Tabloid istražuje

Ko je od Kine napravio supersilu? (1)

 

Opijumska misija na Dalekom istoku

 

Kinezi su, kao što znamo, poslednjih decenija preplavili čitav svet svojim proizvodima, iako se radi samo o kineskom jeftinom ručnom radu po zapadnjačkoj tehnološkoj recepturi. Ali, pitanje je zašto Kina tako jeftino prodaje svoju ogromnu radnu snagu (po čemu je daleko jača od SAD i Evrope) i šta će joj daleko evropsko tržište, kada je hiljadama godina nastojala da bude zatvoreno društvo koje je bilo dovoljno samo sebi?

 

Piše: Ivona Živković

 

Vesti koje su proteklih nedelja stizale iz Brisela, a koje su medijima plasirali "dobro upućeni izvori", nagovestile su navodnu nameru Kine da evropskom Fondu za finansijsku stabilnost prezaduženih zemalja "ubrizga" nekoliko stotina milijardi evra kako bi Fond mogao da interveniše gde treba i održi finansijsku stabilnost EU. Posebno je trenutno problematična Grčka koja srlja u bankrotstvo.

Za ovu "malu" finansijsku injekciju Kina bi, kažu isti "upućeni izvori", tražila veći uticaj u odlučivanju u MMF-u i veći deo evropskog tržišta za svoje proizvode. Očigledno je da je EU tržište strogo kontrolisano i dogovorno se otvara, zar ne?

Kinezi su, kao što znamo, poslednjih decenija preplavili čitav svet svojim proizvodima, iako se radi samo o kineskom jeftinom ručnom radu po zapadnjačkoj tehnološkoj recepturi. Ali, pitanje je zašto Kina tako jeftino prodaje svoju ogromnu radnu snagu (po čemu je daleko jača od SAD i Evrope) i šta će joj daleko evropsko tržište, kada je hiljadama godina nastojala da bude zatvoreno društvo koje je bilo dovoljno samo sebi? Ili zašto se Kina vezala za londonski bankarski kartel MMF (organizacijom za finansijsko pokoravanje naroda širom sveta) kada je upravo Moamer Gadafi grozničavo poslednjih godina pokušavao da se od njih odvoji i stvori nezavisni afrički monetarni fond? I pozivao je i Kinu i Rusiju da im se pridruže i okrenu leđa MMF-u. Ali, Kina ga nije poslušala.

Kako je moguće da se ogromna Kina priklanja maloj Evropi (koja grca u dugovima) i još im pomaže da održe svoju fiktivnu finansijsku mrežu preko koje emituju ogromne količine spekulativnog novca - pre svega dolara kojim praktično pljačkaju čitav svet, a koji je daleko bogatiji robom, sirovinama i radnom snagom nego čitava EU?

Verovali ili ne - nelogičnost kineske državne politike je samo u tome što ona odavno više nije suverena država već samo jedna od kolonija kojom upravljaju zapadnoevropski vlastelini podeljeni u više trgovačkih kartela. Kina je svoju suverenost izgubila još pre 150 godina, a komunistička "kulturna revolucija" je bila smišljeno temeljno podrivanje kineske društvene zajednice (promenom kulta) pri čemu je skoro milijarda Kineza prošla veoma studiozno napravljen progam "ispiranja mozga" stvaranjem Fabijanskog društva.

Da američka visoka tehnologija, kapital kao i ogroman broj radnih mesta američkih građana pređe u Kinu (zbog čega su SAD ušle u tešku recesiju) najzaslužniji su pripadnici tajnog američkog društva Lobanja i kosti. Članovi ovog društva zauzimaju već decenijama čelne državne pozicije i u SAD, ali i u Kini. Poznato je da su bivši predsednici SAD iz porodice Buš istaknuti članovi ovog društva, a Džordž Buš stariji je bio dugo godina i prvi ambasador SAD u crvenoj Kini. I to nije bilo slučajno.

Ali pogledajmo malo bliže kako je okupirana najmnogoljudnija zemlja i za koga se ona "naduvava" kao buduća svetska imperija.

 

Piratski znak

 

Pirati su bili srednjovekovni pomorski pljačkaši. Poznata je njihova zastava sa lobanjom i dve kosti. Zlato koje su oni krali često je završavalo u Vatikanu.

Prodavci iluzija i mađioničari koji su se infiltrirali u hrišćansku apostolsku crkvu propovedajući hrišćanstvo, a zapravo prodajući narodu maglu u zamenu za zlato i druge dragocenosti, smislili su čitav niz trikova i prevara kako bi pljačkali bogate careve, kraljeve i nižu vlastelu i naveli ih da vode politiku u njihovom interesu. Jezuiti su bili prva "think-thank" tajna organizacija koja je imala zadatak da smišlja prevare. Jedan od osnivača ovog reda pri katoličkoj crkvi bio je i poznati trovač nepodobnih papa i vlastelina, praunuk zloglasnog pape Aleksandra VI Bordžije, don Fransis Bordžija. Verovatno zbog svojih zasluga u trovačkom poslu proglašen je "svecem".

Potraga za efikasnijim otrovima odvela je jezuite i na Daleki istok. Ali, ne samo to već i priče moreplovaca koje su otkrile da se u Kini i Indiji nalaze fantastično bogata društva. Evropske trgovačke porodice videle su zato priliku za fantastičan biznis u trgovini sa Kinom, gde ih je posebno zanimao porcelan, svila, čajevi, začini...

Tako se jedan od pirata, jezuita Fransis Havijar, u 16. veku našao u "hrišćanskoj"misiji na Dalekom istoku. Istinski cilj ovih pirata preobučenih u hrišćansko svešteničko ruho bilo je regrutovanje armije odanih špijuna i švercera robe.

Iluzionisti su, naime, smislili da prevođenjem naroda sa Dalekog istoka u "hrišćansku" veru nađu sebi poslovne partnere za trgovinu, špijunažu i šverc. Havijer je bio u tom poslu prethodno veoma uspešan u Indiji, ali Japanci i Kinezi nisu bili tako naivni. 

Do Kine je Havijer stigao 1549, gde je dugo čekao da krišom bude prebačen u zemlju, ali nije uspeo i umro je na kineskoj obali.

Sva ova misionarska putovanja finansirao je trgovački kartel koji su činile najbogatije porodice Evrope. Porodice su rodbinski i bračno bile veoma povezane, a istovremeno i veoma konkurentne. Ova konkurentska borba odvijala se tajno u prikrivenim zaverama, u čemu su im svima glavni posao odrađivali katolički iluzionisti (koji su uzimali sve veći procenat od posla), posebno red specijalizovan za prevare i ubistva - jezuiti. To je jedan specifičan trust mozgova posebno edukovan, koji i danas funkcioniše. Za "svetog" Fransisa Bordžiju veruje se da je zaslužan za prevremeni odlazak na onaj svet čak sedam papa. To su verovatno bile pape koje nisu imale sluha za biznis.

Tako su tokom 17. i 18 .veka ove trgovačke evropske porodice prevozom robe sa Dalekog istoka stekle ogromno bogatsvo. Indija je veoma brzo kolonizovana, dok se Kina držala svoje tradicije koja je nalagala zatvorenost prema Zapadu odakle je, verovali su, stizalo samo zlo. Kao najjače pomorske sile engleski i portugalski trgovački brodovi (koji su u to vreme bili najboljih konstrukcija) držali su čvrsto monopol na svim dalekoistočnim pomorskim putevima u čitavom 17, 18. i 19. veku. Dominantnu ulogu je stekao kartel sa sedištem u Londonu, jer je Britanija tada imala ubedljivo najmoćniju pomorsku flotu. Ali je problem britanskih trgovaca bio kako da plate robu iz Kine koja je bila veoma tražena u Evropi, a Kinezi nisu bili zainteresovani za proizvode iz Evrope. Posebno Britanija nije imala šta da im ponudi u zamenu.

Tako je vremenom Britanija ušla u veliki trgovinski deficit sa Kinom.

U to vreme Kinom je vladala dinastija Kving (iz istoimene provincije) i oni su stavljali ekstremno visoke takse na britansku robu koja je imala prođu u Kini. Jedino što su vladari Kving dinastije hteli da uzmu bilo tvrdo srebro i to u polugama. Nisu hteli ni kovani srebrni novac iz Evrope.

Britanija nije imala dovoljno srebra da plati sav čaj, svilu i porcelan za šta je imala ogromno tržište u Evropi, pa su morali da ga kupuju zlatom i novcem sa zlatnom podlogom po čitavoj Evropi. Cena srebra je ubrzo skočila, pa je skočila i cena svili, porcelanu i ostaloj kineskoj robi. I nastala je inflaciona spirala. Tako su britanski trgovci polako uvodili čitavu Britaniju u bankrotstvo jer nisu imali Kinezima ništa da ponude u zamenu za njihovu robu. Sličan problem imali su i sa Indijom, koja nije bila zainteresovana za evropske proizvode.

Zato se trgovački trust mozgova našao u poziciji da smišlja kako da u Kini stvori neko tržište na kome bi plasirali nešto kao zamenu za svilu i porcelan. A ono što je u Kini moglo da se proda bio je opijum. To je bio porok na koji je trebalo navući što veći broj Kineza.

Borba Kineza protiv britanskih trgovaca

Opijum je težak narkotik, daleko gori od alkohola. Sirotinja u Kini pribegavala je u beznađu ovom poroku, bežeći tako od surove stvarnosti. Opijum ne samo što je bio otrovan i izazivao zavisnost već je kod ljudi uništavao osećanje morala i podsticao je kriminalno ponašanje. To je bilo opasno za staleški ustrojeno kinesko drušvo. Opijum su u Kinu donosile kineske trgovačke džunke iz Indije, gde se on uzgajao, kada su se vraćale prazne u Kinu, ali to nikada nije bilo više od dve stotine sanduka godišnje. I to je bio unosan posao za kineske švercere. Korišćenje opijuma, kao poroka koji razara društvenu zajednicu, prvi je zabranio ediktom car Jung Čeng 1729.

Ali, kolonizacijom Indije monopol na uzgajanje i transport opijuma je preuzela britanska Istočnoindijska kompanija 1757. Tako su veoma unosan posao britanski trgovci preoteli od indijskih mogula. Monopol u pomorskom saobraćaju između Indije i Kine koju su dugo držali portugalski moreplovci, takođe je polako preuzela britanska Istočnoindijska kompanija. I krenulo je sve veće krijumčarenje opijuma u Kinu. Uživalaca opijuma je bilo sve više i od 1820. do 1830. u Kinu je godišnje ulazilo skoro 17.000 sanduka sa opijumom. A potražnja je bila sve veća. Britanija je početkom 19. veka konačno imala robu koju je Kina htela - opijum.

Kartel trgovačkih porodica iz Londona koje su držale Istočnoindijsku kompaniju bio je u stvari isti kartel koji su imali venecijanski trgovci, a ovi su bili naslednici kartela koji su se povezali još u drevna vremena kao tajno društvo Vitezova templara, Malteških vitezova i sl. Bile su tu i holandske i nemačke trgovačke porodice, kao i italijanske i španske. Poslovna partnerstva su tako vekovima prelazila u nasleđe vlastelinskoj deci. Od nemačkog trgovačkog kartela koji se bavio trgovinom opijumom stvorena je i poznata nemačka korporacije I.G. Farben koja je bila glavni finansijer tajnog društva Tule i čitave nacističke mašinerije na čelu sa Hitlerom (koji je prethodno obučavan u Londonu). Finansijska sredstva od biznisa u Sjedinjene Američke Države transferisao je na nacističke račune Preskot Buš, otac Džordža Buša starijeg, inače član pomenutog tajnog društva Lobanja i kosti.

Tako su britanski brodovi napravili odličan posao jer su plovili puni britanske robe koju su nosili u Indiju, istovarivali je i onda brodove punili opijumom koji su u povratku izručivali kineskoj krijumčarskoj mreži. Tu su brodove punili kineskom robom, i onda se vraćali u Britaniju. Konačno je trgovinski balans sa Kinom uspostavljen, a britanski radnici su takođe bili zaposleni u ovom proizvodnom trgovinskom lancu. I profit je stizao britanskoj oligarhiji.

Ali, kineska vlastela se suočila sa ozbiljnim problemom zbog ogromnog broja Kineza koji su postali robovi opijuma i nastojali su da to na svaki način spreče. Uvedene su teške kazne za sve one koji su prodavali ili skrivali opijum. Brodovi i lučka skladišta su pretresani, šverceri i dileri kažnjavani i hapšeni, ali biznis sa opijumom je i dalje cvetao. Do 1838. britanska Istočnoindijska kompanija je uvozila 1.400 tona opijuma godišnje iz Indije u Kinu. Opijum je najviše stizao u Kinu iz provincija Kvangtung i Fukijen. Ovaj šverc nije prestajao ni kada su kineske vlasti uvele smrtnu kaznu za dilere 1839.

Kinezi su čak poslali pismo kraljici Viktoriji u kojem su je obavestili kakve sve posledice po Kinu ima ubacivanje opijuma koje je perfidno vršila britanska trgovačka mafija i molili je da to spreči. Ali, pismo, veruje se, nikada nije ni stiglo do kraljice i ona se nalazila u potpunom okruženju jezuita koji su joj bili najveštiji savetnici. Tako je u jednoj raciji u luci u Kantonu 1839. zaplenjena i uništena ogromna količina opijuma koji je bio uskladišten na britanskim trgovačkim brodovima. Njegova tržišna vrednost je tada procenjena na preko 2 miliona funti tadašnjih. Britanija je ovo okvalifikovala kao napad na njenu trgovačku mornaricu i kao odgovor su u kineske luke poslali svoju ratnu mornaricu. Tako je 1840. počeo poznati Prvi opijumski rat.

Britanska mornarica je tada bila ubedljivo najmoćnija vojna sila na svetu i Kinezi nisu imali šanse protiv nje. Britanci su imali brodove koji su koristili gvožđe i čelik u konstrukciji, koristili su motore na vodenu paru, imali su moderne topove i drugo artiljerijsko oružje i napravili su haos u kineskim priobalnim gradovima. Ne samo što su zauzeli Kanton, Hongkong nego su uplovili brodovima rekom Jangce i čitavom dužinom reke uništili plovne barže koje je dinastija Kving koristila za naplatu takse od trgovaca, a što je bio glavni izvor prihoda vladarske kuće.

Tako su Kinezi bili prinuđeni da zatraže primirje i sklopljen je mirovni sporazum u istoriji poznat kao  Ugovor iz Nankinga 1843. Ovim ugovorom Kina se obavezala da Britaniji plati naknadu štete za uništeni opijum, kao i da otvori pet svojih najvećih luka za britanske trgovce. Britanci su ugovorom preoteli čitav  Hongkong, a naknadno je napravljena dopuna ugovora po kojem su britanski trgovci dobili apsolutno jednaka prava sa kineskim trgovcima, pa su čak imali i privilegovan položaj u korišćenju pojedinih luka. Već 1858. Britanci su potpuno kontrolisali svu trgovinu u najvećim kineskim južnim lukama.

Naravno, i uvoz opijuma u Kinu je morao da bude legalizovan.

Slabost Kine odmah su iskoristile i druge evropske vladarske porodice, pa je 1844. Kina morala da sklopi identične trgovačke sporazume sa Francuskom, kao i sa SAD.

Ovi ugovori su u priličnoj meri razorili tradicionalnu kinesku ekonomiju i kulturu i zapadnoevropski lihvari su imali otvorena vrata da vrše poguban uticaj na čitav ekonomski život Kine. I to su počeli veoma vešto da koriste.

Britanci se nisu zaustavili samo na slobodnom uvozu opijuma, već su počeli u Kini i da ga uzgajaju. Jedan deo za potrebe kineskog tržišta je uvožen iz Indije, jedan deo je iz Kine izvožen u Indokinu, i u svim ovim velikim poslovima profit je išao britanskoj i drugoj evropskoj oligarhiji.

Rotšildi u 19. veku preuzimaju monopol u trgovini opijumom

Kada je porodica Rotšild (bankarska porodica u službi Vatikana) došla u većinski posed Istočnoindijske kompanije preuzeli su potpuno kontrolu nad trgovinom opijumom sa Kinom. U svom poslu oni su onda ponudili partnerstvo porodicama koje su bile stožer stvaranja nove oligarhije u Novoj Engleskoj i u ostalom delu SAD. Tako je američki trgovac i brodovlasnik Džon Džejkob Astor krajem 19. veka dobio posao u transportu opijuma u Kinu.

Njegovi brodovi su ukrcavali tečno srebro (živu), gvožđe i čelik u SAD i u zapadnoj Evropi i vozili preko Gibraltara do Turske, gde su onda to iskrcavali, a brodove punili opijumom u Smirni koji su onda vozili u Kinu. Sve američke porodice koje su učestvovale u ovom biznisu formirale su u 19. veku novu američku aristokratiju, na čijem čelu je bila bankarska dinastija Rotšild sa centralom u Londonu (i dalje u službi Vatikana, ne zaboravite). U SAD je ovaj trgovački kartel osnovao i svoje tajno bratstvo na Univerzitetu Jejl. (Ovakvih tajnih društava ima puno i uglavnom su koncentrisana po uglednim univerzitetima. Neki sarađuju, a neki su u rivalskim odnosima što sve zavisi od biznisa vlastele koja ih angažuje).

Bratstvo koje je osnovano na Univerzitetu Jejl (Yale University) u Konektikatu i nazvano je upravo Lobanja i kosti. Unutrašnji interesni krug ovog bratstva činile su trgovačke porodice Taft, Rasel, Šif, Buš, Varburg, Gugenhajm, Astor, Rokfeler, Stemson, Vajhauser, Vanderbilt, Gudjir i Pilsburi. Kao zvanični osnivač ovog tajnog bratstva (1832) smatra se general Vilijam Rasel koji se kao brodovlasnik upravo obogatio transportujući robu iz SAD u Kinu. I sam Univerzitet Jejl je osnovao biznismen i trgovac, Eli Jejl, koji se obogatio krijumčarenjem opijuma u Kinu i koji je radio za Istočnoindijsku kompaniju. Univerzitet Jejl je tako postao mesto na kome su se obrazovali budući mladi naraštaji koji će biti posvećeni vekovnom biznisu anglosaksonske oligarhije. Tajno društvo "Lobanja i kosti" godišnje prima navodno samo 15 novih članova. Prijem je ritualan, a osnovna funkcija društva je zavet na ćutanje o svim poslovima porodica.

Tajni rad na totalnoj demontaži Kine

Zbog unosnog biznisa sa opijumom, Kina je doživela teško socijalno razaranje. U Šangaju je 1906. čak 90 odsto ljudi uživalo opijum. Tako drogirani oni su masovno ležali po pušionicama opijuma širom grada, apsolutno nesposobni za rad i zdravo rasuđivanje.

Tako je jezuitski trust mozgova koji je radio za tajno bratstvo Lobanja i kosti došao na ideju da ovo čitavo kinesko društvo koristeći fabijansku taktiku, preobrati u korisnu zajednicu poslušnih robova. Fabijanstvo je podrazumevalo jedna poseban sistem mentalne obrade koja bi se vršila specifičnom edukacijom kineskih studenata u dugom vremenskom periodu, i koja bi vremenom u kinesku društvenu zajednicu na taj način unosila korenite promene u kulturi i načinu shvatanja. Promene bi bile tačno onakve kako bi odgovarele interesima vlastele. Takva zajednica se naziva Fabijansko društvo, po rimskom generalu Fabijusu Maksimusu koji je taktičkim strpljenjem, čekanjem i iscrpljivanjem protivnika uspeo da savlada kartaginjanskog generala Hanibala.

Ukratko, Fabijansko društvo nosi jednu veliku i korenitu društvenu  romenu, koja ima isti efekat kao i žestok revolucionarni udar, ali pošto se odvija sporo i gotovo neprimetno običnom narodu nije šokantna i ne izaziva žestok otpor. Da podsetimo da je Srbija upravo nakon oktobarskih promena 2000. vešto preoblikovana u Fabijansku zajednicu (raznim privatnim školama i univerzitetima koje drži masonerija), i državom Srbijom danas (koja suštinski i ne postoji) praktično upravlja zapadnoevropska vlastela ostvarujući sopstvene interese. I Narodna banka, i Vojska, i policija, i pravosuđe i obaveštajne strukture samo su poluge preko kojih se ovi interesi sprovode, a čitava društvena zajednica je preoblikovana ogromnim brojem zakona koje su korumpirani i indoktrinirani poslanici kao roboti izglasavali. I nijedan nije u interesu naroda, već isključivo stranih kapitalista.

Isto to odavno je urađeno u Kini i skoro 30 godina trajala je perfidna priprema za revoluciju koja će nastupiti nakon Drugog svetskog rata. Za tu pripremu bilo je zaduženo tajno društvo Lobanja i kosti sa Jejla, a njihov najbolji učenik je bio Mao Cedung.

 

                                                                             

        U sledećem broju: Američki Jejl univerzitet u Kini

 

 

 

Lobanja i kost

 

"Oko 2000. godine komunistička Kina će biti supersila izgrađena američkom tehnologijom i veštinom", napisao je još 1984. Antoni Saton u svojoj knjizi Američka tajna država. Saton je očito još tada znao da će iza "uspona Kine" stajati američko tajno društvo Lobanja i kosti. Ovo tajno društvo su u stvari još u srednjem veku stvorili potomci pape Bordžije i jezuiti. Lobanja i kosti su drevni simbol pomorskih pirata, a onda je isti simbol preuzela jedna tajna američka agentura zapadnoevropske oligarhije.

 

 

 

Kina je svoju suverenost izgubila još pre 150 godina, a komunistička "kulturna revolucija" je bila smišljeno temeljno podrivanje kineske društvene zajednice (promenom kulta), pri čemu je skoro milijarda Kineza prošla veoma studiozno napravljen progam "ispiranja mozga" stvaranjem Fabijanskog društva.

 

 

Zbog unosnog biznisa sa opijumom, Kina je doživela teško socijalno razaranje. U Šangaju je 1906. čak 90 odsto ljudi uživalo opijum. Tako drogirani oni su masovno ležali po pušionicama opijuma širom grada, apsolutno nesposobni za rad i zdravo rasuđivanje.