Pogled iz Moskve

Kako Rusija uspeva da poveća prodaju svoje nafte i koja je uloga Grka u tome

Kada je posao iznad svega

Pokušaji SAD i Zapadne Evrope da „kazne" Rusiju oduzimajući joj mogućnost da prodaje na svetskim tržištima svoje energente, a pre svega naftu, izgleda da su propali. Kako je izvestila američka agencija Blumberg, isporuke nafte iz Rusije morskim putem postepeno rastu, a u poslednjoj nedelji aprila premašile su cifru od 4 miliona barela dnevno.

Piše: Igor Veremejev

Agencija primećuje da bez obzira na stroge sankcije, kao i na to što je Rusija nedavno najavila smanjenje proizvodnje nafte, nema primetnog pada njenog izvoza nafte. Prema podacima Blumberga, tokom godinu dana konflikta u Ukrajini, ruski izvoz je samo dva puta dostigao tako visoke cifre, oba puta ovog proleća, i to upravo posle uvođenja ograničenja na izvoz nafte i drugih sankcija.

Kako Rusija uspeva da ostvari tako neočekivane rezultate? Pre svega, ona to uspeva zato što 80% ljudi na planeti živi u zemljama koje nisu uvodile antiruske sankcije

Još prošle godine, EU je uveo paket antiruskih sankcija na osnovu kojih je zabranjen ulazak u evropske luke ruskim brodovima; to se odnosi na gotovo tri hiljade brodova, među kojima su i tankeri. Čak i ako neko hoće da kupi „zabranjenu" rusku naftu, postavlja se pitanje kako mu je isporučiti.

Nedavno su mediji objavili vest o tome da je, navodno, za prevoz ruske nafte već nikla nekakva „flota iz senke". Tako je Fajnenšel tajms objavio članak u kome, pozivajući se na brodarsko brokersko društvo Braemar, navodi da je Rusija navodno kupila 109 starih tankera za prevoz svoje nafte. A prema najvećoj svetskoj službi za vesti o transportu TradeWinds, posle invazije Rusije na Ukrajinu gotovo 400 tankera za prevoz nafte prodato je nepoznatim kupcima ili novajlijama u toj oblasti.

Ali, u stvari, Rusiji nije potrebno da stvara nekakvu „flotu iz senke"; uzgred, pitanje je da li je, u uslovima kada tržište pomorskog osiguranja kontrolišu angloameričke kompanije, to uopšte i moguće. Posebno kada je reč o ogromnim tankerima za naftu, a ne o nekakvim ribarskim brodićima ili manjim teretnim brodovima.

Radi se o tome da su rusku naftu prevozili, a i dalje nastavljaju da prevoze, pre svega grčki brodovlasnici koji su vlasnici najveće flote tankera na svetu. Upravo oni su stvorili takav sistem transporta nafte, koji faktički ne daje mogućnost da se precizno prati odakle zaista dolazi nafta koju oni prevoze i ko je njen stvarni vlasnik.

Rezultat toga je sledeći: ako je do početka specijalne vojne operacije u Ukrajini Rusija činila 34% ukupnog obima grčkog tankerskog saobraćaja, onda je danas, prema podacima nemačkih novina Deutsche Wirtschafts Nachrichten, ovaj pokazatelj porastao na 50%. A prema podacima nemačkog Velta, Grčka je utrostručila udeo u transportu ruske nafte u poređenju sa 2021. godinom.

Istovremeno, kontrola grčkih brodovlasnika je krajnje složena, pre svega zato što se njihove kompanije ne nalaze u Grčkoj, već u SAD, Velikoj Britaniji, na Kipru i drugim mestima. I oni sami žive tamo, kao i u Švajcarskoj, i većina brodova grčkih brodovlasnika nije registrovana u Grčkoj i tradicionalno ne plovi pod grčkom zastavom, već pod zastavama Kipra, Liberije, Paname i drugih zemalja. Zato, čak ni sadašnja rusofobna grčka vlada koju predvodi partija Nova demokratija, koja se klanja SAD, ne može da ustanovi kontrolu nad svojim magnatima brodskog biznisa, tim grčkim „vladarima iz senke", a tim pre nikako ne može da ih „zauzda". A brodovlasnike pre svega zanima njihov profit.

Zbog toga su Grci još odavno razradili genijalnu šemu za isporuku ruske nafte, ne samo u zemlje koje nisu uvele sankcije, već i u one zapadne države koje su javno odustale od kupovine ove nafte. „Zato", kako konstatuje analitičar Velta Danijel Vetcelj, „naftne transakcije ruskih energetskih transnacionalnih korporacija „Rosnjeft" i „Lukojl" nastavljaju potupno nesmetano da se ostvaruju u evropskim lukama."

A kako pišu američke novine Volstrit žurnal, „poslednjih nedelja Rusija je povećala isporuke nafte ključnim klijentima, osporavajući svoj „status subjekta izopštenog sa svetskih energetskih tržišta". Jedan od sve popularnijih načina takve isporuke ruske nafte su tankeri sa oznakom „odredište nepoznato" u pratećim dokumentima. Na taj način formira se netransparentno tržište, da bi se sakrilo poreklo te nafte. Prema podacima sajta TankerTrackers.com, u aprilu je u tankere bez planirane maršrute bilo utovareno više od 11,1 milion barela - više nego u bilo koju drugu zemlju. To je više nego pre početka specijalne vojne operacije u Ukrajini.

„Prema rečima analitičara i trgovaca", piše Volstrit žurnal, „upotreba oznake „destinacija nepoznata" je znak da se nafta isporučuje većim brodovima na moru i tu istovaruje. Zatim se ruska nafta meša sa brodskim teretom, čime se sakriva njeno poreklo. To je stara praksa, koja je omogućila izvoz iz zemalja koje su bile pod sankcijama, poput Irana i Venecuele. Prema rečima trgovaca, na tržištu se takođe nude nove sorte naftnih derivata, koji su dobili naziv „letonska mešavina" i „turkmenistanska mešavina", uz razumevanje da one sadrže značajnu količinu ruske nafte."

Bez obzira na sankcije i rast cena nafte, Rusija nastavlja da prodaje „crno zlato", piše nemački Špigl. Autor članka ukazuje na „neobičnu luku" koja se nalazi nedaleko od Vladivostoka i izjavljuje da upravo uz pomoć ove luke Moskva uspeva da zaobiđe sankcije uvedene da bi se ograničila prodaja ruske nafte.

„Rusija", konstatuje autor teksta u Špiglu, „nastavlja da prodaje naftu po cenama koje značajno premašuju limit od 60 dolara po barelu koji su za njenu naftu postavile SAD i EU." Autor takođe ističe da „određenu ulogu u kršenju sankcija imaju i neke brodarske i osiguravajuće kompanije sa Zapada".

Kako to funkcioniše? Radi se o tome da se na stotinak kilometara od Vladivostoka nalazi neobična luka Kozmino, čiji dokovi duboko zalaze u Japansko more. Tu se nalaze rezervoari za čuvanje nafte ruskog koncerna Transnafta, koji je u tom dalekom pacifičkom zalivu izgradio terminal za pretovar sirove nafte u tankere.

Autor teksta u Špiglu piše da se tu utovaruju tankeri dužine 200 i više metara, na primer Datura i HS Esberg. Kretanje takvih tankera može se lako pratiti, bilo putem satelita, bilo putem interneta. Mnogo teže je odgonetnuti na koji način ruska nafta u Kozminu menja vlasnike.

Prema Špiglu, nedavno je objavljen izveštaj niza eksperata koji su ustanovili da u sankcijama na ruske sirovine postoji „ogromna rupa", te da je ta rupa upravo Kozmino.

Preko ove luke u Tihom okeanu, Rusija već mesecima prodaje ogromne količine nafte po ceni značajno većoj od one koju su postavile države-članice G7.

Podaci o trgovini pokazuju da je u prva tri meseca 2023. godine prosečna cena nafte u Kozminu bila 73,14 dolara, to jest bila je za 20% veća od gornje propisane granice.

Ipak, nije vreme da se oglase fanfare. Zbog naftnog embarga zapadnih zemalja Rusija ipak trpi štetu. Prema prognozi ruskog Ministarstva finansija, u budžetu će u maju biti 8,1 milijardu rubalja manje od prodaje nafte i gasa. U aprilu je budžet bio u manjku 32,4 milijarde rubalja. Zbog toga će za prodaju strane valute biti usmereno 40,4 milijarde rubalja, saopštilo je ovo ministarstvo.

Kako primećuje nezavisni analitičar Dmitrij Ljutjagin, „one zemlje koje danas pristaju da nabavljaju rusku naftu, nabavljaju je sa značajnim popustom. Ovo je, verovatno, negativni faktor koji govori o tome da mi ne zarađujemo ni trećinu od onoga što bismo mogli da zaradimo. Ali, pri tom, ne gubimo tržišni udeo, čuvajući ga transportom morskim putem", ocenio je ekspert.

U decembru prošle godine, „Velika sedmorka" (Kanada, Francuska, Nemačka, Italija, Japan, Britanija i SAD), kao i EU i Australija, postavili su ograničenje cena na rusku naftu koje iznosi 60 dolara za barel.

„S obzirom na ove faktore", piše američki poslovni časopis OilPrice, „Rusija primenjuje jednostavnu, ali prilično efikasnu strategiju. Ona ubeđuje Saudijsku Arabiju, koja faktički predvodi OPEK, da poveća cene u okviru kartela, koliko god je to moguće, i istovremeno svoju naftu prodaje sa popustom, ali ipak po ceni većoj od ustanovljenog ograničenja. Kupaca, spremnih da kupe jeftinu rusku naftu po ceni od 60 dolara i više, i te kako ima. Glavni kupac je Kina, ali i Indija takođe kupuje ogromne količine. Na taj način, što više OPEK podiže svoje cene, to je privlačnija jeftina nafta iz Rusije."

Ruska nafta predstavlja element sa visokom maržom na svetskom tržištu ugljovodonika, rekao je portalu Expert.ru Ivan Petrov, prvi zamenik dekana Fakulteta za ekonomiju i biznis Finansijskog univerziteta. Trenutno su se, prema njegovim rečima, izdvojile zemlje-lideri kada je reč o izvozno-uvoznim operacijama sa ruskom naftom i naftnim derivatima. Pritom, najveći udeo isporuka sirovina sa promenom porekla odnosi se na izvoz u zemlje koje su incirale antiruske sankcije po cenama koje su izvan mehanizma cenovnih ograničenja.

„Treba napomenuti da je rukovodstvo ovih zemalja svesno porekla naftnih derivata, pošto su glasne izjave političara jedno, a biznis je iznad svega", istakao je analitičar.

A1

Zašto nemački ministar finansija Kristijan Lindner nije otputovao u Kinu

Berlin - Peking: nova strategija?

Kineski ministar finansija Liu Kun s kojim je nemački kolega Kristijan Lindner trebalo da se sretne, u poslednji čas je otkazao ovaj sastanak preneo je Euractiv, zvanični portal Brisela. Postavlja se pitanje zašto. Kineska strana ćutala je o razlozima, ali oni se naziru.

Piše: Elena Pustovojtova

Sedmu godinu zaredom Kina je najveći trgovinski partner Nemačke. U aprilskom istraživanju Nemačkog ekonomskog instituta iz Kelna i Asocijacije nemačke industrije, pažljivo su proučili investicije u Kinu i objavili da je od 2017. do 2021. godine udeo Kine u nemačkim direktnim stranim investicijama bio u proseku 7% i da je godišnji korporativni profit bio 12-16% - gotovo koliko i Amerika. Velike nemačke firme i čak i cele grane industrije, u značajnoj meri zavise od Kine. A opstanak poznatih nemačkih proizvođača automobila i hemijskih firmi direktno zavisi od pristupa ovoj zemlji: Kina isporučuje Nemačkoj 95% solarnih panela, 80% laptopova i 58% štampanih ploča (elektronske komponente), koji predstavljaju sastavni deo druge elektronske robe. Bez isporuka retkih metala iz Kine, potrebnih za proizvodnju poluprovodnika i litijum-jonskih baterija, kao i antibiotika i drugih važnih lekova, nemački biznis ne može da preživi.

Prošle godine, nemački uvoz iz Kine porastao je za trećinu u poređenju sa 2021. godinom i iznosio je 192 milijarde evra, a istovremeno se izvoz nemačke robe u Kinu povećao za samo 3% i iznosio je oko 107 milijardi evra. Deficit nije u korist Berlina, naravno, ali ko smeta vrednim Nemcima da porade na proširenju izvoza u Kinu?

Simptomatično je što je nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok, koja je u aprilu u Kini učestvovala u šestom kinesko-nemačkom strateškom dijalogu u oblasti diplomatije i bezbednosti, počela svoje putovanje posetom nemačkoj firmi Mittelstand koja proizvodi delove za vetroturbine u Tjencinu. Netipično za ministra spoljnih poslova. Zato to pokazuje važnost poslovnih veza Nemačke i Kine. To je pozadina na kojoj je započet proces njihovog uništavanja?

Bez obzira na to, upravo ministarstvo Analene Berbok ulaže napore da razvije novu strategiju odnosa Nemačke i Kine. Njeno obelodanjivanje je više puta odlagano jer se stručnjaci bore da spoje nespojivo: na fonu protekcionističkih mera SAD, koje su u Evropi pokrenule proces deindustrijalizacije, stimulisati nemački biznis i istovremeno smanjiti zavisnost od uvoza važnih sirovina iz Kine.

U takvom rasporedu interesa, zašto Kristijan Lindner i njegov kineski kolega ne bi razgovarali. Lindner je nemački ministar finansija, ali je i lider liberalne Stranke slobodnih demokrata.

Smatra se da su upravo Lindner i njegova partija pozvali Nemačku i EU da budu oprezni u odnosima sa „sistemskim suparnikom", i na taj način su prekvalifikovali ulogu Kine kao „glavnog trgovinskog partnera". I to je odmah uticalo na „Ahilovu petu" Kine.

U nastojanju da s jedne strane uhvate i akumulirani tajvanski ekonomski uspeh i da oslabe zavisnost od Pekinga, Stranka slobodnih demokrata s Lindnerom na čelu i „zeleni" Brebokove, opsednuti su željom da odvoje od kineske zavisnosti bar deo visokotehnoloških industrija. Posle Vašingtona, upravo ka tome sada stremi spoljna politika Nemačke.

Zato je, posle Berbokove, klin između Tajpeja i Pekinga pokušala da zabije i nemačka ministarka obrazovanja i naučnih istraživanja Betina Štark-Vatcinger iz Stranke slobodnih demokrata - ona je prvi član nemačke vlade koja je posetila Tajvan. Peking je nazvao tu posetu „odvratnom", bez obzira na to što je ministarstvo Analene Berbok požurilo da izjavi da Nemačka ne odstupa od politike „jedne Kine". Ali kako onda shvatiti Betinu Štark-Vatcinger koja je prilikom potpisivanja sporazuma o tehnološkoj saradnji sa ministrom Nacionalnog saveta za nauku i tenhologiju Tajvana Vu Cung-congom izjavila da je za nju „veliko zadovoljstvo i čast da bude prvi ministar koji predvodi specijalzovan vladin resor, koji je za 26 godina posetio Tajvan", to jest, koja je došla u zvaničnu posetu?

Narvno da su onda u Pekingu izjavili da Nemačka mora „hitno da prekine druženje i međusobne odnose sa snagama koje se zalažu za nezavisnost Tajvana, da hitno prekine slanje pogrešnih signala snagama koje se zalažu na nezavisnost Tajvana i da hitno prestane da koristi tajvansko pitanje za mešanje u unutrašnje stvari Kine".

Nemačka se, nesumnjivo, planski udaljava od politike bivše nemačke kancelarke Angele Merkel.

Ta smena prioriteta traži od vlade Olafa Šolca da jasno kaže kuda će i kako da povedu Nemce, u kakvo „sutra". Zbog toga se i razrađuje nova strategija o odnosima sa Kinom, kao životno važnim partnerom i glavnim tržištem za izvoz nemačke robe.

Ostali partneri i tržišta će sačekati. Odlaganjem objavljivanja strategije Berlin nije mogao da zamagli dve tendencije. Jedna je ta da kompanije koje su već uložile značajna sredstva u Kinu, teže da ih udvostruče, u značajnoj meri se oslanjajući na poštenje kineskih partnera, kupaca i dobavljača. Među njima su Folksvagen, Mercedes-Benc i BMW, hemijski gigant BASF, dobavljač automobilskih komponenti Boš. Na primer, BASF se sprema da investira 10 milijardi evra u novo proizvodno mesto na jugu Kine. Folksvagen je objavio da će investirati 2,4 milijarde evra u zajedničko preduzeće sa kineskom firmom za proizvodnju samovozećih automobila.

Osim toga - i to je druga tendencija - nemačke kompanije sve češće proizvode u Kini za Kinu. Flender u Tjencinu radi samo za kinesko tržište. U koncepciji Pekinga „Jedan pojas, jedan put", to znači skladan razvoj međudržavnih odnosa i obostrano korisnu saradnju. Kako je, prilikom nedavne posete Norveškoj, rekao član Državnog saveta Kine, ministar spoljnih poslova Ćin Gang, „Kina i Evropa su dve sile sa globalnim uticajem, dva ogromna tržišta i dve velike civilizacije. Zahvaljujući ovoj poseti, duboko sam osetio čvrstu spremnost evropske strane da jača komunikaciju, koordinaciju i promoviše obostrano korisnu saradnju sa Kinom".

U Berlinu ga nisu čuli. Ipak, kraj uzroka berlinskom licemerju izleda da se vidi. Nova strategija odnosa sa Kinom biće objavljena 20. juna, odmah posle susreta nemačkog kancelara Olafa Šolca i kineskog premijera Li Ćanga. Datum je prikladan: moguće je izbeći zaoštravanje odnosa pre sastanka, a njegov rezultat iskoristiti da kasnije ispravite strategiju. Ipak, masku morate skinuti...

Jim Snabe, predsednik upravnog odbora nemačkog industrijskog giganta Simens, rekao je za Euractiv da ga veoma zabrinjava rastuća napetost između velikih svetskih igrača, tvrdeći da su saradnja i razmena ideja potrebni za uspešnu „zelenu tranziciju". „Verovatno smo bili previše naivni da bismo se previše kladili na jednu veliku zemlju zbog jeftine radne snage", rekao je, ukazujući na Kinu. „Hajde da ne govorimo o razdvajanju", rekao je, tvrdeći da se Simens toliko dobro dokazao u Kini, da se njegovom kineskom kompanijom može samostalno upravljati.

Ali ostaje pitanje - da li će ga čuti Berbok i kompanija?