe, koji nemaju nikakve veze sa lečenjem. Mentalno poremećena osoba, naročito u kapitalističkim zemljama, nema nikakvih zakonskih prava. Nijedna neuračunljiva osoba ne može da raspolaže imovinom. Nijedna takva osoba ne može da svedoči na sudu. Prema tome, pred nama se pruža odličan put kojim možemo sigurno da napredujemo ka svom cilju i sudbini.