Feljton

Industrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (5)

Ko prisvaja imovinu žrtava bez naslednika

Zbog ličnih interesa pojedinih političara sa vrha vlasti SAD su izvršile snažan pritisak na Švajcarsku da plati visoku odštetu za žrtve Holokausta, koja je zatim većim delom završila u džepovima pohlepnih advokata i vođa jevrejskih organizacija, dok su one same pristale da isplate daleko manje od jedne desetine svote procenjene da je ostala u američkim bankama kao zaostavština Jevreja nestalih u pogromima. Nemačka je dala milijarde evra jevrejskoj organizaciji Claims Conference kao pomoć preživelima u nevolji, a ova je potrošila za svoje potrebe. Na red je došla i Istočna Evropa od koje se traži da vrati imovinu naslednicima žrtava Hlokausta. Padom istočnog bloka u nekadašnjoj centralnoj zemlji evropskih Jevreja, Poljskoj, ukazale su se primamljive mogućnosti za vraćanje nekretnina

Norman G. Finkelstein (za Magazin Tabloid na srpski preveo David Levi)

Na pitanje, šta bi moglo da predstavlja "odgovarajuću" odštetu za nekadašnje jevrejske prinudne radnike, nije lako dati odgovor. Ipak bi moglo sledeće da se zaključi: po novom dogovoru sa Nemačkom svaki bivši prinudno zaposleni Jevrejin dobio bi oko 7.500 dolara. Da je Claims Conference (CC - Konferencija za zahteve, prim. prev.) prvobitno od Nemačke isplaćen novac odgovarajuće podelio, daleko više jevrejskih prinudnih radnika bi dobilo daleko ranije i daleko više para.

Otvoreno je pitanje da li će "ugrožene žrtve Holokausta" išta videti od nove odštete iz Nemačke. CC želi da veliki deo "specijalnih fondova" bude odvojen za njegove potrebe. Po izveštaju lista Jerusalem Post CC "može dosta da zaradi ako se postara da preživeli ništa ne dobiju". Michael Kleiner, poslanik izraelskog kneseta (skupštine) ispred partije Herut, udario je šamar CC-u tvrdnjom da je to "jevrejski savet koji novim metodama nastavlja rad Nacista". Po njemu to je "tiho udruženje koje se skriva iza profesionalne tajnovitosti i koje je iskvareno javnom i moralnom korumpiranošću".

Ko živ, ko mrtav?

Optuživao je da je to "udruženje tame koje maltretira žrtve Holokausta i njihove naslednike, dok CC sam leži na brdu para koje pripadaju privatnim licima i sve preduzima da taj novac i nasledi dok su oni još u životu" 1). U svojim novim slavljeničkim govorima Stuart Eizenstat, koji je davao izjavu pred Odborom za banke američkog kongresa, hvalio je "Jewish Material Claims Conference za transparentni rad poslednjih četrdeset i nešto godina". Kada je u pitanju čist cinizam, teško da iko može da nadmaši rabina Israela Singera. Pored toga što je bio generalni sekretar Jevrejskog svetskog kongresa (JWC) bio je i potpredsednik CC-a i glavni pregovarač sa Nemačkom u vezi prinudnog rada. Posle postignutih sporazuma sa Švajcarskom i Nemačkom ponovio je pred Odborom za banke kongresa kako "bi bila sramota" ako bi odšteta za Holokaust bila "isplaćena naslednicima, a ne preživelima". Tada je izjavio: "Mi ne želimo da taj novac bude dat naslednicima. Želimo da novac bude isplaćen preživelima.". Kako je izvestio list Haaretz, upravo se Singer zauzimao za to da se odšteta za Holokaust iskoristi "za pomoć celokupnom jevrejskom narodu, a ne samo za one Jevreje koji su imali sreću da prežive Holokaust i dožive duboku starost" 2).

Henry Friedlander, omrznuti istoričar masovnog ubistva Jevreja od strane Nacista, a i sam nekadašnji logoraš u Aušvicu, za potrebe američkog Holocaust Memorial Museum skicirao je sledeće brojke za kraj rata:

"Ako je početkom 1945. bilo 715.000 logoraša u logorima i ako je trećina - što će reći oko 238.000 - umrla u proleće 1945., možemo da smatramo da je najviše 475.000 logoraša preživelo. Kako su Jevreji sistematski ubijani i da su neku šansu da prežive imali samo odabrani za rad - u Aušvicu je to bilo oko 15 odsto - moramo da smatramo da su Jevreji činili najviše 20 odsto ljudi u koncetracionim logorima (u vreme oslobađanja)". o "Po tome može da se proceni", zaključuje Friedlander, "da je mogući broj jevrejskih preživelih najviše 100.000." Njegova brojka na kraju rata još živih jevrejskih prinudnih radnika među naučnicima se smatrata relativno visokom. U jednom značajnom istraživanju Leonard Dinnerstein je napisao: "60.000 Jevreja... je napustilo koncentracioni logor. Za samo nedelju dana umrlo ih je 20.000."

U toku jednog razgovora u Ministarstvu spoljnih poslova maja 1999. Stuart Eizenstat je naveo cifru od 70.000 do 90.000 kao ukupan broj još živih prinudnih radnika, Jevreja i nejevreja, pri čemu je citirao broj koji potiče "od preko njih zastupanih grupa" 3) (Eizenstat je bio glavni američki pregovarač u razgovorima sa Nemačkom i radio je blisko sa CC-om 4)). Po tome bi broj još živih jevrejskih radnika iznosio 14.000 do 18.000 (20 odsto od 70.000 do 90.000). Pošto se pristupilo pregovorima sa Nemačkom, industrija Holokausta je tražila odštetu za 135.000 još živih jevrejskih prinudnih radnika. Ukupan broj još živih prinudnih radnika (Jevreja i nejevreja) po njima je iznosio 250.000 ljudi 5). Drugim rečima, broj još živih bivših prinudnih radnika Jevreja se od maja 1999. gotovo udesotostručio, a odnos živih jevrejskih i nejevrejskih prinudnih radnika drastično se promenio. Ako bismo verovali industriji Holokausta, danas ima više živih jevrejskih prinudnih radnika nego pre pola veka. "Kakvu li zbunjujuću mrežu pletemo", pisao je Walter Scott, "samo kada jednom počnemo da varamo."

Endloesung se do sada stalno smatrao za jedinstveno efikasno, skoro kao na pokretnoj traci istrebljivanje Jevreja od strane Nacista 6). Međutim, ako je toliko stotina hiljada Jevreja preživelo, kako tvrdi industrija Holokausta, onda Endloesung i nije bio toliko efikasan. On bi onda bio manje direktno usmeren protiv Jevreja - a upravo je to što tvrde oni koji negiraju Holokaust. Lex extremes se touchnet - ekstremi se međusobno dodiruju.

Radi, da bi umro

Raul Hilberg je u jednom nedavno objavljenom intervjuu podvukao kako su brojevi značajni ako želimo da shvatimo masovno uništavanje Jevreja od strane Nacista. Cifre koje iznosi CC zaista dovode u pitanje njegovo rasuđivanje. Po smernicama CC-a za pregovore sa Nemačkom u vezi prisilnog rada on je predstavljao „...jednu od tri glavne metode za ubijanje Jevreja... Ostale dve su bile streljanje i trovanje gasom. Jedan od ciljeva robovskog rada bilo je da se ljudi usmrte radeći. .. U ovom kontekstu izraz rob nije u potpunosti odgovarajući. Po pravilu su robovlasnici zainteresovani da svoje robove sačuvaju u životu i u radnoj sposobnosti. Za svoje robove su Nacisti, međutim, predvideli da ih pobiju, pošto bi iskoristili njihovu radnu snagu." Sa izuzetkom onih koji poriču postojanje Holokausta niko drugi nije negirao da su Nacisti svojim prinudnim radnicima namenili ovakvu sudbinu. Kako je moguće ove priznate činjenice pomiriti sa tvrdnjom da su stotine hiljada jevrejskih radnika preživele logore smrti? Da nije CC ovim napravio pukotinu u zidu koji deli stravičnu istinu o Holokaustu od njegovog negiranja?

U jednom oglasu preko cele strane dnevnog lista New York Times velikaši industrije Holokausta, kao što su Eli Wiesel, rabin Marvin Hier i Steven T. Katz, osudili su "sirijsko poricanje Holokausta". Tekst se obrušio na vodeći članak u jednom režimskom listu Sirije, u kome se tvrdilo da Izrael "izmišlja priče o Holokaustu" kako bi "dobio više para od Nemačke i raznih evropskih institucija". Sirijska optužba je, na žalost, tačna. Postoji jedna ironija, koja je promakla kako sirijskoj vladi, tako isto i potpisnicima oglasa, a to je da su priče koje tvrde kako su stotine hiljada preživelih iz logora takođe poricanje Holokausta 7).

Uzimanje para od Švajcarske i Nmačke bila je samo predigra za veliko finale: sada će da plaća i Istočna Evropa. Padom istočnog bloka u nekadašnjoj centralnoj zemlji evropskih Jevreja ukazale su se primamljive mogućnosti. Industrija Holokausta, koja se pokriva skromnim mantilom brige za "žrtve Holokausta u nevolji", pokušala je da izvuče milijarde dolara iz ovih već osiromašenih zemalja. Ovom cilju je stremila sa bezobzirnom i bespoštednom revnošću, pa je tako upravo ona najveći krivac za buđenje antisemitizma u Evropi.

Ko je legitimni naslednik?

Industrija Holokausta se nametnula kao jedini legitimni potraživač za svu imovinu jevrejskih zajednica i pojedinaca koji su bili žrtve masovnog uništenja Jevreja od strane Nacista. "Saglasni smo sa izraelskom vladom", saopštio je Bronfman Odboru za banke američkog kongresa, "kako imovina bez naslednika treba da pripadne World Jewish Restitution Organization (WJRO)." Koristeći ovu "punomoć" industrija Holokausta je od zemalja nekadašnjeg Istočnog bloka zahtevala da predaju celokupnu predratnu jevrejsku imovinu ili da isplate odgovarajuću novčanu nadoknadu 8).

Drugačije nego kod Švajcarske i Nemačke ona je ove zahteve podigla izvan pogleda javnosti. Do tada se javnost nije usprotivila ucenama švajcarskih banaka ili nemačkih industrijalaca, ali sigurno ne bi tako mirno posmatrala ucenjivanje gladnih poljskih seljaka. Čak bi i Jevreji koji su za vreme nacističkih progona izgubili nekog svog bližnjeg, sa mržnjom gledali na zloupotrebe WJRO-a. Tvrdnja kako je legitimni naslednik onih koji su umrli, kako bi se na taj način prisvojila njihova imovina, mogla bi lako da bude posmatrana kao prevara. Sa druge strane, industriji Holokausta ovog puta nije trebala mobilizacija javnosti. Uz pomoć važnih članova američke administracije mogla je lako da slomije otpor zemalja koje su već ležale na plećima.

"Mora da se shvati", objasnio je Stuart Eizenstat pred jednim parlamentarnim odborom, "kako su naši zahtevi za vraćanjem imovine zajednica odlučujući deo ponovnog rođenja i obnove jevrejskog života u Istočnoj Evropi." Da bi navodno "pospešio ponovno rođenje" jevrejskog života u Poljskoj, WJRO je tražio da na njega bude preneto 6.000 nekretnina jevrejskih predratnih zajednica, uključujući i one koje su u to vreme korišćene kao bolnice ili škole. Pre rata je u Poljskoj živelo 3,5 miliona Jevreja, danas ih je nekoliko hiljada. Da li oživljavanje jevrejske zajednice u Poljskoj zaista zahteva sinagogu ili školu za svakog pojedinačnog poljskog Jevrejina? Organizacija je takođe podnela zahteve za preuzimanje nekoliko stotina hiljada placeva, čija je vrednost više milijardi dolara. "Poljski zvaničnici se plaše", preneo je list The Jewish Week, da bi zahtevi "zemlju mogli da odvedu u bankrot." Kada je poljski parlament predložio da se obeštećenje ograniči kako bi se izbegla insolventnost države, Elan Steinberg iz Word Jewish Congress (WJC) je zakon okarakterisao kao "u osnovi antiamerički akt" 9).

Poljska obećana zemlja

Da bi više pritisla Poljsku industrija Holokausta je pred većem sudije Kormana podnela zbirnu tužbu po kojoj bi bili obeštećene ostarele i umiruće preživele žrtve. U tužbi se navodi kako je poljska posleratna vlast "tokom proteklih četrdeset i pet godina" prema Jevrejima sprovodila ubitačnu politiku "progona do istrebljenja". Članovi njujorškog gradskog veća priskočili su u pomoć jednoglasnom rezolucijom u kojoj se Poljska poziva "da donese sveobuhvatni zakon koji bi omogućio vraćanje imovine žrtava Holokausta", dok je 57 poslanika američkog kongresa (predvođenih poslanikom Anthony Weinerom iz Njujorka) u pismu poljskom parlamentu zatražilo "sveobuhvatni zakon kojim bi stoprocentno bili nadoknađeni nekretnine i posedi konfiskovani za vreme Holokausta".

"Kako pogođeni ljudi svakim danom stare", moglo je da se tu pročita, "vreme odmiče u kome bi mogli da budu obeštećeni oni kojima je naneta nepravda."

U svojoj izjavi pred Odborom za banke senata Sjedinjenih Država Stuart Eizenstat osudio je sporost oslobađanja nekretnina u Istočnoj Evropi: "Pri vraćanju nekretnina pojavio se veliki broj nekretnina. Na primer, u jednom broju zemalja i regiona pokušano je da se zamoli, čak i da se prisile... da dozvole sadašnjim zakupcima da dozvole da tu ostanu duže vreme i to pod od strane države kontrolisanom niskom kirijom." 10) Eizenstat se posebno iznervirao držanjem Belorusije. Belorusija u postupku vraćanja predratne jevrejske imovine "veoma mnogo zaostaje", saopštio je spoljnopolitičkom odboru predstavničkog doma američkog kongresa 11). U Belorusiji je prosečna plata 100 dolara.

Da bi disciplinovala neposlušne vlade industrija Holokausta je zamahala batinom američkih sankcija. Eizenstat je insistirao kod kongresa da odštetu za Holokaust "više da postavi" i da je stavi "na sam vrh liste" zahteva prema zemljama Istočne Evrope koje žele da pristupe OEBS-u, Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Evropskoj uniji, NATO-u ili Evropskom savetu: "Slušaće, ako im se Vi obratite... Razumećete ovo uputstvo".

Israel Singer iz WJC-a tražio je od kongresa "da se i dalje vodi računa o zahtevima" kako bi bilo osigurano da je svaka država platila sve do kraja. "Izuzetno je značajno da sve zemlje koje su upletene u ovo razumeju", smatrao je poslanik Benjamin Gilman iz spoljnopolitičkog odbora, "kako će od njihove reakcije da zavisi kako će Sjedinjene Države da ocenjuju biletarelnu saradnju sa njima." Abraham Hirschson, predsedavajući odbora za vraćanje u knesetu i zastupnik Izreala pri WJRO pohvalio je saučesništvo američkog kongresa u naplaćivanju odštete. U svojim sećanjima na "borbu" sa rumunskim predsednikom vlade Hirschson je naveo: "U toku duela pojavila se prilika za jednu primedbu koja je promenila celu atmosferu. Pitao sam ga da li zna da ću za dva dana davati izjavu pred kongresom? Šta želite da saopštim tada? Celokupna atmosfera je postala drugačija". WJC je pokrenuo "celokupnu industriju Holokausta" upozorio je advokat koji je zastupao preživele Holokausta, i "kriv je za pospešivanje odvratnog ponovnog buđenja antisemitizma u celoj Evropi" 12).

Za to vreme je industrija Holokausta otvorila novi front. Jevrejske zajednice Istočne Evrope, koje su odbacile zahtev WJRO-a da bude naslednik celokupne imovine žrtava Holokausta bez pravnih naslednika, sada su podigle sopstvene zahteve za nasledstvom. Tako, dakle, izgleda obnova jevrejskog života, tako što će istočnoevropski Jevreji svoje novootkrivene korene investirati za plen od Holokausta 13).

A1:

O piscu

Industrija Holokausta Normanu Finkelsteinu znači moralno i finansijsko iskorišćavanje jevrejske nesreće i patnje. Njegova analiza je istovremeno i snažna optužnica: on se obrušava na interesne saveze koji Holokaust zloupotrebljavaju u sopstvenu korist, neretko na račun žrtava. Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelu prebacuje da su instrumentalizovali Holokaust kako bi skrenuli pažnju sa sopstvenih problema. Svojim provokativnim tezama Norman Finkelstein je pokrenuo živu debatu. Bilo bi pogrešno Finkelsteinovim kritikama pripisati destruktivnost. On sam je Jevrejin i potomak žrtava Holokausta. Oba njegova roditelja preživeli su Varšavski geto i nacističke koncentracione logore. Sa izuzetkom njih, sve ostale članove njegove porodice nacisti su pobili.

A2:

Na korak od ludila

Industrija Holokausta se hvali da je izdvojila novac za dobrotvorne jevrejske svrhe. "Dobrotvorna davanja su sigurno nešto dobro", primetio je advokat koji je zastupao stvarne žrtve, "ipak, nije ispravno sprovoditi ih tuđim novcem. "Posebno je značajno obrazovanje o Holokaustu - "najveće zaveštanje svih naših napora", kako je primetio Eizenstat. Tako je Hirschson osnivač "Marša živih", koji je osnovni deo obrazovanja o Holokaustu i značajni primalac novca od odštete.

Claims Conference je izdao zvanični Vodič o odšteti i vraćanju imovine preživelima Holokausta u kome se navodi niz organizacionih izdanaka. Nastala je obimna, finansijski odlično potpomognuta birokratija. Osiguravajuća društva, muzeji umetnosti, privatni preduzetnici, stanari i seljaci iz skoro svih evropskih zemalja stoje pod uticajem industrije Holokausta. I pored svega, "žrtve Holokausta u nevolji", u čije ime deluje industrija Holokausta, da se u suštini "nastavlja konfiskacija". Mnogi su tužili CC, tako da bi industrija Holokausta mogla da postane "najveći pljačkaš u istoriji čovečanstva" 14)

Kada je posle rata Izrael prvi put o reparacijama pregovarao sa Nemačkom, izraelski ministar spoljnih poslova Moshe Sharett je po izveštajima istoričara Ilana Pappea predložio da se jedan deo prosledi palestinskim izbeglicama, "kako bi se ispravilo ono što se smatra manjom nepravdom (tragedija Palestinaca), koja je uzrokovana strašnijom (Holokaustom)" 15). Sve je ostalo na predlogu.

U svom poznatom WJC stilu Israel Singer je 13. marta 2000. objavio "uzbudljivu vest", kako je nedavno pronađeni dokument u Americi otkrio da u Austriji postoji imovina bez naslednika iz vremena Holokausta u vrednosti od deset milijardi dolara. Singer se požalio i da je "50 odsto umetničkog blaga u Americi iz ukradenih umetnina" 16). Industrija Holokausta je, očigledno, na korak od ludila.

Bibliografija:

Conference on Jewish Material Claims Against Germany, "Position Paper - Slave Labor" 15. juni 1999...

Saslušanje pred Odborom za banke i finansijski sektor predstavničkog doma, 9. februar 2000 Yair Sheleg, "Staking a Claim to Jewish Claims" u Haaretzu 31. mart 2000.

Stuart Eizenstat, razgovor u Ministarstvu spoljnih poslova 12. maj 1999.

Eizenstat "Primedbe" na godišnjem sastanku Conference of Jewish Material Claims Against Germany and Austria (Njujork, 14. juli 1999.)

Toby Axelrod "$5.2 Bilion Slave-Labor Deal Only the Start" u Jewish Bulletin (12. decembra 1999.)

Die Vernichtung, str 585

"We Condemn Syria's Denial of the Holocaust" u The New York Times (9. februar 2000)

Saslušanje pred Odborom za Bankje i finansijski sektor, 11. decembar 1996.

Saslušanje pred Odborom za spoljnu politiku predstavničkog doma, 6. avgust 1998.

Saslušanje pred senatskim Odborom za banke, stanogradnju i regionalne poslove, 23. april 1996.

Saslušanje pred spoljnopolitičkim Odborom 6. avgust 1998.

Isto

Isto

Vincent, Das Gold der verfolgten Juden, 304

Ilan Pappe, The Making of the Arab-Israeli Conflict 1947-51, str. 268

Eli Wohlgelernter „WJC: Austria Holding $10b. In Holocaust Victims' Assets" u Jerusalem Post od 14. marta 2000.

GLOSA 1:

Ako je početkom 1945. bilo 715.000 logoraša u logorima i ako je trećina - što će reći oko 238.000 - umrla u proleće 1945., možemo da smatramo da je najviše 475.000 logoraša preživelo. Kako su Jevreji sistematski ubijani i da su neku šansu da prežive imali samo odabrani za rad - u Aušvicu je to bilo oko 15 odsto - moramo da smatramo da su Jevreji činili najviše 20 odsto ljudi u koncetracionim logorima (u vreme oslobađanja).

GLOSA 2:

Da bi više pritisla Poljsku industrija Holokausta je pred većem sudije Kormana podnela zbirnu tužbu po kojoj bi bili obeštećene ostarele i umiruće preživele žrtve. U tužbi se navodi kako je poljska posleratna vlast "tokom proteklih četrdeset i pet godina" prema Jevrejima sprovodila ubitačnu politiku "progona do istrebljenja". Članovi njujorškog gradskog veća priskočili su u pomoć jednoglasnom rezolucijom u kojoj se Poljska poziva "da donese sveobuhvatni zakon koji bi omogućio vraćanje imovine žrtava Holokausta"