Teror
Subotica: Banda Jožefa Kase po mnogo čemu
prevazišla sicilijanske uzore
G. Kočiš
izbegao je streljanje
Da u Srbiji
i sami Srbi mogu da postanu nepoželjna manjina, pokazuje nam slučaj subotičke
škole Sečenji Ištvan i njenog bivšeg direktora Mihalja Kočiša, koji nije
hteo da sluša diktat Jožefa Kase
Milan Malenović
Mihalj Kočiš, direktor Osnovne škole Sečenji
Ištvan (nekada Ivo Lola Ribar) iz Subotice, 27. januara
2006. je dobio Svetosavsku povelju za izuzetan doprinos srpskom školstvu. Iste
godine, 16. avgusta,
rešenjem Sekretarijata za obrazovanje Vojvodine odbijeno je davanje saglasnosti
na njegov reizbor na mesto direktora, da bi Republičko ministarstvo prosvete
već 18. avgusta ovo rešenje ukinulo.
Nešto kasnije novim rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za
obrazovanje Kočiš je prevremeno penzionisan. Da bi ovoga puta sve proteklo po
planu potrudio se načelnik policijske uprave Subotice Vojin Kojić, koji zajedno sa svojim
saradnikom, a današnjim načelnikom subotičke policije Borivojem Mucaljem, organizuje pravi desant na
Osnovnu školu Sečelji Ištvan. Tog 27. decembra 2007. oko devet sati
Kočiš dobija poziv da se odmah javi u MUP radi davanja neke izjave. Direktor
škole odlazi da obavi svoju građansku dužnost, ali ga nekih dva sata kasnije
jedan radnik škole obaveštava da je zgrada opkoljena blindiranim vozilima
interventne jedinice.
U pratnji do zuba naoružanih
policajaca, u školu ulazi nova direktorka koja odmah naređuje da se promene sve
brave, a da se bivšem direktoru zabrani ulaz. U odnosu na Aljendea, koga je
Pinoče streljao, Kočiš je dobro prošao, jer pučisti iz Subotice nisu tražili i
njegovu glavu. Nekoliko meseci kasnije sud presuđuje u Kočišovu korist i ukida
sporno rešenje Sekretarijata, ali je u međuvremenu sada već bivši direktor ispunio
uslove za penziju u koju dobrovoljno odlazi septembra 2008.
Ne valja biti razumni Mađar
Osnovna škola Sečenji Ištvan
jedna je od najvećih u Bačkoj, sa preko hiljadu učenika i tri isturena
odeljenja. Jedno od tih odeljenja je 2006. obeležavalo 150-godišnjicu
postojanja. Na proslavu je došao i lokalni lider Mađara Jožef Kasa (SVM),
koji je nesvečarski osuo paljbu na tadašnjeg ministra za prosvetu Slobodana
Vuksanovića zbog kašnjenja na početak proslave. Nešto kasnije ministar se
izvinio prisutnima na kašnjenju objasnivši da je tog jutra vanredno zasedala
Republička vlada, jer je prethodnog dana Crna Gora proglasila nezavisnost.
Izrevoltiran ministrovom pojavom, za svečane prilike u duks obučeni Kasa je sa sve svojom kamarilom napustio proslavu.
Savez vojvođanskih Mađara (SVM) na jednoj strani, Srbi na drugoj, a Mađari u
sredini - to je stari politički recept Jožefa Kase.
Mihalj Kočiš, direktor škole Sečenji
Ištvan, Mađar je od rođenja, to je i njegovo nacionalno opredeljenje koje
nikada nije krio. I baš zato ga je SVM uzeo na zub još devedesetih godina
prošlog veka kada je javno odbio da kao direktor najveće osnovne škole u
Subotici podrži plan Kase o osnivanju nekakve mreže mađarskih škola na severu
Bačke. "To bi vodilo dobrovoljnoj getoizaciji Mađara", smatrao je
Kočiš.
Da sve bude još gore po doktora
pedagogije Mihalja Kočiša, njegova škola je 2006. raspisala konkurs za izvođača
radova vrednih pet miliona dinara, koje je Pokrajinsko veće doniralo za zamenu
stolarije. Na konkursu je pobedilo preduzeće sa kojim Jožef Kasa nije imao
ugovor o sponzorisanju, zbog čega je lider SVM-a odmah pozvao direktora
Kočiša. Pokušao je da ga ubedi da poništi konkurs i posao dodeli preduzeću Panongrad
DOO, nezaobilaznom izvođaču svih mogućih građevinskih radova u
Subotici. Kočiš je odbio i na kraju mu je Kasa poručio: "Ako ovako
nastaviš, uskoro ćeš da završiš u zatvoru". Bio je to njihov poslednji
razgovor.
Neke četiri godine pre toga,
tačnije 2002,
Osnovna škola Sečenji Ištvan je donela odluku da se proširi, jer je
krajem devedesetih rešenjem lokalne samouprave u Subotici dobila preko 300 đaka
pride. Do tada je u ovoj školi dvojezična nastava izvođena samo do četvrtog
razreda, a od 5. do 8. razreda nastava je izvođena samo na mađarskom jeziku.
Obližnja škola Đuro Đaković, koja je imala nastavu na srpskom jeziku za
sve razrede, nije više imala kapacitete za novopridošle izbeglice iz okupiranih
srpskih zemalja.
Pored preko 270 Srba, u Sečenji Ištvana je prebačeno i šezdesetak romske dece sa
Kosmeta. U stvari, deca su poslata na livadu, jer ni nova škola za njih nije imala prostora. Zato je raspisan
konkurs, izabran najpovoljniji ponuđač, dobijene sve potrebne građevinske
dozvole, a onda se krenulo u sakupljanje sredstava. Lokalna samouprava, ista
ona koja je donela odluku o preseljenju 12 razreda iz jedne u drugu školu,
smogla je tek toliko snage da obezbedi zemljište za izgradnju. Za više SVM nije
bio spreman kada su u pitanju srpska deca i tako počinje finale sukoba između
ove stranke i neposlušnog prosvetara.
Direktor škole Kočiš, kao i mnogo
puta pre toga, odlučio je da sam prikupi neophodna sredstva i pomogne da đaci
dobiju učionice. Entuzijazmom koji se graničio sa magijom, on je od dobrih
ljudi, kojih je u Vojvodini oduvek bilo daleko više nego pobornika Jožefa Kase,
prikupio preko 42 miliona dinara u periodu od 2002. do 2006. i krenuo u
doziđivanje škole.
Smeju da rade samo oni koje SVM odabere
Niko ne kaže da i SVM ne bi
pomogao, samo da je Kočiš bio drugačiji i da je izabrao nekog od povlašćenih
izvođača radova, a ne najpovoljnijeg. Jedan od povlašćenih je baš u to vreme
doziđivao Srednju medicinsku školu u Subotici. Kvadratura u obe škole je
bila približno ista, samo što su medicinari svojih novih 1.300 kvadrata platili
130 miliona dinara, odnosno 1.250 evra po kvadratu, a Kočiš je našao izvođača
radova sa cenom od 57 miliona dinara, odnosno nekih 650 evra po kvadratnom
metru. Kome je otišla razlika nije teško pogoditi, posebno ako se ima u vidu da
je kamen temeljac za medicinsku školu polagan čak dva puta. Onu drugu svečanost
je Bojan Pajtić, predsednik Pokrajinskog veća, demonstrativno napustio
kada je čuo da nije prvi.
Za poređenje: danas u centru Subotice u novogradnji možete da nađete stan po ceni od 850 evra za
kvadratni metar.
Osam godina po početku radova,
tačnije 11. januara ove godine, Republičko javno pravobranilaštvo (RJPB) iz
Subotice, u liku Ruzijan Magdolne, instruisano od SVM-a, Višem sudu u Subotici podnosi
tužbu sa zahtevom da se poništi ugovor iz 2002. o doziđivanju škole. Navedeni
razlog: direktor škole Sečenji Ištvan Mihalj Kočiš nije pribavio
saglasnost Republičke direkcije za imovinu.
Osim detalja da je tužba podneta
pošto je već izvedeno 83 odsto radova, zanimljiva je još jedna sitnica - činjenica koju u svom dopisu iz
2003. navodi i sama tadašnja Uprava za javne nabavke, da se dozvola smatra
izdatom, ako uprava u roku od mesec dana ne odbaci podneti zahtev.
Umesto da po logici stvari Viši
sud u Subotici prvo proveri da li je u spornom periodu zaista postojala
pomenuta zakonska regulativa, on se upušta u jalovu raspravu da li je ili nije
Uprava za javne nabavke izdala dozvolu za građevinske radove. Jer, ako je tada ćutanje administracije moglo da se tretira kao
njena saglasnost, celokupni postupak je izlišan. Na to ukazuje i činjenica da je novo rukovodstvo škole već pokrenulo postupak u
nadležnom ministarstvu da se ceo
problem reguliše.
"Ovo je neviđena
glupost", tvrdi pravni zastupnik Kočiša, advokat Dušan Kliska. "Ako je neki posao
nezakonit, on nikakvom naknadnom akcijom, posebno posle osam godina, ne može da
bude legalizovan. A ako je sklapanje ugovora bilo u skladu sa zakonom, onda
nema mesta sudskom postupku po tužbi RJPB-a."
U ovom postupku sam Mihalj Kočiš je običan svedok. I zbog ove činjenice, krajnji cilj celokupne bespotrebne akcije RJPB-a
je jasan i malom detetu. Ako tužba prođe, iz ugovora ispada legitimni
pobednik nekadašnjeg tendera, subotički Subiro DOO, a posao se
dodeljuje nekoj od povlašćenih firmi kod koje je SVM na listi za donacije. Ako
tužba i nema izgleda na uspeh, Subiro će beskonačnim sudskim postupkom
toliko da bude finansijski iscrpljen da će da pristane da se vanparnično nagodi
i dalje radove prepusti nekom od SVM-a odabranom izvođaču. A taj odabrani bi
lako moglo da bude preduzeće porodice ministra Olivera Dulića, koje nekako
suviše često pobeđuje na tenderima u severnoj Bačkoj.
Do tada će Kočiš već uveliko da
bude zaboravljen, kao i njegova želja da se u Srbiji obezbede učionice i
srpskim đacima.
Kasina kasa bez dna
Za hitnu
dogradnju Osnovne škole Sečenji Ištvan, za potrebe nastave na srpskom
jeziku, grad Subotica nije imao ni dinara. Za neke druge, nepotrebnije stvari - jeste.
Tako je, na
primer, 2006. tadašnji gradonačelnik Subotice Geza Kučera (SVM) namerio da za proslavu četvrt veka od rođenja
kompozitora Volfganga Amadeusa Mocarta nabavi prave "mocart kugle" iz Beča. Za te
potrebe je jednu službenicu opštine poslao na službeni put u Austriju, odakle
je ovaj pomenuti specijalitet od marcipana i čokolade donela u ličnom prtljagu.
Isti taj slatkiš se sasvim "legalno" prodaje i u mnogim radnjama u Srbiji.
Za Kučerine
vladavine, troškovi poslovnih putovanja u inostranstvo su u Subotici bili
toliko visoki da je u proseku svakog radnog dana deset gradskih službenika bilo
na putu.
Kučera je
poslednje lokalne izbore izgubio i u delovima grada sa isključivo mađarskim
stanovništvom. Pre svog odlaska, on je svoje sugrađane "zadužio" i idiotskom idejom
da sruši staro pozorište u Subotici, zgradu proglašenu spomenikom kulture, i da
podigne novo zdanje. Za izvođača radova je uzet već pomenuti Panongrad
DOO, čiji je vlasnik Zoran Francišković
izvršio samoubistvo upravo zbog poslovnog fijaska u ovom projektu. Upućeni
tvrde da je od predviđenih 35 miliona evra Franciškoviću uplaćeno tek deset
odsto koje je on prosledio gradskim čelnicima iz SVM-a kao uobičajeni reket, a
da je zatim ostao bez sredstava za poslovanje, jer je obustavljeno dalje
finansiranje.
Po proceni
stručnjaka, pomenutih 35 miliona evra bi bilo dovoljno za izgradnju luksuznog
objekta od preko 30.000 kvm, a planirano novo pozorište jedva da će da premaši
trećinu te površine. Deset odsto provizije je, izgleda, postalo premalo za
Kasine pulene.